Top 15 evropskih filmova 2015.

Kako se godina bliži kraju, holivudska produkcija štancuje svoje pulene koji će učestvovati u borbi za osvajanje neke od prestižnih nagrada, pa samim tim mi tek sada imamo priliku da pogledamo neki film vredan pomena, koji nam je možda promakao na festivalima.

The Lobster

Ovo nije slučaj sa evropskim filmom. Bilo da svakodnevno ažuriramo svoje IMDB watchlist-e ili da se vikendima počastimo poslasticom iz susednih zemalja, evropski film je prisutan u našim životima tokom čitave godine.

Šta je to što se promenilo u evropskoj kinematografiji baš u ovoj 2015?

Osim toga što ove godine nije bilo najrazličitijih osvrta na toliko prežvakanu istoriju i ratove, našoj sadašnjosti se pristupilo na mnogo siroviji i agresivniji način. Socijalna tematika obrađena je iz jedne potpuno nove perspektive, a akcenat je bačen na samu estetiku filma i vizuelni doživljaj.

15. Love, France, Gaspar Noé

Nakon dvoumljenja da li da ovaj film uvrstim na listu ili ne, rešio sam da to ipak učinim, kako bih pohvalio smelost i režisera i neustrašive glumačke ekipe. Da! Sve scene seksa su stvarne i toliko su necenzurisane da sam pomislio – čoveče, pa ovome ni Fon Trier ne može da parira! Zanimljiv je podatak da će uskoro biti emitovan u 3D varijanti i da će gledaoci imati priliku da u bioskopskim salama pomeraju glave kako bi izbegli Marfijev ejakulat. Međutim, i pored toga što ćete se možda zapitati da li je vreme koje ste odvojili uzalud potrošeno, fotografija i soundtrack-ovi u filmu će vas očarati. Na kraju krajeva, ovo zaista jeste priča o ljubavi. Možda smeštena u okvire već viđenog, ali ispričana na sasvim jedinstven način.

14. Ich seh ich seh, Austria, Veronica Franz

Ako ste pobornik teorije da su neki od najboljih filmova po svom žanru horori, onda će vas ovaj film oduševiti. Od prvih kadrova oseća se tenzija koja postepeno raste kako se upoznajete sa glavnim akterima, nestašnim blizancima prepuštenim na milost i nemilost rođenoj majci. Iako je na momente predvidiv, ovo je jedan od onih filmova koji će vas baciti u razmišljanje o životu, a sjajna gluma i odsustvo suvišnih dijaloga će vas oboriti sa nogu. „Less is more” jeste parola kojom se Veronika Franc vodila, i nije pogrešila.

13. Xenia, Greece, Panos Koutras

Ako nešto prođe kroz kanski festival, to mora da valja. U prilog tome govori i Xenia, film koji se pozabavio krizom identiteta skoro na svim nivoima. Avantura u koju se dvojica braće upuštaju da bi pronašli svog oca, ali pre svega sami sebe, ispuniće vas melanholijom i razbiti neke od mitova o imigrantima u Grčkoj. Može se reći da ovaj film ima sve – od almodovarovskih grotesknih likova, preko fantastične scenografije, pa do gotovo brutalne kritike političkog režima.

12. Crimson Peak, Spain, Guillermo del Torro

Iako će za Crimson Peak mnogi reći da je klasičan US Box office izbljuvak, ne sme se zaboraviti da iza ove ljubavne priče stoji the one and only, Giljermo del Toro. Bajkoviti kadrovi koje je poneo sa španskog tla sa sobom, ne izostaju ni u ovom filmu. Još jednom je zadao domaći zadatak kolegama režiserima i potvrdio kako nekad i vizuelno interesantan film može da zaseni filmove sa tematikom daleko ozbiljnijom od ove. Ako ni to nije dovoljno da ga pogledate, imajte u vidu da Mia Vasikovska i Džesika Čestejn tumače glavne uloge.

11. Relatos salvajes, Spain, Damian Szifron

„Ako želite da napravite dobar film, trebaju vam tri stvari: scenario, scenario i scenario” tako nekako je još davno to sročio Hičkok, i nastade ovaj film. Iako su filmovi sa više priča povezanih u celinu gotovo uvek riskantan potez, ovde nije bilo greške. Priče se samo slažu jedna na drugu pri čemu ih povezuje samo jedan motiv, a to je bes. Kroz niz komičnih i gotovo neizvodljivih situacija, režiser nam pripoveda o tome koliko bes može imati bolne posledice na onoga ko ga je iskusio.

10. 10.000 km, Spain, Carlos Marques Marcet

Možda oni nisu Romeo i Julija modernog doba, ali njihova ljubavna priča nailazi na jednu od najvećih prepreka danšnjice, a to je razdaljina. U vreme kada se može reći da ste sve filmske romanse gledali iznova i iznova, samo različito upakovane, Markes uzima jednu od najuobičajenijih situacija koja dovodi do krize jednog para, i time filuje ovu dramu. Skoro polovina filma je snimljena iz perspektive kamere skajpa, što je dovelo do veće dinamičnosti.

9. Carmina y amén! , Spain, Paco León

Kako Karmina kaže tako mora biti! Ova seviljska balada svakako zavređuje svačiju pažnju zbog priče koja je svedena na najjednostavniji mogući zaplet. Iako thrill seekers možda neće uživati u ovom filmu, jednostavnost je ono što krasi ovo remek-delo i čini da odskače od mase. Svaki kadar je gotovo spontan, a uz pomoć izvanredne Marie Leon izgleda još prirodnije. Jedno od sredstava kojim se dramaturgija intenzivira jeste monolog, i to u svom najkvalitetnijem izdanju – Karmina sedi na kauču i priča malo sa pokojnim mužem, malo sama sa sobom. Naglas.

8. Le petit prince, France, Mark Osbourne

Svaki put kada me žena tera da odgledamo crtani film, narogušim se, jer znam da me čeka ili Diznijeva bajka ili japanska anima, a ne radi me ni jedno ni drugo. Sa Malim princem ovo nije bio slučaj. Uživao sam u svakom segmentu knjige prenesene direktno na platno u gotovo neizmenjenom obliku. Ali, osim onoga što nam je poznato iz knjige, u filmu se javlja još jedna paralelna priča, kompleksnija i dirljivija od one o malom princu.

7. Ida, Poljska, Pawel Pawlikowski

Ovde moram da stavim zvezdicu. Naime, film je izašao 2013, u Poljskoj emitovan 2014, a tek ove godine, nakon trijumfa na dodeli Oskara, privukao je zasluženu pažnju. Ida je black and white senzacija u pravom smislu te reči. Priča je toliko načičkana metaforama, da filmski kritičari verovatno još uvek nisu uspeli da odgonetnu baš svaku poruku koja se krije ovde. Ono što je sigurno, jeste da je estetika filma podignuta na jedan viši nivo, gluma spretna i uvežbana, a junakinja je neko sa kime će gotovo svako moći da se poistoveti.

6. Hungry Hearts, Italia, Saverio Costanzo

Ne znam da li ovaj film treba pomeriti na sam kraj ove liste ili direktno na prvo mesto. Puno toga ovde ne štima i urađeno je krajnje nespretno. Da li je to bila namera režisera, procenite sami nakon sat i po vremena ove mučne priče koja se odmotava oko žene u postporođajnoj depresiji i njene sedmomesečne bebe koja gladuje. Film je iziskivao interpretaciju glumaca manje glamuroznog izgleda, pa je sam casting odrađen vrlo promišljeno, jer oni kao da su direktno iz svojih neglumčkih života ušetali na set. Još jedna pohvala za ovaj film – kraj je zaista nepredvidiv.

5. White God, Hungary, Kornél Mundruczó

Ova mađarska drama je apsolutni pobednik kada je u pitanju vizuelni utisak i prostranstvo scenografije. Režiser koristi pse da nas podseti na međuljudske odnose i na posledice koje nastaju kao rezultat narušavanja istih, pa će mnogi sa pravom ovo ostvarenje doživeti kao basnu. White god je magično putovanje kroz Budimpeštu koje vas neće ostaviti ravnodušnim.

4. Hermosa juventud, Spain, Jaime Rosales

Hermosa juventud ili Prelepa mladost, priča je koja nas vraća na to da smo ove godine na filmu mogli videti jedan mnogo agresivniji pristup socijalnim problemima današnjice. Šta je to mladost, kada je pravo vreme za roditeljstvo i postoje li granice koje ne biste prešli da svom detetu obezbedite ono najosnovnije samo su neka od pitanja koje ćete sebi postaviti nakon ovog filma.

3. Madam Bovary, France, Sophie Barthes

Može se reći da je ova godina bila u znaku Vasikovske, kojoj pretpostavljam zavide mnogo iskusnije koleginice. Ona u ovom filmu oslikava portret čuvene Floberove Madam Bovari i izgleda kao da to čini lako, bez imalo napora. Treba naglasiti da je radnja na momente usporena na tempo koji odgovara baš ovoj tematici, a da je opet celokupni ritam filma fantastično dirigovan. Doba kada je Floberovo književno delo nastalo, verno je projektovano na filmsko platno uz pomoć vešto skrojene kostimografije.

2. Youth, Italia, Paolo Sorentino

Nakon filma La grande belezza, koji možda nije ispunio neka očekivanja, Sorentino se pojavljuje sa sličnom tematikom (starosti), i ovaj put mnogo veštije pripoveda o onome što kod svih nas budi određenu dozu straha. Kamerman nasumično beleži starost naspram mladosti, moć naspram iznemoglosti, buku naspram tišine… a ovi kontrasti su ono što fotografiju filma čini vanserijskom. Sve sekvence su gotovo naslikane na filmskom platnu, a svaki švenk i far su na svom mestu. O glumi pored ovakvog odabira protagonista ne treba ni komentarisati, a dopašće vam se i muzika koja je neraskidivi deo filma.

1. Respire, France, Mélanie Laurent

Respire aka Breathe je možda najdinamičnije evropsko filmsko ostvarenje godine. Iako je sama tematika nešto na šta smo navikli u skoro svakom drugom filmu, ne sme se izgubiti iz vida da film šalje jednu jaku poruku koja će se urezati u svest mladih. Tehnika kojom su se snimatelj i režiser koristili je možda za klasu ispod one koja je korišćena u filmu Youth, ali je podjednako impresivna i slikovita. Ovaj film ima svoju emociju zbog koje odskače od drugih, energija je gotovo nezadrživa unutar kadrova, a interpretacija dve, moglo bi se reći, neiskusne glumice dovedena do savršenstva.

Bonus track: The Lobster, Greece, Yorgos Lanthimos

Ovaj film moram unapred da preporučim, jer iako nažalost i dalje čeka na mojoj watchlist-i, siguran sam da će biti ovogodišnji prvak Evrope. Pored izvanrednog Yorgosa Lanthimosa koji je režirao i Dogtooth, na filmu će raditi neverovatna glumačka ekipa, a na osnovu mnogih spoiler-a, priča će biti nešto potpuno inovativno u svetu filma.

Lobster ujedno i zatvara moju listu, koja će vam, nadam se, pomoći pri odabiru savršenog filma uz koji ćete provesti praznike. Na osnovu gore navedenih filmova se može primetiti da je ovo bila još jedna veoma kreativna godina za Evropu, da su se mnoge filmadžije odvažile na izuzetno hrabre poteze, i da su upotrebljena nova sredstva za oslikavanje najrazličitijih tema. All hail the Europe!

Xenia