TV GONIČ: Anti-popišulje

Pred vama je pet serija u kojima su žene na različite načine kreirale ne samo “žensku perspektivu”, već i specifičan autorski senzibilitet, tip humora, dramaturgiju priče, a i pogled na muškarce… Negde su to učinile kao kompletne autorke (scenaristkinja, rediteljka, glumica), negde su ko-autorovale stvarima, a negde su se samo skupile da pokušaju da se odbrane od muške vizije i interpretacije koja im je ponuđena. Možda bi trebalo da se odmah na početku ozbiljnije brecenmo na činjenicu da su u većini teve serija kojima kumuju kao autorke, žene prisutne s obe strane kamere, ali to bi značilo da zanemarimo dugačak niz filmskih i teve autora muškog pola (Woody Allen, Jerry Seinfeld, Orson Welles…) koji su radili apsolutno to isto, a niko nikada nije govorio o “specifičnoj, muškoj opsesivno-kompulsivnoj potrebi za potpunom kontrolom kreativnog procesa”. Drugim rečima, žene su samo navukle već tu stojeće čizme od sedam milja i otisnule se na svoj put.

Iako u istoriji filma, a istoriji televizije naročito, ima jako puno komičarki i dalje osećam potrebu da naglasim da su u većini dole poređanih serija autorke demonstrirale atraktivan i specifičan smisao za humor. U “konverzaciji” ovih dana žene su nekako ispale akterke ozbiljnih tema i pokreta, žrtve ozbiljnih napastvovanja i humor nekako nije prva asocijacija na pominjanje tog pola. S druge strane (paradoksalno?), baš je humor najčešće oružje ili najčešći saborac u njihovom kreativnom delovanju i osvajanju publike. Čak i kada se bave vrlo ozbiljnim temama. Moj je utisak da nekima od tih žena ne treba pomoć od onih koji bi da ih brane tj da ih takva pomoć limitira tek nešto manje od onih koji bi da im naude.

FLEABAG (BBC)

Fleabag je dramedy engleske komičarke Phoebe Waller-Bridge, nastao po njenom pozorišnom komadu nastalom po desetominutnom predlošku za stendap nastup. Pheobe je, skoro da želim da kažem- nažalost, ovih dana poznatija kao autorka daaaleko popularnije serije Killing Eve, koja potpuno nepotrebno baca u zasenak njeno prvo teve čedo koje je iksto puta promišljenije i inteligentnije. I na drugačiji način histerično.

Ono čime Fleabag prvo osvaja pored komičarskog šarma koji sa sobom donosi sama Phoebe (bez čega ništa ne bi ni moglo da funkcioniše) jeste njeno vladanje formom. Fleabag svako malo razbija “četvrti zid” Phoebinim pogledima ili replikama gledaocu koje, dok se stvari dešavaju, komentarišu iste i stavljaju nam do znanja šta se roji u njenoj glavi (a to je uvek najurnebesnije). Na ovaj način ostvaruje se jedan postmoderan post-ironijski odmah prema dramskom dešavanju, koji je u isto vreme i njegov komentar i njegova suština. Jer takva su vremena u kojima živimo- stvari se dešavaju i mi ih u isto vreme prenosimo, i niko ne može da odgovori tj zanemari u kojoj je meri taj prenos integralni deo samog dešavanja.

Srećom po nas Pheobeina harizma proteže se i na sam sadržaj i njegovo oblikovanje. U fokusu su dve sestre, svaka u sopstvenoj životnoj krizi, čiji otac je na pragu venčanja sa jednom konceptualnom umetnicom, koju od svih glumica na svetu, fenomenalno dočarava baš Olivia Coleman. Sama Phoebe tj “Fleabag” u senci je samoubistva svoje najbolje prijateljice i vršnjakinje i taj događaj, koji je obeležio prvu sezonu, proteže se i na drugu, često služeći kao opravdanje za “jednom se živi” postupke. Nasuprot njoj, njena situirana i odgovorna sestra prolazi kroz bračnu i emotivnu krizu, u drugoj sezoni dodatno izmučena pobačajem. Kao što vidite, Fleabag se batrga u poprilično ozbiljnim stvarima, baš kao i druga BBC-ijeva “odvaljena drama”, Flowers (u kojoj takođe igra Colemanova), ali Phobe svaku od tih stvari koristi samo kao odskočnu dasku za seriju sve nebuloznijih i komičnijih situacija.

Druga sezona je naročito zanimljiva zato što rom-kom tematiku gura u ekstrem, jer ljubavnu vezu gradi i razgrađuje između Phoebe i katoličkog sveštenika, koji uprkos svojim progresivnim nazorima, muči pozamašnu muku da se odupre svojim osećanjima prema Phoebe. Negde na samom kraju sve postaje prilično tužno i trebaće vam brisači za suze. Dok ne naiđe lisica…

BETTER THINGS (FX)

Better Things je dramedy (koji je podjednako funkcionalna koliko i disfunkcionalna odrednica ovde) prognanog Louisa CK-a i njegove prijateljice/muze/kreativne partnerke Pamele Adlon. Louis je očigledno poslužio kao “izvršna” odskočna daska i iskusniji kolega, ali nema sumnje da je sve što gledamo u Better Things poteklo od same Pamele, a kako je ona u nekim intervjuima iznela, na naše ogromno neiznenađenje, radi se o poprilično biografskom materijalu baziranom na njenom majčinskom i ćerkinskom (?!) iskustvu.

Pamela igra Sam (Fox, kao Samantha Fox…), malokalibarsku holivdsku glumicu, koja čupavu karijeru mora da balansira sa još dve nezgodne uloge- ulogom majke svojim trima ćerkama, koje podiže bez oca, sa kojim je već godinama razvedena, i ulogom ćerke, majke Britanke, koja živi preko puta nje i sve lošije se nosi sa svojim egom i godinama koje stoje na putu njenom ponosu i nezavisnom duhu.

Better Things traje oko pola sata, ali bojim se da nema jasnog dramaturškog modela koji bi mogao da definiše ono što se tamo dešava. Pamela epizode osmišljava kao što pisci pišu kratke priče. Stvari pre imaju neku okosnicu, nego centralni događaj. Sve ostalo što se dešava u epizodi najčešće gradi neki emocionalni kontekst, ili kosmički, ali stvari su baš retko uzročno-posledično povezane, a naročito ne u kontinuitetu kojim teve autori obično grade metaforičnost svog materijala. Better Things ne zatvara nikakvu celinu. Epizode vrlo često imaju relativno nejasan “free flow” i završavaju u sred stvari ili malo posle kraja. Sva poenta je u tome da osećate materijal, da se emotivno prepustite trenucima i da pustite sebe da, baš kao i sama Sam, skačete sa odrastanja najstarije ćerke, na prgav karakter srednje, na trunčice bivstvovanja najmlađe ćerke, i potom na putu pronalazite krupne komade ličnosti ili postupaka majke, od kojih ne možete dalje.

Better Things je u isto vreme prikaz jedne prekomplikovane krize srednjih godina, unutar koje deluje da se samo vaš svet ruši, dok svi ostali neplanirano i prebrzo rastu oko vas. Ona je slika toga da život retko kada biva jasnijim i razumljivijim, i da set narastajućih obaveza prema njemu neće ništa učiniti smislenijim. Ispunjavanje nije življenje.

Sa čak pet intenzivnih ženskih junakinja, Better Things ponekad deluje kao da se Bergman i Woody Allen rvu pred našim očima. I oprostite mi što sam posegao za dva muškarca da vam tu sliku ilustrujem.

SMILF (Showtime)

Iako i u SMILF imamo relativno sličnu postavku kao u Better Things, ono što “istotakođer” glumica/scenaristkinja/autorka Frankie Shaw ovde postiže, sasvim je drugačije. Shaw igra Bridgette, mladu, samohranu majku, koja je svojim socijalnim statusom i načinom života na ivici da je okarakterišemo kao “white trash”. Bridgette svoj život realizuje parazitirajući na svojoj majci Tutu (apsolutno fenomenalna Rosie O’Donnell) i svom bivšem/povremenom dečku Rafiju, prečesto kao izgovor za to koristeći svog petogodišnjeg sina Larry-ja (koga igraju bliznakinje (sic) Anna i Alexandra).

Ono što će vas možda, kao mene, zapljusnuti kao prvi utisak o SMILF jeste njen smrad i prljavština. Svet i likovi koje Shaw dočarava, naročito sama Bridgette, deluju znojavo, neoprano, umašćeno, prljavo i uflekane garderobe, progorenog nameštaja, dotrajalih stvari… i ostavljaju utisak mentalnog “Karton Sitija”. Niko od junaka ne može da pobegne, da se odlepi od njega. Bridgette, uprkos naporima, ne uspeva da se izbaci iz svog jednosobnog stana, non-stop kuburi s novcem, ali mnogo je gore što njen emotivni parazitizam kvari i živote njenog bivšeg momka, koji ima novu devojku, kojom planira da se oženi, kao i njene majke, koja nakon smrti/samoubistva svog muža ne zna kako da nastavi dalje. U isto vreme, ima insinuacija da je Bridgette bila seksualno zlostavljana od strane oca. Ta stvar povremeno postaje predmet sukoba majke i ćerke, naročito majčine griže savesti što stvar na vreme nije prepoznala i sprečila.

Shaw bez naročitog pardona gradi svoju junakinju, puštajući je da bude sebična, divlja, bezobrazna, superegomanijačna, ali i da potom strada zbog toga. Feministička agenda ovde je izraženija i povremeno je artikulisana i kroz samu Bridgette, naročito usled konstantnog nipodaštavanja toga šta jedna žena može i sme da ostvari. Uprkos malom detetu i samohranoj poziciji. Kroz odnos sa majkom Shaw prikazuje i mane i vrline ženskog “bondinga”, a potom tu vrstu odnosa dodatno kompikuje i kroz odnos sa njenom afro-američkom prijateljicom i, naročito, sa bogatom poslodavkom kod koje radi kao bejbisiterka i all-around pomagačica, a koju igra vazda “toplo podmukla” Connie Britton.

SMILF je, nažalost, ugašen, usled “meToo” problema i krivljenja Shawove za neprofesionalan tretman glumica tokom snimanja. Ali, to ne bi trebalo da vas spreči da u dan-dva sabijete svih 18 epizoda i upoznate se sa jednim retko nesimpatičnim portretom mlade žene koja, baš uprkos takvoj postavci, insistira da i ona ima pravo na mesto pod suncem. U društvenoj klimi koja nas okružuje, to je redak primer realistično prikazanog Milenijalsa, čije mane možda nisu naročit odraz samokritičnosti, ali ih je isti, barem, svestan.

RUSSIAN DOLL (Netflix)

Russian Doll je serija koju su kreirale čak tri žene, Natasha Lyonne, Leslye Headland i Amy Poehler, i u kojoj prvopomenuta igra glavnu ulogu, i, sudeći po tome u kakvom odnosu stoje glavna junakinja i tok serije, sklon sam da poverujem da je ona “alfa” (ženski rod) i “omega” (ženski rod) ovog projekta.

Za razliku od svih pomenutih stvari, to što je ovde glavna junakinja žena samo je donekle važno. Jer Russian Doll je kao neka produžena epizoda (na celu sezonu) Twilight Zone ili Black Mirror, s tim što eksploatacija “fore” koja bi joj otvorila vrata ka naučno-fantastičnom ili nadnaravnom trileru pomenutih serija ovde kroz ponavljanja opravdava taj proces i odvodi Russian Doll na teren daleko ozbiljnijeg dramskog sadržaja koji pokušava da se bavi promišljanjem meta-konstrukcije naših života.

Junakinja Russian Doll je Nadia koja na svoj 36. rođendan (iako meni izgleda kao da je prebacila četri banke) upada u metafizički “lup” koji počinje u kupatilu pred ogledalom (“zagledavanje”), a završava se njenom tragikomičnom smrću negde u blizini ili okolo apartmana, nakon čega čitava stvar počinje ponovo.

Tokom osam epizoda serije Nadia, pored toga što pokušava da shvati šta joj se i zbog čega dešava, kroz “neprekidno ponavljanje sličnog”, varira svoja ponašanja prema ljudima svog života (dečku, bivšem dečku, prijateljicama, tetki koja ju je othranila, pa i mrtvoj, ludoj majci…), shvatajući njihovu ulogu u svom životu, i svoju u njihovim. Russian Doll svakim ponavljanjem, baš kao i “ruske babuške” otkriva novi sloj (emotivnih) značenja.

Stvar se dodatno komplikuje kada Nadia shvati da je još jedan mladi muškarac, u slično prelomnoj životnoj situaciji, uhvaćen u “lup” kao i ona, i oni potom zajedno, tamo gde im se putevi ukrštaju, pokušavaju da se iskobeljaju iz istog.

Slično, kao i Good Place, koja se bavi moralnim odlikama ljudi i moralnim setingom života posle smrti, i Russian Doll, je najbolja dok ne pokušava da se objasni, dok ne pokušava da se razotkrije i dok zapravo služi kao pogonsko gorivo za naše razmišljanje “a šta ako?…”. Nadia tj Natasha Lyonne je veoma harizmatična, skoro tipične “vudialenovske” konstrukcije glavne junakinje, koja urnebesno pokušava da drži stvar pod kontrolom, ponekad i pomalo muškobanjasto, uglavnom da sakrije i ne razbudi burne emocije. Mogao bih da je zamislim kao novu Dr Who, naročito umesto postojeće Jodie Whittaker.

PET (RTS)

Pet je serija koja nakon nenaročito intrigantnog početka svoju priču relativno brzo i predvidljivo razvodni na sapunasti nivo Žena sa Dedinja ili sličnih štanc-produkcija naših televizija. Njeni autori, na sreću, nisu žene (već Strahinja Radetić i Balša Đogo) i to je, možda, razlog zašto u njenom rasplitanju ne osećamo neki poseban senzibilitet koji bi opravdao prisustvo čak pet glavnih junakinja.

Ne znam da li bih naše televizije opisao kao restriktivne ili kao slabo raspoložene da daju podršku ženskim sadržajima, naročito kad je to pomodno (setimo se Lisica, recimo), ali Pet, ipak, jeste neka vrsta poruke gledaocima da je i ovde došlo vreme da žene… nešto. Nisam siguran da je dramski seting koji su im Radetić i Đogo ponudili baš idealan za to, jer je tvrd i muški, skoro svaku ženu pokušava da iščupa iz krletke koju joj je ostavio ili namenio neki muškarac iz njihovog sadašnjeg ili bivšeg života. Pa Pet u načelu ostavlja utisak jednog produženog i metaforičnog spasavanja, i iskoračivanja iz pasivne pozicije ili pozicije žrtve u poziciju nekoga ko aktivno drži kontrolu nad svojim životom. Ujedinjavanje i konstruisanje “petorke” na stranu.

Međutim, i ovde ima jedna žena, kao i u prethodno pomenutim serijama, kojoj treba posvetiti posebnu pažnju, a to je Jelena Đokić, koja igra Ninu, novopečenu mafijašku udovicu koja mora da nađe načina da odbrani sebe, svoju porodicu, i nasleđenu imperiju od neprijateljskih ajkula. Iskreno, nisam imao intenzivnija iskustva sa glumom Jelene Đokić, ni na televiziji, ni u pozorištu, ali u Pet me je fascinirala svojom kombinacijom “gospođštine” jedne Mire Stupice i sofisticiranijeg senzibiliteta i seksepila jedne Tanje Bošković. Jelena Đokić je verovatno najtalentovanija naša glumica (da sad ne ulazim u uzrasnu periodiku i klasifikaciju) i prava je šteta što autori nisu prepoznali specifičnost njenih kapaciteta i u građenju i vođenju njenog lika.

Nina je mogla da bude vrlo zajebana junakinja, koja pribrano i pametno prilazi tronu koji joj je muž neplanirano ostavio. Umesto toga ona je zbrdazdolana u junakinju čija se ekstrovertnost menja po potrebi, iako mi osećamo da bi ona, zapravo, trebalo da bude vrlo i podmuklo introvertna. Njen “bonding” sa “bivšim”/starim drugaricama dešava se na jedan telefonski poziv, iako ih razdvajaju godine i nemila iskustva. Nemam ništa protiv večitih ženskih prijateljstava, ali ovaj vid sparivanja ne pomaže građenju nijednog od likova. Nina je previše brzo i olako stavljena u istu ravan sa svima njima, a mističnost koju Đokićeva produkuje potpuno je neiskorištena. Za razliku od svojih kompanjonki (Hristine Popović, Marije Karan, Gale Videnović i Milene Radulović) Đokićeva ima potpuno drugačiju harizmu, a ovde je prinuđena da igra protiv sebe i niveliše se sa njima, ne bi li “petorka” ujednačila svoj miris i ukus.

Da je Srbija Holivud, Đokićeva bi već bila Nicole Kidman.