Da li imate preko 18 godina?

TRUE DETECTIVE: Velika TV prevara

Neki ljudi misle da je prva sezona bila genijalna. Neki ljudi misle da je upravo završena, druga, sezona sranje. Neki, uprkos poražavajuće lošim kritikama, misle da je druga sezona ipak bolja, ako ne i jedina dobra. Neki, kao ja, žele da se prave pametni tražeći alternativne pristupe.

Nema sumnje da je True Detective jedna od najpopularnijih televizijskih serija na svetu. Ali za mene nema sumnje ni da je za HBO to bio i najbitniji, ako ne i jedini, cilj. Sad vi možete da kažete- ali zar ne želi svaka televizija sa svakom svojom serijom upravo to? Želi. Ali nema muda kao HBO da to sebi zacrta kao cilj. Ostvarljiv cilj.

1-True-Detective-Season-2-Poster-We-Get-the-World-We-Deserve-slice

Iako je Game Of Thrones planetarno voljen i gledan (skenirajte samo istraživanja o tome koje se serije najviše piraterišu), on je za HBO samo delimično uradio ono što je True Detective trebalo da kruniše- da je HBO ne samo “više od televizije”, već neka vrsta “novog Holivuda”. O nevrlinama i manama tog aspekta dominacije već sam pisao, pa ne bih o tome ovde. True Detective je, za razliku od Game Of Thrones, trebalo da bude šou koji se praktično ni po čemu ne razlikuje od “rasnog” holivudskog filma. On je trebalo da impresionira onaj soj HBO gledalaca koji su ga odabrali (i platili!) zato što žele primijum dramski materijal, koji pomera granice, koji je “the latest thing” na tržištu i, što je najbitnije od svega, koji lako postaje “tema za razgovor i diskusije” u kojima, ako učestvujete, ostavljate utisak da držite korak sa “modernim vremenima”. Grdno se varate ako mislite da u izboru tih, nekih ljudi nešto drugo odlučuje presudnije.

Sklon sam da verujem da je Boardwalk Empire prvobitno trebalo da bude ta(kva) serija. Koja uprkos pet, umereno voljenih sezona, i od strane publike i od strane kritike, ipak, nije uspela u tome. Postavka koju je zamislio Terence Winter (scenarista The Sopranos, a nešto kasnije, i The Wolf Of Wall Street), koju je na noge postavio Martin Scrosese (ejjjjjjj!) i u kojoj je glavnu ulogu imao Steve Buscemi (do tada jedva epizodno prisutan u TV produkciji), nije uspela da se u životima “opinion makera” među HBO-ovim gledališčem (a onda i piratski van njega) rasprostre kao “televizijsko čudo”. Prva epizoda jeste koštala 20 miliona dolara, serija je prelepo dočarala Ameriku tokom prohibicije, priča je mahom bila dobra, neke sezone su dale baš ono što od HBO-a očekujemo, ali izostao je “trenutak”, nešto za šta bi se ljudi uhvatili, oko čega bi polemisali. Što bi pokrenulo “priču”.

To nešto, a mislim da nakon dve odgledane sezone True Detective to mogu da tvrdim, doneli su ovoj seriji isključivo i samo Woody Harreleson i Matthew McConaughey- dve nesporne, aktuelne, holivudske filmske zvezde. Koje, bez obzira na Woody-jevih osam godina u Cheers i jednu sezonu u Will & Grace, niko nije percipirao kao ništa drugo nego kao “holivudske teškaše”. Istina je i da je u tom trenutku Woody mudro već godinama izbegavao samomarginalizaciju opredeljivanjem za neku vrstu bilmarajevskog participiranja “u Holivudu”- strategiju koja ga je potom učinila “rado viđenim gostom” u svim projektima kojih se prihvatio. S druge strane, McConaughey-ju su se zvezde tih dana konačno sklopile. Nakon godina provedenih u šaltanju sa junaka romantičnih komedija u ozbiljnog karakternog glumca, on je sa par filmova u nizu (The Lincoln Lawyer, Killer Joe, Mud) konačno uspeo da dođe na put na kome je danas. Dallas Buyers Club, Wolf Of The Wall Street i, neočekivano, True Detective su ga samo krunisali kao novog talentovanog, šarmantnog, kul “kralja Holivuda”. I tu mislim da ne preterujem.

Sa takvim kapitalom u naručju, i podrškom koju su oba glumca pružili autoru True Detective, Nicu Pizzolattu, HBO-u nije bilo teško da preseče i “svim sredstvima” izađe u susret ovom početniku, koji je u tom trenutku iza sebe imao samo par scenarističkih radova na američkom rimejku The Killing. Ako neko misli da bi se to isto desilo i bez Woody-ja i Matta “atačovanih” za projekat, neka proba da zamisli TD bez njih.

O True Detective moglo je, dakle, da se “priča” i pre nego što je serija počela sa emitovanjem. U to vreme format “antologijske serije” (gde je jedna sezona jedna priča, obično sa samo za tu sezonu angažovanim kastom) bio je i dalje relativno nov (samo su još American Horror Story i Fargo bili rivali) što je nekim kritičarima poslužilo da se TD bave iz aspekta “produženog” ili “serijalizovanog” filma. Sve lepe i nove reči za HBO ego.

Prethodnih godina, HBO jeste pokupio desetine emija i goldenglobova na dodelama nagrada, ali o nekim drugim serijama (Breaking Bad, Mad Men) pričalo se sa daleko više strasti i društveno-kulturne relevantnosti. HBO nije imao ništa toliko jako (iako mnogo toga prilično dobrog) da sebe predstavi kao (i dalje) perjanicu TV industrije. Sa True Detective, HBO je mogao da se lupi u prsa i upita- ko još ima dva glumca sa holivudske A-liste u svom šou, a koja su pri tome ne samo učesnici u projektu, već i njegovi zajapureni promoteri. Sa True Detective HBO je (treba li reći- prvi?, i pre Fargo, u izvesnoj meri), otvorio vrata Holivudu i konstatovao ono o čemu se od ustaljenja (aktuelnog) “zlatnog doba televizije” priča- da se “pravi glumci” sada dokazuju na televiziji, a ne na filmu.

true-detective-hbo-credits

Da li je Pizzolattov scenario u startu bio do te mere otvoren za dominaciju dva glumca ili su stvari “korigovane” kad su oni potvrdno klimnuli glavom, ne znam. Jedino u šta ne želim da verujem jeste da je njegov originalni scenario bio mnogo bolji od realizovanog (jer TD S02 najbolje govori o tome). Ono što je on ponudio gledaocima bila je varijacija na južnjački triler kakvim se Holivud u više navrata bavio, ali kako sam se i time već bavio, probaću ovde da rezimiram samo ključne zamerke.

Detektive sjebane koliko i zločin kojim se bave Engleska i evropska TV produkcija aktivno rabe već decenijama, a poslednjih godina gotovo da možemo da govorimo i o posebnom podžanru takvih serija sa miznatropsko-auto-destruktivnim glavnim junakom. Dok je Woody-jev Marty bio reprint još jednog murkana koji je od svog posla i života napravio lični Las Vegas, Matthewov Rust bio je taj koji je (trebalo da?) učinio seriju začudnom, novom, svežom, a zapravo njegova metafizička drkeljisanja bila su od istog onog bulšita koji je Koeljo spakovao u svog Alhemičara i potom “milionima promenio život”.

Nerešivi zadatak pred koji su stavljeni, usmeren pre svega ka tome da nam poruči da je “put važniji od cilja”, bio je najkrupniji pseudo izgovor za desetine opštih mesta kojima je Pizzolatto pokušavao da prikrije svoje uzore i na neki način, između Woody-ja i Matta, progura “nešto svoje”.

Sa svojom “bestseler za plažu” mističnošću, True Detective je pokušao na sve načine da gledaoce angažuje na tome da zajedno sa Marty-jem i Rustom rešavanje zločina iskoriste pre svega za suočavanje sa svojim demonima. Fraza “svi smo mi pomalo sjebani” nigde nije aktivnije akana. Oni koji su naseli na potragu za nekakvim “neočekivanim razrešenjem” na kraju su kiselkasto pristali na to da je True Detective zapravo o Marty-ju i Rustu, a priče koji je bolji, koliko je Rust “zajeban i sjeban” itd kotile su se same od sebe, da ne kažem- od epizode do epizode.

Za HBO je bilo najbitnije to što su se gledaoci “osećali pozvanim” da gledaju ako su iole želeli da učestvuju u “aktuelnom trenutku”. Jedanaest nominacija za Emmy kasnije to je bilo to.

A onda je na red došla i druga sezona. Ako se do sada niste prilepili za izloženu tezu, pitaću vas samo jedno- o čemu se najviše pričalo u vezi sa drugom sezonom?

O, da.

true-d-s2e5-e1437691974542--1

Spekulacije o tome ko će da igra “novog Martija i Rasta” trajale su mesecima. I dok je HBO zadovoljno trljao ruke, mogu da zamislim kako je bilo sirotom Pizzolattu čijim doprinosom se niko nije bavio. Biće više detektiva, radnja će biti smeštena u Elej, pa su čak i “famozne orgije” počele da se pominju… who gives a fuck?! Sve je zanimalo samo ko će to da igra.

I kada su konačno Collin Farrell, Rachel Adams, Vince Vaughn i (stvarno malerozni) Taylor Kitsch objavljeni, bilo je jasno na kom terenu je HBO-u bitno da pokaže da može bolje i više. Nego drugi.

Ono što je bizarno jeste da se inicijalna (negativna) reakcija na izbor glumaca lagano, a potom sve sigurnije, prelila i na odnos prema samoj sezoni. Skoro kao da su gledaoci želeli da kažu- eto vam ti što ste ih izabrali, sad ni vi ne znate šta ćete sa njima. A čini mi se da se onima kojima se ova sezona dopala, dopala iz razloga što su imali utisak da Pizzolatto više želi da se pokaže, da priča nije podređena glumcima, već obrnuto… Nažalost, Pizzolatto nije naročito talentovan.

I tu nikakve sjajno osmišljene špice sa pažljivo probranom muzičkom temom (i generalno sjajnim džulikruzovskim saundtrakom Lere Lynn ), kao ni impresivni snimci “hajveja” ne mogu da sakriju da bi Nic da se pravi pametan sa fakultetskom ekipom, a da ni osnovnu nije završio. U TD S02 ima dramatruških rupa u koje možete da upadnete do grla. Priča vrvi likovima koji samo zuje, a ne prave košnicu. Da nije bilo nekoliko scena (jedna od najboljih scena pucačine ikada u obračunu sa “meksikancima” na kraju četvrte epizode) koje su majstorski režirane i meni poprilično sjajnog Collina Farrella, teško da bih išta sačuvao kao sećanje na ovu sezonu. Pizzolatto jednostavno nije pronašao dovoljno originalnu priču da je uvuče u palp metafiziku kojoj evidentno naginje, već je mislio da može da se tek tako izbori sa institucionalizovanom, arhetipskom postavkom zla. A da ništa posebno nije doneo za sto.

Kao što znate, kraj neke sezone ili serije je 10-15% njene vrednosti. I tu skoro da možemo da pričamo da je TD S02 otišao u minus, jer onako glupo smišljenu i nepotrebno vesternizovanu (ma jel na Divljem zapadu?!!) smrt glavnih muških junaka dugo niko nije ponudio svojim gledaocima (barem ne od Waltera Whitea naovamo). Ovde čak neko ozbiljno može da se zamisli i nad “muškarci vs žene” postavkom u ovoj sezoni, sve sa Kitschovim gej detektivom između, pa da i tu traži neki poseban smisao (uzaludno, jer se o tome očigledno nije mislilo).

I sad HBO od krune na glavi odjednom ima kamen oko vrata. Iste težine. Programski urednik HBO-a, Michael Lomabrdo, mogao je do skora da nas laže i zamajava da ćemo sa poslednjom epizodom shvatiti veličinu čitave sezone, ali najgore po nas, a i njega, biće ako on to stvarno misli. Treće sezone će, sem ako se ne potuku nakon ovog debakla, sigurno biti, ali bojim se da će i HBO i Pizzolatto, svako sa svoje strane doprinosa, shvatiti ono što je i Holivud poslednjih godina skapirao- ne čine (samo) glumci filmove. Holivud, možda.

true-detective-season-2-omega-station-ep16-ss01-1920

Lajkuj:

Komentari:

  1. natasa says:

    a sta ste ovim rekli o sezoni? vas je tekst predugi uvod, prekratka razrada i neobrazlozen zakljucak. a sezona jeste losa.

    1. slobodan vujanovic says:

      mogao bih da se slozim sa vama, ali meni je druga sezona bila samo povod da se pozabavim nastankom i ucinkom cele serije.

  2. Goldix says:

    True Detective u obe sezone ima problem sa raspletom. Po meni, niti je prva sezona bila tako spektakularna, niti je druga tako losa, ali je TD svakako znatno bolja od mnogih drugih serija. Dali ste dobru recenziju.

  3. Petar says:

    Sve ovo je moglo da se kaze u skracenoj verziji,malo sazetije i konkretnije!!!!!

    1. slobodan vujanovic says:

      vi sigurno niste citali prusta

      1. reply says:

        covek nije ni dosao ovde po Prustovu recenziju neke hbo serije

        1. sranje3000 says:

          koga mrzi da čita uleti mu pita

  4. meli says:

    meni se svidela i druga sezona, nakon što sam je u glavi odvojila od prve, smanjila očekivanja.
    dijalozi su na nekim mestima pretenciozni, niko ne razgovara rečenicama koje izmenjuju frank i jordan, ali glumci su sve junački izneli i pokrpili.
    colin farrell je odličan, njegova najbolja uloga. u filmovima mi je neubedljiv i mislila sam da glumi obrvama i pogledom. drago mi je što nisam bila u pravu.
    rachel mcadams takođe sjajna.
    ma dobra je druga sezona. propusti, rupe i petljanac ali volela sam je.

  5. Nenad says:

    HAHAHAHAHAHHAH “vi sigurno niste citali Prusta” — Mislitemojomglavom aka Slobodan Vujanovic za predsednika!!!
    Covek je objasnio sve u ovoj recenziji jer nema ni sta vise da se napise o TD02.

    Imao sam raspravu prosle godine sa drugom koji je prilicno obrazovan po pitanju filma i pisanja o njemu, rekao mi je pazi Pizzolato je truba lik nema pojma videces sta ce da se desi kad oduzmi ovu dvojicu u drugoj sezoni, i drugar je bio u pravu.
    Fargo SE2 ce biti FTW

  6. Marijana says:

    Vas recenzija je, bojim se, plitka. Ako mozete sebi da dozvolite da poredite, necu Vas citirati jer je vulgarno receno, Rastijevo filozofiranje sa Koeljovim pisanjem, rekla bih da zaista imate problem. Verovatno je da od svega previse konzumirate, pa Vam se stvari brkaju i lice jedna na drugu, na trecu… Mozda bi malo apstiniranja dobro doslo, da se smiri ta Vasa buka utisaka. Zameram Vam sto ste, zarad arogancije i intelektualiziranja u stilu gradskog mangupa i belosvetske sveznalice, sve vreme, u stvari, pricali o samom sebi. Steta! Mogla je, bar Vasa recenzija da ne bude prevara.

    1. slobodan vujanovic says:

      ja ću da priznam to što ste vi napisali, ako vi prizante da su vam rasti i/ili koeljo promenili život.

      1. Marijana says:

        Neki, kao Vi zele da se prave pametni… Ne morate, zarad toga, da trazite alternativne puteve.
        Ne bih sa Vama o tome, ko me je i sta promenilo. Vase pitanje, da li su me Rust ili Koeljo promenili, je jos jedan indikator da uporno ali dosledno promasujete teme. Steta! Wrong detective!

        1. slobodan vujanovic says:

          zamerate mi da se sve vreme bavim sobom, a oba vaša odgovora ne ispuštaju me iz naručja.
          srce mi je puno, a vi se ne ljutite zbog koelja- meni su svi ti šarlatani isti.

          1. Marijana says:

            Napokon, nesto sto je oboma zajednicko. Alergija na sarlatane!
            Bice da ste Vi pozvani da ocenjujete i merite neciji talenat i istinitost, dok je moja profesionalna deformacija takva, da ne mogu prestati da Vas analiziram dokle god javno istupate sa svojim glasnim razmisljanjem. To je cena koju ste, nadam se, uracunali i pre nego ste se upustili u prosvetljenje drugih ljudi.
            Obradovalo bi me i malo vise pismenosti, sa Vase strane, npr. veliko slovo na pocetku recenice, za pocetak.

  7. “Priča vrvi likovima koji samo zuje, a ne prave košnicu.” Sjajno rečeno i ovo je po meni suština. Džaba svi ti dijalozi i lični problemi likova ako je priča nedovoljno naglašena, tako površno i povremeno raspetljavana i zaboga na tako dosadan način.

  8. Aleksandar says:

    … malo sam zazirao od čitanja drugog dijela, radi spojlera, pošto sam tek na drugoj epizodi s02 :) … Nego, ipak, moram da se osvrnem na dio teksta o izboru glumaca za s02 …
    Lično – ne mislim da je izbor ok. Prvenstveno radi toga što, iako čovjek nesumnjivo radi svoj posao sasvim ok, tek treba da vidim Colin Farrell film koji će me prikovati za fotelju (a da ne zaspem). Pri tome sam siguran da nije do filma, nego Farrell ima tu neku … auru ?! Ovo mislim čak i za “In Bruges” :)
    Što se tiče meni fantastične sezone 1 – uz slaganje i sviđanje svega što je ovdje napisano, opet o izboru glumaca: uloge obojice glumaca NIJESU njima tipične (ili nijesu tipične u odnosu na njihov dosadašnji rad), te činjenica da sve to ipak dobro funkcioniše dodaje poene sezoni.
    Dalje, dobro je primijećeno da je tematika već prežvakana, ali je s01 prežvakanu temu predstavila na način koji je mene držao u nemogućnosti da sačekam da prođe sezona pa da lagano i “u moj vakat” odgledam sezonu (što inače radim).
    Tu mislim na fotografiju, režiju, glumu, atmosferu … sve … komplet.

  9. Marija Janosevic says:

    Ovo nije recenzija o spomenutoj seriji, vec clanak u kom autor objasnjava koliko ON zapravo zasluzuje mnogo vise paznje od Pizzolata, u ovom slucaju.

  10. immigrantliedje says:

    Hvala za tekst!!!! Uz link na ovaj tekst, upravo poslah drugarici mejl sledece sadrzine:

    i tako, ono sto sam ti serendala u viberu prosle nedelje, uoblici covek cakum pakum :)

    evo neko deli moje misljenje o true detective

    Dok je Woody-jev Marty bio reprint još jednog murkana koji je od svog posla i života napravio lični Las Vegas, Matthewov Rust bio je taj koji je (trebalo da?) učinio seriju začudnom, novom, svežom, a zapravo njegova metafizička drkeljisanja bila su od istog onog bulšita koji je Koeljo spakovao u svog Alhemičara i potom “milionima promenio život”.

  11. Milan says:

    Autor teksta je dobio pravo da da kritiku neke serije, e u tom slučaju mora da bez mnogo rasprave prihvati kritiku svog teksta! Inače nek se raspravlja sa autorom serije i njemu iznosi svoje mišljenje! Kao prvo niko neće osporiti da je prvi serijal odličan, ali je završetak jadan i u nivou je Rokija, Umri muški i Lovac napotezu. Neki tamo degenerik je ispao glavni ubica, i sva genijalnost se svodi na hvatanje degenerika psihopate. A kao drugo i možda najbitnije taj degenerik zabije nož u stomak glavnom liku i još ga digne sa zemlje i iseče ceo trbuh, i ovaj preživi. A što je najjadnije i patetično, što dva glavna glumca na kraju odlaze zagrlejni u noć, još samo što nisu zapevali “Oj Kozaro”…
    Što se drugog serijala tiče, moram dodati da me je oduševio Vins Von, totalna proeman karaktera u odnosu na dosadašnje, blago rečeno jadne uloge. Slažem se da ima previše nepotrebnih likova i da je radnja manje više konfuzna, ali je završetak mnogo bolji i realniji od prvog serijala. Možda je scenarista želeo da nasuprot prvom serijalu gde su svi glavni muški likovi preživeli, u drugom svi poginu. Narvno i ovaj kraj je dosta patetičan! I moram dodati da je atmosfera u drgom serijalu odlično napravljena, a da muzika u potpunosti pokriva tu atmosferu.

Ostavite komentar:

Slični članci: