Da li imate preko 18 godina?

Tigrovo oko: 10 borilačkih filmova za mlade samuraje

Za jugoslovensko podneblje pojavala borilačkog filma predstavljala je pravi kanonski nastavak vestern i partizanskog filma!

1
1

Pre oko mesec dana, prisustvovao sam premijeri novog domaćeg filma “Jesen Samuraja” u Sava Centru. Kada su se nakon dva sata ponovo upalila svetla u velikoj sali, i publika počela da ispraća glumce i ekipu zasluženim aplauzima, zamislio sam se i zapitao zašto mi je ovo ostvarenje leglo onako, što bi rekli, baš kako treba.

Sigurno, udela tu ima fantastična fotografija Bojane Andrić, kao i režija Danila Bećkovića, dva elementa koja su učinila da “Samuraj” sa platna oda utisak ne srpskog filma, već neke luksuznije strane produkcije na srpskom jeziku. Scenario druga Starog (znate Starog? Spominjao sam ga ja tu i tamo) oštar je i zabavan, a Petar Strugar dominira u glavnoj ulozi kao karate majstor koji je zanemario bušido i preusmerio pažnju na etanol. A muzički ugođaj koji je priredio Marko Kon? Čoveče, ceo svoj život želim domaći film sa bombastičnim otvaranjem i jakom, filmičnom pop pesmom koja to sve prati. Čekao sam čak do 2016. godine, kada je čovek kojeg ljudi mahom znaju po onoj blesavoj numeri s Evrovizije upario “Srce od Meda” Poslednje Igre Leptira sa kadrovima autobusa koji juri ka Obrenovcu.

Sve je to svakako lepo, i svakako vredno spomena, ali nisam ja ostao pod utiskom samo i isključivo zbog tih stvari. “Jesen Samuraja” je mene, pre svega, vratila u neke mlađe dane – dana kada sam visio pred vratima lokalnog video kluba čekajući otvaranje, i zatim provodio vreme unutra listajući katalog i tražeći nove naslove u borilačkom podžanru koje već nisam provukao kroz moj verni video-rekorder marke “Tošiba”. Jer tada, kada sam ja odrastao, znalo se ko je gospodar malog ekrana. Govorim ovde o filmovima koji su kao glavnu temu imali tučnjavu, i u kojima su glumci demonstrirali svoje umeće u različitim borilačkim veštinama.

 

Nije tu bilo mnogo logike. Borilački film, koji se probio među širu zapadnu publiku negde sredinom sedamdesetih pre svega zahvaljujući velikom talentu mladog momka poreklom iz Hong Konga po imenu Brus Li, predstavljao je za jugoslovensko podneblje pravi kanonski nastavak vestern i partizanskog filma uz koji su odrastali naši roditelji. U samoj osnovi, ovi filmovi svi koriste istu matricu – pravedni junaci suočavaju se sa zlotvorima koji kinje nevine. Uloge nadmenih stočarskih magnata i zlikovaca u SS uniformama preuzeli su kojekakvi kriminalci i devijanti, a socijalni angažman dodat je uglavnom kroz element narkotika i ilegalne trgovine oružjem.

Prvi film Brusa Lija – “Big Boss”, koji je 1971. režirao Lo Vaj, postavio je ovu dobitnu formulu na noge.

Mladi kung fu majstor ovde igra Kineza koji stiže u Tajland kako bi pomogao svojem rođaku u poštenom radu u fabrici, ali se (naravno) ispostavi da gazde fabrički pogon koriste kao paravan za šverc droge. Jasno vam je šta dalje sledi i kako se stvari razreše – Lijev harizmatični debi zaludeo je prvo Aziju, a zatim i ostatak sveta, i uskoro je bilo kao u onoj hit disko pesmi Karla Daglasa – “Everybody was kung-fu fighting…”. Ljudi su hrlili u bioskope kako bi odagnali banalnosti dnevnog života uz majstorije prvo Lija, a zatim i nekih drugih heroja, koji su krenuli stazom koju je on utro. Da ne spominjem sad uopšte i broj dece koja je upoznala blagodeti borilačkih veština upravo zahvaljujući ovim filmovima.

Ako ste nešto mlađi i samim time niste imali priliku da upoznate sve ovo “na vreme” – ne očavajte, jer uopšte nije kasno da se sada priključite. Iako je borilački film danas de facto “prognan” u drugu ligu filmske industrije, tj. u “čistilište” VOD/video produkcije, kult dobre šorke i dalje egzistira u narodu. Internet (hvaljen bio internet!) je učinio da se fanatici svih zemalja zbliže, a moderne tehnologije donele su nam stare filmove u restauriranom izdanju. Početkom 21. veka recimo, britanska izdavačka kuća “Hong Kong Legends” izbacila je na desetine starih hongkonških akcionih naslova, uz znalački propratni komentar eksperta za azijski film Beja Logana i mnoštvo drugih materijala.

U želji da vam pomalo približim sve čari ovog žanra, napravio sam malu listu od deset(ak) filmova preko kojih ćete moći da se upoznate sa različitim borilačkim veštinama i njihovim celuloidnim inkarnacijama. Napomenuću odmah – ova lista nije “top 10”, i raznovrsnost je bila glavni kriterijum prilikom odabira. Recimo, da sam se fokusirao samo na kung fu, mogao bih da napravim listu od barem 50 ostvarenja. Ali dobro, možda bude vremena i prilike i da tako nešto uradimo.

Dakle, evo vaše inicijacije u borilački film. Ili, možda, podsetnika na neke stvari koje ste davno zaboravili.

IZNAD “CRTE”

THE SAMURAI TRILOGY (1954-56, tri filma, r. Hiroši Inagaki)

Okej, rekao sam, nije top lista, ali valja imati nekakvu crtu, pa nek’ ovo bude iznad. Ova tri filma, koja ukupno traju malo manje od četiri sata, predstavljaju biografski prikaz života legendarnog mačevaoca i filozofa Mijamota Musašija, koji je za svog vakta stekao reputaciju jednog od najvećih majstora veštine rukovanja katanom. Toširo Mifune, široj publici poznat kao glavni lik u mnoštvu samurajskih filmova (a pogotovo onih koje je kao reditelj potpisao veliki Akira Kurosava), briljira u naslovnoj ulozi. Iako je samurajski film žanr sam za sebe, Musašija moramo ispoštovati jer je njegova tehnika mačevanja – popularni ni-ten-ichi-ryu, tj. stil koji koristi po jedan mač u svakoj ruci – nešto sasvim unikatno i filmično.

samuraj

DESET BORILAČKIH ESENCIJA

SANSHIRO SUGATA (1943. godina, r. Akira Kurosava)

Spomenuli smo gore Kurosavu, pa možda je najbolje početi i od njega. Debitantski film ovog slavnog japanskog reditelja je priča o mladiću koji sa namerom pođe u veliki grad ne bi li naučio veštinu džiu-džicua, ali usput upozna blagodeti džuda i postane učenik jednog od utemeljivača ove veštine, Cuneđira Tomite. Sanshiro Sugata, inače na zapadu poznat i kao “Judo Saga”, je de facto praotac modernog borilačkog filma, i takođe jedan od retkih koji se bavi džudom, što ga čini vrednim unosom na ovoj listi. Naravno, svesni ste da je ovo film star sedamdeset i kusur godina – nemojte pokušavati da ga gledate ako već nemate iskustva sa ovim vidom kinematografije. Posle ja budem kriv…

kurosava

ENTER THE DRAGON (1973. godina, r. Robert Klouz)

Teško je odlučiti se za samo jedan film sa Brus Lijem, ali ako mora, neka bude onda ovaj. Priča ne postoji, postoji samo osnovna premisa – Brus biva zamoljen od strane vlasti da se ubaci na ostrvo-štek zloglasnog Hana, sa kojim, da stvar bude pikantnija, on sam ima izvesnu komplikaciju iz prošlosti.

Pomoć mu pružaju belac Džon Sakson i crnac Džim Keli, čime ceo ugođaj dobija svojevrsni sociopolitički angažman.

Sve je to doduše manje bitno – Lijeva veština vas doslovno hipnotiše, pa i najmanja demonstracija sile deluje kao pravi opštenarodni spektakl. Na stranu onelineri na tvrdom kineskom-engleskom!

HARD TIMES (1975. godina, r. Volter Hil)

Veliki uspeh “Enter the Dragon” otvorio je širom vrata za ostale pokušaje borilačkog filma, pa su ubrzo krenuli i zapadni autori da se utrkuju sa svojim konjima. Hard Times, alias Streetfighter, debitantsko je ostvaranje američkog redilja i scenariste Voltera Hila, koji će docnije postati planetarno poznat nakon velikog uspeha filmova kakvi su “Warriors” ili “48 Hrs.”.

Ali to ne znači da ovaj film treba preskočiti – prosta priča o skitnici (Čarls Bronson) koji putem uličnih tuča pokušava da zaradi nešto novca prožeta je fenomenalnim scenama borbe, i to ne nekog azijskog praćakanja, nego onako, pravog zapadnjačkog pesničenja. Džejms Kobern i Stroder Martin su sjajni u sporednim ulogama, a “staro kameno lice” malo govori, ali puno bije – idealan odnos snaga.

hard-times

ROCKY (1976. godina, r. Džon Avildsen)

Teško je napraviti bilo kakvu listu bez spomena toliko voljenog “italijanskog pastuva” iz Filadelfije. Priča o Rokiju je dovoljno poznata i neću je prepričavati, ali prošetajte malo internetom i pogledajte koliko je Staloneu ova uloga značila u tom momentu.

“Slaj” je dao sve od sebe i sve što je imao glumeći priglupog ali dobrodušnog boksera koji nehotično stiže do samog vrha sporta – trud mu se višestruko isplatio, uzevši u obzir da ga je uspeh ovog filma lansirao među sam krem Holivuda.

Roki je i dan danas poznat kao simbol trijumfa rada i volje, i čuveno stepenište muzeja umetnosti u Filadelfiji, uz koje se gospodin Balboa popne dok sa zvučnika vašeg TV prijemnika trešti legendarna “Gonna Fly Now” tema Bila Kontija, i dan danas okuplja entuzijaste za lik i delo ove fiktivne gromade.

PS. Bio i istrčao juna 2007. Naravno, dok sam slušao Gonna Fly Now na slušalicama. Naravno.

DRUNKEN MASTER (1978. godina, r. Juen Vu-Ping)

Tragična i prerana smrt Brusa Lija ostavila je veliku rupu u hongkonškoj filmskoj industriji, i narednih nekoliko godina proteklo je u potrazi za njegovim “naslednikom”. Mladi diplomac pekinške opere Džeki Čen bio je jedan od glavnih kandidata za tu titulu, čak je stigao i da radi sa Lo Vajom koji je režirao prve Lijeve filmove, ali je uspeh na blagajnama izostao. Sve do 1978., kada je danas priznati akcioni koreograf Juen Vu-Ping reformisao borilački žanr uvođenjem komičnih elemenata, i tako pomogao Čenu da vaskrsne svoju karijeru.

Džeki tumači ulogu Vong Faj-Hunga, svojevrsne kineske verzija Marka Kraljevića, i predstavlja nam doživljaje iz neke najranije faze njegovog života, kao i veštinu “pijanog kung-fua” koja je mnogima ostala u sećanju. Dvoboj pijanog Čena i korejanskog tekvondiste Hvang Jang-Lija (koji je u filmu poznatiji kao “Thunderleg”) je i danas jedna od boljih scena u celom žanru.

drunken_master

IP MAN (2008. godina, r. Vilson Jip)

Stvarno, teško je odlučiti se za makar jedan film o klasičnom kung-fuu. Džeki Čena smo promuvali na onu pijanu foru, on je svoje mesto dobio, ali šta sa ostalima? Kako da spomenem, recimo, odlični “Prodigal Son” u kojem igraju veličine kakve su Samo Hung, Juen Bjao i Lam Čing-Jing, a da ne spomenem “Once Upon a Time in China”, film koji je lansirao filmsku karijeru Džet Lija? Uf.

Kompromisno rešenje neka bude ovaj biografski film o Jip-Manu, velemajstoru ving čun borilačke discipline, u kojem naslovnu ulogu tumači Doni Jen, jedan od najboljih “tehničara” među glumcima. Veliki komercijalni uspeh filma doneo je i dva nastavka, kao i novi talas popularnosti ving čuna među narodima i narodnostima.

ONG-BAK (2003. godina, r. Pračja Pinkaev)

Kad se samo setim kakav je hajp pokrenuo ovaj film na internetu kad se prvi put pojavio i kad su počele da pristižu netitlovane kopije sa Tajlanda. Autor teksta je recimo prva dva puta film gledao bez titlova (nije da ne može da se prati radnja), i ostao potpuno fasciniran jednom novom borilačkom veštinom koja do tog momenta nije bila previše zastupljena na filmu – tajlandskim boksem, tj. muaj-taijem.

Svi smo te godine ostali zaljubljeni u brutalnosti koje je demonstrirao Toni Đa, deminutivni Tajlanđanin koji bije k’o sveti Ilija, i to mahom koristeći tehnike u kojima se protivnik neutralizuje laktovima ili kolenima. Opet, naravno, imamo prostu radnju – čestiti seoski monah u pokušaju odlazi u Bangkok kako bi povratio glavu Budine statue koju su odneli krimosi. Zanimljivo je, doduše, videti kako Tajlanđani, baš kao i Kinezi nekoliko decenija pre njih, postavljaju temelje nacionalnog borilačkog filma na gotovo identičan način – tradicionalne vredosti, poštovanje predaka, i blaga doza prezira prema “belim đavolima”.

THE RAID (2011. godina, r. Garet Evans)

Ostajemo u jugoistočnoj Aziji uz ovaj odličan, napeti akcioni triler indonežanske proizvodnje – koji potpisuje Velšanin Garet Evans. U neku ruku, The Raid je duhovni naslednik filmova kakvi su recimo “Tresspass” Voltera Hila – “šta se zgodi kad se nađeš tamo gde ne treba”. U ovom slučaju, elitni odred policije Džakarte se nađe u nebranom grožđu prilikom racije na stambenu zgradu koju kontroliše lokalni “kum”. Imate ravno deset minuta da se saberete, jer kad akcija u Raidu počne – nema disanja sve do odjavne špice.

Ono što je spektakularno ovde je demonstracija indonežanske borilačke veštine penčak silat, koja, ako je filmu za verovati, deluje kao surovija i brutalnija verzija gorespomenutog muaj taija. Na stranu što pola likova u filmu vitla nekakvim mačetama (koje neretko završe u tuđim vratovima). Protagonista, kojeg glumi nestvarni Iko Uvais, je filmski tabadžija kojeg se ni veliki Brus Li ne bi postideo. A inače je radio kao šofer za neku telekom firmu dok ga Evans nije slučajno spazio…

raid

BEST OF THE BEST (1989. godina, r. Bob Radler)

Film snimljen na vrhuncu borilačkog hajpa krajem osamdesetih, Best of the Best je priča o američkoj tekvondo reprezentaciji koja putuje na turnir u Južnu Koreju. Naravno, borilački sport je ovde podloga za razne interne drame i melodrame (koje su scenaristički realizovane sa više ili manje uspeha), ali to i nije toliko bitno.

Ono što jeste bitno je da ovde po verovatno prvi put imamo prikaz tekvonda, korejanske borilačke veštine (i odnedavno olimpijske discipline u kojoj Srbi znaju nešto) koja je popularna u zapadnom svetu, u nekom mejnstrim filmu. Veteran Džejms Erl Džons je solidan u ulozi trenera, Erik Roberts je kapiten reprezentacije, ali prava zvezda je Amerikanac korejanskog porekla Filip Ri, koji je nakon uspeha ovog filma snimio još tri nastavka pod istom firmom. Puno mojih prijatelja iz osnovne škole je izrazilo interesovanje za tekvondo nakon gledanja ovog filma.

BLOODSPORT (1988. godina, r. Njut Arnold)

Šta reći?

Za veliku većinu nas i vas, sve je počelo upravo sa ovim filmom. Harizmatični (i nadasve gipki) Žan Klod Van Dam (“marš napolje sva četvorica”) ovde demonstrira svoj puni borilačko-gimnastički talenat, igrajući američkog vojnika po imenu Frenk Duks koji je navodno u stvarno životu proživeo ovu priču iz filma – odlazak na čuveni andergraund hongkonški borilački turnir “Kumite”. Kasnije se ispostavilo da je Duks zapravo samo pričao lovačke priče, ali koga briga? Film je ovde definitivno nadživeo njegove baronije.

Van Damov atraktivni stil daje nekakve baletske kvalitete surovoj turnirskoj tuči, i u par navrata čini vam se da gledate odlično koreografisani Boljšoj teatar. Njegov sukob sa tajlandskim bokserom u polufinalu je bezmalo epski – klimaktično finale protiv zlog Čong Lija (izvrsni Bolo Jang), i one scene kada se priseća treninga sa svojim senseijem Tanakom…dosta, naježio sam se. Ko nije gledao, momentalno da se ispravi.

bloodsport

Eto, ovo su deset (tj. jedanaest) borilačkih filmova po mom izboru. Kao po običaju, želeo bih da čujem vaše komentare i vaše predloge, jer sam izvesno dosta propustio. Nešto namerno, a nešto i manje…

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. pirke says:

    Hvala Budi da se neko setio Bloodsporta!

Ostavite komentar:

Slični članci: