Top lista: filmovi koji ne zaslužuju nominacije za Oskara

Svakom iole razumnom filmofilu dodela Oskara i nominacije za isti nisu nikakva potvrda kvaliteta filma. Uostalom, kada ste poslednji put pomislili: „Oskara je dobilo remek-delo“? Verovatno ’70-ih. Možda i ’80-ih, ali već krajem ’90-ih najvažnija američka filmska nagrada upada u kovitlac političke korektnosti, podkusurivanja, šablonskih podela i nagrađivanja na staru slavu. Ni ove godine situacija nije neka. Evo i 5 friških primera za 2018.

Kako će glasovi članova Američke akademije za film i nauku presuditi i ko će biti pobednici možemo samo da nagađamo. Takođe, ne može se udovoljiti svačijem mišljenju pošto ga svako i ima po onoj staroj, dobroj izreci koju pripisuju Klintu Istvudu. Ipak, pored velikog broja nezasluženih nominacija, manjka mesta da ih pobrojimo i, što je najbitnije, manjka vašeg strpljenja da isčitate izliv hejta prema kurentnoj američkoj kinematografiji ovde ćemo izdvojiti ne baš smislene nominacije. U subjektivno-objektivnoj kombinaciji.

NAJBOLJI EPIZODNI GLUMAC: KRISTOFER PLAMER, „ALL THE MONEY IN THE WORLD“

Iako je osamdesetdevetogodišnji Plamer, jedan od dražih glumaca pisca ovog teksta, iako je priča o otmici Džon Pol Getija i nevoljnosti njegovog dede, u intepretaciji gorepomenutog, da plati otkup, jedna od najuzbudljivijih selebriti drama XX veka, njegova nominacija više izgleda kao ukazivanje časti Ridliju Skotu. Skot je u 10 dana uspeo da dovede Plamera (koga je želeo od početka) umesto Kevina Spejsija, nametnutog od strane studija, snimi sav materijal, izmontira i izbaci film bez zakašnjenja. Naravno, ne zaboravimo ni stigmatizaciju Spejsija u svetlu razotkrivanja svih holivudskih „pipača“ (da ne upotrebimo neki oštriji izraz) i eto savršenog simboličkog primera kako se jedan film može uklopiti u nekoliko trendova: „All the money in the world“ očigledno nije neki pa ne dobija druge, krupne nominacije. Plameru se mora odati priznanje jer većina njegovih vršnjaka mora koristiti pelene za odrasle, a on je snimio relativno veliku ulogu za 10 dana, a i Ridli je, na kraju, ispao kinematografski pravednik pošto je dobio glumca koga je želeo umesto ljigavog Kajzera Sose za koga smo svi, eto, znali kako voli da prilegne sa starijim maloletnicima, ali ništa nije izašlo u javnost sve dok se nije zavrteo slučaj Vejnstajn.  . Ipak, i pored hejta zbog raznoraznih korektnosti nadamo se da je film iole kvalitetan i zbog glumaca i zbog reditelja.

NAJBOLJA MONTAŽA, NAJBOLJI FILM, NAJBOLJI ORIGINALNI SCENARIO, NAJBOLJA GLAVNA GLUMICA I EPIZODNI MUŠKI GLUMAC: „THREE BILBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI”

Pisac ovog tekst je jedan od retkih ljudi u krugu svojih prijatelja i kolega koji misli da uradak Martina MekDone nije totalno smeće. Ovaj, uistinu, meta konceptualni, film u koji morate da uronite i da budete iskreni fanovi kinematorafije američke provincije, definitivno ne zaslužuje ovoliko nominacija u glavnim kategorijama. Tu se pogotovo izdvajaju one za najbolji scenario – mada tu ima materijala za žustru raspravu, za montažu – koja je na nivou televizijskog filma, i za obe muške epizodne uloge – Harleson i Rokvel, pošto sve uloge, manje-više, predstavljaju neku vrstu grotesknog oponašanja već viđenih tipova u filmovima slične sadržine. Ono što se MekDoni mora priznati jeste primena koncepta do kraja, prilično radikalan zaokret taman kada poverujete da gledate najbesmisleniji film ove godine, i sam koncept iznenadne promene stila, žanra i tona (neće biti spojlera, ne brinite) pred sam kraj koji stvara prilično bizaran “mekgafin” (scenaristički metod navlačenja gledalaca da je film o jednom, a, u stvari, je o potpuno drugom). Pogledajte pa procenite sami.

NAJBOLJI SPECIJALNI EFEKTI: “KONG:  SKULL ISLAND”

Pored više nego zasluženih nominacija za “Blade Runner: 2049” i “War For The Planet of the Apes” nekako se umuvala i generička nova verzija King Konga koja, sem 98 posto predrkanog VFX-a viđenog već milion puta, ne nudi apsolutno ništa ni u sadržinskom, a kamoli tehničkom smislu. Verzija Pitera Džeksona iz 2005. je komotno mogla da se nađe i u ovogodišnjoj konkurenciji pošto tadašnji specijalni efekti izgledaju uvervljivije od šatro napetog izvlačenja iz džungle pod kontrolom majmuna koje predvode Tom Hidlston i Semjuel L. Džekson. Da ne govorimo kako je narativ čist plagijat poslednje “Planete majmuna” koja je, u najmanju ruku, “Odiseja u svemiru” za “Konga” po kvalitetu. Postavlja se logično pitanje zašto, na primer, nema “Valeriana” Lika Besona u konkurenciji, a VFX ovog filma ostavlja bez daha. Biće da se dobar rezultat za blagajnama (566 miliona u celom svetu) morao začiniti i nekom nagradom, a nova akvizicija Diznija, 20th Century Fox, morala je biti opravdana bar jednom tehničkom nominacijom. Nadamo se da bar članovi Akademije neće biti zaslepljeni majmun s bioskopskog platna i da će nagrada otići u prave ruke (čitaj: Blade Runner-a)

NAJBOLJA KAMERA: “DARKEST HOUR”

Biografski film o životu Vinstona Čerčila spada u onu kategoriju filmova koji uvek dobijaju nominacije iako nam baš i nije do kraja jasno kako velika istorijska ličnost garantuje kvalitet filma. Primera je koliko hoćete, a oni očevidni su nagrade za glavne uloge onim glumcima koji su prošli kroz ozbiljne transformacije kako fizičke, tako i karakterne. S tim u vezi nominacija Gerija Oldmana za najbolju mušku ulogu više je nego zaslužena pošto je maestralno prikazao dileme friškog premijera Čerčila na samom početku rata. Majstor epoha između i za vreme dva rata, reditelj Džo Rajt, napravio je napetu istorijsku dramu, višeslojnu, zanimljivu, ali s sasvim običnom fotografijom koja se nikako ne izdvaja. Štaviše, ona je u potpunosti podređena Oldmanovoj glumačkoj veštini i epskom liku koga tumači. Ali, kao što smo napomenuli, istorijske drame posebno draže članove Američke akademije, te se i vizuelni uratci na nivou prošlovekovne televizije mogu takmičiti za najbolju kameru.

NAJBOLJI ADAPTIRANI SCENARIO, NAJBOLJA GLAVNA MUŠKA ULOGA, NAJBOLJI FILM: “CALL ME BY YOUR NAME”

Ovaj tekst namerno pravi leksičku grešku i imena filmova navodi u originalu upravo zbog apsolutno pogrešnog distributerskog prevoda indi hita Luke Gvadanjina “Zabranjena ljubav”. Kako ne bismo pali u iskušenje da sve prevodimo, a čitaoci nemaju pojma o čemu je reč, upotrebljen je princip potpuno suprotan srpskoj gramatici, ali nadamo se da ćete razumeti razloge. Kao što se pisac ovog teksta nada da ćete razumeti razloge za stavljanje ovog naslova na listu nezasluženih nominacija, iako je sveprisutno oduševljenje poetskom pričom o odrastanju i seksualnom sazrevanju mladog Elia, za čiju interpretaciju je Timoti Šalumei pokupio nominaciju za najboljeg glavnog glumca, u rajskom okruženju italijanske regije Lacio.

Autor filmova “A Bigger Splash” i dokumentarca o Bernardu Bertolučiju pod jakim vizuelnim uticajem potonjeg, Lukina Viskontija i, donekle, Vitorija De Sike pokušava da napravi dreamy savremenu verziju  “Vrta Fici-Kontinijevih”, “Ukradene lepote” i “Sanjara”, coming of age poetsku priču o gubljenju nevinosti u visokoj, intelektualnoj, društvenoj klasi. Šta smo dobili? Loše režiranu, isključivo u krupnim i srednjim planovima postavljenu sliku nesrećne, rajske ljubavi sa šupljim karakterima, ne baš ubedljivom glumom i priličnom lošom adaptacijom romana Andrea Asimana. Oko ovog mišljenja će se verovatno lomiti koplja, ali praviti melodramski zaplet bez stvaranja čvrstih karaktera u izolovanoj sredini i okolnostima i u atmosferi intelektualne buržoazije ’80-ih koja bez problema prihvata homoseksualizam  ne zaslužuje nominacije u glavnim kategorijama. “Call me by your name” je izazvao polemike i u našim intelektualnim krugovima, što se obično ne dešava sa Oskarovcima, ali ako se ovo delo smatra vrhuncem art house-a onda je isti u ozbiljnom problemu. Na stranu lepo i prirodno tretiranje muške ljubavi, ali film je, jednostavno, loš. I svi jedva čekaju već kultnu scenu s breskvama i redefinisanje upotrebe ovog voća u druge svrhe od prehrambenih, ali to ćete videti sami pošto bi “Call me By Your Name” trebalo svakako pogledati.

NEZASLUŽENI GUBITNIK: “THE FLORIDA PROJECT”

Na kraju dolazimo do poente: pravi, kritički film o američkoj pohlepi, liberalkapitalizmu i, što je verovatno presudno, kompaniji Dizni dobija jadac u ovogodišnjim nominacijama. “The Florida Project” je novi “Konje ubijaju, zar ne?”, apoteoza propasti američke melting pot kulturne i ekonomske politike i iskreni krik protiv Trampove administracije. Priča o šestogodišnjoj Moni (kakve li simbolike u imenu) koja živi sa disfunkcionalnom majkom Heli (u intrepretaciji fenomenalne Brie Viniate)  u trećerazrednom motelu koji opslužuje posetioce Diznilenda na Floridi a čiji menadžer Bobi (Vilijam Defo) ima više smisla za obespravljene Amerikance od svake administracija u poslednjih 35 godina je ovogodišnje remek-delo političkog filma. Remek-delo jer na potpuno suptilan, prirodan, zabavan i na apsolutno nepretenciozan način priča priču koja se tiče svakog Amerikanca koji nema milione na bankovnom računu ili nije degen pa misli kako će ga spasiti Donald Tramp. Fenomenalna kamera južnoafrikanca Aleksisa Zabe iz perspektive dece kao i režija Šona Bejkera, glasnogovornika ugroženih, ostavlja bez daha. Ali, naravno, čim je Dizni, najmoćniji holivudski studio, prozvan iz bilo kog razloga i čim se na bilo koji način problematizuje i prošla i sadašnja administracija King Kong, Vinston Čerčil, plakatski društveni angažman i romantična borba protiv homofobije dobijaju prednost. Zato i ne pratimo Oskare već godinama. Zato i ovakvi hejterski tekstovi budu lagana kritika. Jer nema šanse za bilo kakvu promenu.