Da li imate preko 18 godina?

Top lista: kontakt TV programi ’90-ih

Nostalgično putovanje u vreme kada su televizija i gledaoci bili u kreativnoj simbiozi

0
2

Devedesete nisu donele samo političku demokratiju. Nakon dva televizijska programa,  urednički i partijski definisana, rađaju se televizijski eksperimenti koji ne duguju nikome ništa i imaju potpunu slobodu u jednoj stvari – navlačenju gledalaca. Ova lista je omaž televizijskim pionirima u najboljem i najgorem smislu i nevinim danima programskih šema kada se mišljenje gledalaca baštinilo i cenilo.

Uspeh kontakt programa devedesetih je lako objašnjiv: s jedne strane, nove televizije imaju skromne produkcijske i studijske mogućnosti, a za kontakt program dovoljan je vispren voditelj (mada i to nije neophodno kako će se ispostaviti na listi), jedna ili dve telefonske linije i dovoljno interesantna tema, a s druge strane narod nadražen u nameri da „kaže šta misli na televizoru“ nakon dugogodišnje kontrole kako javnog iznošenja mišljenja (pošto, ma šta vam govorili, ste u kafani i u kući mogli slaviti i slavu i psovati predsednika i raditi šta god, a u većini slučajeva vam se ništa ne bi desilo, bar dok Goli otok nije zatvoren). Šansa je data mladim voditeljima, bez formalnog RTV drila koji su dali mašti na volji i smišljali svakakve forme s jednim ciljem – privući gledaoce otvorene za bilo šta novo. Baš kao što su se rodili bizarni politički pokreti od kojih, na žalost, neki postoje i dan danas i to definisani u uticajne političke partije, tako su se pojavili i televizijski programi. Neki ozbiljni, neki profesionalni, a neki veselo i neveselo amaterski.

Na listi je samo 5 emisija, onih kojima se može ući video trag, dok se u posebno sekciji nalaze kultne, gotovo mitske emisije za koje, sem sećanja nas sredovečnih i starijih gledalaca, ne postoji video zapis. Bilo da ste nostalgični i sve vam vaše nedostaje ili mladi pa nemate pojma da je ovako nešto i postojalo lista nudi zabavan i prizemno istoriografski uvid u zlatno doba televizije i crno doba naših života.

KULT DETEKTIVI I SLUŽIM NARODU

Art Kanal je postojao 25 godina i bio je prva (a kako stvari stoje i poslednja) isključivo kulturna televizija na prostoru Srbije. Pokrivavši Beograd i najveći deo Vojvodine program ove televizije beše zasnovan na kinotečkim filmovima domaće i strane produkcije (pogotovo SFRJ filma jer su prikazivali neke od bisera Kokana Rakonjca i ostalih art house jugoslovenskih reditelja „crnog talasa“), emisijama o pozorištu, plesu, sportu (emisiju o košarci vodio je i uređivao Dejan Cukić), u poznom dobu Art-a emisiju o „zahtevnom žanrovskom filmu“ „Šok koridor“ vodili su Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević dok je Goran Terzić vodio kritičku emisiju o filmu u ranoj fazi televizije. Kultnu najavu za film radili su Vuk Veličković (dizajn) i Andrej Aćin (muzika) dok je za zabavni, često kasnonoćni, program bio zadužen dramski pisac i pevač grupe „Heroji“ Vladimir Đurić – Đura. Sredinom devedesetih, Đura je vodio dve kontakt emisije, „Kult detektivi“ u paru sa Milanom Delčićem – Delčom, frontmenom grupe „U škripcu“ i „Služim narodu“.

Poenta obe emisije je bila gotovo pop artistička i za današnje vreme s kontrolisanom dozom treša neophodnom za uspeh kontakt TV sadržaja tih godina: Đura i Delča, ili samo Đura, su imali različite igre tokom emisije a gledaoci su se javljali i igrali ih za nagradu koju je obezbeđivao italijanski modni brend „Mash“.

Program je išao od 22h ili 23h uveče, igre su bile prilično idiotske kao što je pogađanje imena filma, misteriozne ličnosti iz sveta andergraud treš kulture (kao što je Kale gospodar vremena) i davanje glasova likovima iz puštenog inserta na zadatu Đurinu i Delčinu temu što je pisac ovog teksta apsolutno obožavao i redovno se javljao upravo na ovaj zadatak iako nikada nije dobio toliko željeni „Mash“ poklon. Ono što je emisiju izdvajalo od ostalih je dizajn pozadine na hroma kiju (ova tehnička produkciona inovacija ’90-ih bila je osnov još nekih emisija sa ove liste) i visoko intelektualistička, stilizovana leksika voditelja dok govore o potpunim besmislicama i budalaštinama što je davalo utisak televizijske diverzije per se iako autori možda nisu uopšte imali tu nameru.

Sigurno ne bi bilo dokaza za postojanje, i za ono vreme,  opskurne emisije (kultura je i tada bila poslednja rupa na svirali a kamoli televizijski kanal specijalizovan za kulturu) da jedan od gostiju emisije, gorepomenuti Kale Gospodar Vremena, nije sačuvao deo svog gostovanja kao i igru pozajmljivanja glasova filmskim likovima. Uživajte u ovom nadasve medijskom arheološkom primeru jeftinog, a sjajnog kontakt programa.

 ŠODER LISTA

Najbolji kontrakulturni televizijski program devedesetih svakako je bio „Šoder lista“ Slobodana Bićanina – Bićka emitovana na revolucionarnom Trećem kanalu RTB-a od 1989. do 1991.

Treći kanal je, nakon preteče OK kanala, doneo pregršt novih i originalnih TV formata realizovanih u skromnim tehničkim, ali fenomenalnim sadržajnim okolnostima. Jedan od najboljih je bila nedeljna top lista treš muzičkih spotova poslatih od strane gledalaca. Emisiju je vodio jedan od članova Indeksovog radio pozorišta, Slobodan Bićanin, u ulozi Ruzmarina, fiktivnog humorističkog junaka, koji, u šestoj brzini, otvoreno i bez skrupula zajebava gledaoce koji šalju materijale kao i gledaoce koji se javljaju u emisiju da pričaju viceve. Scenografija je bila treš satirična, Bićkov kostim takođe, a što je on više ismevao gledaoce i terao ih da šalju svoje snimke na ovu revijsku top listu muzičkih antitalenata tako je rasla popularnost te je autor ovog teksta često slušao Ruzmarinove masne viceve na školskom velikom odmoru. Pored VHS zabeleški gledaoci su slali i svoje viceve pismima koje je Ruzmarin čitao u emisiji, a kasnije su se gledaoci telefonski uključivali da glasaju i pričaju vic te je „Šoder lista“ kombinovala lajv, poštansku, kao i multimedijalnu komunikaciju sa gledaocima za čije snimke se glasalo svake nedelje.

„Šoder lista“ iznedrila je i dan danas nezaboravne low fi zvezde uverene da su uspele kao što su Zuza Zu i popularna „mešalica“ (VHS snimak iz seoske kafane na kome pevačica meša uz hramoniku), a došlo je i do poslednjeg medijskog primera satiričarskog „bratstva i jedinstva“ pošto je ultimativno prvo mesto liste, čak i u osvit ratnih sukoba, držao hrvatski komičar Željko Pervan i njegov monster hit „Zagreb moj“. Ovaj biser srpske televizijske produkcije, kratkog veka kao i sve što je lepo, i dalje je u glavama pravih ljubitelja televizije. I da ne zaboravimo: ovo je prvi primer multimedijalnog kontakt programa, u stilu Hauvarda Sterna, ali mnogo prijemčljivi neuništivom duhu nebeskog naroda.

 

UTISAK NEDELJE

Sa satiričnog i kulturno-zabavnog programa prelazimo na ozbiljne kontakt formate. „Utisak nedelje“ počinje sa prikazivanjem na Studiju B, televizijskom derivatu najprogresivnije gradske radio stanice u istoriji Beograda, koja je bila prva nezavisna televizijskoj stanici u Srbiji (pre nje postojao OK kanal, ali o ovom genijalom programu malo kasnije)

Režim Slobodana Miloševića pokušava da je ugasi i tokom 1990. kada je nastala kao i 9.marta 1991. kada slike demonstracija na ulicama Beograda jedino bivaju prikazane na ovom kanalu. Kao prvo medijsko akcionarsko društvo slobodni Studio B opstaje do 1996. Tada Skupština grada Beograda, pod kontrolom znamo već koga, opet preuzima osnivača prava i pravi partijsku televiziju. Na žalost, od tada je TV Studio B pod patronatom države i kako se menja vlast tako se menja i njegova uređivačka politika do privatizacije pre dve godine. Sada svi znamo šta je ova televizija postala i gotovo nikad ne zastajemo na njenom kanalu, ali početkom devedesetih ona je, uz Treći kanal, bila najnaprednija. Štaviše, mnogo više od Trećeg kanala jer nije bila pod šapom Miloševića i na njenim talasima ste mogli videti opozicione političare, misleće intelektualce, a ne likove poput Mile Štule koji fantazmagorišu o ustaškom oružju.

„Utisak nedelje“ je bio perjanica ozbiljnog, kritičkog i polemičkog talk show političkog programa gde su se sučeljavala mišljenja tadašnjih političara i mogle čuti analize i mišljenja drugačije od zvaničnih što je u vreme ratnih dešavanja ’91. i ’92. i krvave disolucije Jugoslavije bilo ključno.

Emisija je išla nedeljom od 21h sve do prestanka emitovanja 2014. nakon 23 godine. Koncept „Utiska nedelje“ uključivao je goste u studiju i glasanje za utisak nedelje od 10 predloga najznačajnijih događaja. Za utiske su glasali gledaoci preko telefona i gosti i studiju, a ukoliko bi dva utiska imala isti broj glasova presudio bi prvi sledeći gledalac.

Voditeljka Olja Bećković postala je poznata po prilično strogoj komunikaciji sa gledaocima koji zovu, a i visprenom i oštrom postavljaju pitanja gostima koji su često ostajali razoružani i prisiljeni da odgovore na pitanja. Gledaoci, gladni mesta na kome će dati mišljenje, zvali su u ogromnom broju obično sa željom da nešto „konstatuje“ pored datog glasa. „Konstatacije“ je Olja često prekidala na pola zbog ograničenog vremena a i zbog otvorene mržnje ili besmisla. Pisac ovog teksta pamti „Utisak nedelje“ kao jedini televizijski sadržaj koji su njegovi roditelji čekali u svaku nedelje i koga nisu propuštali te je od najranije mladosti i sam postao navučen na ovu, uistinu, jedinstvenu političku emisiju koja i dan danas nema takmaca na srpskim televizijama. Na žalost ili na sreću, to više govori o aktuelnom televizijskom programu i neprolaznom kvalitetu „Utiska“ nego o bilo čemu drugom.

MINIMAKSOVIZIJA

Estradni pandan „Utisku nedelje“ (ako je to uopšte moguće reći) bio je televizijski talk snow Milovana Ilića – Minimaksa, slavnog aforističara i autora radijske emsije „Tup Tup“ i „Minimaks“ na Radio Beogradu koje su se emitovale punih 27 godina, od 1960. Aforističar je, već na radiju, uspostavio sistem koji je samo nastavio u medijskoj demokratiji ’90-ih: red popularne (folk) muzike, red aforizama i red veoma šarmatnog, visprenog i britkog razgovora. Promovisanje folk zvezda Mića nastavlja prvo na TV Politici, pa na TV Pinku i, na kraju, TV Palmi sa formatom „Minimaksovizije“,  a taj format pamti svako ko nije bolovao od katarakte tih godina. “Minimaksovizija” beleži nekoliko blistavnih trenutka (onoliko koliko su nam devedesete bile kolektivno blistave) kao što je isukanje pištolja „vojvode“ Šešelja u lajv emisiji, svađe Arkana i Šešelja, takođe lajv, i najave „svadbe veka“ – Arkana i Cece Veličković.

„Minimaksovizija“ je bila ultra popularna i cela jedna lista bi se sigurno mogla sastaviti od momenata uključenja i pitanja gledalaca koje Mića dobio preko „pejdžera“ i telefonom. Jedan od tih momenata je i urbana legenda za koju ne postoji ni jedan dokaz a tiče se uključenje gledateljke u Minimaksoviziju: u emisiji u kojoj je gostovala već pomenuta Ceca javila se gospođa tvrdeći da ogrlici koju je Ceca nosila fali jedan dijamant pošto je Arkan ukrao od njene mrtve ćerke. Ovo nikada nije dokazano, ali ovo je jedini kontakt program oko koga su se ispredale i urbane legende što govori o njegovoj popularnosti. Naravno, i pored humora i visprenosti Miće Minimaksa sve je bila estrada, a emisija je neupitno otvorila pandorinu kutiju kafanizacije televizijskog programa koju je sledeće emisija na listi, „A što ne bi moglo?“ dovela do krajnjih granica. Mlađima je, ipak, emisija ostala u sećanju zbog soft core Minimaksovog gega na kraju svake emisije: pošto bi poželeo gledaocima da, poimence, sanjaju sve goste emisije te večeri on bi sam uhvatio za ruku prvu, uvek, gošću do sebe, a to bi bila najbolja riba tog vremena ala Snežana Babić – Sneki, Buba Miranović ili Vesna Vukelić – Vendi, pogledao je blago erotski i glasno, maznim mačo glasom rekao: „A ja ću se nekako snaći“. Jedan od ako ne najboljih onda najpamtljivijih kontakt programa ’90-ih značajan zato što je otvorio medijski TV prostor svim komercijalnim sadržajima od kojih danas nemamo mira.

A ŠTO NE BI MOGLO? 

Autorska emisija voditeljskog kralja romskih svadbi, Zorana Pejića – Peje, koji je karijeru počeo kao TV voditelj folk istoimene kolažene emisije izdavačke kuće „ZAM“ Rake Đokića (preteča Grand produkcije) na Trećem kanalu predstavlja vrhunac bondovanja gledalaca i voditelja u cilju stvaranja sadržaja. „A što ne bi moglo?“ prikazivana je na TV Pink  i sadržaj je bio veoma jednostavan: Peja i orkestar i jedan poznati pevač ispunjavaju telefonske želje gledalaca uz obavezno veseljaču Pejinu odjavu „A što ne bi moglo?“ pošto gledalac kaže muzičku želju.

Naravno, nije Peja otkrio rupu na (medijskoj) saksiji: radijski kontakt programi ovog tipa caruju još od poznih ’70-ih provincijskim radio stanicama pod sada već mitskim, kolektivnim imenom „želje, čestitke i pozdravi“. Peja je samo dobio stamp of approval da isti koncept prenese i na TV. Ono što se pamti je bizarna scenska odeća voditelja, prevaziđena čak i za dizelaške fashion principe „što luđe, što šarnije“, sličnija latino makroima iz Majamija ’70-ih nego srpskim trendovima tog vremena. „A što ne bi moglo?“ ima mesto na ovoj listi zbog neviđene veze gledalaca i sadržaja čak i za to vreme i apsolutne privatizacije javnog medijskog prostora i sa jedne i sa druge strane. I, naravno, Peja obučen kao Toni Montano iz „Scareface“. Neprevaziđeno.

 BEZ DOKAZA O POSTOJANJU
OD TRAČA DO ISTINE I OBRATNO

Ovaj biser ranih dana Studija B nema video arhivski dokaz iz neobjašnjivih razloga iako je jedna od najzabavnijih emisija ikada emitovanih na domaćim TV talasima.

Aleksandar Timofejev, kasnije jedan od urednika B92 i glavni i odgovorni urednik Studija B, tada još poznatiji kao bubnjar novotalasne misterizne senzacije, grupe S.T.R.A.H, sedeo je u studiju i primao pozive od gledalaca koji su iznosili najneverovatnije tračeve i urbane legende koje su kružile gradom sa željom da saznaju istinu. Timofejev bi ih proveravao i u sledećoj emisiji iznosio odgovor ili donosio pomenute stvari kako bi demantovao ili potvrdio trač. Ultra zabavna emsija je bila bar upola zabavnija zbog neviđeno zaraznog smeha voditelja kad mu gledalac iznese neku potpunu budalaštinu.

Pisac teksta pamti kao da je juče bio momenat kada sa 11 godina vidi Timofejeva koji u ruci drži aparta za povećanje penisa, VEP, patent oca Baneta Sanšajna, seksologa Save Bojovića, i demantuje trač da je sprava ustaška antena za rat magnetnim talasima kao i odgovor Zavoda za merenje i statistiku kojim demantuje radoznalo pitanje starije gospođe iz prethodne emisije kako promenana zimskog i letnjeg računanja vremena Amerikanci, citiramo, „zajebavaju srpski narod“.

Sve ove demantije tada aktuelnih tračeva pratio je urnebesan smeh Aleksandra Timofejeva, smeh koji vam, uz prvi pogled na VEP u ranom pubertetu, ostaje za ceo život. Emisija se emitovala tokom 1991. i kratko je trajala baš kao i „Šoder lista“ no ostaje kao deo slavne TV prošlosti

MAKSI TOP

Sve što je TV Pink doveo na profesionalni nivo krajem ’90-tih TV Palma radila je amaterski početkom ’90-tih. Uz minimalna sredstava i maksimalnu želju da se ispune sve najniže (a kasnije i malo više) strasti gledalaca. Ako ste kao dete voleli da gledate televiziju (ili bili sami kod kuće jer su vam se roditelji ubijali od posla za 3 mare) niste mogli izbeći folk spotove koji se vrteli besomučno na ovoj televiziji uz dens (kasnije i stranu muziku), prenose španske fudbalske Primere, serije, kao i autorske emisije voditelja koji se nisu uklapali ni u jedan mogući kanon televizijskog prezenterstva. Jedna od njih bila je Maksi top, nedeljna top lista folk muzike koju je vodio mršavi, džigljav voditelj čije ime i like ne postoji ni u jednoj onlajn arhiv. Lista je bila zasnovana na telefonskim glasovima gledalaca, a na hroma ki platnu iza voditelja su išli spotovi predloženi za listu, kao i oni sa liste.

Ono što je ovu emisiju izdvajalo je iznenadna pojava voditelja u toku emitovanja spota (tehnički moguća zbog gorepomenutog magičnog hroma kija) koji je mizanscenski, sa rekvizitima koje je imao pri ruci, obnašao tekst folk hita. Na primer, za Ninovu pesmu „Usne vrele kao žar“ imitirao je paljenje usana upaljačem dok je za all time himnu Radeta Jorovića „Žene vole oficire“ osvanuo u sred spota sa četničkom šubarom na glavi salutirajući nevidljivoj vojnoj sili, gledaocima koji su izglasali Jorovića za hit nedelje ili samom sebi.

Kako god, „Maksi top“ je bio toliko degenska emisija da nije ni čudo što ne postoji ni jedan video dokaz njenog postojanja, ali opet stepen involviranosti gledalaca u sadržaj programa zavređuje njeno mesto na listi.

STROGO POVERLJIVO

Ova emisija je par exellence medijska iskopina sa OK (Omladinski kanal) kanala, preteče Trećeg kanala, koji je eksperimentalno emitovan samo mesec dana, od maja do juna 1989, kada se, zbog pritiska javnosti, gasi a RTV Beograd osniva Treći kanal gde prelaze neke od vedete OK-a.

Mit o ovom kanalu, čiji su urednici bili Petar „Peca“ Popović“ i Radoman Kanjevac, direktor tadašnji rukovodilac Doma omladine Branko Gligorić, a osnivač Gradska konferencija Socijalističkog Saveza Omladine zasniva se na dve emisije: prva je kviz „Znanje-imanje“ Vladimira Stakića i Ramba Amadeusa, a pisac ovog teksta pamti taj kviz kao nešto najluđe što je ikada video na televiziji. Druga emisija je bila „Strogo poverljivo“ koju su naizmenično vodili Milorad Vučelić i Nebojša Glišić, novinar TV Beograd. Piscu teksta su, ovaj sadržaj, roditelji zabranjivali da gleda i prebacivali kanal na pojavu Glišićeve sekcije. Zašto?

„Strogo poverljivo“ je kombinovalo hard core srpsko nacionalno pitanje u Vučelićevim segmentima i hard core poronografiju u Glišićevim. Vučela je, u live emisije, dovodio Milovana Đilasa (njegovo prvo pojavljivanje u javnosti posle 1954. kada je smenjen sa svih funkcija i jedini unapred snimljeni intervju), Kostu Čavoškog (neemitovana epizoda sa Čavoškim označava kraj OK televizije pošto je bila posvećena Dobrici Ćosiću), Branka Petranovića i ostale intelektualce zagrejana za srpsku stvar i otvaranje kontroverznih pitanja iz prošlosti i sadašnjosti, a Glišić puštao porniće i u ekvilibrističkom tonu raspravljao sa gledaocima o njihovom sadržaju. Vremenom, Glišić postaje sve oštriji, ne bluruje više scene penteracije i izaziva, „drsko i često bezobrazno“ kako svedoči urednik Kanjevac, gledaoce da mu šalju njihove home video porno snimke s namerom da ih pusti i komentariše sa drugim (voajerski zagrejanim) gledaocima. Seksualno oslobođen socijalistički narod jedva čeka ovakvu ponudu i uskoro se domaća amaterska pornografija pojavljuje u etru jedne televizije po prvi (i poslednji) put.

Emisija je išla svako veče od 22h i za mesec dana su raspojasano srpsko pitanje, golootočka svedočenja i jednako raspojasani amaterski porno glumci toliko penetrirali u glave gradskih gledalaca da Glišić dobija ultimatum iz krovne redakcije TV Beograd da ga čeka otkaz ukoliko ne napusti emisiju. Glišić odlazi, ali legenda ostaje te molimo bilo koga ko ima snimak „Strogo poverljivog“, Vučelinog i Glišićevog remek-dela, da ga pozajmi kako bismo ovaj revolucionarni TV format. čak i u svetskim okvirima, mogli sagledati sa analitičke strane.

OK kanal je bio prva (bar delimično) nezavisna televizijska kuća sa savremenim, kratkim, ekskluzivnim i provokativnim programom i zaslužuje odgovarajući internet omaž.

SWEET MOVIE

Emisiju o filmu na Trećem kanalu vodila je urednica filmskog i serijskog programa, Snežana Zarić, i ona je predstavljala nastavak sjajnog rada ove prerano preminule kulturne novinarke u hronici FEST-a i na Festoviziji (eksperimentalnoj kulturnoj preteči OK kanala) pod palicom Nebojše Đukelića. Za razliku od ostatka zabavnog programa 3K, „Sweet movie“ je bio ozbiljni TV format o filmu sa rubrikama, kvalitetnim gostima i to u vreme kulturnih sankcija Ujedinjenih nacija tadašnjoj krnjoj Jugoslaviji i malom broju filmova u bioskopima. Ova emisija nije bila kontakt tipa sem dela kada je voditeljka primala pozive i zapisivala filmove koje bi gledaoci voleli videti na talasima Trećeg kanala. Koliko je poznato, ovo je jedini primer otvaranja filmskih redakcija za želje gledalaca u istoriji domaće televizije i kao takav morao je biti na listi.

PODNE-POPODNE

Kolažna emisija opet Trećeg kanala, koju je najviše vodio Marko Milutinović, kasnije i direktor PGP izdavačke kuće, emitovala se svakog dana. U emisiji je postojao segment   karte za različite koncerte i kultura dešavanja. Kasnije, isti koncept preuzima drugi format iste televizije „Vodiću te, samo reci gde?“ sa voditeljkama Duškom Vučinić i Natašom Milovanović koje su najavljivale gradske kulturne događaje i delile karte za iste gledaocima. Nije baš neki kontakt program, ali zbog džabe karata u ona bedna vremena vredi pomenuti.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Radoman Kanjevac says:

    Hvala za ovaj mali “internet omaž” OK kanalu. Popoviću je ime Petar, a Stakiću Vladimir. Emisija “Strogo poverljivo” je počinjala u 22 sata, sve Vučelićeve emisije, osim razgovora sa Đilasom, su se emitovale uživo. RTS nije “preuzeo” Ok kanal, nego je osnovao na brzinu sopstveni kanal, na kome je radilo nekoliko ljudi sa Ok kanala, ali je ubedljiva većina, zbog ukidanja OK kanala, odbila da radi na tom programu.

    Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik OK kanala

  2. dolinalima says:

    Рамбо Амадеус у квизу : “Држ’ се Мицо тврдог курса, држ’ се Мицо Унис Турса” :)))

Ostavite komentar:

Slični članci: