Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Besa

Imam jednu dobru vest. I to je jedina dobra vest.

Besa je premijerni igrani sadržaj MTS-ovog kanala SuperStar TV kojim ovaj pokušava da u sve oštrijoj konkurenciji „analognih“ i digitalnih brodkastera skrene pažnju na sebe i pribere sebi što više plaćenih gledalaca. Prva sezona imala je 12 epizoda i prema nekim informacijama snimana je u regionu tokom 120 dana. Za potrebe serije angažovan je engleski scenarista, koji je i autor serije, „domaći“ reditelj sa pozamašnim internacionalnim pedigreom, kao i ekipa koja, mislim prvi put u istoriji jugoslovenske i srpske produkcije, okuplja ovoliko albanskih i srpskih glumaca na jednom mestu.

Ukoliko „na papiru“ uporedimo sve te reference sa onim koje imaju druge serije koje su poslednjih godina u lokalu (a i šire) imale zadatak da iniciraju interes za određeni TV kanal (a tu, recimo, najviše imam na umu sličnog produkcionog rivala, Uspjeh, HBO Adrije), onda je Besa ostvarila daleko najbolji rezultat. „Na papiru“!

Međutim, dobra vest iz podnaslova ovog teksta odnosi se i na teškopoverljivu stvar kada su u pitanju igrani programi našeg regiona- a to je da planirano nije sasvim upropašteno u egzekuciji. Besa i ostvarenim triumfuje nad svim aktuelnim ostvarenjima (za koja sam čuo, počeo da gledam ili koja sam i odgledao do kraja). To je, nažalost ili, ako realno sagledavate produkcione i kreativne uslove regiona, onda- očekivano, ne čini naročito konkurentnom van našeg regiona. I svaki gledalac sa iole većom internacionalnom minutažom odgledanog relativno brzo će u njoj primetiti početničke korake, početničke mane i sve ostale probleme koji će još neko vreme moći da se kriju iza termina „početnički“. Umesto „amaterski“.

Dakle, ne kajem se što sam odgledao Besu. Prilično sam siguran da ću, a naročito ako uspe da zadrži postojeći nivo kvaliteta, nastaviti da je gledam i u sledećoj sezoni. Bilo mi je zanimljivo da postoji sadržaj na srpskom (dobro, u najvećoj meri…) čiji dalji nastavak na nedeljnom nivou sa nekakvim nestrpljenjem iščekujem. Ne pamtim kada mi se to poslednji put desilo.

U ekstenziji ove dobre vesti (da Besu ima smisla odgledati), hteo bih da istaknem dva glavna razloga za to.

Prvi je što produkcija nije bila sisa, a drugi je njen reditelj Dušan Lazarević. S jedne strane imali smo retku situaciju u srpskoj produkciji da neko prvo poželi da zagrize više nego što može da pojede, a da potom i pokuša da zagrize toliko. Besa ne izgleda kao „prosečna“ srpska serija, čak i ako je konfrontirate sa aktuelnim produkcijama drugih digitalnih kanala. Ona je snimana u Srbiji, Kosovu (ako je verovati telopima), Crnoj Gori, Hrvatskoj, pa čak i Švajcarskoj. Jer je radnja to tražila! Polovinu njene ekipe čine albanski glumci i u ovako nakostrešenim odnosima naših dvaju nacija, više je nego hrabro okušati se u ovakvom kulturnom ujedinjenju. Pa čak i ako on jednu naciju, poprilično jednostrano, prikazuje samo kroz pohlepne kriminalce koji ne prezaju ni od rodo-ubistava zarad povećanja svoje teritorije i svoga plena.

Besa u domenu ambicija stoji tu negde sa Gomorrom (i njenim slavnijim italijanskim TV precima). Možda, čak, i po produkcionom potencijalu. Iako joj po svemu ostalom, soriška, nije ni do kolena. Ali, dobro. Ni Rim nije sagrađen za snimajući dan.

Drugi bitan i pozitivan momenat ove serije je Dušan Lazarević. Čovek o kome smo vam pisali ovde jednim drugim, nemilijim povodom, reditelj sa solidnom internacionalnom karijerom i još bitnije- iskustvom. Moram da priznam da sam bio fasciniran nekim eksterijerima u prve dve-tri epizode koji su me podsetili na Susanne Bier i njenu prosunčanu režiju u The Night Manager, o čijim lokacijama i budžetima i ja i Lazarević i SuperStar TV možemo samo da sanjamo. Ali, bitno je da je takvih stvari ovde bilo!

Besa nije dva-tri rutinska eksterijera koji potom pokušavaju da sakriju statičnost i beživotnost nemilosrdnih enterijera, što je templejt „svih naših serija“. Ovde ljudi izađu iz kuće. Odu čak do ostrvca preko puta Rovinja da nekog ubiju. Neki momenti su bili bolji od drugih. Recimo, u srpskom interpol ofisu ima i neki „treći lik“ koji u scenama nema nikakav drugi zadatak sem da istu oživi realizovanjem nekog glupog zadatka, poput jedenja jabuke. I on to svaki put perfektno izvede! Za razliku od naših inspektorskih „drvenih marija“, ali o njima kasnije. Neke jezive scene, poput scene silovanja Uroševe ćerke, urađene su vrlo efektno i bez prepoznatljivog srpskog „eksplojtejšn“ momenta u tim situacijama, izostao je, dakle, „Mirjana Joković Ekspirijans“.

Da, na sva takva, bila su i neka druga, traljava rešenja, poput samih ubistava, opsade bolnice, ali bojim se da je (i) tu bio veći problem sa scenarijom, nego sa režijom. Deluje kao da je borba režije sa scenarističkim rešenjima samo donekle bila uspešna, a negde se jednostavno predavala bez borbe i pristajala samo da ilustruje šta joj se tražilo. U svakom slučaju, Lazarević ima podršku i bilo bi dobro videti da u sledećoj sezoni stvar, dok je još „na papiru“ promisli i razigra, pokušavajući da sada materijalu (kad već režira sve epizode u sezoni) stilski zaoštri, da Besa ima neki „look and feel“ koji je samo njen, da motive njegove režije prepoznajemo u novim kontekstima i varijacijama. Neki standard je dosegnut, ali ostati na njemu, bilo bi tri koraka unazad.

Sve loše vesti u vezi sa Besom vezane su za sve ono što su najveći problemi svih naših serija- scenario i gluma.

Iako je autor ove serije Tony Jordan, koji ima skoro trodecenijsku karijeru (mahom TV) scenariste, i ostvarenja kao što su Life On Mars iza sebe (to iz neobjašnjivih razloga nisam ispratio, a od Tony-jevih ostvarenja uživao sam samo u komediji Moving Wallpaper još pre deset godina), bojim se da mi njegov doprinos u ovoj seriji, mimo neke inicijalne ideje i konstrukcije priče, nije baš najjasniji. Jer svih 12 epizoda je kao scenarista potpisao Mladen Matičević, „maratonac“ i „geto partibrejker“.

O čemu je Besa? Da, ona počinje tako što preduzetnik Uroš, iz Beograda, negde blizu Ulcinja naleti na vozilo kojim upravlja Besijana, nadrogirana kći regionalnog mafijaškog bosa, i u toj nesreći ona ostane mrtva na licu mesta. Siroti Uroš odmah po izlasku iz bolnice upoznaje „đavola“ s kojim pravi jedini dil koji mu je ponuđen- a to je da za njega, Dardana, ubije čak pet ljudi, ako želi da sebe i svoju porodicu spase smrti. Za taj dil on traži i dobija „besu“ od Dardana, što je albanska „časnapionirska“ koja ne sme da se prekrši ni po koju cenu. U narednim epizodama, pratimo kako se Uroš nosi sa svojim delom obećanja.

Uroš u Beogradu ima suprugu, hrvatskog porekla, odraslu tinejdžerku i desetogodišnjeg sina. Ima posao koji je u raljama i najboljeg druga koji umire od raka. U Beogradu su i inspektori Interpola, Petrit i Divna koji već duže vreme pletu mrežu oko Dardana. Na drugom kraju nekadašnje Jugoslavije, u Crnoj Gori, imamo Dardana, sa suprugom i dva preživela sina, i vernim timom. Imamo Mimu Karadžića koji „kao da je na pjenu od mora“ igra korumpiranog policajca, a u Švajcarskoj imamo Dardanovog šogora Agima, koji vodi tamošnji klan, ali koji i radi Dardanu o glavi, iako je među njima „potpisano“ primirje kada je Dardan oženio Agimovu sestru.

Ali, o čemu je Besa?

Sa ovako postavljenim stvarima- deluje da bi najviše trebalo da bude o sudbini jednog „običnog“ čoveka koji se mimo svoje volje zatekao u „nenormalnim“ okolnostima. I Besa to pokušava da bude, iako u tome najmanje uspeva. Dešavanja je previše, a Uroševog odnosa prema svemu tome premalo. Besa u želji da prevaziđe monotoniju koja ubija svaki dramski sadržaj u nas, neprekidno gomila dešavanja, usled čega junaci sve više postaju pioni, za koje ne stižemo ni da marimo.

Negde pri kraju sezone, Uroš i Dardan, ponovo se nalaze licem u lice (i to na Kosovu!), obojica sa familijama u ranama i ožiljcima, ali Jordan i Matičević su propustili priliku da nam (do)kažu da je Besa o jednoj odluci (besi) koja lagano sahranjuje dva čoveka (iako upokojuje neke sasvim druge ljude). Trebalo je da snažnije osetimo koliko Dardan nehumano insistira na Besi, nošen bolom oca koji je izgubio ćerku, da ne vidi da se posledice iste najviše njemu obijaju u glavu. S druge strane, „besa“ je morala i da Uroša promeni mimo naših očekivnaja. Jer ako je on žrtva na početku, onda ni mi, ni on, nemamo ništa od toga što mu tu poziciju samo produbljujemo, jel da? Uroš je trebalo da oseti ukus krvi i da mu se ovaj dopadne. Kako bi onda sve ono što se dešava njegovoj porodici sve više bivalo deo njegovog „greha“, a ne samo akumulacija mazohizma od strane neinspirisanog scenariste. Uroš i Dardan su osnov ove serije i autori su propustili da to uspostave. Da ne kažem da je Dardanova porodica nepotrebno, prerano i brzopleto desetkovana.

Drugi problem je što sve što se desi u prvoj epizodi jeste sve što je trebalo da se desi u drugoj epizodi, otprilike. Mi smo morali da uđemo, po najboljem mogućstvu „in medias res“, života svih naših aktera, i s Uroševe, i s Dardanove, pa i Agimove i Interpolove strane. A ne da nesreća bude odskočna daska za početak dešavanja u svim pojedinačnim životima. Dardan i Agim su već trebalo da budu na polu-ratnoj nozi, Uroševa ćerka je već trebalo da se zabavlja s mafijašem Lukom… Šta koji k radi i čemu služi Uroševa žena (inače odlična Lana Barić)?! Šta ta žena radi ostali deo dana kad joj se Uroš ne userava u život?

Besa sočno pati od nedostatka paralelnih radnji (problem je najstrašniji od 4. do 7. epizode, recimo) i autori onda veštački ubrzavaju razvoj događaja samo da bi bilo stvari koje će se dešavati. Umesto da nam jednu tako krupnu stvar laganije razmotavaju preko „grbača“ svih upletenih.

Pored tih „neutvrđenih“ krupnih stvari, one sitnije su još brojnije. U želji da Uroša učine humanim, uprkos onome što „čini“, autori su prve dve žrtve iz njegovog dila učinili ogavnim mizogenima za koje i gledalac ima utisak da je svet bolji bez njih. Što nikako nije trebalo da se desi! Jer, kako da onda žalimo Uroša i njegovu poziciju. Ali, još je gore što je apsolutno isti postupak primenjen u oba slučaja! I nesrećni italijanski novinar i nesrećni engleski DJ (bivši Besijanin momak), u trenutku smrti su u luksuznim sobama sa prostitutkama, prema kojima se ponašaju kao prema stoci, obojica šmrču kokain i piju viski… Kada se Uroš uputi u Rovinj da ubije tamošnjeg albanskog dripca, dramska razrada tog ubistva još je idiotskija! Uroš sreće bivšeg druga u kafani, ovaj pristaje da ga odveze do ostrva, Uroš mu kaže da ga čeka petnaest minuta, iako nema jebenog pojma šta ga čeka kad izađe iz čamca… Realizacija ubistva je med i mleko, a prilikom bekstva strada samo drug… Da Albanci mogu da puškaraju kako stignu mislio sam, gledajući Besu, da je moguće samo u Crnoj Gori, ali sad vidim da se i Hrvatska lako savija. Dodajte ovom spisku pomenutu opsadu bolnice koja apsolutno negira postojanje crnogorske države, policije i vojske. Do nivoa da se pitate da li je iko iz tamošnjeg ministarstva (makar) turizma odgledao ovu seriju…

Najstrašnije je kada dođemo na teren srpskog interpola, koji u seriji predstavljaju srpski robot polualbanskog porekla Petrit i razredna (bivša manekenka) Divna. Njih dvoje suočeni s Matičevićevim najneizgovorljivijim i najdrvenastijim replikama kapituliraju već u prvoj epizodi i do kraja sezone njihovi dijalozi zvuče kao da slušate TANJUG-ov feed. Miloš Timotijević (Petrit) totalno ima neophodan look and feel za jednog inspektora, ali onda progovori… I vi imate flešbek na sve one loše nahovane partizanske filmove i obraćanja iz komandonog štaba… U Divnu Hane Selimović je teško je teško poverovati i kad ćuti. U nastavku sezone na njihovim likovima i njihovim interpretacijama treba najviše raditi.

Mislim da nije bilo potrebe da se, verovatno, najljigaviji i najgori lik u seriji, srpski kriminalac Mima (kancermen Radoslav “Rale” Milenković), koji radi za Dardana, iz Srbije!, prikaže kao gej. Mislim da ova seksualna orijentacija trpi već dovoljno šikaniranja u Srbiji (i regionu) da joj nije potrebno da se i kroz ovu seriju asocira sa najgorim oblicima ljudskog života. Naročito što za konstrukciju Miminog lika takva postavka ne donosi ništa zanimljivo, deluje potpuno neuverljivo i na kraju, opet prerano, rezultira egzekucijom koja ni na koji način ne konstatuje taj seting. Tj ispada kao da ga nije ni bilo. Ali, kad je već sve tako postavljeno, bilo bi mi super da je Luka ovu osvetu iskoristio da Mimi naplati što je i njega seksualno zlostavljao (za šta opet nije dato nikakvih naznaka, a nema logike da bi Mima bio „ladan“ na Luku).

Radivoje Bukvić (Uroš) koji u celoj glumačkoj ekipi ima najviše internacionalnog iskustva lako i često tone na terenu koji ne traži prevod. Kao žanrovski junak on ima neophodnu harizmu i može da iznese materijal, ali kako se isti približi srpskoj TV drami, tako i kvalitet Bukvićeve glume pada, drvenaste replike paraju uši, a ni Lazarević mu u par navrata nije izašao u pomoć (kao najstrašniji momenat pamtim kada Albanci dođu u Beograd, u Uroševo dvorište, naoštreni da ih sve pobiju na licu mesta, a Uroš ih zaustavi rečima „čekaj, čekaj“ kao da su krenuli da umesto njega plate račun, pa se on ljutka… sramno!). Mislim da će najveći problem sledeće sezone biti postavljanje Uroševog psihološkog profila. Jer tretirati ga i dalje kao ubicu-amatera kojim se telediriguje pod pritiskom više neće biti interesantno. Besina premisa je više filmska, nego serijska, ali ima prostora da se izserijalizuje, a to je da se od te premise što više pobegne. Ona je bila okidač, sad je vreme da pratimo junake u tom novokreiranom svetu. A kako nam poslednja scena sugeriše taj svet je sve malobrojniji. Što takođe nije dobro.

Alabanski tim, predvođen Arbenom Bajraktarajem (Dardan), srpskom gledaocu naviklom “na titl” kada su ovakvi sadržaji u pitanju, sigurno deluje ubedljivije, naročito kada se oglašava „na albanskom“. Već konverzacije na srpskom škripe neprirodnošću i neuverljivošću. Albanci imaju dobru harizmu i prava je šteta što niko od „njihovih“ likova nije ništa drugo do krimos, ali čak i unutar takve postavke mi vidimo njihovu ljudsku stranu u brutalnim ishodima odluka koje sprovode u delo (linija priče koja prati Dardanovog zamenika Hasima svakako je jedna od najživopisnijih i najtragičnijih i, opet, prerano ugašena!).

Nadam se da će u drugoj sezoni Besa uspeti da vrati fokus na Uroša, i Mariju, koji su rasparano proveli ovde 12 epizoda, kao i da će se neki balans sa Dardanovom stranom uspostaviti na vreme, iako Dardan na svojoj polovini više da i nema figura za igru. Ali, više od toga, neko će morati da kaže- o čemu je Besa zapravo?

Foto: Promo foto