Trči, Stefane, trči: O performansu i izazivanju sebe

„Daleko, koliko me noge nose!“ naziv je crteža-događaja koji je Stefan Lukić izveo u drugoj polovini juna ove godine, a tokom kog je napravio crtež prečnika 32 km trčeći ka deset beogradskih nekropola. Kroz njegovu dosadašnju slikarsku i performativnu praksu, motiv tranzita je jedina konstanta, a ovoga puta, on ga je preko GPS-a doslovno oslikao svojim nogama. Publika je ceo performans mogla da prati uživo na beogradskim ulicama ili preko Instagrama. 

Sa Stefanom smo razgovarali o ovom radu i svemu onome što se dešavalo usput, onome što mu je prethodilo, kao i onome što sledi.

Foto: Marijana Janković

Kako se osećaš (fizički)?

Lakši za 10,4 kg. Odnosno lagano.

Kako se osećaš (mentalno)?

Trčeći ovim putanjama izmirio sam se sa smrću i shvatio da je rizik osnov razvoja ljudskog bića. Morate da rizikujete i dopustite da vam se desi gomila slučajnih stvari da bi se mentalno osećali ispunjeno i srećno.

Kako se razvio tvoj put od slikara do umetnika performansa?

Citiraću jednu osobu koju izrazito cenim i poštujem: „Stefane, šta će ti život bez izazova!“ Konstantna borba me je vodila do slikarstva i od slikarstva do upotrebe umetnosti u svakodnevnom životu.

Prvi sportski performans koji si realizovao je bio „Start je cilj – cilj je start“, kada si prošlogodišnji beogradski triatlon radio unazad. Reci nam više o tome kako si došao na tu ideju i kako je realizovan taj rad?

U jednom momentu poželeo sam da se suprotstavim obrascima koje mi je stvarnost donosila i nametala… Otuda ideja da trčim beogradski triatlon unazad. Tada sam otkrio da se svuda oko nas nalaze tragovi koji nas od sadašnjosti vode do dubina naše memorije.

Tvoji radovi, iako se medijski razlikuju, tematski su dosledni i u svojoj srži sadrže put i putovanje, pa je to slučaj i sa najnovijim radom „Daleko, koliko me noge nose!“. Reci nam nešto više o njemu.

To je zapravo izmišljeni sportski događaj, konceptualno osmišljen kao crtež-događaj u kome kontempliram svoj životni put od tačke A do tačke B.

U tom slučaju, iako dva sportska događaja deluju slično, ideje koje su iza njih su različite?

Ideja crteža-događaja eksploatiše sledeću tvrdnju: Čak i događaji koji su potpuno identični se u individualnoj memoriji uvek različito manifestuju.

Da li u ovim i drugim radovima putuješ i trčiš ka ili od nečega? Da li trčiš da bi ubrzao ili da bi usporio?

„Ka“, „od“, „do“, za mene definitivno sadrže usporavanje, ne samo kao subjektivnu nameru već kao opšte pravilo fizike unutar događajnosti umetnosti.

U prethodnim radovima, čini se kao da cilj sam po sebi nije bio bitan, koliko samo putovanje. Ipak, u ovom radu ideš ka određenom cilju koji je pritom veoma simboličan. Zašto si trčao do grobalja?

Ako imate tačku A, tačka B vam je neophodna za bilo kakvu liniju. I eto ga crtež! U svom poslednjem radu, manifestovao sam princip po kome na kraju određenog intervala cilj postaje vidljiv, ali kako se njegova vidljivost povećava on istovremeno bledi i nazire se neki novi hipotetički cilj.

Nacrt rada je bio isplaniran unapred, ali publika koja te je pratila preko Instagram profila ima utisak da se svašta dešavalo i usput. Na šta si sve naleteo i šta si sve otkrio tokom trajanja rada?

Ljudi kažu da im je i sam način prikazivanja rada bio veoma zanimljiv. Trčanje se moglo uživo pratiti na Instagram profilu stefanlukic.art i sa umetnikom je bila omogućena konstantna interakcija. Jasan plan u oblasti teorije preveden je u praksu. Zanimljivo je kako se u praksi jasnoća teorije krivi, transformiše i nestaje. Shvatio sam da je umetnost živa i da performans konstantno oživljava crtački proces. Što sam više trčao postajalo mi je sve jasnije da performans mora da bude živ.

Kakve si lične memorabilije sakupljao usput? Ti nisi znao šta će one biti?

Svaka trka je bila zamišljena kao moj životni tajmlajn koji je ujedno i put, i tu se prostor i vreme prepliću. Na tom putu nailazio sam na izvesne okidače sećanja. Njihova uloga bila je da me uspore ili zaustave, da kroz njih pokušam da povratim deo kontrole od struja koje oblikuju i usmeravaju moj život. Pokušao sam da usporim tempo. Detalje o tome ostavljam za buduću prezentaciju rada, tj. dokumentarni film koji je u nastajanju, koji niče iz arhive koja je mimezis mojih sećanja.

Ana Knežević je kustoski tekst o ovom radu naslovila „Beogradska trka za Bolji život“. Da li si, makar na kratko, uspeo da dotrčiš do njega?

Misliš da li sam uspeo da ga zgrabim poput Tigra? I dalje se pitam da li sam trčao sa tigrom ili sam pokušao da budem taj Tigar. Sasvim sigurno, život posmatram kao igru. Možda sam u pojedinim segmentima i počinjao da verujem u bolji život, ali mi je to bilo daleko manje bitno od samih pokušaja da krenem ka njemu… Pa kako bude.

Iako rad nije direktno povezan sa situacijom koja se trenutno dešava širom planete, a koja, kako to već biva, ima poseban pečat i niz dodatnih komplikacija u Srbiji, čini se da je nemoguće razmišljati van okvira onoga što nas okružuje. Da li misliš da situacija u kome se nalazimo daje još jedan značenjski sloj tvojoj trci, koja u sebi sadrži i neki vid protesta?

Par prijatelja misli da je ovaj rad pokrenuo revoluciju. Ne slažem se sa tim. Gotovo kategorički. Rad svakako sadrži mnoge bitne lokalne datume i reference, međutim revolucija je uvek povezana sa izvesnim uništenjem što ja svakako u ovom radu nisam pokušavao da forsiram. U mom čitanju ovog rada, pre svega njegove centralne ideje nastale u vreme karantina, cilj mi je pre svega bio da ograničenost kretanja prevedem na konceptualni nivo i inaugurišem to kao ideju.

Osim što si snimao lajv prenose svih deset trka, pravio si i drugu, čini se veoma opsežnu dokumentaciju rada, u vidu fotografija, videa, kao i sačuvanih predmeta koje si nalazio usput. Deo toga je mogao da se vidi na jednoj veoma pop-up izložbi. Šta planiraš da uradiš sa ostatkom arhive o ovom događaju?

Mislim da je jedan od glavnih ciljeva ovog rada tematizovanje formiranja i upotrebe dokumentacije o umetničkim aktivnostima. Od parola, fotografija, videa, pisane reči, praćenja aktivnosti publike, raznovrsnih okidača sećanja, GPS crteža, izjava očevidaca… do konzistentne arhive o određenom radu put je veoma dugačak i predstavlja umetnički rad sam po sebi.

Sat vremena nakon poslednje trke na adresi starta ili cilja, u Dobrinjskoj 5, otvorena je i pop-up izložba „Daleko, koliko me noge nose!“. Prvobitno zamišljena kao dvočasovni event, zbog interesovanja ljudi produžena je na 5 dana. Na izložbi je prikazan deo dokumentacije, kao i tizer za dokumentarni video koji je u planu u kooperaciji sa Ocolo. Ostatak arhive planiran je za izložbu koja bi, ako sve bude po planu, a već nije, trebalo da se održi na jesen.

Da li već razmišljaš o sledećem radu? Koji su ti planovi za budućnost?

Iskreno mislim da svi mi trenutno živimo budućnost, ali do te budućnosti dolazimo tek uranjanjem u štekove naše prošlosti.