TV GONIČ: Dracula

Ako je verovati Wikipediji, do sada je bilo (najmanje) pet televizijskih ekranizacija priče o Drakuli, od kojih sam ja gledao samo ovu poslednju. Najviše od svega me čudi kako sam i zašto propustio verziju iz 2013. sa Jonathanom Rhysom Meyersom kao Drakulom, s obzirom da sam tih godina svakako bio ponesen Meyersovim učinkom u The Tudors. S druge strane, jedan od ko-autora ove, nove verzije je Steven Moffat, postmoderni preporoditelj Dr. Who-a i Sherlocka Holmesa, kao i autor vrlo hvaljenog sitkoma Coupling, respektabilnih ostvarenja od kojih nijedno nisam gledao. Ako je nekome za utehu, davno odbačeni Sherlock vraćen je u teve plejlistu i nada se reinkarnaciji u mom životu. S treće strane, drugi ko-autor je Mark Gatiss, glumac, pisac i reditelj čije ansambl ostvarenje The League of Gentlemen držim za jednu od najboljih i najoriginalnijih britanskih serija svih vremena. Toliko o stvarima koje su dovele do novog Drakule.

Ovaj mini-serijal pojavio se par dana pre Nove godine, ali to ga neće sprečiti da se nađe, možda i, na samom vrhu liste najboljih serija za ovu godinu. Činjenicu da ga je BBC One lansirao pred Božić (a Netflix preuzeo potom) treba pripisati britanskom smislu za humor i kurcobolji koja je uskočila umesto histerije i letargije pred sve većom izvesnošću Brexita.

U Moffatovom stilu, dočekale su nas tri jednoiposatne epizode, emitovane tokom tri dana, koje se u priličnoj meri drže osnovne Bram Stokerove postavke, ali je u vrhunskim dramskim i žanrovskim akrobacijama uznose do najviših visina teve postmoderne.

Odakle početi sa hvalama?

Prva stvar kojom ćete sigurno biti oduševljeni biće vrlo elokventni i još vrlije provokativni diskurs sestre Agathe Van Helsing, u fantastičnoj interpretaciji Dolly Wells. Njena ateistička poza, oštar jezik na vrlo bizaran način uklapaju se u kostimirani seting devetnaestovekovog manastira u Mađarskoj, iako zvuče kao da dolaze iz usta nekoga ko je aplaudirao na stendape Ricky-ja Gervaisa. Wellsova je Van Helsingovu učinila proto-feminističkom heroinom koja, nevericom i razočaranjem protkanim, istupanjem protiv “muškog” koncepta boga podjednako zvuči kao zdravorazumska žena svoga doba, koliko i neustrašiva borkinja #meToo pokreta. Ona ne pristaje na arogantnog i goropadnog “čarobnjaka iz Oza”.

Odmah zatim bićete prijatno iznenađeni kako se iz te moderne diskusije Van Helsingove sa advokatom Harkerom selimo u autentični, jezivo-bajkoliki ugođaj “transilvanijskog” zamka u kome ostareli i isušeni Drakula čeka svoj podmlađujući plen. Sirovost scenografije i hladni i sivi seting u kome se zamak nalazi instantno prizivaju Wernerovog “neupeglanog” Nosferatua sa Klausom Kinskim. Autentični horor dolazi od fantastičnog fizičkog propadanja Harkera koji sa svakim isisavanjem sve više izgleda kao pacijent demoliran AIDS-om ili rakom. U isto vreme uživamo naježeni i u autentičnom hororu koji plasira Drakulin dom kao zatvor nekolicine nekad ljudskih bića koja su i sama devalvirala na ishranu ljudskom krvlju. A biće i nekoliko finih “kronenbergovskih” momenata. Već tu je jasno da je Dracula za Moffata i Matissa poligon za postmodernu igru sa žanrovskim motivima iz svih epoha.

Nakon toga, iz maske oronulog lisca lagano izranja sve mlađi Drakula u maestralnoj interpretaciji danskog glumca Claesa Banga, koji Drakulu igra sa galantnošću jednog Jamesa Bonda koji je prešao na stranu zla i tim prelaskom dobio na dodatnom šarmu i zavodničkom potencijalu.

Kada Drakula stigne do manastira, za Harkerom i njegovom verenicom Minom, odigraće se jedna od najupečatljivijih scena u celoj seriji. Drakula ne sme da uđe bez poziva u manastir, a sestra Van Helsing to obilato koristi da ga ponizi i izšikanira. Direktni duel Helsingove i Drakule, upisan u DNK ovoga dela, sada je više pozicioniran kao duel između muškarca i žene, dva principa, od kojih prvi predstavlja neobuzdanu i divlju snagu “koja ima pravo”, a ovaj drugi samo ne vidi zašto bi se tako nešto apriori prihvatalo kao “vrhovna komanda”. Ishod nikako nije po volji #meToo pokreta.

U drugoj epizodi zarobljeni smo na brodu koji Drakulu prevozi u Englesku u kojoj planira da nastavi svoj život. Ono što se formalno odigrava jeste tragi-komična horor varijacija na Deset malih crnaca, Agathe Christie, gde svake večeri nestaje po jedan putnik, a preostali sve paničnije upiru prste jedni u druge. Moffat i Matiss koriste putnike na brodu kao neku vrstu poprečnog preseka ondašnjeg društva, ali ga postmodernizuju uvođenjem tema pola, homoseksualnosti i rasizma. Drakula ne bira, ali ova moderna dinamika dosta pomaže svežini “kostimirane” drame i opet, paradoksalno, doprinosi većoj autentičnosti samog materijala.

U trećoj i poslednjoj epizodi Moffat i Matiss prave jedan od najefektnijih vremenskih skokova ikada, koji bez problema Drakulu iz devetnaestog veka uvodi kao zamorče “X-Files” sadržaja i laboratorija savremenog doba. Na delu je još jedno žanrovsko skretanje, koje će potom iz naučno-fantastičnog setinga skrenuti ka mističnom hororu, zatim u melodramu, koja u više navrata leži u osnovi Stokerovog dela. Duel Van Helsingove i Drakule nastavlja se i dalje (neću vam spojlovati više od ovoga), a ja ostajem fasciniran da iz prikazanog kempa autori uspevaju da izvuku iskrenu i neisforsiranu želju da svom materijalu daju nekakav metafizički krov i ponude odgovore na život, smrt i večnost, i smisao svega toga. Da li je Drakula ultimativni usamljenik, a njegovo ponašanje mutacija tog viševekovnog osećaja? Šta je život, a šta ljubav, ako nema limita koji donosi smrt, na ovaj ili onaj način? Da li je Drakula u Van Helsingovoj pronašao efektnog rivala ili trunčicu neobičnosti u monotonoj večnosti? Da li Drakula na kraju umire ili biva spasen?

Lepota serije Dracula je u njegovom konstantnom izneveravanju vaših očekivanja koja su u isto vreme i ispunjenje onoga što niste ni znali da želite. Nešto kao ultimativni san svakog advertajzinga. Elementi jedne dobro znane priče su i dalje tu, i ona je formalno vrlo ispoštovana, ali su turbulentno i pametno razbacani tako da stvar čine zanimljivom i uzbudljivom modernom gledaocu. Dracula zaista priča o onome što bismo možda svi mi želeli- večni život, ali dočarava žrtvu koja se za tako nešto mora položiti, kao i fundamentalno trunjenje duše do koga dolazi sve rudimentarnijim izgledom ljudskosti.

Drakula donosi nešto od inherentnog, ali nedovoljno forsiranog “dorijangrejovskog” muškog straha od starenja i gubitka svih povlastica mladosti, dok Van Helsingova kulja mudrošću i promišljenošću kakva retko krasi žene sa takvom lakoćom i odlučnošću. Dracula, u izvesnoj meri, deluje skoro kao inverzna varijanta Pigmalijona u kojoj je jedna žena “naučila pameti” jednog muškarca i podigla ga na svoj nivo.

Serija deluje i funkcioniše kao laka zabava, on šarmira i plaši, ona angažuje gledaoca, ali to čini vrlo promišljeno, provlačeći mnogo tema kroz poznate zaplete i obrte. Drakulin svet izgleda vrlo autentično, od zamka kao bastiona ledene usamljenosti i čistog zla, preko manastira i raskošno razigranog broda, do kulisa utopijske Britanije koja na momente više izgleda kao “žanrovski” prigradsko-urbani seting američkog horora (tipa Scream). Pretencioznost ovog ostvarenja, ako ga i ima, neverovatno je šarmantna i vešto eskivirana time što Van Helsingova deluje kao pretenciozniji lik, iako zastupa našu stranu i naša razmišljanja.

Moffat i Matiss su izdominirali kemp postavkom koja ima i širinu i dubinu, a koju Ryan Murphy pokušava da ostvari svaki put kada ostane sam sa sobom. Uglavnom daleko manje uspešno nego ovde.