Top lista: filmska jesen 2018.
Od domaćeg bioskopskog ostvarenja za decu, preko ne-baš-rimejka najčuvenijeg italijanskog horor filma ikada, do novih zvučnih naslova dobro poznatih svetskih reditelja.
Nakon još jednog turobnog bioskopskog leta u nizu, pred nama je tu i tamo uzbudljivija filmska jesen. Bićemo u prilici da pogledamo filmove iz Kana i Venecije, što u bioskopima, što na domaćim festivalima, a ostaje i da vidimo da li je Holivud najzvučnije naslove ispucao u prvoj polovini godine ili ih pak čuva za nadolazeće praznike. To samo po sebi ne mora da bude loše, budući da su gotovo po pravilu filmovi iz Holivuda koji ulaze na mala vrata najkvalitetnije što takozvana A-produkcija može da ponudi.
Nekako je najviše imalo smisla da započnem listu sa filmom „Zlogonje“, ne samo zato što je u pitanju srpski film koji je trenutno na repertoaru, već i zato što je u pitanju film za decu i bioskopski film u najlepšem smislu te reči. Ni u jednom trenutku naivan, a opet iskren, dečiji i magičan, film „Zlogonje“ je savršena prilika za neku devojčicu ili dečaka da se po prvi put susretne sa celovečernjim, igranim filmom, kao i podsetnik za nas ostale zašto smo i počeli da idemo u bioskop. Od velikog broja pozitivnih utisaka, valjalo bi izdvojiti glavne i najmlađe glumce – Mihajla Milavića i Silmu Mahmuti. Trk u bioskop.
Nakon filma koji ga je proslavio – „Whiplash“ i filma „La La Land“, koji je osvojio šest Oskara, a zamalo (bukvalno) i Oskara za najbolji film, reditelj Dejmijen Šazel se vraća u naizgled kratkom vremenskom roku. Ovoga puta je u pitanju film o Nilu Armstrongu koji je imao premijeru na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji. Ovo je prvi put da Šazel ne piše film koji i režira, prvi put da muzika nije centralna tema njegovog filma, ali i drugi put uzastopce kako sarađuje sa Rajanom Goslingom. Spilberg je producent, a scenario potpisuje Džoš Singer koji je osvojio Oskara za film „Spotlight“, a i stoji iza sličnih naslova kao što su „The Post“ i „The Fifth Estate“. Singer je započeo karijeru kao staff writer kod Arona Sorkina u „West Wingu“, a po trejleru i svemu dostupnom, pre deluje da će biti dosta čuvenog Sorkinovskog „walk and talk“-a, no što će neko zaplesati ili zapevati u ovom filmu.
I u svom prethodnom filmu, Dru Godard je poprilično eksperimentisao sa žanrom. „The Cabin in the Woods“ je sa te strane bio dobro zamišljen, iako sama izvedba nije u potpunosti uspela. Međutim, ako je neko pravilo za Dru Godarda da kada piše i producira igra na sigurno („The Martian“, „World War Z“, kao i serija „Daredevil“), a eksperimentiše sa žanrom kada režira, „Bad Times at the El Royale“ bi mogao da bude dobar film. Trejler deluje obećavajuće, iako se previše insistira na velikom broju poznatih glumica i glumaca u filmu, nagoveštava da će se Godard opet igrati sa žanrom. Kad malo bolje razmislim, „Bad Times at the El Royale“ podseća na „Točkove“, ali sa Džon Hemom nazad u epohi iz koje, po svoj prilici, nikada nije trebalo ni da odlazi.
Luka Guadanjino kaže kako je sa 14 godina bio toliko opsednut filmom Darija Arđenta, da je besumučno crtao svoje verzije plakata Arđentovog filma. Tridesetak godina kasnije, imaćemo priliku da pogledamo film koji je pre Guadanjinov doživljaj Arđentovog filma, no što je u pitanju rimejk. Guadanjinov film će trajati čak sat vremena duže od originala, trejler zbilja deluje strašno (Tilda Svinton), a scenarista Dejvid Kajganič stoji iza najstrašnije serije ove godine „The Terror“, koja doduše na momente ume da bude poprilično dosadna. Takođe, Guadanjino objašnjava da baš želi da uplaši publiku, a pride je i muziku za film radio Tom Jork, koji je sam po sebi malo strašan.
Novi film, po meni, najiskrenijeg meksičkog reditelja, Alfonsa Kuarona, osvojio je Zlatnog lava na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji. „Roma“ je prvi Kuaronov film posle filma „Gravity“, a i prvi film na španskom jeziku još od filma „Y Tu Mama Tambien“. Zanimljivo je da je „Roma“ prvi film na kome Kuaron ne sarađuje sa Emanuelom Lubeckijem, jednim od najpoznatijih svetskih direktora fotografije i trostrukim (zaredom) Oskarovcem, već je prvi put direktor fotografije na filmu koji potpisuje i kao reditelj. Tvrdnje Kuarona da devedeset posto filma proizilazi iz njegovog sećanja, kao i da je ovo film koji želi da snimi još od svog prvenca iz 1991. godine, daje nam za pravo da očekujemo mnogo. Takođe, nemam pojma kada će film biti u našim bioskopima, ali budući da je u pitanju Netlfix produkcija, ne isključujem mogućnost da ga prvo tu uhvatimo.
Novi celovečernji film Gaspara Noe, po scenariju od 5 (slovima pet) stranica, snimljen za 15 (slovima petnaest) snimajućih dana, a napisan, snimljen i izmontiran za 4 (slovima četiri) meseca, kako bi bio u Kanu. Grupa plesača odlazi jedne zimske noći u napuštenu školu da vežba. Žurka nastaje (pun intended) kada shvate da se u sangriji nalazio LSD. Zabavne su i žanrovske smernice na IMDB-u: drama, horror, musical. Film će biti prikazan u okviru ovogodišnjeg Festivala autorskog filma.
Na osnovu trejlera, osim samog zapleta, stvarno mi ništa nije jasno. I ovaj, kao i prethodni film Dejvida Roberta Mičela, stvarno originalan horor „It follows“, imao je premijeru na Kanskom festivalu. Ali isto tako, kako IndieWire navodi, reditelj se vratio u montažu nakon premijere filma „Under the Silver lake“ u Kanu, ne bi li nekako napravio film prijemčiviji publici, dok ga je kritičar Gardijana Piter Bredšo poprilično nagrdio, ističući da je pokazatelj opasnosti davanja prevelike slobode reditelju koji iza sebe ima jedan uspešan film. Deluje kao nešto poput „Inherent Vice“-a, van sveta Pola Tomasa Andersona, što u ovom slučaju ne mora da bude loša kombinacija.
Zanimljive su paralele između novog filma Pavela Pavlikovskog i „Roma“ Alfonsa Kuarona. Osim što su očigledno u pitanju crno-beli filmovi smešteni u epohu, „Zimna wojna“ je takođe, u neku ruku, biografska priča reditelja filma, a kao i u slučaju filma „Roma“, ponovo je veliki on-demand servis je umešao svoje prste – u ovom slučaju Amazon, što je još jedan pokazatelj da veliki on-demand servisi izgleda imaju više sluha za današnje autore, no veliki studiji. Valja pridodati da je reditelj u Kanu nagrađen za režiju. Pavlikovski objašnjava kako su njegovi roditelji bili inspiracija za glavne junake ove melodrame koja se događa za vreme Hladnog rata, između ostalog i na teritoriji bivše Jugoslavije. „Cold War“ u medijima slovi za najozbiljnijeg kandidata za Oskara za film van engleskog govornog područja, što bi bio drugi Oskar za Pavlikovskog, nakon njegovog prethodnog filma „Ida“.
Da ne znamo čiji film je u pitanju, bilo bi nam potrebno otprilike pet sekundi trejlera da bi shvatili. „The Favourite“, novi film Jorgosa Lantimosa, još jedan je od filmova sa ovogodišnjeg Filmskog festivala u Veneciji kome se radujem ove jeseni. Film je u Veneciji osvojio i nagradu žirija. Ovo je treći film Jorgosa Lantimosa van okvira grčke kinematografije, ali i prvi film u ovoj fazi stvaralaštva da na scenariju nisu radili ni Eftimis Filipu, a ni sam Lantimos, što nam daje za pravo da budemo i skeptični. Svakako deluje da će ovaj film smešten u epohi biti manje mračan nego prethodni, „The Killing of a Sacred Deer“, a tu je i Rejčel Vajs, koju smo imali prilike da gledamo u „The Lobster“-u.
Novi film slikara i reditelja Džulijana Šnabela o poslednjim danima Vinsenta Van Goga. Iako nisam preterani ljubitelj biografskih filmova, Šnabelovi filmovi su vizualno snažni i često ne pribegavaju opširnom dijalogu, što je uglavnom slučaj u filmovima ovog žanra. Šnabel je publici najpoznatiji po filmu „The Diving Bell and the Butterfly“, ali iza sebe ima još interesantnih naslova kao što su i „Basquiat“ o životu istoimenog slikara i „Before Night Falls“, biografski film o kubanskom pesniku Rejnaldu Arenasu. Raduje i to što je na scenariju sarađivao i jedan od najvećih živih scenarista i pisaca Žan-Klod Karijer, kao i stvarno impozantna glumačka ekipa na čelu sa Vilijemom Defoom u naslovnoj ulozi.
Najnoviji film Klinta Istvuda i prva režija u kojoj Istvud glumi još od filma “Gran Torino”. Hiperproduktivnost Istvuda, sa kojom jedino može da se poredi i rad njegovog, nešto mlađeg, kolege Vudija Alena, važna je pojava u savremenoj kinematografiji. Iako kvalitet i značaj ostvarenja varira od filma do filma, Istvudov tretman usamljenosti koji ga okupira kroz celu njegovu karijeru, glumačku, a i rediteljsku, i dalje fascinira, pa čak i u nešto slabijim, novijim ostvarenjima kao što su “Sully” ili “Hereafter”. Klint Istvud je jedan od poslednjih giganata Holivuda i sa svojih gotovo devedeset godina, jedan od najvitalnijih i najznačajnijih američkih autora danas. “The Mule” je nastao po scenariju Nika Šenka, scenariste filma “Gran Torino”, svakako najboljeg Istvudovog filma u poslednjih deset godina.
Lajkuj: