Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: GAME OF THRONES R.I.P.

O posledicama i razmerama ostavljene televizijske rupe

U svom tekstu o mesijanstvu holivudskih (“Marvelovih”) blokbastera koji su lišeni iole harizmatičnog “mesije”, Robert Barry izvlači vrlo interesantan zaključak o tome na koji način “progameri” holivudskih studija planiraju nove projekte koristeći u suštini iste algoritme kao i kablovske televizije poput Netflixa kada prave “mikro-fioke” u koje trpaju “slične” filmove ne bi li namamili i zainteresovali korisnike da se i njima pozabave. Pa, kao primer navodi “filmove sa snažnim ženskim junakom” ili “kostimirane drame o aristokratiji bazirane na istorijskim činjenicama”… Dale, sva suština Marvelove, Diznijeve, Star Warsove… biznis filozofije je nemilosrdna proizvodnja istog, čime neminovno dolazi do degenerisanja “osnovnog proizvoda” i njegovog svođenja na sve prazniju ljušturu provobitnog.

I pre nego što se Game Of Thrones završio obavešteni smo da HBO planira ne jedan, nego dva “prikvela” “najpopularnijeg serijala svih vremena”, čime je u suštini svim gledaocima (a naročito pretplatnicima) poručeno da mogu mirno da spavaju, jer “stiže još istoga”. Mi koji malo duže pamtimo, ne sećamo se da je iste večeri kada su The Sopranos završeni iz HBO štaba javljeno da “drugi tim” već uveliko radi na serijalu o Tony-jevom ćaletu. Naprotiv, takva “spasonosna” budalaština (u vidu igranog filma o “ranim danima” porodice Sopranos) zatekla nas je tek ove godine od verovatno istih preplašenih HBO bolida koji su odlučili da slavu HBO-a logično nastave štancovanjem onoga što je i do sada radilo posao.

Da svi mi koji nemamo HBO ne moramo da brinemo za svoje “epske fantazije”, pobrinula se, pardon my language, svaka druga jebena televizija “koja drži do sebe”, pa tako Amazon sprema prikvel Lord Of the Rings koji će navodno koštati milijardu dolara da se snimi! Slede ekranizacije grafičkih novela o The Witcheru i Conanu, zatim Cursed- nova verzija legende o kralju Arturu iz pera Toma Wheelera, zatim The Kingkiller Chronicle kojoj kumuje niko drugi do Lin-Manuel Miranda, a tu su još i The Ruin of Kings, Shadow and Bone, kao i ekranizacija Neil Gaimanove (i Terry Pratchettove) Good Omens… A taman kad smo mislili da ponor nema dna, Netflix je oglasio da je otkupio prava na The Chronicles Of Narnia. I verujte mi na reč, to je samo jedna četvrtina onoga što se u narednoj deceniji (decenijama?) planira od ekranizacija epske (i nalik joj) fantazije na malim, ali moćnim ekranima.

Game Of Thrones je bez sumnje najveća teve serija svih vremena i njen (poguban) uticaj očigledno ćemo osećati u ono malo vremena koje je pred nama, pre nego što se Vajtvokeri klimatskih promena sjure sa severa. I dok prepuštam vama da li zbog toga treba da se ljutimo na nju ili da budemo srećni, možda bi mogli da, što nepristrasnije moguće, promislimo zbog čega smo zaista gledali ovu seriju.

Nikada nisam gajio posebna interesovanja za “epsku fantaziju” i slične derivate i za delo Georgea R.R. Martina saznao sam u paketu sa vešću da će biti ekranizovano na HBO-u. Prvi osećaj da gledam nešto posebno imao sam u trenutku kada je mali Bran Stark “izleteo” kroz prozor kule da ne bi razotkrio ljubavnu aferu bate i seke Lannister. Hmmm… pokušaj decoubistva i incest, eto nečega što televizija retko praktikuje i još ređe spaja. Verovatno kao i vi, ostao sam bez daha kad se glava Neda Starka otkotrljala podno zidina King’s Landinga na kraju prve sezone. Jer žanr je diktirao da ćemo Neda pratiti sve do kraja serije, kad ono… Posle su slične eliminacije postale jedan od najvećih trejdmarka Game Of Thrones i mesto gde se gledaocima i kladioničarima ukrštaju putevi. Otuda u nastavku programa, opet verovatno kao i vi, visoko kotiram čuveni “Red Wedding”, kao i smrt kralja Joffrey-a. Tako sladostrasno ratosiljanje sopstvenih junaka televizijski program verovatno nikada nije video, ali ovo je bio HBO, koji je time još jednom dokazao svoje pionirstvo i liderstvo u kreiranju serijskog programa.

Kada sam pisao o Game Of Thrones, 2014, po završetku četvrte sezone, zagovarajući tezu da GoT donosi “kraj zlatnog doba televizije” napisao sam između ostalog i sledeće:

“… The Game of Thrones zapravo pre deluje kao “trojanski” konj Trećeg doba. On je prva i najkrupnija pukotina na scenarističkom masivu koji se već dve decenije zasniva na “pametnom pisanju”. The Game of Thrones meni deluje kao useljavanje “Holivuda” na TV sa svim onim, pre svega, lošim što je većinu holivudskih filmova učinilo formulaičnim i nezanimljivim gledalačkim iskustvima. (…)

The Game of Thrones mi deluje kao serija koju sve više i sve teže gledam “zbog efekata”, što je odavno kriterijum za većinu holivudskih blokbastera. Oće li biti Khaleesinih sisa, oće li zmajevi konačno nekog spržiti, gde su zombiji, kad će više neko nekom da istisne oči i smrvi lobanju? To je otprilike prostor koji je The Game of Thrones za mene stvorio i ostavio me da u njemu držim očekivanja. Jer kuda ide priča zapravo? Ovi ratuju sa ovima, ovi nikako da napadnu ove, Khaleesi od ko zna gde treba da stigne ko zna kuda, Lannisteri su zaokupljeni sami sobom i deluju kao Bordžijska soap-opera, a čitav serijal zapravo sve više izgleda kao igrani reality show (eto oksimorona) u kome naizmenično pratimo takmičare kojima je poveren zadatak uspinjanja na presto, pa u svakoj epizodi, poput onog nedeljnog “velikobratovskog” dajdžesta, zavirujemo u najinteresantnije momente njihove ovonedeljne borbe za presto. I radnja The Game of Thrones nije ništa drugo do sve manje zanimljivo švrljanje tim kraljevstvima, uz neprekidno dodavanje novih likova (ili značaja starijim, epizodnijim), za čije praćenje bi zaista koristio nekakav (opet) “velikobratovski” narator da nas uvede u priču sa tim šta gledamo i čemu to služi. (…)

Konačno, Game Of Thrones sa svojim “nikad viđenim” rasponom krila od svih serija do sada najviše jeste “film na televiziji” tj “blokbaster na televiziji”. I dok s jedne strane taj aspekat njegove “moćnosti” možemo da tumačimo kao nešto novo unutar postojećeg “kanona”, to novo jeste zapravo ono staro zbog koga je kanon i nastao tj morao da pobegne na TV.”

 

Sada kada sam odgledao svih sedam sezona i dvosatni specijal, The Last Watch, o ovoj poslednjoj, suštinski ništa ne bih menjao u svojim pet godina starim primedbama. Game Of Thrones se sve ozbiljnije razvijao kao sapunica, aktivno arčeći njene mehanizme- “da l’ će il’ neće?”-spletkarenja i preletanja su modus operandi, svežina radnje se postiže kontinuiranim uvođenjem novih likova čime se priča neprekidno razvodnjava u sve sitnije dramske kanale, opšti utisak je da se uprkos brojnim dešavanjima zapravo ništa suštinski ne dešava. Na tu srednjevekovnu dinastiju (/dinastije) dodajte ono što priču čini fantastičnom, a to su zmajevi, zombiji, pa i bitke, i to je manje-više čitava serija. Ako vi mislite da se vaša briga za bilo kog od članova Sedam kraljevstva razlikuje od brige vaše majke, sestre ili teče i njihove netrepćuće posvećenosti aktuelnoj (privremeno)slepoj/samohranoj/siromašnoj/kidnapovanoj (vi zaokružite) junakinji turske serije iz Pink prajmtajma, grdno se varate. I mi i oni namamljeni smo ispred ekrana i preobrlaćeni istim jeftinim sredstvima.

Ono gde je Game Of Thrones demonstrirao svoju superiornost (a valjda ne očekujete da ga sada glancam i perem i od poređenja sa “turskim serijama”?!) jeste bio nivo produkcije, nivo glume i povremeni momenti rediteljsko-scenarističke briljantnosti koji su rezultirali scenama poput one kada sirota Cersei gola pešači kroz ceo grad putem posutim svežom pljuvačkom svojih sugrađana, ili kada Tyrion ustreli svog oca na pra-vece šolji, ili kada Daenerys trijumfalno izađe iz vatre kao od majke rođena, ili sama egzistencija likova poput Ramsay-a Boltona, “Littlefingera” ili Ser Brienne koji su fascinirali britkošću svoga zla, lukavosti ili odanosti. Ali, takvi trenuci su bili sve češće davljeni u krcatoj čorbi (setimo se samo intrigantnog, ali u kontekstu daljeg razvoja priče- apsolutno besmislenog ćorsokaka koji je poveren Aryai Stark u delu priče u kome je bila poznata kao “The girl with no name”. Za sve ono što je postala i potom uradila, Arya može i treba da zahvali jedino “The Hound”-u).

Gledaoci su od bitke sa zombijima očekivali čudo. Kad ono- šta, samo jedna epizoda/bitka?!, i klinka ubi Night Kinga maltene na foru?!… A neretko nam je sugerisano da bi lepotu određene sezone upravo i trebalo da sagledavamo kroz kvalitet kojim je realizovana njena centralna bitka. Za to vreme ono malo junaka (njih dvadesetak?) s kojima smo se srodili imalo je sve manje prilika da testira svoj karakter, mahom, opet sapunasto, zarobljen u svoju osnovnu postavku “na ripit”. Čak se i urnebesno pesimistični Tyrion na kraju srozao na melodramski vašar, jer su autori precenili njegov kapacitet da u svetu traži i bori se samo za dobro. Drugim rečima, ubijanjem njegove verne kurve i ljubavi, njegova uloga svedena je na “savetodavačku” i tek je ponekad, kroz nežne aspekte bratoljublja, izbijala iz iste.

Možda nije bilo realno očekivati da stotinu paralelnih priča može da se završi “s poštovanjem” za svaku. I autori i HBO mentori im su se baš time branili od kritika poslednje sezone i načina na koji su određeni likovi na kraju završili. Ali kako je to naš problem?! Možda se neko pozitivno svetlo može tražiti u činjenici da su gledaoci bili ljuti na kreativni “D&D” tim što su zbrzali i zbrljali “verovatnost” karaktera najvoljenijih likova, a ne zbog toga što je opsada King’s Landinga bila nepotrebno četrdeset minuta duža, a CGI i kreativna direkcija “zmajevog vatrenog pira” izgledali su tek nešto malo manje bedno od vatrene stihije lave koja je gutala Pompeju u istoimenom filmu u kome sasvim slučajno glavnu ulogu ima i Kit Harington. A otprilike sličnu vrstu ravnodušnosti u meni je budila i unakrsna borba tri zmaja koju epizodu ranije.

Gledajući specijal o poslednjoj sezoni nisam mogao da se otmem utisku, da uprkos naporima autora istog da nam kroz određene “participante” (statiste, kaskadere, šminkere) pokažu koliko je to bilo neverovatno iskustvo za njih, da su svi ostali jedva čekali da se sve što pre i konačno završi! Snimanje Game Of Thrones očigledno je bilo preambiciozno iskustvo za teve produkciju, teve rokove, teve ritmove, teve mogućnosti. I ta vrsta nemogućeg pritiska istisnula je na kraju svaku radost, sem profesionalizma, iz svih. Game Of Thrones su jednostavno… privedeni kraju. Kada pogledate kako su raspletene sudbine nekih od najvažnijih junaka (Daenerys, Jon Snow) jasno je da tu nije bilo previše želje za dramskom artikulacijom, jednostavno su povlačene najkraće moguće prečice, čak i one najnebuloznije (da Tyrion predloži Brana (dečko, ko si ti?!) za vladara Sedam kraljevstva…).

Uporedite razvoj i tretman priče, recimo, Showtimeove Tudors, o političkim i ljubavnim aferama Henrija VIII, i onoga što se odigralo u Game Of Thrones i biće vam jasno ne samo koliko je GoT proredio dramu, već i koliko je bilo naučno-fantastično (pun intended) očekivati da ista s podjednakim kvalitetom može da fercera na svim zadatim terenima i toliko dugo. Game Of Thrones je relativno brzo prerastao sopstvene mogućnosti i potom se sve do kraja s tim sve lošije nosio i sve ređe briljirao dramskim obrtima i zaokretima koji su nas fascinirali umetničkom lepotom u orkestriranju psiholoških i drugih motiva koji junacima određuju sudbine. Baš kao i u Holivudu, što veće, što masovnije, što nikadviđenije… postalo je jedino merilo odlučivanja, uz podjednako generičan tretman u obradi glavnih junaka čiji je jedini, bezumni cilj, da se udovolji što većoj fokus grupi.

Ostaje nada da će povremene oštrice u dramskom krojenju Game Of Thrones ostati njena jača i uticajnija tradicija, nego preočigledni atributi njene veličine.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Andrija says:

    Previše reči da bi se zabašurila prosta činjenica: priču je smislio autor knjiga – Martin – ali je serija u jednom trenutku ,,prešišala” knjige i ostala bez materijala za adaptaciju. I od tog trenutka kvalitet scenarija opada, sve do katastrofalne poslednje sezone. I sam Martin se muči da raščivija sve paralelne priče koje je stvorio u knjigama (zato toliko dugo piše i kasni sa sledećim nastavkom), a očigledno je tek da D&D i ostali pisci serije nisu bili dorasli zadatku.

  2. Jelena Maksimovic says:

    Bravo Fridume, citiraš samog sebe. S pravom. Fašizam, eko katastrofa i uništiše nam serije dušmani.

Ostavite komentar:

Slični članci: