Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Gomorrah

Zašto Srbi opet moraju da putuju u Italiju da bi se videli u čitulji?

Previše sam dugo odgađao upuštanje u ovaj televizijski spinof Garroneovog kanskog slavljenika, koji je kao i film izrastao iz istoimenog bestselera salmanrašdizovanog italijanskog novinara Roberta Saviana. A onda, jednom kad sam i započeo gledanje, želeo sam da tu autentičnu teve magiju razvlačim što duže i potrošim što sporije. Otuda se tekst o ovoj seriji pojavljuje tek 2019, a i to je više posledica stresnog incidenta (za blazirane, salonske nazore mog intelektualnog života), nego iskrene potrebe da ovaj svet učinim boljim mestom time što ću i vas uputiti da ovo ni po koju cenu ne propustite. Za života. Naime, britanski The Guardian nedavno je u napadu klikbejt anemije priredio svojim čitaocima nekoliko “best of” lista koje kompiliraju esencijalna ostvarenja u oblasti muzike, televizije, filma, pa čak i komičara!, u dosad objavljenim godinama 21. veka. Na onoj koja, sudeći po navikama “zapadnog” žitelja, privlači najviše pažnje, našlo se samo nekoliko serija u kojima junaci ne govore engleski kao maternji jezik, i nijedna od njih nije Gomorrah. I to je neoprostivo! Naročito u kontekstu činjenice da italijanski ogranak britanskog brodkastera/distributera SKY proizvodi i gura ovaj biser niz svinjsko grlo Evrope.

Iako i dalje nisam gledao Forbrydelsen (ali nikada nisam bliže da to konačno učinim!), u poslednjih deset godina sam pogledao (ili zavirio u) sve što mi se učinilo zanimljivim i bilo mi je dostupno od evropskih teve produkcija, i zato mi nije problem da (i u vaše ime) zaključim da je Gomorrah najbolja evropska serija 21. veka. A ne bih imao problem da njeno ime vidim i u top tenu “evropskog ikada”.

Međutim, najbolnije i najteže za sve vas koji u Gomorrahu ulazite grlom u jagode biće da poverujete da smo i “mi, Srbi” mogli ovako nešto (dobro, 70% toga) samo da smo seli i porazmislili. Lokalno i regionalno.

Roberto Saviano već 13 godina živi pod policajskom zaštitom zbog stvari koje je izneo u javnost o “Kazalesi” klanu napuljske “Kamore”. I dok je sličan razvoj događaja čak i našoj javnosti delimično poznat još iz vremena YU-voljene La Piovre (1984- 2001) kada je sicilijanska mafija bila ta koja je pretila “umetnicima”, ovaj put možda i ne treba da nas čudi što mu tamošnji “donovi” nisu oprostili, čak ni ako su kao mi impresionirani onim što je televizijska Gomorraha donela. Jer za razliku od tematski sličnog Sopranos, koji je kroz psihološklu studiju jednog mafijaša-sociopate ipak humanizovao jednu prezrenu društvenu grupu i u izvesnoj meri novo-romantizovao/post-modernizovao imidž “italijanske mafije” (iz Nju Džersija), ono što je Saviano (uz nespornu pomoć genija Stefana Sollime) priredio svojim “sugrađanima” jeste okrutna, nemilosrdna i poražavajuća refleksija u ogledalu.

Baš kao što je James Delingpole u svojim sjajnim esejima o Gomorrahi (na vebsajtu The Spectator) primetio- neodoljiva privlačnost ove preružne serije (u svakom smislu) potiče od njene nepokolebljive odanosti istini. Sve u ovoj seriji apsolutno je podređeno “fikcionalizaciji onoga kako stvarno jeste” i Gomorrah, što i Delingpole primećuje, za razliku od svih sličnih i nesličnih koje dolaze sa “Zapada”, ne daje ni pet para na PC-profilisano moralizovanje koje sve upornije uništava dramsko tkivo i elementarnu sirovost novih (“prestižnih”) serija. Ovde su i “rođeni Napuljci” i afrički emigranti podjednako raspoloženi za sve oblike nasilja, motivisani koliko pohlepom toliko i nakaradno postavljenom borbom za goli opstanak. Isto važi i za muškarce, žene, mlade, starije, gejeve, samohrane majke, domaćine, decu, popove… Niko u Gomorrahi ne ume da se odupre njenom tiranskom amoralu. I valjda zato serija “s ponosom” nosi ime po čuvenom biblijskom anti-raju.

Gomorrah ima četiri sezone, a biće i pete. U nastavku teksta pokušaću da vas upoznam o čemu se i kako radi, pa ako niste gledali, bolje preskočite taj deo, jer možda kao i Saviano kažem nešto što nije trebalo…

Baš kao što smo to navikli, od kada je Mario Puzo utemeljio imidž mafije kao porodičnog biznisa u Godfatheru, i ovde, inicijalno, imamo jednu porodicu oko koje sve počinje da se vrti, a potom u nastavku pratimo i kako neke druge porodice i “porodice” pokušavaju da u tom vrtenju nađu mesto i opstanak za sebe. Glavni junak je don Pietro Savastano, vođa Savastano klana, čiju “skromnu” porodicu čine još i supruga Imma i debeljuškasti, pomodni sin Genny. Iako će se isprva učiniti da ćemo nadugačko pratiti mafijaša u raljama života, kroz prepoznatljive klišee namćorastog patrijarha koji paralelno pokušava da održi kontrolu nad nepouzdanim i “neprekidno menjajućim” biznisom, uz pomoć verne, ali ambiciozne supruge i odmoć klišeizirano razmaženog i beskorisnog sina, već tokom prve sezone, a naročito na njenom kraju postaje jasno da sve što smo mislili da će da se desi neće nikada da se desi. Sem kada to budemo najmanje očekivali. Naročito će dešavanja u drugoj sezoni ubrizgati adrenalin u naša podivljala očekivanja, a mislim da će svako ko nije slep morati da skine kapu pred autorima serije kad bude video koliko promena frizure kod jednog od likova može fundamentalno da izmeni predstavu o njemu i podrži ono što su mu namislili u nastavku priče.

Pored troje Savastanovih, nemoguće je nespomenuti jednog od najomiljenijih i najtragičnijih likova Gomorrahe, a to je Ciro De Marzio, koji isprva figurira kao Genny-jev pajtos i badigard, a potom biva sve ambiciozniji igrač. Genny i Ciro će u paklenim i iznurujuće nehumanim uslovima funkcionisanja “Kamore” biti jedine stazice kojima će nekakva ljudskost pokušavati da se probije do nas.

Gomorrah fascinira svojom autentičnošću. Nikada nisam bio u Nju Džersiju, niti upoznao nekog od američkih mafijaša italijanskog porekla, ali bih bio spreman da poverujem da u Sopranos izdanju Davida Chasea, ipak, ima malo “holivudizacije” (da tim terminom pokrijem iskazanu umetničku slobodu) koliko god nam oni izgledali “stvarno” i verovatno. Gledajući Gomorrah imaćete problem da poverujete da likovi nisu sadašnji i bivši članovi “Kamore” koji su na svu urođenu autentičnost i vanserijski filmični i talentovani za glumu. Niko od njih ne štrči na prljavim ulicama Napulja, u polu-srušenim ili polu-izgrađenim stambenim i fabričkim blokovima, ili u Versace overdoziranim salonima (bez prozora). Niko od njih ne deluje neprirodno dok ćuti ili unosi se u lice ili puca sa pola metra u desetogodišnju devojčicu, dok brine o mami, tetki, braći i sestrama ili dok krije svoju transdžender ljubavnicu. Ali autentičnost ovde nije samo u toj stoprocentnoj dokumentarnosti setinga, već u velelepnoj režijskoj magiji koja iz svake lokacije crpi ono što joj treba- bes, bol, nadu, ljutnju, ljubav ili predaju. Sve oko junaka u isto vreme je ogledalo njihovih razrušenih duša i večito neprospavanih snova. Sve je bespogovorno podređeno priči, koja nikada ne sme da izgubi na svom raskošnom totalu. I nema nevinih.

Priča je ovde zakon. I baš kao u životu, ni ova priča nema “glavne junake” ili “znamo šta će se desiti”-momente. Genny se samo silom prilika iskristalisao kao nit koja povezuje sve, pre nego bi mogli da kažemo da je njen glavni junak. Jer autori nas od početka uče (nešto što je Game Of Thrones u kasnijim sezonama batalio kao princip, a Sons Of Anarchy tek docnije primenio)- niko nije siguran u Gomorrahi. Svačija sudbina mora da se razvija i traje samo onoliko koliko je to potrebno priči i njenom razmaženom apetitu. A opet u tom kontinuiranom izneveravanju naših očekivanja i/ili najdubljih strahova, Gomorrah uspeva da se svako malo vozdigne na nivo raskošno isplanirane tragedije koja je miksajući Shakespearea i Coppolu pred nas izašla sa kompleksnim dilemama, uznemirujućim rešenjima i vrlo rastegljivom slikom svih onih vrednosti zbog kojih treba ili vredi živeti. Saviano i njegov tim vrlo uverljivo vode priču, i kad zbližavaju i kada razdvajaju junake, i ponekad u duhu specifičnog, izvitoperenog duha italijanskih rijaliti emisija umeju da iskombinuju apsurdno, komično, melodramsko i (ne)namešteno da zaista poverujemo da smo upravo odgledali parče života koje se vinulo u umetničko remek-delo. Ili obrnuto. Zavisi šta prepoznajte kao vrednije. Impresivno je i u kojoj meri autori bez mnogo problema iz drugog plana izvlače junake (i glumce!) koji potom na sebe preuzimaju pozamašan dramski naramak i tokom sezone uspevaju da se nametnu kao ne samo relevantni akteri, već i da za kratko vreme koje im je dato vežu gledaoca za sebe tako da u konačnom ishodu sezone pati zbog suštinske “protočnosti života” u slučaju da ostajemo bez njih.

Iako je Gomorrah neprekidno u eksterijerima, u kretnjama, u vožanjama junaka po Napulju i oko njega (sve do Rima), njena vizuelna suvoparnost, koja art direkciju nesporno duguje filmu Mattea Garronea, mogla bi uz maaaalo truda i ne toliko mnogo para da se realizuje i u Srbiji. Ne u Beogradu! Sigurno ima neka mafijaška kasaba “kako idemo ka jugu” u kojoj bi mogao da se situira život nekoliko njih “iz čitulje”, baziran na tolikim, ispričanim i neispričanim “crnim biserima”, koji bi mogli da iznesu glumci koji su silom prilika na nekim glumačkim marginama, i nisu Sergej Trifunović. Gomorrah je autorska vizija, nepopustljiva. To ne košta ništa, a? Sve ostalo može da joj se podredi u onoj meri u kojoj produkcija dopusti. Ni Gomorrah od prvih epizoda ne izgleda kao da je mogla šta god je htela, ali ni kasnije ne divlja, kad su budžeti po epizodama sigurno bili duplo veći. Ona je uvek ostala verna priči i tome šta ova traži.

 

I zaista je impresivno u kojoj meri je Gomorrah, uprkos svojoj rastućoj popularnosti, kao i wiki-činjenici da je “nasilje u Napulju u porastu kad god se epizoda serije emituje”, uspela da sačuva svoj estetski i moralni integritet. Serije što su popularnije neumitno popuštaju uzde svojim principima, ali Gomorrah ne. Ko nije trepnuo tokom četvrte sezone i ostao do jedne od poslednjih scena na nesuđenom Genny-jevom aerodromu taj je mogao lepe pare da izgubi kladeći se da će voda Gomorrahe po prvi put biti zapenušana od sapuna. A onda je mogao da prisustvuje tome kako i Genny prelazi na mračnu stranu. Jer niko nema snage da se odupre mraku Gomorrahe.

Na neke stvari je teško zažmuriti, ali ih je još teže gledati. Ovo je jedna od njih.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: