Verter u hotelu Bristol

Beogradska pozorišna ponuda od ponedeljka je bogatija za još jednu nezavisnu produkciju. No, stilski dosledno sa stanjem po istim tim beogradskim pozorištima – ovu predstavu nećete naći ni na jednom od repertoara pomenutih institucija. Predstavu “Verter: Ili imaš nade, ili nade nemaš”, idejno baziranu na Geteovom romanu, autorska ekipa koju čine reditelj Andrej Nosov, dramaturg Vuk Bošković i 12 mladih glumaca postavili su u restoranu hotela Bristol, upravo problematizujući činjenicu da se osećaju da za njih u pozorištima nema mesta. 

O ovoj gorućoj temi, procesu rada i tome šta nam je činiti pričali smo sa Vukom.

Otkud hotel Bristol?

Zato što je to bilo jedino mOguće tako i tako je imalo smisla. Sama predstava, pa i lokacija, proistekli su iz toga što prostora na beogradskim scenama trenutno nema, a i da ga ima, on je uvek jasno ograđen kočićima- vidljivim i nevidljivim, koje moraš da prihvatiš da bi uopšte bio tu.

Kako je tekao rad na tekstu? Od čega ste krenuli, da li ste inicijalno planirali klasičniju postavku Vertera?

Glumci su tu bili od velike pomoći. Jedan dobar deo teksta je nastao tako što bi predloške donosili oni – što se uklapalo u ceo koncept predstave. Krenuli smo od opere, songovi i muzika su mislim bile prvi materijal koji je fiksiran (i jedini koji je ostao na mestu gde je i planiran – a to je početak). Sve ostalo je iznova i iznova pisano, prepravljano, bacano, vraćano.

U jednom trenutku ja sam napisao gotovo ceo komad od koga u predstavi nije ostala ni reč.

A zašto baš Gete?

Gete je odabran baš zbog tog palanačkog u svima nama: zna se šta je Gete i zna se kakav odnos treba imati prema njemu. U suštini, bilo to svesno ili ne, prvi deo procesa je u stvari bio konstantna borba u našim glavima da uspemo da prevaziđemo tog “Getea”, da ga osvojimo i da onda možemo da baratamo njim. Da nije cilj predstave zadovoljiti ideju o tome šta bi Gete trebalo da bude na sceni, već da dođemo do toga šta on može da bude i šta bi mi hteli da bude.

Kako ste okupili podelu? Glumci u predstavi se žale što nema audicija. Jel ovde postojala?

Da, imali smo otvoreni kasting na FDU koji smo objavili na FB stranici predstave. Nikako nam nije imalo smisla da pravimo ovu predstavu na bilo koji drugi način. Znali smo da želimo mlade glumce i znali smo da želimo da pravimo predstavu o našoj generaciji. To iskustvo, ta dva dana, intezitet i frka koji su se osećali u toj vežbaonici na fakultetu, sad u retrospektivi, izgledaju baš kao uvertira za sve što je usledilo u naredna četiri meseca.

Kako su glumci reagovali na zahteve? Došli su da rade klasičnog pisca, a od njih se traže intimne ispovesti?

Mi smo često bili iznenađeni činjenicom da ne nailzaimo na veći otpor od njih. Oni su kroz ceo proces bili divni. Naravno, neko se bolje snađe, neko lošije, ljudi su izlazili iz procesa, ali ja sam sinoć posle predstave imao potrebu da im kažem koliko su mene lično oduševili i koliko mi je rad sa njima značio, i koliko je u stvari jako tužno što se cela stvar završila. Sa svima sa kojima sam se čuo su mi rekli da se stanje u kome se nalaze najbolje opisuje sa “post-premijerna depresija”

Od Hinkemana, preko Gladi do Vertera – čini se da se tvoj rad sve više oblikuje tokom procesa. Kako i da li je ovo uticalo na tvoj doživljaj pozorišta i pozorišnog teksta?

Mi uvek ulazimo u proces sa poprilipčno definisanom idejom o tome šta bi i kako bi, i onda, ne da se desi da se sve to izokrene na glavu, nego se kontantno rotira, menja, raspada, ponovo gradi. Ne znam da li je to dobro ili ne, ali u svakom procesu u nekom trenutku ja izgubim osećaj da je tekst “moj”, iako konstantno sumnjam u njega, menjam ga, vraćam na staro i bacam.

Promenili smo jednu scenu između pretpremijere i premijere i sinoć smo ozbiljno razmišljali da li na sledećem izvođenju tekst jedne druge scene treba u potpunosti promeniti. Neću da bacam klišee o “mrtvom slovu na papiru” ali me ne izgleda preterano moguće da u postdramskom pozorištu, a i u našim budućim predstavama, proces izgleda tako da na prvoj probi mi dođemo pred glumce sa “tekstom” i da on ostane takav na premijeri. Mada opet, i sad ću da uskočim sebi u usta, ja počinjem da pišem novi komad, i ceo ovaj odgovor u stvari samo pojačava užasnu frku koju imam zbog toga.

Predstava govori o konfliktu potrebe da se izraziš, za šta je sloboda temelj i realnosti profesije da ti je za to ipak potreban okvir, sistem, pozorište. Pak, u centru zbivanja je glumac. Jel se ti identifikuješ sa ovim ili je za dramaturge i reditelje drukčije?

Zavisi od percepcije. Slično je, mada ljudi jesu dolazili da mi kažu “Zašto u predstavi govorite samo o glumcima?” Nekako nam je izgledalo da ćemo najbolje komunicirati sa publikom koristeći glumce kao temu, s obzirom da su oni naizloženiji i gotovo ekvivalent “pozorišta” u glavama ljudi. Mislim da je svim radnicima u pozorištu manje-više isto. Ulaz je jako teško naći i on ne zavisi samo od talenta, ali tu onda dolazimo do škola i pitanja šta one uče studente i da li ih spremaju na pravi način za dalji profesionalni život?

Onda, da li pozorišta i druge institucije uopšte žele nove ljude i ako ne, zašto? Zato što su tako uspešna pa im nisu potrebni novi ljudi? Ili je u stvari pitanje toga da se predstave i umetnost uopšte, ne prave zato što neko ima nešto da kaže, pokaže i uradi, nego zato što “to tako treba”- da bi bilo repertoara, da bi bilo premijere, da bi se pravdale sve te plate i budžeti, koji i nisu tako veliki.

Opet, ne bih da ulazim u klišee, ali bara izgleda jako prljavo, a krokodili su toliko očajni da ni kanibalizam više nije nezamisliva opcija.

Ovakvih predstava ima sve više, a ipak situacija u teatru se ne menja. Šta je rešenje? Osnivanje trupa? Zašto ne postoji više nezavisnih kolektiva?

Sve to na kraju zavisi od nas samih. Mi smo u programu rekli da otvaramo nove prostore, tj da bar pokušavamo da radimo na tome. Institucije su takve kakve su, pozorišta i repertoari su takvi kakvi su. Svi sve to znamo, svi pričamo o tome, kukamo, hejtamo i pripovedamo. Na kraju se uvek sve svodi na to: da li ćemo nešto da uradimo, da stvorimo i kažemo, ili nećemo?

Pozorište ne mora da postoji, kao ni bilo šta drugo u kulturi ili društvu uopšte. I ne treba nam ako nema šta da kaže. Na trenutke, beogradske scene podsećaju na neke ne baš dobro zamišljene muzeje. Mi smo hteli da napravimo ovu predstavu i uz mnogo cimanja, odbijanja, žrtve i anksioznosti, uspeli smo u tome. Ja želim da radim u pozorištima, siguran da ceo autorski tim i svi glumci imaju istu ambiciju, ali smo potpuno spremni da pravimo predstave i van institucija, jer mi hoćemo da se bavimo ovim u životu, dokle god imamo nešto da kažemo i dok neko želi to da čuje i vidi.

Informacije o narednim igranjima potražite na fejsbuk stranici predstave.