Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: The Vietnam War

Možda još uvek nije sve izgubljeno

0
1

Mogu samo da zamislim koliko vas zanima dokumentarna serija o ratu u Vijetnamu koja ima deset epizoda od kojih najkraća traje sat i 22 minuta. Ali, evo par “interesantnih” činjenica koje će možda učiniti da nastavite da čitate dalje.

Seriju su kreirali Geoffrey Ward i Ken Burns, koji iza sebe imaju podužu listu zajedničkih dokumentarnih radova za televiziju (o Rooseveltu, Jeffersonu. Marku Twainu…). Dvaput su bili nominovani za Oskara, a osvojili su i brojne Emmy nagrade. Ovo njihovo poslednje ostvarenje Peter Gould, ko-autor Better Caul Saul i jedan od ključnih scenarista Breaking Bad, prošle godine je preporučio kao “najbitniju stvar koju morate da pogledate na televiziji”. Trent Reznor i njegov muzički partner Atticus Ross su komponovali originalnu muziku. A serija trenutno ima rejting od 97% na Rotten Tomatoes i 90/100 na Metacriticu.

A možda nije nebitno naglasiti (naročito za nas mučenike osuđene na RTS-ov obrazovni program) da je seriju producirao PBS, verovatno najveći američki ne-profitni brodkaster, koji dobija pare sa raznih strana (pa i od države), a kreira programe (mahom obrazovne) kojima su istina i obrazovanje (pa i odgovornost) najveći interes. A ne interesi finansijera i darodavaca. Naravno, svuda i pa i ovde ima prostora za sumnju. Ali, fakat je da je PBS isporučio skoro dvadeset sati istine o Vijetnamu koja apsolutno nikome neće lako pasti, kako građanima Amerike i Vijetnama (iz različitih razloga), tako ni nama, građanima planete Zemlje.

I pre nego što se osvrnem na samu seriju, moram da podelim sa vama bizarnu činjenicu, koja će, možda postati i deo vaše životne statistike (ovo ne važi za pasionirane gledaoce kanala History i sličnih): uz solidno savladavanje lekcija iz istorije u osnovnoj i srednjoj školi i “kolateralno” susretanje sa istorijskim sadržajima u životu, meni se čini da u ovom trenutku najbolju predstavu i najviše znanja posedujem o jednom ratu koji se završio pre 40 godina, a odigrao u jednoj zemlji sa kojom će mi se putevi, možda, ukrstiti samo na nekom egzotičnom letovanju. Koliko je to bizarno, zar ne?!

S obzirom da, kao i većina vas, potičem iz zemlje koja je na večitoj istorijskoj promaji i u kojoj gledanje unapred ima smisla koliko i buljenje u retrovizor, prethodno rečeno zvuči još neverovatnije. I govori o tome koliko je malo potrebno (“samo jedna televizijska serija”) da se podmiri neophodna količina znanja o relevantnim istorijskim događajima. I sad vi možete da mi se rugate ili dovodite moj “akademski” kredibilitet u pitanje, ali, da, ja trenutno više znam o ratu o Vijetnamu, nego o Nemanjićima, o boju na Kosovu, prvom i drugom srpskom ustanku, Prvom svetskom ratu (o Drugom možda znam isto ili malčice manje), a da ne govorim o istoriji koja nas je spucala u poslednjih 40 godina. I o kojoj bi morali da znamo najviše u ovom trenutku.

Pretpostavljam da gledanje u istoriju nikome ne pada lako. Ali, mora da bude obaveza savesnih građana svake zemlje. A još više od toga institucije jedne države moraju da budu u službi što objektivnije prezentacije iste. Kako nemam nameru da sa vama problematizujem uslove izgradnje jednog takvog sadržaja, jer smo i vi i ja svesni šta je najčešća prepreka “istorijskoj objektivnosti”, siguran sam da ćemo se složiti da bi Srbiji, RTS-u, nama, vama i meni, sigurno prijala jedna “ovakva” serija o “od Miloševića na ovamo”, o “od Tita do Miloševića”, o “Srbima u Drugom svetskom ratu”, o “Srbiji između dva rata”, o “Srbima u Prvom svetskom ratu”, o “Srbiji nakon povlačenja Turaka”, o “Srbiji pod Turcima”, o “Kosovskom boju i Kosovskom mitu”…

Jer vidite, Amerikancima sigurno nije bilo lako, niti će ikada biti lako da progutaju The Vietnam War i osećaju se dobro nakon toga.

Serija je podeljena u deset hronoloških celina, gde prva epizoda, koja prati period geneze “Vijetnama” kao problematične zone, prvo za Francuzue, pa za Amere i “Hladni rat”, pokriva period od više od sto godina, a neke, poput pete i šeste epizode, pokrivaju samo par meseci u toku jedne godine. Burns i Ward, najviše od svega insistiraju na kontekstu i njegovoj konstantnoj rotaciji. Prva epizoda objašnjava kako su se Ameri i čak pet američkih predsednika (tri hronično, tokom celih svojih mandata) zatekli u grčevitom držanju vrućeg krompira, a većina ostalih objašnjava kako je tekao rat, i kako je on izgledao američkim učesnicima, kako njihovim saborcima iz redova južnovijetnamske armije, a kako iz ugla njihovih zajedničkih neprijatelja- “komunista” Severnovijetnamaca.

Kako nisam istoričar, a još manje stručnjak za ovu materiju (van filmova Olivera Stonea i sećanja vijetnamskog veterana Johna Ramboa), čini mi se da su Burns i Ward hteli da ostvare što veći “totalitet” u bavljenju vijetnamskim ratom, i meni se čini da su u tome uspeli- jer ja zaista ne znam šta bih još želeo da znam o ovom ratu. Tj trebalo da znam.

Autori neprekidno prepliću svetsku, državničku, političku, javnu ravan sa onom ličnom, uglavnom učesnika i/ili ljudi koje su učesnici “ostavili za sobom”. Svim gvirenjima u istorijske (audio/video) arhive potura se i neposredno iskustvo učesnika, ponekad i s obe strane nišana. The Vietnam War jeste, najviše od svega, priča o katastrofalnom američkom stradanju u jednom potpuno nepotrebnom ratu, ali je u istoj meri (možda više porukom, nego količnom sadržaja) priča o bezumnom stradanju dva naroda (u različitoj meri).

Jedna od epizoda akcentuje jedan od metoda američkog ratovanja, a to je bilo osvajanje brda koja su uvek imala neko zvučno ime poput “CR209” ili tako nešto (lupam po sećanju). Severnovijetnamci držali bi brdo, a Ameri bi ih tukli iz aviona, a onda potom krenuli pešadijski u, obično, fatalna osvajanja. Nakon par dana ratovanja, brdo bi bilo osvojeno. Ameri bi izgubili od 100 do 1.000 vojnika (Vijetnamci deset puta više), nakon čega bi se armija pomerila, brdo ostavilo nebranjenim, pa bi ga, pre ili kasnije, opet zaposeli Vijetnamci. Mislim da nema slikovitije metafore za to “kako je prošao rat u Vijetnamu za Amere”. Teritorije južnog i centralnog Vijetnama naizmenično su osvajane i branjene, oko 60.000 američkih vojnika poginulo je tokom dekade rata, da bi se na kraju povukli i ostali bez ičega. Sem gubitaka.

Ovakva katastrofalna strategija vrlo brzo je razvila jednu novu, više u merenju uspešnosti ratovanja, nego u ostvarivanju samih ratnih ciljeva. Naime, američki predsednici su ubrzo počeli da mere i od svojih oficira traže da odnos pobijenih Amera i pobijenih Vijetnamaca bude što veći. Pa su tako brda dobijana i gubljena uz odnose 1:100 ili veće, sve dok američkoj javnosti nije počelo da smeta što u toj jednačini uopšte ima Amera, tj što ih ima sve više i više. Iako onih drugih ima apsurdno više i više.

Brutalnog ratnog glamura koji je F.F. Coppola proturio kroz svoj Apocalypse Now kao najpopularniju demonstraciju sumanutosti rata u Vijetnamu u ovom filmu nema. Mahom zbog doprinosa preživelih veterana koji se rata sećaju kao da je bio juče. I to bez obzira da li su u međuvremenu postali najveći anti-ratni protestanti (najinteresantnije priče) ili i dalje misle da je Amerika u Vijetnamu (i preko njih) odigrala svoju moralnu i časnu obavezu, u borbi protiv i dalje vrlo nepopularnog komunizma. Burns i Ward konfrontiraju nas sa ispovedima ljudi koje su doktori proglašavali “izgubljenim”, sa vojnicima koji su mahnito pokušavali da spreče masakr nevinih Vijetnamaca od strane gnevnih američkih vojnika, sa ratnim zatvorenicma koji su najveći deo rata proveli trpeći torture vijetnamskih zatvora… Sa njihovim suprugama, majkama, sestrama.

Vietnam War je veoma detaljan i veoma pitak. Događaji u ratu se neprekidno lociraju u odnosu na politička kretanja u Beloj kući i američkom društvu u celini. I taj proces, naročito učestvovanje mučenih američkih predsednika, mogao bi se opisati na sledeći način- predsednik Eisenhower je prvi poželeo da spase Vijetnamce iz živog blata Hladnog rata. Kennedy se prihvatio istog posla i upao blato. Za njim Lyndon Johnson, pa Nixon. I svaki je tonući sve dublje obećavao da je kraj spašavanja blizu, baš kao i velelepna pobeda američkih snaga. I svaki je za sobom na dno povukao više Amerikanaca pre njega. I svaki je, kako nam to Burns i Ward, jasno stavljaju do znanja- to činio najviše iz razloga da bi objasnio sopstveno bacanje u blato i potom pokušaje da sakrije da ga tamo, sem davljenja, ništa drugo nije sačekalo.

Gledajući koliko je jeftino i “podkusurivački” svet (tj Ameri) rešavao jedan takav, “svetski”, problem, zaista vam nije teško da poverujete da “ovi, naši” rade stvari kako ih rade i iz razloga iz kojih ih rade.

Nema plemenitih ratova, nema viših ciljeva. Sve su gnjide, profiteri, gadovi i stotine hiljada budala voljnih da im do smrti budu kolaboracionisti u tome. I par “dobrih ljudi”.

Verovatno najveću čar ovom serijalu daje (za mene) do sada neviđeno otvaranje “vijetnamske vizure” tj kako one južnovijetnamske, tako i one severnovijetnamske. Nisam mnogo znao o stanju stvari na Severu (van lika i dela Ho Ši Mina), a apsolutno nisam imao pojma o galeriji oportunista i političkih lutaka na Jugu, kojima je bahato, bez ideje i, na kraju, “vrlo, vrlo nedrugarski” upravljala Amerika. Slušajući veterane jednog naroda zavađenog ideologijom, gledalac najbrže i najlakše upoznaje svu apsurdnost rata. Iako i jedni i drugi zaslužuju divljenje, možda najviše zbog različitih nivoa izigranosti koju su preživeli, Severnovijetnamci su stvarni heroji ovog rata. Njihova žilavost, sposobnost da se prilagode svim oblicima ratnih napastvovanja, njihova odanost idelogiji i državi su ono što je dobilo rat. I dobijalo ga od kada je sveta i veka.

I kada slušate kako im američki veterani izražavaju divljenje na tolikoj spremnosti da ratuju i stradaju, jasno je zašto je Severni Vijetnam pobedio u ovom ratu, iako skoro ni po jednom od kriterijuma to nije očigledno. U tim ljudima nema prezira i ogorčenosti, nema ni neke naročite radosti, a naročito nema likovanja. Ponekad deluje skoro komično u kojoj meri je njima bilo jasno da Ameri nemaju šanse, kao i koliko su, iz njihove vizure, američki vojnici delovali nespremno i razmaženo. Ipak, kod Burnsa i Warda ne postoji ni najmanja namera da ih pomire. Tako nešto, barem za generacije koje su ratovale, nije moguće. Čak mislim da ima jedan bizaran momenat u kome jedan od veterana konstatuje kako Amerikanci danas odlaze na plaže gde su oni ratovali na odmor i letovanje.

Burns i Ward su se vrhunski pripremili. Pored očigledne istorijske građe, činjeničnog argumentovanja svih spornih momenata, na raspolaganju im je bila i moćna audio-video arhiva. Ali u dokumentarcu je podjednako efektno dočarano ratovanje (i političarenje) Amera, koliko i Vijetnamaca. OK, ima igre sa našim očima i “nonejm” materijalima, ali zahvaljujući velikom broju reporterskih izveštaja američkih novinara, dobar deo ratovanja ste bukvalno do vojnika koji pucaju i ginu svuda oko vas. Serijal apsolutno nema dosadnih momenata, sve faze rata iscrpljene su u svim svojim aspektima i propraćene “hedovima” samih učesnika.

Ako i imam neku zamerku ona se odnosi na upotrebu muzike. Iako kroz seriju prolazi više od 120 pesama iz epohe, kao i namenska muzika koju su komponovali Reznor i Ross i Yo-Yo Ma, zbog obilja materijala i njegove zgusnutosti, pesme (tj muzika) samo provire na par sekundi i potom budu pregažene naratorom ili “istorijom”. U dokumentarcu ima vrlo malo trenutaka (i obično su smešteni u odjavnoj špici) koji funkcionišu kao emocionalno-kontemplativni segmenti koji vam pristupaju na neki drugi način od onog istorijsko-obrazovnog. Što je prava šteta, jer ima malo vizuelnih podloga preko kojih neko može da vam pusti Sound Of Silence, Simona i Garfunkela, i da to osetite kao šamarčinu po srcu.

Za slučaj da to možda nisam naglasio, The Vietnam War se ne odvija samo u Vijetnamu. Trećina serijala i više od toga pokazuje nam kako se rat reflektovao na Ameriku i tamošnju genezu osveštenog društva koje kroz odnos prema ratu adresira rasne i druge probleme Amerike. Marševi koji se danas odvijaju po Americi (zato što se rat, konačno, vratio kući, na izvestan način) započeti su tih šezdesetih godina, baš kao i borba za rasnu i socijalnu jednakost. I skoro je neverovatno koliko se suštinski malo toga promenilo. Ali ono na šta Ameri, zahvaljujući svojoj komplikovanoj istoriji, nikada neće pristati jeste- da je sve izgubljeno. Upravo zato i ovaj dokumentarac.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ivan says:

    Odlično!

Ostavite komentar:

Slični članci: