TV GONIČ: After Life i Little Fires Everywhere

Jednom davno kada je suvereno vladala teve prostranstvima, brodkast televizija (da ponovim- to je termin koji pokriva tri nacionalne američke televizije- NBC, ABC i CBS, a ponekad i pridruženi Warnerov kanal CW) je bila jedini (američki) parametar kako se pravi serijski program, i u formalnom i u sadržajnom smislu. Koliko traju epizode, koliko će ih biti po sezoni, čime će se baviti, kako će završavati sezona (“cliffhanger”), koje će zvezde i kada gostovati u njima… Sve te momente koji su u međuvremenu postali “brodkast templejti”, mi smo dugo godina tretirali kao jedine moguće kada je u pitanju serijski format. A onda su došli kablovski, pa Internet brodkasteri, i danas skoro da uživamo (ili trpimo) u potpunoj slobodi, koja dopušta da epizode unutar iste serije mogu da traju od 20 do 50 minuta, da unutar istog žanra (“drama” ili “komedija”, na istom brodkasteru) imaju od 6 do 17 epizoda po sezoni, o svim mogućim temama, gostima i zvezdama da ne govorim… Sve je, navodno, u interesu priče i njenog specifičnog pričanja. Čini se da više nema nikakvih ograničenja i da je kablovska i striming televizija u ovom trenutku neka vrsta “Divljeg zapada” koji se ponovo osvaja.

U tom kontekstu, postojanje, po mnogim kriterijumima, anahronih serija kao što su After Life i Little Fires Everywhere, je zapravo neočekivano retrogradno, ali i dalje p/dokazuje da je “priča” najpouzdanije suvo zlato serijskog programa.

Kao što redovni pratioci TV Goniča znaju, ja sam After Life kovao u zvezde i vozdigao ga izvan televizijskih uspeha u one civilizacijske, i otuda je bilo očekivati da će sa drugom sezonom, za Gervaisa i njegov tim, jedini put biti na dole. I tako i bi. Ali ono što razočarava jeste u kojoj meri je Ricky Gervais, posedujući verovatno najveću moguću kreativnu slobodu (ne samo na Netflixu) da uradi šta god poželi (a s obzirom na minijaturni budžet After Life, kao jedino stvarno merilo kreativnih mogućnosti, možemo govoriti i o nezamislivoj “apsolutnoj slobodi”), pred nas izlazi sa ostvarenjem koje surovo pati od najveće bolesti brodkast televizije – još istog. Nakon čega obično stiže mlohava i podgrejana verzija onoga što nas je prvobitno šarmiralo.

Ako je u prvoj sezoni Gervais svojim skromnim rediteljskim mogućnostima i “opštim” izgledom After Life kao parčetom bilo koje britanske daily soap opere formalno delovao toliko retro da je delovao friško, u drugoj sezoni ta bazičnost teve pričanja bolno bode oči, naročito kada nema priče koja bi se ispričala, nego se tapka u mestu.

Gervaisov Tony se poput junaka neke melodramske zone sumraka i dalje potuca po istim junacima, od epizode do epizode čak se može studirati i Gervaisova dramaturška disciplinovanost u redosledu tih lokacija, tokom kojih njegova tuga i depresija gube svaku iskru iskrenosti i autentičnosti i srozavaju se na najmediokritetskiji oblik “prošenja sažaljenja”. Ako bi dramaturšku formulaičnost mogli još i da prihvatimo kao neki recidiv sitkoma koji neminovno teče Gervaisovim venama, on nema uporište u supermagičnom glavnom junaku koji je sada, usled istrošenosti, potpuno lišen stava/replika/sadržaja koji su prvu sezonu učinili jedinstvenom. Da budem iskren, gledalac nepriučen Gervaisu od ranije, imao bi problem da shvati šta je ovde uopšte vredno gledanja i šta to Tony-jev žal čini vrednim praćenja.

Gervais popušta najgorim melodramskim nagonima. Ne osećajući pravu priču za svog junaka, on se cepa na desetine paralelnih koje, kao i u svakom “Bolji život zapletu”, kreću da prate epizodne sudbine, jer se tamo sve dešava. Dok glavni junak postaje neka vrsta poštara koji donosi uvek iste vesti (“jadan sam i dalje žalim”), dok u sudbinama drugih junaka nema skoro nikakvo učešće. Čak i njegov grand-gest spasavanja novina deluje nepodnošljivo banalno i na svaki način neuverljivo, iako igra na debelo izrabljenu kartu humanosti. Iz nekog razloga, Gervaisov cinični duh koji je nosio seriju i kontrastirao je opštim mestima tugovanja, preselio se u psihijatra njegovog pašenoga. Koji je u paru sa narečenim pašenogom sasvim nepotrebna i ničim izazvana dramska sekcija ove priče/serije/sezone i ne uspeva da se nametne kao neka vrsta kontrapunkta Tony-jevoj “ne-administriranoj terapiji”. U čitavom melodramskom soap-opera sparivanju i ukrštanju postojećih junaka (kurva-poštar, fotograf-njegova porodica, baka s groblja-vlasnik novine), smrt oca dolazi kao jedini mogući “događaj” u sezoni i u kontekstu deluje kao održavanje vatre bacanjem ljudi u nju, jer sve ostalo ne gori ili je izgorelo.

Pored nemilosrdnog dramskog i dramaturškog debakla kao posledice paničnog neznanja kako “ostati isti, a promeniti nešto” u tako uspešnom ostvarenju, sada moramo da primetimo i zaista amatersku glumu Ricky Gervaisa koja je u scenama poput one kada se dvoumi da li da zguta ili ne pilule za spavanje na apsurdnom nivou sapunica i “koncepta života i serijskog programa” kojima se, između ostalog, After Life i ruga. Da je kojim slučajem ovo emitovano na brodkast televiziji koja (mora da) meri rezultate i gledanost, sklon sam da verujem da bi sada već svi bili debelo razočarani istima i da bi usled toga letele glave. Ili svega ovoga ne bi ni bilo, jer možda su ondašnje stege bile dobre za sprečavanje nekih stvari. Da, dobro ste primetili- ja ništa ne verujem Gervaisovim glasinama da je ova sezona najgledanija britanska serija na Netflixu i nezamisliv uspeh po svim kriterijumima.

S druge strane, na, jednom opravdano zapostavljenom, striming kanalu, Hulu, insistiranje na arhaičnom, “brodkast” formatiranju jedne mini-serije rezultiralo je možda najkvalitetnijom mejnstrim serijom poslednjih godina i sadržajem svakako miljama boljim od svih HBO-ovih oštrih objekata i malih laži. Koji je, za razliku od većine Hulu-ovih serijskih programa, imao jasnu priču.

Produkcije iste prihvatila se najvrednija žena Holivuda, sa karijerom sada već rasprostrom na čak tri glavne striming mreže- Reese Witherspoon. I, da vas odmah obradujem, Little Fires Everywhere je, uz sve moje simpatije za inicijalnu provokativnost Morning Show, najbolja od te tri serije.

U ovoj adaptaciji istoimenog romana Celeste Ng, o kulturnom sudaru dve porodice u malom američkom gradiću Šejker Heits u državi Ohajo tokom devedesetih, desila se samo jedna izmena koja bi bila bukvalno nezamisliva u suprotnom smeru- rasa došljakinje Mie Warren je iz bele promenjena u crnu, čime je sadržaj serije instatno konstituisan kao društevno aktuelan i poželjan. Srećom, rasa i problem rasizma ovde igraju pozadinsku ulogu i nisu toooliko bitni, iako, donekle, opravdavaju osnovnu temu ove adaptacije- a to je problem klasne strukture u Americi i pozicije i uloge žene u njegovom podupiranju tj demontaži. Kada kažem žene, mislim na čak sedam različitih pozicija koje ženski junaci u ovoj seriji dotiču i osvetljavaju.

Ukratko, u drugu, manju, kuću, bogate porodice Richardson, koju izdaju, doseljava se samohrana majka Mia sa svojom ćerkom tinejdžerkom Pearl. Pearl se ubrzo sprijateljuje sa svih četvoro dece Richardsonovih, a mama Richardson, Elena, započinje svoj komplikovani odnos sa Miom, koju zapošljava kao sluškinju u želji da joj omogući ekstra prihod. Elena je tipična “soker/ven mama”, sa mizernom karijerom i neostvarenim snovima, opredeljena za to da od svog majčinstva, svoje porodice, svoje dece i lokalnog angažovanja napravi “svoj najveći uspeh”. Mia, koja je umetnica, bez muža, sumnjive prošlosti, sa boemskim i hipi standardima Elenina je sušta suprotnost. Otuda ne čudi što serija počinje požarom koji satire Eleininu kuću do temelja, a flešbek, tokom osam epizoda, pokazuje kako su krenule iskre koje su raspalile desetine vatrica.

Little Fires Everywhere, možda i zbog svog setinga više srednje klase devedesetih (poslednjoj većinski analognoj dekadi, “neoslobođenoj” Internetom), izgleda kao serije koje smo “gledali”, ima jasno postavljen seting, intrudera i potom vrlo dobro vođen uzročno-posledičan zaplet koji svojim komplikovanjem pravi tenziju i staromodno nas primorava da čekamo sledeću epizodu s nestrpljenjem (Hulu je ovde pametno puštao jednu epizodu nedeljno). Usled svega toga, LFE je čak i u mom slučaju postao nešto o čemu pričam, želim da prodiskutujem, stajem na Eleninu ili Mijinu stranu, imamo “omiljeno” dete od epizode do epizode… Tu vrstu angažovanja serije retko postižu, a još ređe na ovom mini-serija formatu koji ne ostavlja mnogo vremena za vezivanje za junake.

Unutar tako jednostavno i jasno postavljene priče, nalaze se odlično postavljeni likovi, čiji se karakteri, pametno produbljuju i radnjom, ali i flešebekovima. Informacije stižu dozirano i u pravi čas i boje i objašnjavaju njihove postupke. Njihova kompleksnost kreira se prirodno, a naše vezivanje za njih neprekidno je na testu. Elena je od početka bila i ostala moj favorit, i aplaudiram autorima serije da konačno jednu “retrogradnu” junakinju kakva je bela “soker mama” nagrade slojevitošću karaktera i pronicljivim miksom želja i mogućnosti. U zaslužuje-sve-nagrade-izvedbi Resse Witherspoon Elena je kulminirala kao tragična junakinja zaslepljena rutinom svog života i emocija, nemoćna da se prilagodi i odgovori na “nove trendove”. Bio je to impresivan #meToo trenutak uvažavanja “neprijatelja”. S druge strane, upravo su nedovoljno testirani kvaliteti #meToo heroine Mije bili uzrok njene jednodimenzionalnosti kojoj izafektirana i plačipičkasta gluma Kelly Washington nisu obezbedili neophodnu ljudskost. Autori serije nisu previše ispupčili njene mane, niti su se upustili u razumevanje istih. Ona je previše nekažnjeno prošla kao katalizator u celoj priči, iako je trebalo da bude druga strana medalje tragedije.

Druga ogromna tema LFE bila je majčinstvo i pogubna, diskutabilna i komplikovana uloga iste koja je testirana na nekoliko različitih terena, a u boljem razumevanju problema pomogao je tim zaista neočekivano dobro dramski postavljene dece koja su, “iako deca”, imala razumna osećanja i postupke. I među njima, tinejdžerima, izdešavao se sukob starih i novih svetova i konzervativnost je prokazana kao individualna kategorija, a ne samo kao uzrasna ili klasna.

Little Fires Everywhere bi do pre koju godinu bio ponosno izdanje bilo koje brodkast televizije, ostvarenje koje koristi svoj sadržaj i termin da adresira neki društveni problem, kako to publika zaslužuje i očekuje. U međuvremenu, ta angažovanost se izlizala na tom ekranu i preselila u svom škakljivijem obliku na kablovske i striming kanale. A onda je došla i pošast PC-ija i jednoumlje je podjednako zavladalo obema stranama, a serijski program se sve češće izmeštao u žanrovski neangažovane sadržaje ili fantastična vremena i prostore koji su nešto otporniji na radikalne stavove. U tom i takvom okruženju, stiže nam serija koja skoro školski odrađuje svoj zadatak i neustrašivo pokazuje da dobra priča ne treba da nas podučava usput, već da je kačenjenje naših individualnih stavova proizilazi iz iskrenog interesovanja za nju i njene aktere, nakon čega sledi prekopotrebni društveni dijalog i mikro promene. Reese je sa LFE uspela u onome što su tako gromoglasno najavljivali Big Little Lies i Morning Show- da kreira dobar televizijski program, besmrtan i evergrin u pokretanju tema za razmišljanje.