Top 5 pozorišnih premijera u Beogradu 2015.

Verovatno ćemo teško naći (relevantnijeg) pozorišnog kritičara, teatrologa, novinara redakcije kulture ili koga već, a da nije sumirajući kraj godine/pozorišne sezone makar implicitno ustvrdio da je to moglo i moralo biti bolje. I doista, svako promišljanje o teatru navodi nas na zaključak da je isti već jako dugo u krizi. Bilo da se ta kriza tiče pozicije pozorišne umetnosti u eri novih medija, ozbiljnog nedostatatka materijalnih sredstava ili pak deficita ideja samih autora.

U ovom osvrtu na odlazeću (pozorišnu) godinu polazi se upravo od te premise – pozorišna ili čak šira kulturna scena ako hoćete proživljava svoje teške dane i sa punom svešću o tome mi donosimo svoj sud. Dakle, pri izboru najboljih predstava iz 2015, nećemo se baviti nezavidnom situacijom u kojoj su one nastajale iz više razloga. Prvo jer nemamo dovoljno prostora niti mogućnosti da sada odmotavamo to zamršeno klupko, zatim svesni smo da bi to svakako bio sizifov posao i konačno zato što kada jednom prihvatimo da postoji veliki i teško rešiv problem, rezultati nastali uprkos tom problemu, izgledaju mnogo optimističnije.

Top lista koju vam donosimo je sačinjena isključivo od redovnih repertoarskih predstava koje su svoju premijeru imale tokom 2015. godine i daleko od toga da predstavlja jedinu ponudu za beogradsku publiku. Ograničili smo se na pet ostvarenja ne zato što mislimo da ne postoji još predstava jednako vrednih pomena, već zato što nam se čini da ova selekcija najbolje objedinjuje raznovrsne rediteljske pristupe tekstu koje imamo priliku da gledamo. Dakle, reč je o pet potpuno različitih poetika koje imaju našu naklonost. Pa, da počnemo:

Život stoji, život ide dalje, Bitef teatar

Život stoji, život ide dalje je savremeni dramski tekst Filipa Vujoševića postavljen kao dokumentarno pozorište i kroz, na prvi pogled, laganu formu priča o traumama društva i kako pozorište može da se snađe u tome. U svedenoj scenografiji imamo troje glumaca (kasnije se pridruži i četvrti) koji na jedan suptilan način, istovremeno duhovito i potresno, tematizuju položaj samostalnih umetnika današnjice. U režiji Jelene Bogavac, pod dramaturškom palicom Slobodana Obradovića, provokativno i inteligentno, ali ne na prvu loptu.

Makbet, Atelje 212

Makbet Ežena Joneska jeste parodija istoimenog Šekspirovog komada koji se bavi neprestanom borbom za vlast i uništenjem ljudskih resursa koji u toj borbi, manje ili više direktno, učestvuju. Rediteljka Anđelka Nikolić je većinu glavnih uloga dodelila pretežno mladim glumcima što daje dodatno obeshrabrujuću viziju sveta u kojem su i novi naraštaji već propali u toj suludoj borbi za moć. Plejada odličnih glumaca, u upečatljivim kostimima Borisa Čakširana, spretno i komički efektno donosi teatar apsurda na scenu.

Rodoljupci, Narodno pozorište

Rodoljupci Jovana Sterije Popovića u režiji Andraša Urbana predstavljaju promišljeni politički teatar. Smelo i direktno, a bez posebnog aktualizovanja čuvenog dramskog teksta, bez banalnog premeštanja u savremeni politički kontekst, uigrani i besprekorno precizni glumci na jedan visoko artistički način upiru prstom na narastajući nacionalizam u društvu. Songovi Irene Popović Dragović posebno doprinose dramskom efektu, a dodatnu notu provokativnosti daje činjenica da reditelj Urban u nacionalnom teatru demistifikuje dominantnu “patriotsku” retoriku u srpskom društvu.

NORA! Šta se dogodilo nakon što je Nora napustila muža ili Stubovi društava, JDP

Ovaj komad Elfride Jelinek neobično dugog naslova je parafraza dveju Ibzenovih drama (Lutkina kuća i Stubovi društva) i zapravo prati život Ibzenove junakinje nakon što je napustila muža. Rediteljka Snežana Trišić vešto stavlja akcenat na takozvano “žensko pitanje”, koje jeste i centralna tema teksta austrijske nobelovke, dajući mu savremeni, čak lokalni karakter, a pritom ne oduzimajući mu univerzalnu, vanvremensku dimenziju. Ovo je predstava o ženama i čak da nema nijedan drugi kvalitet, osim briljantne podele ženskih uloga, samo zbog njih zaslužuje vašu pažnju.

Marija Stjuart, Narodno pozorište

Predstava Miloša Lolića po Šilerovoj drami je definitivno namenjena pozorišnim sladokuscima. Mi je preporučujemo svima jer je to jedinstvena prilika da se iskusi prava pozorišna magija. Po estetskim dometima, ova predstava stoji ravnopravno sa, na primer, vilsonovskim teatrom ili savremenim nemačkim pozorištem. Ne uskraćujući Šilerovom komadu dimeziju istorijske drame, a ujedno naglašavajući intimistički potencijal teksta, Lolićevo poslednje ostvarenje je vizuelno impresivno, glumački maestralno, sa prepoznatljivim autorskim pečatom i besprekornom muzičkom pratnjom.