Da li imate preko 18 godina?

TO SMO ŠTO SMO: Otkrivanje identiteta u seriji Luke Gvadanjina

1
0

Kada je u februaru prošle godine objavljeno da HBO započinje snimanje nove „ograničene serije“ (limited series), čiju režiju i scenario potpisuje čuveni italijanski reditelj i esteta Luka Gvadanjino (Luca Guadagnino) zajedno sa scenaristima Frančeskom Manieri (Francesca Manieri) i Polom Đordanom (Paul Giordano), dalo se zaključiti da će ovaj već pomalo ustajali žanr mini serijala – koji su se u proteklih nekoliko godina nesumnjivo proširili širom sveta pomoću striming platformi poput Netflix-a, HBO-a i Amazon Prime-a – promeniti način na koji se striming sadržaj obraća gledaocima.

Godinu dana kasnije pred nama je proizvod koji predstavlja nešto najbolje što je moglo da izađe u doba pandemije, podsećajući nas na neprikosnovene i nesumnjivo univerzalne trenutke odrastanja, kao i otkrivanja samih sebe.

„To smo, što smo“ (We Are Who We Are) je coming-of-age drama smeštena u američkoj vojnoj bazi u malom ribarskom gradu Čiođa (Chioggia), južno od Venecije, i mladim ljudima koji su tu završili u pratnji svojih roditelja i njihovih patriotskih poziva. Ova serija se savršeno služi metonimijom kao stilskim elementom u prodiranju u američko društvo, koristeći američku vojnu bazu kao mikrokosmos američkog duha. Duha koji je daleko od svog rodnog mesta, i svog razloga za postojanje, smešten u potpuno novu, mediteransku sredinu punu nesvakidašnjih Italijanskih pejzaža.

Coming-of-age serije i filmovi često ne uspevaju da zabace dovoljno veliku mrežu koja bi zajedničkim jezikom okupila mnogobrojniju i raznovrsniju publiku. Obično se sve svede na udovoljavanje jednom konkretnom delu publike, a to su mladi ljudi. Kao dobar primer toga možemo uzeti još jednu HBO seriju koja je napravila veliki prasak i inspirisala razne trendove širom planete – „Euforiju“ (Euforia), čija se druga sezona iščekuje čitave godine. „Euforija“, premda pravi odvažne korake ka ozbiljnijem, zrelijem i odgovornijem sadržaju za mlade, ne može da se pohvali svojim inovativnostima. Koliko god se naizgled trudila da to ne bude, ona jeste deo Holivudske mašine, a njen čitav legitimitet počiva isključivo na uticaju koji vrši nad mladima– što se tiče ponašanja, odevanja, standarda lepote. Ona je glamurizovan primer američke sadašnjice, samo naizgled alternativan i edgy. “To smo, što smo”, sa druge strane, u potpunosti izbacuje ikakvu banalost iz života protagonista i usmeruje svoj pogled na nešto veoma jednostavno i univerzalno.Teme isprepletene u Gvadanjinovoj seriji su okupane entuzijazmom prema svim aspektima života. Emocije nisu odglumljene i dramatizovane nego proživljene i zaslužene. Autor serije naša čula zaranja duboko u svet tih ljudi i vešto ilustruje instinktivnu prirodu čoveka, a fokus ostavlja upravo na likovima, ne na zapletu. Njegovi junaci se trude da udišu život punim plućima kao svako mlado biće, samouvereno i naivno u isto vreme. Gvadanjinova serija iznad svega maštovito prikazuje da je, u svetu prepunom šablona, identitet mladih ljudi neprekidno u procesu menjanja. To je jedina njegova konstanta.

„To smo, što smo” je priča o promeni. Verujem da svi prolazimo kroz periode u kojima iskreno ne znamo ko smo i da bi trebalo da eksperimentišemo s tim šta bismo mogli da postanemo. Mislim da to važi za svaku generaciju.“ – Luka Gvadanjino

Kako bi bolje i živopisnije dočarao svet dece američkih vojnih veterana Gvadanjino je, uz pomoć talentovanog scenografa Eliota Hostetera (Elliott Hostetter), sagradio čitavu vojnu bazu za četiri meseca koju je krstio „Caserma Maurizio Pialati“. Svakom zaoštrenom filmofilu će to ime probuditi neke asocijacije – Moris Piala (Maurice Pialat) je čuveni francuski reditelj, ujedno i omiljeni reditelj Luke Gvadanjina, koji je bio čuven po svojim veoma opipljivim, i realističnim filmovima. Njegov stil je zahtevao potpunu slobodu od svega prethodno naučenog i čitavu svoju karijeru je posvetio izučavanju ljudskog ponašanja tragajući za iskrenim, proživljenim emocijama i izvlačeći iz glumaca tu iskrenost nepredvidivim metodama.

Scenografija vojne baze je promišljena do poslednjeg detalja. Sagrađeni su škola, supermarketi, bisokopi, kuće, bolnice, igrališta, kupališta, čitav saobraćaj, kancelarije, trgovi, autobuske stanice, travnjaci, kanalizacija, vodovod – sve po uzoru na postojeće vojne baze u Italiji. Gvadanjino je pravi arhitekta svetova, i u svakom njegovom prethodnom filmu okruženja su predstavljala njihov najveći šarm. Šminka koja je praktično nepostojeća, ili bolje rečeno nevidljiva, isto je jedan od glavnih aduta ovog filma, dok su, recimo, glasine o pomenutoj “Euforiji” isticale šminku više nego bilo koji drugi aspekat te serije. Ono što su scenograf, šminkeri i kostimografi Gvadanjinove serije hteli da postignu je to da njihov trud nestane u pozadini i da doprinese priči tih likova, nikako da je baci u senku ili služi za stvaranje novih modnih trendova. U „To smo, što smo“ vidimo tinejdžere zaista onakvim kakvi jesu, bubuljičavi i sirovi. Njihov izgled i njihova ponašanja su krajnje zamislivi, čak i u svojim najekscentričnijim oblicima. Sam Gvadanjino kaže – „Đavo se krije u nedostatku detalja“, tako da su svi napori uloženi u kreiranje mesta koje izgleda verodostojno.

Glumačka ekipa je zaista impresivna i njihov kasting je doprineo hemiji koja vlada u seriji. Dva glavna lika, Frejžera (Fraser) i Kejtlin (Caitlin), glume Džek Dilan Grejzer (Jack Dylan Grazer) i Džordan Kristin Simon (Jordan Kristine Seamón) koji dolaze iz dve veoma različite porodice. Njihovi roditelji su posvetili svoje živote vojsci i igraju veoma dominantne uloge u njihovim životima. Frejžerova majka je pukovnik, poslata da preuzme kontrolu nad vojnom bazom, a staloženo je tumači Chloë Sevigny. Odnosi između nje, njene žene Megi i sina Frejžera su veoma upečatljivi jer svako od njih poseduje karakteristike koje su u isto vreme ogledalo druge osobe, ali i totalna suprotnost treće osobe. Situacija kod Kejltin je podjednako interesantna: njen otac Ričard (Richard) je potpukovnik vojne baze, ljubomoran na Sarino unapređenje, a ovu ulogu tumači reper Kid Kadi (Kid Cudi), sa usponima i padovima u svojoj izvedbi. Ričard je čovek koji je pun nezadovoljstva i predrasuda, ali istovremeno i jedina osoba kojoj Kejtlin može u potpunosti da se otvori. Njena majka Dženi (Jenny), koju igra Fejt Alabi (Faith Alabi), veoma je povučena i vredna žena, poreklom iz Nigerijie odakle je pobegla kako bi našla bolji život za sebe i sina Denija (Danny). Udala se za Ričarda koji je prihvatio njenog sina, ali dečak se ipak oseća veoma odbačenim i stoga kreće u potragu za svojim poreklom i identitetom.

Dolazeći iz takve dve porodice, Frejžer i Kejtlin jedno u drugom vide nešto što nije deo njihove svakodnevnice i to ih inicijalno privlači jedno drugom. Oboje su likovi koji u snažnom osećaju nepripadanja pronalaze razlog da se zbliže, a vremenom i postaju slobodni jedino kad su zajedno. U rukama nekog manje talentovanog reditelja ova serija imala bi veoma drugačiji pristup jer priča sama po sebi nije toliko drugačija od svega što smo u ovom žanru videli do sad. Međutim, lepota ove serije leži upravo u odluci da mlade ljude gleda onakve kakvi jesu, bez klišea, bez osuđivanja. Pitanja o različitim elementima njihove prirode nikad nisu eksplicitno postavljena, ne dodeljuju im se nikakve etikete – što postavlja i izazov tokom gledanja serije, jer se iz epizode u epizodu protagnosnisti otkrivaju u različitim situacijama. Uzimaju malo od svega i njihovo okruženje kao celina treba da im pomogne u otkrivanju onoga ko zaista jesu – bilo da je u pitanju njihova seksualnost, pol, raspoloženje, svi se konstantno oblikuju i sazrevaju.

Jednu od sporednih uloga u seriji, devojku po imenu Britni (Britney), tumači i ćerka čuvenog američkog reditelja Martina Skorsezija (Martin Scorsese), Frančeska Skorsezi (Francesca Scorsese). Ona igra naizgled samouverenu devojčicu koja ima veoma zamršen odnos sa Kejtlin. Gvadanjino sjajno u priču uvlači i prikazuje sporedne uloge – svakom od njih je dato vreme da ih upoznamo, ne kroz površinske dijaloge ili monologe, već kroz svakodnevne interakcije s ljudima. Veoma bitnu ulogu ima i lik po imenu Džonatan (Johnatan) kog igra zvezda filma „Sinonimi“ Tom Mersijer (Tom Mercier). On je major koji je desna ruka Frejžerove majke. Njegov lik postaje objekat divljenja mladog Frejžera koji očigledno oseća nešto prema njemu, bilo da je to očinska figura koju nikad nije imao ili nešto sasvim prisnije.

Gvadanjino pravi sjajne izbore pokazujući nam kako postupci ljudi u našem životu ostavljaju neke neočekivane tragove na svima nama dok smo mladi, a podseća nas i na to kako se lako privlačimo i udaljavamo jedni od drugih. Svaki lik u seriji je trodimenzionalan, nema nijednog junaka koji u sebi ne poseduje bar jednu vrlinu i manu. Likovi se menjaju iz dana u dan i njihovi kapaciteti se stalno povećavaju ili smanjuju. Stvarnost protagonista je u tome što nemaju drugu opciju osim te da se naviknu na razlike koje medju njima postoje, na ovaj ili onaj način.

Muzika u filmu je upotrebljena na veoma suptilan i znakovit način, a većinski je dijegetske prirode, odnosno dolazi iz sveta u kom likovi žive. U pitanju su autori koje sami junaci slušaju i puštaju na zvučnicima, čime gledaocima približavaju svoje ukuse i razmišljanja bez nepotrebnih dijaloga. Izbor numera oscilira, od savremene popularne, hip-hop i trep muzike u Americi i Evropi, do nekih dosta starijih i eksperimentalnijih oblika kao što su kompozicije Džona Adamsa (inače stalni prepoznatljiv element u filmovima Luke Gvadanjina). One odišu ubraznim otkucajima srca, žurbom i razigranošću. Originalnu muziku za film je radio pevač i producent Devonté Hynes poznatiji kao Blood Orange, koji se čak i pojavljuje u seriji  i igra veoma bitnu ulogu u životu protagnoista. Njegova pesma „Time Will Tell“ je jedna vrsta lajtmotiva koji se pojavljuje nekoliko puta u filmu i nosi sve dublje značenje, a do te mere je važna u seriji da joj je negde na sredini sezone posvećena čitava scena (u kojoj Frejžer i Kejtlin glume spot za tu pesmu uz ples i veliki beli klavir).

„Nadam se da će ljudi napustiti prvu sezonu serije „To smo što smo“ s željom da vole i da budu voljeni. – Luka Gvadanjino

Direktori fotografije ove serije su Jorik Le So (Yorick Le Saux), Masimilijano Kuveijeri (Massimiliano Kuveilleri) i Fredrik Vencel (Fredrik Wenzel), od kojih su prva dvojica već nekoliko puta sarađivali sa Gvadanjinom. Ova grupa autora je paletama boja i tehnikom snimanja najviše doprinela svežini i mladalačkoj prirodi serije. Njihovi dugi i detaljno iskoreografirani kadrovi sami po sebi pričaju priču, bez ikakvih verbalnih informacija: kada bismo televizor u potpunosti utišali i dalje bismo mogli da osetimo svaki vizuelni emotivni uspon. Sve boje su za blede, čiste i realistične, te kada neko odudara svojim stilom – zaista odudara. Razlog za monohromatičnost je i sama lokacija, vojna baza, koja mora da deluje uniformno (u svakom smislu) – deca junaka koji su tamo zaposleni trebalo bi da se zato uklope u ovu sredinu. Međutim, Frejžer je nukleus svega što vojna baza nije: on ima veoma ekscentričan stil koji odražava njegovu unutrašnju nedoslednost i karakterna previranja.

Montaža serije, za koju je zaslužan Marko Kosta (Marco Costa), je sasvim nepredvidiva čime se još jednom potvrđuje izrazito realističan duh serije. Brojne scene su duge i oblikovane tako da se montaža u njima ne oseti na način na koji smo navikli – Kosta uspeva da priči doprinese originalnost i svoj jedinstven jezik, dok u isto vreme veštine kojima je to učinio u potpunosti prikrije jer svaki od elemenata serije radi u službi pričanja priče. U retkim trenucima kada montaža postaje centar pažnje Kosta ukazuje na dragocenost i šarm određenih likova i iskustava.Jedna od tehnika za postizanje ovog efekta nikako nije nova u svetu filma i televizije, ali trebalo bi je pomenuti jer nije ni toliko učestala – friz frejm (freeze frame) pojavljuje se u trenucima njihove najveće povezanosti, sreće i čistine. Kadar koji se odvijao pred nama se zaustavlja na desetak sekundi što gledaocima omogućava vreme za kratko preispitivanje onoga što se odigralo i za dublje poistovećivanje s emocijama likova.

Lepota i svežina serije „To smo, što smo“ je u tome što nas izaziva da iskusimo sebe, ljude oko nas i svet koji nas okružuje. Svojom sirovošću ona zapravo pojednostavljuje svakodnevnicu koju u velikj meri sami sebi komplikujemo i činimo dalekom. Gvadanjino, koji je svoju slavu ostvario sličnim projektom o odrastanju i ljubavi, filmom „Call Me By Your Name”, još jednom se dokazuje kao autor dorastao ekranizovanju priča o mladim ljudima, a njegov talenat leži u tome što zaista sarađuje s njima i pokušava da ih u potpunosti razume. Svaki dan u životu mlade osobe treba da sadrži dozu optimizma, i to je ono što ova serija nikada ne zaboravlja, a time ni njeni gledaoci. U mladosti treba da budemo slobodni, nezaustavljivi, i ne treba da se uvlačimo u kalupe koji su već postavljeni za nas. Pravo svakog bića je da bude ono što jeste, a Gvadanjinova serija portret je niza junaka koji se za ovu priliku bore svim silama, okruženi promišljenom eklektičnom ikonografijom.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: