Da li imate preko 18 godina?

Umetnik preterivanja, majstor ništavila

Razgovor sa Majom Pelević o Bernhardu i Srbiji danas

Autorski projekat Maje Pelević i Slobodana Beštića, Moje nagrade, prema romanu Tomasa Bernharda, u izvođenju Slobodana Beštića, biće premijerno izveden večeras na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.

Tomas Bernhard, umetnik preterivanja i majstor ništavila, patriota, moralista, sentimentalan, intrigantan, depresivan, protivrečan i satiričan, u svom celokupnom stvaralaštvu ne propušta priliku da prikaže ispraznost elita i njihovih samolaskanja. Stoga u delu Moje nagrade, jednom od svojih najzabavnijih romana, Bernhard autorefleksivno slika marginalizovanu poziciju koju kao pisac, autor, umetnik i mislilac zauzima u odnosu na korumpirano društvo čiji je deo. O premijeri predstave, čitanju Bernharda i načinu na koji posleratna Austrija korespondira sa trenutnim stanjem u Srbiji ali i Evropi, razgovarali smo sa Majom Pelević, autorkom projekta odgovornom za rediteljski koncept i dramaturgiju ove (skoro pa) monodrame.

bernhard_1988

Knjiga Moje nagrade, urnebesno duhovito i autoironično obračunavanje sa vladajućim kulturnim nazorima, političkom, kulturnom, kao i svakom drugom elitom, pojavila se dvadeset godina nakon Bernhardove smrti, tek 2009. godine. Tri godine nakon objave na nemačkom, delo je, u srpskom prevodu (prevod Bojane Denić), objavila izdavačka kuća “LOM”. U knjizi je sabrano devet eseja o devet književnih nagrada koje su mu uručene, tri govora koja je održao kao laureat, kao i pismo u kojem objavljuje da napušta članstvo nemačke Akademije za jezik i pesništvo. Sa Majom Pelević razgovarali smo nakon završene generalne probe.

IMG_4212-(1)

Kako si se odlučila da baš ovo Bernhardovo delo postaviš na scenu?

“Ja sam zapravo krenula da malo više iščitavam Bernharda tek u ovim novim prevodima koji se događaju poslednjih godina u LOM-u. Bojana Denić je izvrsno prevela nekoliko njegovih romana pa i Moje nagrade; prvo što mi je zaista palo na pamet kad sam ih pročitala je da ovo mora da se postavi na scenu – ne znam ni kako, ni zašto, ni s kim, ali znam da mora. Prosto sam doživela identifikaciju sa delom i osetila da bi ova tema mogla da bude aktuelna za naš današnji trenutak u Srbiji, kao i da može da ukaže na jedan univerzalniji, civilizacijski problem.”

Bernhard vrlo živopisno i u prvom licu opisuje situacije u kojima su mu dodeljivane razne državne nagrade i priznanja, pilikom čega se istovremeno gnušao onih koji mu nagrade dodeljuju, ali i sebe koji nagrade prima. Kritikuje Akademiju nauka, Ministarstvo kulture, partije, umetničke senate, žirije, udruženja, istovremeno prihvatajući nagrade prevashodno zbog njihovog novčanog dela (tešeći se mišlju da prosjak ne pita za poreklo novca koji mu se daruje). Skoro svaka dodela književne nagrade Bernhardu okončava se manjim ili većim skandalom: na jednoj dodeli nagrada pogrešno mu izgovaraju ime, na drugoj odbija da sa ostalim laureatima sedi u prvom redu, navodeći prava imena ministara koji hrču na dodelama nagrada (“…ministarka Herta Firnberg hrkala je i hrkala tihim ministarskim hrkom, nadaleko i naširoko poznatim.”) On nije neko ko se nagradama hvali, ali na ovih svega stotinak strana svakako vidimo da ih je više puta u životu prihvatao, stavljajući na taj način sebe u ulogu maskote onih koje kritikuje – različitih državnih institucija i celokupne umetničke elite, kritikujući na taj način sistem iznutra, kao njegov sastavni deo, a ne kao distancirani, neshvaćeni i ogorčeni umetnik.

Da li misliš da se upravo u ovim unutrašnjim sukobima i logoreičnim izlivima otpora i nepristajanja na spoljašnje uslove nalazi ključ Bernhardovog humora?

“Bilo bi beskrajno dosadno i prepotentno da je on sve te nagrade samo odbijao. Ja prezirem tu vrstu kritike kad se neko izvuče iz sistema i onda sa distance kritikuje, s tim imam veliki problem. Ono što je divno u ovoj zbirci eseja i što je božanstveno u celokupnoj Bernhardovoj literaturi je upravo to što je on uvek bio deo onoga što kritikuje, i što to nikada nije krio. Od toga da u Brisanju, na primer, ima taj genijalan esej o fotografiji koju je prezirao – naime, on je smatrao da je fotografija nešto najstrašnije što je čovečanstvo ikada izumelo, pa onda ima čitave slapove razmišljanja o fotografiji koji su beskrajno duhoviti. Ali, ono što je divno je što će vam, kada ukucate Tomas Bernhard na google-u, izađi gomila fotografija na kojima je on evidentno presrećan što pozira. To je taj dualizam, odnosno autoironija kod njega gde je on istovremeno bio deo sistema, a s druge strane je taj sistem kritikovao, ni u jednom momentu sebe ne izostavljajući. Dakle, u svakom trenutku je on i sebe kritikovao kao deo tog sistema; maltene svaki esej sadrži i to koja je on budala bio – počevši od toga što je primao nagrade samo zbog premija, do toga da je, iako nije imao novca, trošio sve što dobije na neki luksuzni automobil, i slično. To je taj keč s njim, to što je on zapravo na neki način hteo da bude deo establišmenta koji je prezirao. Ja mislim da je on koketirao sa tim sistemom da bi posle o tome mogao da piše, da bi sebe držao sve vreme u poziciji kritičara, ali i nekoga ko podleže sopstvenoj kritici.”

Na koji način si ove ispovedne, autobiografske zapise prenela na scenu, odnosno, kako si pristupila adaptiranju ovog intimnog narativa?

“Bilo mi je zanimljivo i to što je u prvom licu napisan, odnosno što je delo autobiografskog karaktera. Ono što je zanimljivo je da su meni Bernhardovi romani mnogo sceničniji nego njegove drame. Mislim da je on u svojim dramama, s obzirom da je opisivao austrijsku malograđanštinu, namerno hteo da jezik na neki način iščaši, ali mi se čini da je to u prevodima, bar na srpski, izgubljeno. Doduše, većina njegovih drama je, koliko znam, prevođena na hrvatski, pa su ovde rađene samo neke adaptacije za scenu. Čini mi se da je u ovoj konkretnoj zbirci eseja jezik toliko pitak, toliko sceničan da sam od starta znala da ovo želim da postavim na scenu, i to kao monodramu.”

Sve je smešno kada pomisliš na smrt

Ipak, ovo nije monodrama u pravom smislu reči? Na sceni je pored Slobodana Beštića i suflerka Gordana Petrovski, koja igra Bernhardovu tetku?

“Tako je, ovo je pre predstava za glumca i suflerku, možda ima konceptualnu notu, tako da nije klasična monodrama u kojoj glumac izađe na scenu i izdeklamuje tekst. Bilo mi je jasno da bi razaranjem te ispovedne forme melodija koja postoji u Bernhardovom tekstu bila izgubljena – ja negde sve njegove knjige, pa i ovu, tretiram kao neku vrstu muzičke partiture, pa zato nismo postavljali Bernharda uz muziku, jer mi se čini da bi to bio pleonazam. Iz tog razloga, tekst uopšte nije adaptiran, samo je štrihovan, što je dosta bitna razlika. Nisam se trudila da te njegove slapove reči i rečenica skraćujem i olakšavam glumcu, već sam glumcu posao otežala. Za njega je to strašno, ali ja sam štrihovala tekst tako da mu ostavljam slapove teksta, što znači da nijednu rečenicu zapravo nisam prekinula, a znamo da se većina Bernhardovih rečenica proteže kroz minimum deset redova, dok su neke i na celoj strani. Svi ti slapovi misli u tekstu su ostavljeni, a mi smo na nekim mestima, moram da priznam, čak i dodavali te repeticije i jezičke igre koje su kod Bernharda toliko česte.”

IMG_8534

Bernhard ostaje u sećanju upravo po svojevrsnoj dekonstrukciji teksta, on se jezikom često poigrava iznova i iznova ponavljajući određene reči ili cele fraze, sve dok ih za čitaoca u potpunosti ne očisti od svakog značenja. On to i ovoga puta čini svojim prepoznatljivim stilom, kojim postiže da sve tragično prerasta u grotesku i postaje smešno – “Sve je smešno kada pomisliš na smrt”, kaže glavi junak u završnom monologu drame.

Da li, po tvom mišljenju, ovakav pristup jeziku opravdava zvanje majstora ništavila i gospodara preterivanja, kako ga naziva Migel Saens, pisac njegove biografije?

“Mnogi koji žele da kritikuju Bernharda govore o tome da je ceo život pisao isti roman, što on i ne krije – ceo njegov opus je bio upravo prezir prema Austriji. Brisanje je, po mom mišljenju, njegov najznačajniji roman, jer je upravo tu Bernhard obuhvatio sve te autoironije i sve te autorefleksije koje je primenjivao i na kritiku sveta. U ovom ogromnom romanu radi se samo o jednom događaju – on prima telegram koji mu kaže da su mu u saobraćajnoj nesreći poginuli roditelji i brat, i on sada nama na 700 strana do detalja opisuje zašto je prezirao svoje roditelje i brata. U Brisanju postoji čitav jedan segment gde on o sebi govori kao o majstoru preterivanja, i o tome koliko je svet besmislen ukoliko u njemu ne preterujueš, jer je to jedini način da shvatiš apsurd čovečanstva, života i uopšte našeg bivstvovanja na ovoj zemlji. Tek kada kreneš da preteruješ, možeš da dođeš do filozofskih suština – on to nikada nije krio, i sve što su za njega rekli on nije poricao ni u jednom momentu.”

CAFE-B_1

Loš prijem s kojim su Moje nagrade dočekane i u Austriji i u Nemačkoj tiče se, prvenstveno, činjenice da se u ovom delu Bernhard na duhovit, a istovremeno ciničan način obračunao sa korumpiranim austrijskim društvom i njegovom kulturnom scenom, književnim udruženjima i nagradama koje su mu dodeljivala. Ipak, njegove nepresušne kritike društva i crkve mogu se dovesti u vezu upravo sa ljubavlju prema sopsvenoj zemlji, ili, kako je to Sreten Ugrčić (u Uvodu u astronomiju – ogledima o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji) nazvao – patriotizmom prezira. On kaže: “Više je prezrivi i cinični Bernhard učinio za Austrijance od bilo kog političara njegovog vremena.”

Bernhardova Austrija u drugoj polovini XX veka, duboko obolela od provincijalnog katolicizma i loše zamaskiranog nacizma, zvuči poznato i u ovom našem, neaustrijskom okruženju.

Da li misliš da se Bernhardova kritičnost mora čitati kao provokacija učmaloj svesti, poziv na (samo)preispitivanje i buđenje iz zaborava?

“U pitanju je patriotizam u pravom smislu reči. Po mom mišljenju nisi patriota ako izjaviš da voliš svoju zemlju i da poštuješ njene ambleme. Pravi patriotizam upravo leži u tome da svojoj zemlji želiš bolje, ali to ne znači da ćeš voleti svaki njen aspekt. Da bi se stvari u nekoj određenoj zemlji promenile na bolje, u njoj mora postojati kritika i kritička svest, i ja verujem da je Bernhard na tome u svakom pogledu radio. E sad, činjenica je da je on u većini slučajeva udario u zid, i da je u jednom trenutku verovatno prestao da veruje da je bilo kakva promena moguća, što verovatno čini taj neki nihilizam koji se oseća u njegovim delima. Sa druge strane, samim tim što je toliko o tome pisao, i što je odabrao da ceo svoj književni opus posveti toj temi, sigurno govori o tome koliko je on zapravo voleo Austriju u svojoj suštini. On nikad nije rekao “ja ne volim Austriju”, ali jeste rekao “ja ne volim to u šta se Austrija pretvorila i ne volim austrijske institucije”, nije voleo Austriju kao državu, ali Austriju kao zemlju jeste. Samim tim je želeo da pomogne delu tog naroda koji je voleo i poštovao, kritikom onog dela koji je prezirao i koji je potkačio u svojim delima. To jeste neka vrsta zaista patriotskog čina, i jedini patriotizam.”

Bernhardova Austrija u drugoj polovini XX veka, duboko obolela od provincijalnog katolicizma i loše zamaskiranog nacizma, zvuči poznato i u ovom našem, neaustrijskom okruženju. Ideologije, režimi i političke pojave zovu se drugačije, ali upravo zbog onog što im je zajedničko, za Bernharda možemo reći da je univerzalan, “nadnacionalan” pisac – baš zbog toga što njegova književnost predstavlja opsesivno-kompulsivni urlik pobune protiv države i njenih institucija, i baš zbog toga što se u svakom delu suprotstavlja banalnosti zla o kojem govori i Hana Arent.

Najlakše je uočiti da svi ti problemi o kojima je on pisao postoje u Srbiji danas, ali isto tako treba da kažemo i da preispitamo kakvoj mi to Evropi težimo.

Imajući sve ovo u vidu, da li ti je bilo lako da osavremeniš Bernharda i staviš ga u kontekst Srbije danas?

“On je smatrao da je bukvalno na rez prevaziđen ceo taj period nacionalsocijalizma posle Drugog svetskog rata, da je to radikalno rešeno tako što su oni obukli bele rukavice i nastavili dalje kao da se ništa nije dogodilo. To je upravo taj momenat za koji kažemo da je u pitanju civilizacijski problem. To je upravo ono najbriljantnije u njegovom delu, ideja da svaki sistem zapravo ima istu manu – to da sistemski ne želi da se menja. I mi ovde imamo problem sa promenom vlasti koja se navodno promenila, a zapravo se ništa nije promenilo. O tome je i Bernhard pričao kada je kritikovao posleratnu Austriju, koja se zapravo nikada nije sistemski promenila i iskorenila nacionalsocijalizam. Načinom govora i retorikom su navodno sve promenili, a suština je ostala ista – to je ono što se jako lepo reflektuje na ovo vreme danas, a i ne samo na ovo vreme, već i on čemu težimo. Najlakše je uočiti da svi ti problemi o kojima je on pisao postoje u Srbiji danas, ali isto tako treba da kažemo i da preispitamo kakvoj mi to Evropi težimo.”

Bernhard_gross(c)AndrejReiser_SV

Pritajeni fašizam je nešto čime ste se ti i tvoj kolega Milan Marković bavili u projektu “Oni žive”, učlanjujući se u sedam vodećih partija nudeći im malo izmenjen Gebelsov govor kao svoj predlog kulturnog programa koji su svi zdušno prihvatili, nudeći vam političke funkcije i mesta u odborima za kulturu. Ovim radom ukazali ste na to koliko je ideologija danas izgubila svaki smisao, a potreba za beskrupuloznom propagandom ostala ista i u obliku jednoumlja u potpunosti prevladala nad svakom idejom.

Koliko je i taj projekat na neki način bernhardovski?

“U trenutku dok smo radili projekat Oni žive, ja sam vrlo malo Bernharda čitala, jedva da sam pročitala dva-tri romana. Ali,  da, to jeste sličan odnos prema stvarnosti i mislim da je svako ko ima taj pogled na umetnost i ko razmišlja o tome čime umetnost treba da se bavi verovatno na neki način pod uticajem Bernharda. Nisam o tome razmišljala, ali ima smisla, jer sam nakon toga odabrala da se njime bavim, tako da je i taj projekat svakako nastao iz neke slične ideološke pozicije.“ Austrijskog pisca češće spominju u kontekstu zabrane koju je u testamentu stavio na izvođenje i štampanje svojih dela u domovini, nego što se čita. Miljenko Jergović (u tekstu povodom objavljivanja Nagrada na srpski) ocenjuje da neki narodi ne zaslužuju Bernharda i pita: čime današnji Srbi zaslužuju Bernharda? “Jer tko su Srbi, pa da se zajebavaju s austrijskim nacizmom i od nacizma gorim katolištvom?”

Da li misliš da ovom društvu nedostaje samokritičnosti i autorefleksije potrebne za dublje čitanje Bernharda i razumevanje njegovog ruganja nemačkim i austrijskim društvenim problemima?

“Nemam tu vrstu odnosa, ja sam isto patriota i ne mogu da kažem da je sad moj narod gori od austrijskog, pa su oni zaslužili Bernharda, a mi ne. S druge strane, uvek je pitanje kako će publika nešto razumeti, jer kada nešto postavljaš na scenu, ti to postavljaš tako da ti iza toga stojiš, da se tebi dopada i da je tebi jasno. Zatim, uvek je pitanje da li će predstava da prođe na jedan način na pretpremijeri i premijeri kada dođu prijatelji, umetnici, kolege, i kasnije, kada dođe ta prava publika. Na trećem, četvrtom izvođenju se suočiš s tim na koji način oni to gledaju i da li ih se tiče. Ja odgovor na to pitanje nemam, zaista. Dešavalo se da se ljudima dopadnu neke stvari za koje sam ja mislila da će ignorisati, i obrnuto. To je stvarno naučna fantastika. Drugo, svako pozorište ima svoju publiku, tako da je to jedna užasno kompleksna stvar.“

Predstava Moje nagrade će nakon premijernog izvođenja biti na repertoaru Narodnog pozorišta dva puta mesečno, a pred publikom u Pančevu biće izvedena 5. aprila. Ovaj autorski projekat Maje Pelević i Slobodana Beštića realizuje se u koprodukciji sa Kulturnim centrom Pančevo, a ovo je istovremeno i svetska premijera predstave zasnovane na Bernhardovoj zbirci eseja “Moje nagrade”. Na sceni se pored Beštića pojavljuje i suflerka Gordana Petrovski. Osim što će, ako bude potrebe, suflirati Beštiću, ona igra Bernhardovu tetku – ne njegovu pravu tetku već ženu sa kojom je bio blizak, ali nije otkriveno u kakvom su odnosu bili. Scenograf je Miraš Vuksanović, njegov asistent Jasna Saramandić, a kostimograf je Olga Mrđenović. Dizajn svetla uradiće Milan Kolarević, a zvuka Vladimir Petričević. Milorad Jovanović je izvršni producent, Natalija Ignjić organizator, a Miloš Obrenović inspicijent.

IMG_8604 moje-nagrade-plakat

Fotografije iz predstave: Narodno pozorište, Dušan Šljivić

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: