Trenutak

Jednom je poznati fotograf Eliott Erwitt rekao da kroz fotografiju, tražimo nešto nesvakidašnje u krajnje poznatim i svakodnenvim prostorima. Takođe, rekao je da je daleko važnije kako mi gledamo na ono što nas okruzuje i da oči treba da nam budu otvorene za nešto obično što ćemo mi učiniti neobičnim i interesantnim. S druge strane, Andre Kertesz, mađarski fotograf, tvrdi da samo posmatranje nije dovoljno već je neophodno da onaj ko želi da uhvati jedan trenutak, zapravo i oseti ono sto je uhvatio. Svakako, postoje razliciti pristupi uličnoj fotografiji. Jedni su želeli da fotografišu ljude, decu ili siromašne četvrti dok su drugi bili posvećeniji zgradama, prozorima, dvorištima, a manje ljudima. Onog trenutka kada fotografija zalazi u dešavanja na ulici, mi možemo da vidimo uslove u kojima ljudi žive i stanja kroz koja prolaze.

Susan Meiselas

U Evropi, razvoj ovog pravca u fotografiji počinje krajem 20. veka. Pariz je bio glavno mesto dešavanja, a u to vreme, Henri Cartier Bresson, jedan od osnivača Magnum Photos, koncentrisao se na radnje ljudi koji se nalaze na ulici. Njegov rad se ogleda u savršenoj kompoziciji i tajmingu, a sam sadržaj u neverovatno preciznom odlučujućem trenutku u kom se nešto dešava. Pored Henri Cartier Bresson, John Thomson je bio jedan od prvih fotografa koji je uspeo da fotografiju prenese na ulicu i usmeri je ka svakodnevnom zivotu. U to vreme i malo kasnije, ovaj pravac počinje da se razvija i u Sjedinjenim Americkim Državama, sa takođe veoma značajnim imenima kao što su Robert Frank, Garry Winogrand i mnogi drugi.

Međutim, definitivno postoji nešto što je trenutak izlaska fotografije na ulice učinilo tako posebnim i u to doba primamljivim. Do tada, uglavnom se fotografisalo unutra, sam čin je na neki način bio bliži slkanju modela. Polako, umetnike počinje da privlači život na ulicama i žele da ga na neki način sacuvaju. To su trenuci koji se verovatno vise neće ponoviti ili se bar oni neće naći u toj situaciji. Bilo da je to padanje čoveka sa prozora na ulicu, odmaranje pecaroša na obali ili uzasan prizor izbegličkog kampa, svaki od tih trenutaka ima svoj značaj i prenosi određeno osećanje koje su mnogi, zahvaljujući upravo ovakvom fotografskom pristupu, mogli da vide i osete. Postojala je želja da se ono što se dešava u svetu, upravo na ovakav način prenese svima – da se trenutak sačuva.

Rene Burri

Christopher Anderson

Uglavnom, ulični fotografi su imali pripremljene kamere čim bi izašli napolje. Postojala su dva načina slikanja, jedan bi bio slikanje sa kuka, kako ih osoba ili grupa ljudi ne bi primetili dok ih slikaju ili jednostavno gledajući kroz objektiv kamere. Prvi ulični fotografi su najčešće koristili objektive od 28mm do 50mm, pre svega zbog dubinske oštrine.

Osvrćući se na samu tehniku, Robert Capa jednom je rekao
“Ukoliko vam fotografije nisu dovoljno dobre, to znači da niste dovoljno blizu”.

Često, ljudi koji su se bavili uličnom fotografijom, sebe su izlagali raznim neprijatnostima. Pa čak i danas, ukoliko izađete na ulicu i želite da slikate nekoga u određenom položaju, na određenom mestu radije će vas oterati od sebe nego što će vam dopustiti da napravite tu, jednu sliku. Izvesno je da su se ljudi ranije plašili kamera i dok ta pojava nije postala masovna, nije svakome bilo jasno šta se tu zapravo dešava.