“The Zone of Interest”: Remek-delo Jonathana Glazera o Holokaustu

„The Zone of Interest“ je bez sumnje jedan od najboljih filmova 2023. godine, a njegova priča je ispričana na fascinantan način. Ovo je perfektno snimljen i odglumljen film koji briljantno istražuje svakodnevni život nemačke porodice tokom Drugog svetskog rata, a samo nekoliko koraka od njihove kuće iz snova – ljudi umiru. Ali to ne sprečava porodicu da živi normalno i uživa u idiličnom životu, oni tačno znaju šta se dešava, samo su se, u suštini, odvojili.

Pre nego što pređemo na priču i upoznamo se sa likovima, hajde da kažemo nekoliko reči o autoru filma i nagradama. Režiju i scenario potpisuje Jonathan Glazer, koji je svoju filmsku karijeru kombinovao sa režiranjem muzičkih spotova za bendove, a ovo je film kojim prekida desetogodišnju pauzu, labavo zasnovan na istoimenom romanu autora Martina Amisa iz 2014. godine. Premijerno je prikazan na festivalu u Kanu, gde je dobio Grand Prix i FIPRESCI nagradu, kao i šestominutne ovacije. Pored toga, dobio je pet nominacija za Oskara i smatra se najvećim favoritom u kategoriji stranog filma. To je uznemirujuće, potresno i mračno delo, ali i veoma važno i podstiče na razmišljanje.

Rudolf Höss (Christian Friedel) je komandant koncentracionog logora Aušvic u Poljskoj. Kada se prvi put pojavi na ekranu, on je sa suprugom Hedwig (Sandra Hüller) i njihovom decom, odmarajući se na obali reke, u zelenom polju okruženom planinama. Ubrzo se upoznajemo sa njihovom kućom iz snova, koja ima raskošno dvorište, sa visokim zidovima koji na vrhu imaju bodljikavu žicu. Sa druge strane ovih barijera je logor.

Porodica Höss, dakle, živi u blizini genocida, ali nikada ne komentariše užasne krike ili miris smrti. Odgajaju svoju decu – Rudolf im priča priče za laku noć, vodi ih na jahanje i vožnju čamcem. U njihovoj kući porodica slavi rođendane, uživa u bazenu, a vidimo i njihove sluge kako rade poslove. Stvari zatvorenika se daju porodici, koja profitira od smrti čitavog naroda: u jednoj sceni, Hedwig dobija bundu, isprobava je, okreće se i pozira ispred ogledala u spavaćoj sobi. U jednom od džepova otkriva ruž prethodne vlasnice – u sledećoj sceni uzima isti ruž i isprobava ga na usnama. Čak i najstariji sin (oko 15 godina) ima kolekciju zlatnih zuba.

Takođe, vidimo da Rudolf održava radni sastanak u svojoj kući, gde se pregledaju nacrti gasnih komora, a o ljudskom spaljivanju se raspravlja u blagim poslovnim tonovima. Međutim, gledalac ne vidi sav ovaj užas do jezivih detalja, već uglavnom samo čuje šta se dešava sa druge strane zida, iz daljine se čuju jauci i krici, odnosno pucnji i lavež pasa. No, zar nije sasvim dovoljno videti čoveka koji može da nadgleda smrt hiljada ljudi tokom dana, a zatim dođe kući i čita priče za laku noć svojoj deci, ili ženu koja svojoj majci pokazuje prelepu baštu dok ljudi umiru u susedstvu? Na kraju krajeva, možda smo došli do tačke gde je užas Holokausta toliko poznat i prikazan toliko puta da više nema potrebe da se prikazuje unutrašnjost logora. Glazer uspeva da snimi film o Holokaustu koji se razlikuje od bilo kojeg drugog koji se bavi istom tematikom, i za ovakvu majstoriju treba da dobije svaku moguću nagradu.

Rudolf i njegova supruga Hedwig imaju petoro dece, uključujući plave blizance i bebu, i obožavaju svoju kuću i baštu. Glazer nas tako primorava da se fiksiramo na ovaj bračni par koji se, usred horora, ponaša kao da se ništa ne dešava, a postoji jedna scena u kojoj reditelj prikazuje pravo zverstvo: Rudolf, dok sa decom peca u reci, shvata da se u tu reku baca otpad iz logora, kosti i sve ostalo. Iz njihove kuće se vidi osmatračnica Aušvica koja viri iznad zida, a noću vatra iz krematorijuma sija kroz prozore spavaćih soba, bacajući narandžastu senku na svilene čaršave. Glazerova odluka da ne prikaže zločine koji se dešavaju znači da se oslanja na dizajnera zvuka Johnnieja Burna da oživi sav užas zvukom, a njegov rad, u kombinaciji sa soundtrackom Mice Levia, stvara ono što se može opisati kao ništa drugo do jezivo proganjajuće.

Koristeći stvarne lokacije i snimajući u Aušvicu u Poljskoj, Glazer i njegov saradnik-scenograf Chris Oddy savršeno su rekonstruisali Hössovu kuću, čak je i bašta izgrađena od nule, što je posebno dostignuće vredno hvale. Ova porodica je zaista postojala u stvarnom životu. Naravno, Rudolf Höss je ratni zločinac najgore vrste, koji je posle rata dobio smrtnu kaznu i obešen je 16. aprila 1947. godine, a glumac Christian Friedel je dobar u toj ulozi, iako ga ovde vidimo uglavnom kao porodičnog čoveka, pomalo nezanimljivog. S druge strane, njegova supruga Hedwig ne čini ratne zločine, ali profitira od njih, i ona to zna, a Sandra Hüller je odlična u ovoj ulozi i ponovo pokazuje koliko je savršena glumica, u istoj godini dala je dve neverovatne izvedbe (druga je u „Anatomy of a Fall“). Opet, zvuk je ono što ovde iskače u prvi plan i ono što ostavlja najveći utisak.

Kada se podvuče crta, „The Zone of Interest“ je jedinstveno umetničko delo, a možda čak i najbolji film 2023. godine. Iako tema nije nimalo prijatna, ovakav film nikako ne treba propustiti. Apsolutna preporuka!