Top-daun lista 10 predstava 2018.

I u pozorišnoj kulturi Srbije odavno je zavladalo to da se najbolje predstave uglavnom mogu videti samo na međunarodnim festivalima. Retki srećnici pronaći će ih u svom gradu, u gostujućem ili repertoarskom režimu. Istina je da ih verovatno neće ni videti. Ili bar mogu potražiti one malo gore. Otud i dodatak klasičnom top-lista, top-daun lista, u naslovu, kao i čuvena zvezdica upozorenja ovde, još na početku.

1. “Pesme iz Lira” Gžegoža Brala, po Šekspirovom “Kralju Liru”, Teatar “Piesn kozla”, Poljska

Ovo je baš za sladokusce, artistički čisto prvo mesto, iako je dežurni kritičar imao više sreće nego pameti da tu predstavu vidi u jednom malom mestašcu u Transilvaniji (Rumunija), Svetom Đorđu, pre nego što će to isto zadovoljstvo imati publika u Seulu (Južna Koreja) i još ko zna gde.

Radi se o pobedničkoj predstavi edinburškog “Frindža” iz 2012. Dakle, ne baš ekskluzivno novom, ali i dalje relevantnom ostvarenju. Pozorište “Piesn kozla” upoznao sam još 2009, na 13. izdanju Evropske pozorišne nagrade (Premio Europa per il Teatro), u Vroclavu, koji je slavio godinu Grotovskog. I tada su igrali Šekspira (“Magbet”), i to baš po metodu Grotovskog. Pojednostavljeno govoreći – bez pomoćnih pozorišnih sredstava. Čisto telo, čista duša, kad je već reč o čistoj umetnosti.

“Pesme iz Lira” Gžegoža Brala predstavljaju i čist glas opisanog tela, srž poznatovog Šekspirovog dela, pretočenu u muziku, kraljevstvo duha.

I inače, ako vam je do stvarno dobrog pozorišta, idite u Poljsku!

2. “Šest likova traži autora” Olivera Frljića, po istoimenom delu Luiđija Pirandela, Satiričko kazalište “Kerempuh”, Hrvatska

Nije iznenađenje, nego namera da se deminira Poljska kao evropska prestonica teatra kao čiste umetosti. Frljić je tamo zabranjivan, a hvala bogu u kog Poljaci slepo veruju, još uvek uspešno režira ne samo u Hrvatskoj, nego i u Nemačkoj, koja je za pojmove pozorišta u Srbiji, još jedna misaona imenica.

“Šest likova traži autora” Frljićev je satiričko-tragički angažovan kalambur svoj vrste, sa mešavinom aktuelne hrvatske, ’talijanske fašističke desnice i što je kod njega uvek najvažnije, stalnim angažmanom i propitivanjem stvarne uloge glumca, kao likova i/ ili kao ljudi od uticaja, ne samo na pozorišnu publiku.

3. “Dark union” Jožefa Nađa, En-knap (Slovenija)

Opet mešamo špil – savršena predstava, a Jožef Nađ u njoj čak i ne igra! Koreografiju je uradio s mladim plesačima, na račun svoje prve i najdugovečnije predstave, pogotovo u legendi – “Pekinška patka”.

Slika-ton, umetnička igra kao lekovita magija na rane prolaznosti.

Još jedna napomena, bez zvezdice, predstava je viđena na Festivalu “Dezire” u Subotici. I tamo ima svakakvih pozorišnih čuda…

4. “U ime gospoda” Andraša Urbana, Pozorište “Deže Kostolanji”, Srbija

Da, evo i “četvrte sreće”, pa Srbija. I to “kod Mađara”, u Subotici. Znameniti Andraš Urban nastavlja svoj niz predstava na temu savremenih Evropljana kao bogobojažljivih bića, ali još bojažljivijih od svojih pravih strahova – nazovimo to Prava na Drugog, karikirajući, “of šor”.

U “najezdi” Arapa, kako bi se objedinjeno, bez pretenzija na političku korektnost, mogli nazvati svi ljudi islamske veroispovesti, gledamo karakteristični Urbanov “šou” o savremenoj Evropi, fizički i verbalno vrhunski moćnih, ekspresivnih glumaca.

5. “Triptih o radnicima” Sara Radojković, Strahinja Madžarević, Tijana Grumić, režija Jug Đorđević, Gradsko pozorište Čačak

I još jedno “iznenađenje”. Pod znacima navoda, zato što nije. Tako se pravi i stvara “top” (vrh), podupirući mlade.

Gradsko pozorište Čačak je novoosnovano i svojom prvom predstavom ponudilo je šansu isto tako novorođenim pozorišnim autorima, uz rizik da ne napravi nijedan korak više, jer je predstava kritički orijentisana spram društvene stvarnosti u Srbiji, problemima radnika i radnica, nekadašnjih drugova i drugarica, u pravoj najezdi, “tajkuna” (socijalna nepogoda nalik na gotovo istoimeni olujni vetar – prim. krit.), šefova i kapitalista.

Foto: Vojislav Galevski

Od rednog broja šest, pa na dole (“daun”), možete dopisati sami. Ima još dobrog pozorišta u Srbiji i šire. Gledamo ga, pišemo i čitamo o njemu u narednom delu sezone. Godine u pozorištu, kao u školi se broje dve godine, ima vremena za popravni ;)