Da li imate preko 18 godina?

Tajanstvena ličnost: Jamesdin

O životu između Beograda i Berlina, crkvi i vojsci, Rakovici i Bežaniji, umetnosti, Akademiji, kumstvu, ljubavi...

Kratke priče iz života umetnika Aleksandra Jestrovića Jamesdina, izvan hronološkog ili bilo kog drugog reda; potencijalni portret tajanstvene ličnosti; zapisi spontanih razgovora koje smo vodili za vreme likovne kolonije u Raškoj i u Berlinu tokom leta 2019. godine.

Aleksandar Jestrović ili Jamesdin rođen je 1972. u Zagrebu (SFRJ). Diplomirao je 2000. na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Čedomira Vasića, a 2016. završava master na institutu Art in Context – UDK Berlin, kod docenta Wolfganga Knapa. Za svoj rad nagrađivan je nagradom Fondacije Veličković za crtež, nagradom Kulturnog centra Beograda na Oktobarskom salonu i nagradom za slikarstvo Rista i Beta Vukanović, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1999. izlagao je na preko 100 grupnih i 20 samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu, između ostalog, u Kulturnom Centru Beograda, Muzeju erotike u Celju, podzemnoj stanici Tojen u Oslu, menzi univerziteta Humboldt u Berlinu, na krovu Studentskog Centra u Zagrebu, Theater im Pfalzbau u Ludwigshafenu, na brodu galeriji u Roterdamu, White Chapel galeriji u Londonu, osnovnoj školi u Mionici i najčešće u Remontu. Sem slikarstva i multimedijalnih instalacija bavi se i basketom. Od 2012. je u atelje programu BBK Berlin Berufsverband Bildender Künstler/innen. Od 2015. nastupa sa blek mental bendom Психоterapija (sa Silviom Lorenz a.k.a Tidra i Dejanom Poljakovićem a.k.a. Darkomrak). Nije osuđivan, služio vojsku, oženjen. Živi i radi u Berlinu i Beogradu.

CV, linorez i aceton print, 2017

Likovna kolonija u Raškoj

Sviđa mi se što još uvek postoje kolonije starog tipa, samo što ne znamo koliko će još to da traje. Super mi je ideja druženja, dok imam problem sa rezidencijalnim boravcima jer je tu baš prisutan kompetativni duh a često i momenat usamljenosti. Inače, čuo sam da je ekipa koja je bila godinu dana pre nas provodila vreme uglavnom na bazenu jer je bilo pretoplo. Nama kiša padala non stop. Ja odlazim iz Nemačke gde je pakao, 40 stepeni, i nema više erkondišna da se kupi a u Raškoj džungla. Klopa je bila super! Preko puta osnovne škole u kojoj smo radili za vreme kolonije je Dom kulture, u blizini je i manastir Gradac. Uglavnom, smislio sam akciju da zakucam u koš na terenu ispred škole jedan stari model lampinjona koji sam video bar na deset kuća u Raškoj. Čak sam razmišljao gde je najlakše da ga skinem, al’ onda sam se raspitao kod ljudi i našli smo gde ima da se kupi. Vežbao sam nekoliko dana to zakucavanje i uspelo je. Što se kolonija tiče uvek je bolje kad je dobra ekipa. Meni je super da imam neki razlog da dođem u Srbiju i da radim. Za koloniju u Raškoj se zna da će Gile, koji to sve organizuje, uvek da se iscima ako imaš neku ideju.

“Izbačen”

Na koloniji sa nama je bio i jedan lik koga smo izbacili. Napravio sam sliku inspirisan time – “Izbačen”! Uhvatio je neku klinku na otvaranju i davio je. Napio se još u kombiju na putu za Rašku. Lik valjda slika manastire i kao svađao se nešto sa Erom Milivojevićem ko je bolji. Nervirao ga Era. I na zvaničnom otvaranju kolonije i Erine izložbe u Raškoj je bio pijan, tražili su mu da se skloni, čak se gurao sa gradonačelnikom i bistrio politiku. Posle su ovi iz kolonije i još neki istu noć zasedali i do ujutru su mu iskucali da je odlukom Mesne zajednice izbačen iz kolonije zbog nedoličnog ponašanja. Ne sećam se da je iko ikada bio izbačen. Ovo je prvi slučaj da se meni desilo. Ja ga ne bih izbacivao, možda bih mu dao još jedan dan fore, u duhu pravoslavlja je dati drugu šansu…

Izbačen, ulje na platnu, 2018

Radna snaga

U manastir Gradac životinje mogu da ulaze slobodno, jer je trenutno u sanaciji. Svideo mi se taj indijski fazon. U manastiru se ubijaju od posla, imaju manjak radne snage. U našem okruženju su svi pravoslavni, a nisu iskušenici. Niko više ne ide u manastir, svi su samo slavski vernici. To mi je bilo zanimljivo jer dok sam studirao neki broj ljudi, uglavnom muzičara i umetnika je odlazio u manastir, Rastko iz KKN-a, Neda, Efimija…To je tada bilo baš aktuelno, sad se po manastirima ubijaju od posla jer je manjak nove snage. Na Facebook-u sam ostavio komentar, nešto tipa oglas da fali radna snaga u manastirima pa da ako neko hoće može da se prijavi…Obišao sam puno naših manastira na Kosovu i u Makedoniji na tim ekskurzijama, imao sam sreće da je to moglo tada. Pronađeš neke stvari u tom slikarskom momentu zbog čega ti je super da provodiš vreme unutra. Ispit iz Istorije umetnosti – Srednji vek na Fakultetu likovnih kod Ćelićke je uvek bio najteži, ali sam je nekako šarmirao. Pogodio sam neke dve crkve i onda sam joj rekao da sam to obišao inspirisan njenim predavanjima :) A stvarno sam sa tadašnjom devojkom kampovao tri nedelje na Ohridu i obišao skoro sve manastire.

Jalovik

Pored kolonije u Raškoj bio sam kod umetnika Brane Nikolića u Jaloviku dva puta, preko veze! Prvi put sam bio sa Isidorom, drugi put je bila pozvana moja žena Silvija a kum Dejan i ja smo se privalili kao članovi benda Психоterapija u kojem ona lupa bubanj. Taj prvi put smo živeli po kućama kod seljaka i to je bilo baš dobro. Bio sam zaposlen kao spoljni saradnik u zavodu za udžbenike, gde Brana radi, početkom dvehiljaditih. Ilustrovao sam baš i celu jednu knjigu za nemački jezik, a eto sticajem okolnosti sad živim u Berlinu. Kad ilustruješ udžbenike to ide tako što ti napraviš skice koje autor knjige potom odobrava. Što se tog posla tiče, nikad nisam pravio pitanje, dobro je bilo plaćeno. U tom periodu, pre svetske ekonomske krize, važilo je da kad radiš osetiš da si za to i adekvatno plaćen. To je bio posao koji sam znao da mogu da obavim, imao sam neophodne radne navike i strpljenje. Jedino je cimanje održati nivo crteža odnosno ilustracija da budu sve dobre.

Best seller

Za udžbenik iz hirurgije sam, na primer, uradio 150 ilustracija. Dok sam ih radio autorima je sve bilo ok i sve im se sviđalo ali kad sam završio većali su i na kraju odlučili da su im moje ilustracije suviše morbidne (smeh). Hirurgija mi je bila inspirativna, crtaš povrede, neke tumore, nesreće… Dobio sam zadatak da ponovo ilustrujem knjigu kako bi se stare varijante izmenile, ali eto, nije im nešto leglo. Izlagao sam sve te crteže posle u Remontu, kao svoj best seller.  To je posao za koji sam dobio najveći honoar koji sam ikada zaradio do tada kad je u pitanju nešto iz opusa za koji sam školovan. Radio sam i knjigu iz geografije – primeri kako se rade kote na karti. Za primer je uzeta neka grčka skulptura, portret, spajali su određene linije i odjednom je ta skulptura sa tim linijama izgledala kao da ima rogove. Likovna urednica za geografiju mi kaže: ovi rogovi su malo satanistički, hajde da to promenimo…i ja promenim. Ljudi od nauke pišu knjige, mislim to nije zezanje, ali ja pod pritiskom promenio. Posle je došao autor i zgranuo se: “ljudi, ali ovo je nauka, sve precizno izmereno, kakvi rogovi, o čemu vi pričate, pa nije ovo srednji vek, ne može to da se menja, nema šta da vam se sviđa ili ne, ovo su konkretne stvari!.” Ljudi od nauke pišu knjige, mislim to nije zezanje, i ja sam pod pritiskom to promenio. Eto,  ispao sam potpuno lud i budala, a kao neki akademski građanin. Poslušao sam nekog da sklonim neke rogove. Pitam se posle u šta će se pretvoriti naše obrazovanje i kuda to sve vodi!

Bestseller, digital print, 2004

Upis na faks FLU – Čudo

Fakultet sam upisao 1995. i to je bilo čudo! Bilo je 300 prijavljenih studenata na 20 mesta jer je FLU tada bio stvar prestiža i upisati se tamo je bilo vrlo teško. Spremao sam se prvo kod čuvenog Sergeja, pa u Šumatovačkoj gde je vladala neka unifromna školska atmosfera. Upisao sam iz četvrtog puta, i to je bilo kad sam rekao sebi da više neću pokušavati. Rešio sam da odustanem ukoliko se ne upišem.  Većinom su prijavljeni studenti u to vreme bili dobri đaci, a ja sam bio katastrofa. Imao sam loš prosek ocena u MOC-u, falilo mi je mnogo poena da ih dostignem. Tako da sam na kraju, kada sam se upisao, bio zadnji na listi! Dobra stvar je što smo tada svi bili na budžetu. Imao sam 23 godine kada sam se upisao.

Izgubljena krštenica

Pre FLU-a sam išao na “Akademiju za restauraciju umetnina srpskih” koja se nalazila u jednoj kući na Senjaku. Akademiju je osnovala Srpska pravoslavna crkva. Toga se sećam kao da je bio u pitanju neki eksperiment. Žurke su bile non-stop. Inače na upisu si morao da pokažeš krštenicu da bi se upisao. Ja sam se krstio sa četiri ili pet godina, zajedno sa bratom u crkvi u Zagrebu. Krstili su nas roditelji jer su babe tako zahtevale. Jedna baba je bila katolkinja druga pravoslavka. Babama je jedino bilo važno da smo kršteni ali im je bilo svejedno gde će da nas krste i u čijoj crkvi. Fazon – samo nemojte da ih dovodite nekrštene! I tako sam otišao da uzmem svoju krštenicu kako bi mogao da se upišem u tu školu ali je nisam našao. Pop je upisao samo brata, ne i mene. To je značilo da treba ponovo da se krstim a ja sam bio u fazonu da ne moraju da me prime ako je to uslov. Međutim keva se nervirala oko toga baš i onda je moja krsna kuma išla da svedoči u crkvi na Bežaniji kako me je stvarno krstila. Kao dokaz je nosila krstić i vosak koji je dobila na kršetnju. Škola se plaćala 500 maraka po godini što je tada bilo kao sada 5000 eura. Imao sam oko 150 maraka u šteku još iz vojske. U vojsci smo 1993. prodavali gorivo sa brodova jer je tad bio raspad sistema. Bio sam u vojsci u Novom Sadu, rečna mornarica, noću smo trčali sa kanisterima, prodavali ovima koji posle preprodaju na pijacama… Rizik je bio veliki jer ako te provale za tako nešto, ideš direktno na vojni sud i u vojni zatvor. A takve stvari su tada svi radili.

Vojne tajne

Radio sam u vojničkom klubu preko veze jer mi je ćale bio pukovnik. Iz kluba su inače isterali mog sada najboljeg druga Dejana, kako bih došao umesto njega. Dejan mi je i kum, a sprijateljili smo se na basketu. Uvek je bio poseban lik. Sećam se da smo mi mornari morali da se sređujemo i da nosimo beretke kojih je stalno falilo pa su se krale, al’ smo se snalazili da ih nabavimo. Niko nije nosio takozvanu belu pečurku osim njega koji jedini takav dođe na smotru jer je bio kao izgubljen. U vojsci je sa mnom bio i jedan ortak sa kojim sam na tavanu počeo da sadim vutru. Napravili smo skalameriju od neonki. Krov je bio iz dva nivoa, pa smo sve spustili na niži. Povremeno je u obilazak dolazila unutrašnja kontrola koja inače voli da zaviri svuda i da su nam to provalili mi bismo osvanuli u novinama. Jednom je neki bezbednjak provirio gore ali je video samo neke stolice, srećom ne i našu skalameriju. Smešno je bilo što je taj krov, klasični krov od ćeramide napravljen, noću sijao. Neonke smo krali iz liftova po gradu. Jednom smo se u toj akciji zaglavili u liftu i bili smo sumnjivi u fazonu kao šta ovi traže u našoj zgradi. Kako bismo se izvukli glumio sam da mi je loše, da sam doživeo kolaps i nekako smo prošli. Tako da sam ja, eto, imao sačuvanih 150-200 maraka još iz tog perioda. Radio sam i u Fabrisu, firmi za uramljivanje koju je držala neka moja familija. Uramljivao sam malo kod njih, pa uz to što su mi moji dali, sam konačno sakupio lovu da studiram restauraciju. Posle sam napustio tu školu kada sam počeo da studiram Fakultet likovnih.

Krtica, tempera na dasci, 2011 (levo) // U zmajevom gnezdu龍爭虎鬥, kombinovana tehnika na dasci, 2008 (desno)

RAKOVICA

Prvi razred srednje škole sam pao, izbačen zbog neopravdanih. U školu mi se nije išlo. Mi smo 1989. došli iz Banja Luke, pre rata, tako da faktički nisam bio izbeglica. To je zbog toga što su opet one dve babe insistirale da idemo za Srbiju, cela porodica. Ćaletova majka je bila nepismena, naučila je sa 50 godina da piše, ali je bila pametna. Moj ćale je grebao da dobije prekomandu iz Banjaluke za Beograd. Pre toga smo živeli u Zagrebu pa smo iz Zagreba otišlu u Banja Luku a zatim u Beograd. Prvo sam išao u Srednju elektrotehničku školu pa posle u MOC u Rakovici, gde smo i živeli, blizu Šabana. Družio sam se sa likovima iz MOC-a, sećam se da smo kao nameravali da idemo u onaj čuveni klub Nana koji je bio aktuelan devedesetih. U školi je bilo dosta radovaca, marice, hapšenja redovna stvar u Rakovici. Zvali su me drugari iz škole da idemo da skidamo patike, kao “oćeš ti sa nama večeras da skidamo patike?” I nisam otišao. Trenirao sam basket.

Bežanija

Dve i po godine smo bili u Rakovici pa Karaburma i potom Bežanijska kosa. Ćale dobije stan u novogradnji, daleko baš, zadnja stanica busa 75 putuješ i putuješ… Sećam se da sam tad došao iz vojske i da sam bio sa nekom devojkom, i kao dogovorimo se da odemo u taj stan i na pola puta ona je bila u fazonu da odustane. Eto toliko je bilo daleko od centra. U toj zgradi u koju smo trebali da se uselimo bile su neke bespravno useljene izbeglice koje je na kraju isterala murija. Bilo je zeznuto vreme. Išao ćale sa njima da razgovara i neki lik iz Krajine, koji je zauzeo pola sprata, mu kaže  “imamo problem”. Ćale kaže da ne postoji problem i da ćemo živeti zajedno dok se ne reši njihov slučaj. Lik mu na to odgovori:  možemo mi to i drugačije da rešimo, na primer da te ubijemo! Ćale ode do toaleta, repetira službeni pištolj i bude kao u fazonu “ajde da se ubijamo onda…” Sećam se da su išli i kod Brane Crnčevića koji je bio zaštitnik izbeglica i politički aktivan. On nije imao pojma kako to da reši, pa su onda oni tražili da to reše sa nekim krimosima i na kraju je ih je izbacila interventa policija. Ispred naše zgrade je bila neka žardinjera onako u obliku izduženog slova U, i izbeglice je polupale. Najpoznatiji žitelj zgrade je bio Mita Bežanija, pa ja! (smeh) Njega su tu ubili, razneli ga ispred zgrade kad je ušao u kola. Poginuli su on i telohranitelj na licu mesta! Taj telohranitelj se, na primer, svaki put, kad se se vraćamo uveče iz sela sa korpama paradajza i paprika cimao za škorpion u kesi. Dežura ispred ulaza i proverava korpe… Ćale je tad morao da ide kod Mite da reši to da gorila ne trza oružje na komšiluk. Mita je bio iskusan, stalno je menjao kola u koja ulazi jer su tri puta pucali na njega. Fora je bila da parkiraju nekog starog opela ispred zgrade kako bi se ljudi navikli da je to nečiji auto. A taj opel je bio tempirana bomba, i potrefilo se da je Mita jednom ušao u auto pored i… Inače zvali su ga tako jer je bio vlasnik FK Bežanija.

Izlasci

 Kada sam izbačen iz Elektrotehničke škole zbog neopravdanih, u Mašinskoj nisam morao ništa da radim osim da ponekad dođem. I tu sam tako tavorio, čitao beletristiku – Hesea, Kastanedu, Henri Milera, Ruse. Pokušavao sam da provalim ko su ti likovi sa kojima idem u školu. Rakovica je bila radnički kraj i sve je bilo na rubu delikvencije. Družio sam sa nekim rokabilijima, koji su sedeli preko puta SKC-a na Cvetnom trgu i šljemali. Izlazio sam u KST a za klub Akademije je trebala propusnica koju nisam imao. Sećam se prvog koncerta LET3, prva postava, prvi album i himna generacije Izgubljeni! Ima nas još! Na plakatu je pisalo da koncert počinje u 9 i došao sam tamo tačno na vreme…Jedini, nikog tu osim mene! Nikad nijedan koncert ne počinje pre 12 :) Uglavnom, svi su mislili da sam tonac ili neki menadžer. Posle mene se tu pojavila i neka devojka koja je htela da uradi intervju sa njima. Kad je obavila razgovor otišli smo da se prošetamo i nešto se kao smuvamo…Nakon koncerta predložio sam joj da se vidimo ponovo. Ona je bila kao maaa ne, imam dečka…dečko neki fudbaler… Inače bila je montirana u nekim helankama, ja onako došao iz MOC-a a kad dođeš odatle sve ti se svidi. Upoznao sam isto tako jednu devojku koja je bila poćerka Dragoša Kalajića. Išla je u 13. gimanziju, muvali smo se u Orebiću. Dođem posle Orebića kod nje u školu da je vidim a ona će zabezeknuto: šta ti ovde radiš? Kažem da sam se doselio u Rakovicu, da idem u MOC i družili smo se malo ali je bila u fazonu nemoj baš da mi prilaziš kad sam sa drugarima! (smeh)

Jamesdin

Zvali su me Boske iako nikad nisam imao bosanski naglasak jer sam odrastao u Zagrebu i pričao sam nekim iskrivljenim purgerskim. Nadimak sam dobio jer sam u Beograd došao iz Banja Luke i baš sam ga mrzeo. Inače u Zagrebu su me uvek pitali da li sam živeo u inostranstvu jer zapinjem malo. Uglavnom, uvek kad pišem namerno mešam ijekavicu i ekavicu. Boske je iščezlo kada sam otišao iz te škole. Sećam se da mi se nekom prilikom jedan momak kog znam sa basketa iz tog vremena i obratio sa Boske. Bio sam u fazonu ti si mene pomešao, daj nemoj tako:) A na basketu su me zvali Umetnik. Nadimak Jamesdin mi je smislio drug, isto umetnik Peđa Terzić, zato što se stalno nameštam, pravim poze, poglede, isto kao i James Dean. Peđa ja smo drugari i preko basketa. Sećam se da smo se jednom prilikom nekako dočepali ključa od hale za sport u Šestoj gimnaziji da bismo igrali basket. Spremali smo se tada za Akademiju kod Grade Rajkovića koji je upravo u Šestoj držao pripremnu školu i zbog našeg upada je imao problema jer nismo smeli da koristimo halu. Peđa je inače voleo da daje nadimke ljudima, a možda mu je i moje prezime Jestrović bilo inspirativno. Uglavnom ostao je nadimak Jamesdin.

Crtanje

Davor Ljubičić, slikar iz Banja Luke koji je studirao u Zagrebu i držao školu crtanja prva je osoba kod koje sam išao na časove crtanja. Moje crtanje je uvek bilo primećeno jer sam izrazito crtač i najbolje mi je to išlo. Bio sam u klasi kod Slobodana Roksandića, koji je na faks dolazio bajsom, pušio lule sa duvanom koji je mešao iz tri kese. Nije puno filozofirao, a kako je bio takođe izraziti crtač dugo smo pričali o crtežu, pokušavao je da nam približi crtački princip i kako isti može da pređe u slikanje. Roki je bio autentičan! A kad sam ja predavao i ponekad dolazio bajsom u školu Siniša Mihajlović (škola inače nosi naziv NH Siniša Nikolajević, ali mi više puta izletelo Mihajlović, pa su ljudi bili u fazonu brate dotle došlo) deca su mislila da sam kompletni luzer. Radio sam i sa Brankom Dimitrijevićem, on još ima taj osećaj za formu i kojim rečnikom umetnik komunicira. Većina je samo zagledana u knjige u fazonu “ček’ da vidim šta tamo piše”. Baš kao sada u fudbalu kad ga gledaš uživo, teško je i videti gol jer očekuješ da ti četiri kamere prikažu sve. Posle Rokija sam bio u klasi Čedomira Vasića, čiji su asistenti bili Dejan Grba i Mileta Prodanović. Kod Rokija je sve izgledalo više kao škola dok su kod Čede konsultacije bile više akademske. Drugačiji rečnik i teme a i on sam se prezentovao drugačije. Mileta Prodanović je takođe neko sa kim sam dosta diskutovao o kulturi, pošto je on enciklopedija a i zanimale su nas neke iste stvari. U klasi sam bio sa Peđom Terzićem, Dejanom Kaluđerovićem, Milenom Putnik, Ivanom Grubanovim, Andrejem Bunuševcem…

Akademija

Puno sam radio na Akademiji, nisam nikad ni pre ni posle imao toliki prostor na korišćenje. Ložio sam se na enformel i želeo sam da rasipam boje i da ne razmišljam o materijalu, a ulje je bilo skupo u to vreme. Zanimale su me teksture. Sećam se da nam je klasa bila eksperimentisanje sa svim i svačim od materijala, i da je tetkica odbijala da je čisti jer je dobila od lekara napismeno da je alergična na neke od stvari koje smo koristili pa smo onda morali da je čistimo sami. Stvarno smo svašta budžili. Bane, drug iz klase, slikao emajl lakovima i slike su morale da leže na podu i onda dođe tetkica i ispravi ih i njemu se spusti boja i sve poremeti! Dosta smo bili aktivni kao klasa, imali smo kombinaciju da duže ostajemo, radili smo velike formate, stvari sa kojima nismo znali gde ćemo. Pored odlazaka na faks sećam se da sam jedno vreme visio u IPS knjižari u KCB-u. Nisam bio deo krugova. Mikrob mi je jednom rekao da samo moje slikarstvo ima smisla i da je to zato što sam sa Novog Beograda. Većinu tog vremena sam imao zdravstvenih zajebancija sa parazitima koje sam pokupio i pošto nisam bio baš nešto u fitu, bilo mi je kul da radim i da se isključim. Što se parazita tiče, družio sam se s jednim invalidom za lovu ćiji je ćale šljako u Africi pa nisam prao ruke. Pošto je to mnogo crno lažem da sam ih dobio na arheološkim iskopavanjima… Ma, gde znam, lažem da sam ih dobio na arheološkim iskopavanjima. Lamblija je parazit koji se dokazuje pregledom duodenualnog soka. To se radi tako što moraš da progutaš 60 cm gumenog creva i onda sestra povuče kao kad se izvlači gorivo. Bitno je da kad ti sestra gurne crevo u grlo, smireno dišeš, gutaš pljuvačku i crevo samo silazi. Od 10 ljudi kolko su dnevno mogli da pregledaju pola odustane u suzama. Proporcionalno više riba. Parazitoza je stanje kao da non stop imaš grip i mršav si jer ne variš masti.

Ljubav.

Da li opstaju duge veze? Čude se u Nemačkoj kad me vide sa ženom, kao koliko smo godina opstali zajedno. Mislim da je poenta da ljudi moraju da sednu i da se dogovaraju. Takođe mora da te zanima ta osoba jer mi ne možemo da se upoznamo ni za taj jedan ceo život. U braku sam već 12 godina, i sad sa 47 imam ženu, ćerku pa razmišljam da imam i ljubavnicu (smeh). Šalim se, nas dvoje stalno i pričamo da bismo vrlo rado živeli u komuni, najviše bi to voleli. Njene drugarice uglavnom sve žive u grehu odnosno vanbračnim zajednicama, brak je ovde za umetnike minus. Ti nikad ne znaš dokle će odnos da traje, dokle mogu ljudi da budu jedni sa drugima. Više sam čak ljubomoran i posesivan od moje žene jer dolazim iz takvih krajeva. Sad svako najviše ceni neki svoj prostor. U Nemačkoj je pogotovo tako, privatni prostor je svetinja, univerzalna religija svih. To mi je diskutabilno, tako sam doživljavao i neke kolege studente, kao da su neki desni fazon iako se deklarišu drugačije. Tolika doza toga da ne želiš da ti se iko meša u privatni prostor je nemoguća za ideju komune i zajednice.  Brakovi sada u proseku traju osam godina, u Holandiji na primer razmatraju da se zaključuju na svakih pet godina, pa ako hoćete ponovo da obnovite može. Mada, nema tu pameti.

Prve izložbe

Izdavačka kuća Clio je pravila izložbu u paviljonu Cvijeta Zuzorić a tema je, naravno, bila vezana za knjige. Hteo sam da kopam krtičnjak ispred Cvijete jer se tako zvala jedna pripovetka. Smislio sam da mi Clio plati radničku nadnicu. Tražio sam dozvole, ali na Kališu ne može da se kopa. Sačuvao sam te dokumente i njih izložio. Znam da se umetnici Milici Tomić to svidelo, bilo joj zanimljivo. Međutim, kad sam imao tu veću izložbu Fliper u Domu Omladine, Milica je valjda bila u komisiji pa je došla da pogleda i onda je prokomentarisala da mi je taj rad bio super, a ovo sad bezveze… Mene bilo baš briga, ionako ne moram da se nešto dokazujem. Dok sam bio u Rakovici mislio sam da ću u životu da vozim taksi i onda odjednom imam izložbu u Domu Omladine. Tada baš nisam znao šta ću sa sobom, dal’ ću da uletim u neki audoidestruktivni fazon. Lupao sam pesnicama o zid, kad evo me, studiram, čuveni Pera Talent mi radi katalog, srećem ljude, razmenjujem mišljenja… Mišljenja su uvek različita, ali su ljudi reagovali na moj rad. Imao sam neki svoj trip i ništa mi na kraju nije ni bitno osim da sam nešto izgurao, da nije ostalo samo na pitanjima “šta ću sa sobom?”

Fliper

Na izložbi Fliper u galeriji Doma omladine izložio sam neke objekte i instalacije, a opet su sve to bile i slike, kako ja uvek i radim. Za mene je slikarstvo između rituala i osećaja da su to sve slikani delovi nekog mog sveta, koji imaju određeno značenje. Sećam se da me je u Nemačkoj pitao docent zašto i za koga ovo radim, dal’ za tržište, dal’ razmišljam o istoriji umetnosti, dal’ imam neki stejtment i poruku? U razmišljanjima sam došao do toga da umetnost stvaram najviše zbog sebe i da samo o sebi razmišljam, zagledan sam u sebe i ne vidim ništa drugo. Kao umetnik valjda stalno tražiš da tom ništa daš neku formu, i napraviš to ništa u nešto i da tako budeš deo zajednice. Suština je da imam potrebu da radim najviše zbog sebe i da sam to shvatio, čak i da ne funkcioniše taj moj plan, da bih ili izgubio motiv ili mislio da sam glup.  Mojom odlukom se moj rad neće prekinuti, može da ga prekine jedino neka apokalipsa(!) Ili neke druge okolnosti, ekonomske. Imao sam baš puno problema sa koncentracijom iz zdravstvenih razloga, bilo je perioda kada nisam mogao ništa da radim…Pokušavao sam da radim da sebi pomognem. Kao što sam u ovom razgovoru rasplinut tako je i sve što radim rasplinuto. I sebi pokušavam stalno da odgonetnem kakve sad to sve ima veze jedno sa drugim.

Fliper, instalacija, dvostrane slike, šator slika, rezana slike, slike za šutiranje … zvuk, galerija Doma Omladine, foto: Petar Pavlović, 2002

Uspesi i bol menjaju čoveka

Video rad Gypsy style je bio selektovan za festival koji se dešavao u galeriji White Chapel u Londonu. Išao sam na otvaranje i to je bilo baš neposredno pre nego što sam smešten u bolnicu u Berlinu. U Londonu sam, a ne mogu da stojim na nogama. Sve sam obavio, ali ne mogu više da izdržim bolove i samo razmišljam kako da se dovučem do neke stolice. Trebao bih da sam fokusiran jer bi ceo događaj mogao da ima nekog efekta na moju karijeru, a ja bukvalno ne čujem šta ljudi pričaju. Opet, ti ljudi tamo koji su me pozvali verovatno su se tripovali da sam nešto arogantan. Zorana Đaković M., kustos sa kojom sam tamo bio, mi kaže da nas zovu da im se pridružimo na večeri, a ja zapalim. Nisam bio u stanju da odem. Posle povratka iz Londona sam još dva dana boravio u kući a bolovi su postali toliko neizdrživi da sam morao da odem u bolnicu gde su me i zadržali. U početku nisu znali šta mi je, provalili kasnije da je neka stomačna infekcija, plus neki drugi zdravstevni problemi koje imam godinama, tako da se sve nakupilo i uticalo na moju mentalnu stabilnost. Bol stvarno menja čoveka, oduzima mu samopouzdanje. Skraćuje mu živce pa ga pravi agresivnim. Sve što sam uradio, uradio sam u stanju fizičkih bolova koje osećam od 23 godine života. I igrao basket, i u tom stanju bola većinu basketa dobio. Bol te razara, ulazi u sve – svugde gde sam bio, sve sto sam pročitao i naslikao, sa kim sam spavao, stalno me je nešto bolelo, manje ili više. Bol plus nesanica. Ranije sam mogao da isključim mozak. Tri godine sam spavao po pet sati, dobro, ležao sam sedam (smeh). Legnem sa bolom, probudi me bol. Jednom se desilo da četiri i po dana nisam spavao i skroz sam poludeo. Samo sam hodao i mislio – valjda ćeš pasti. Nisam pao. Sad ne razmišljam svaki dan o tome. U knjizi Proleće Ivana Galeba ima jedan deo u kom se spominje situacija sa zuboboljom, i kao sve bi svoje duševne bolove menjao samo da mu neko pomogne da prestane da ga boli zub.

Stoka sa Istoka

Izlagao sam na Bijenalu mladih jednom, kod Gere, kada je Jovan Čekić bio selektor. Radio sam sa Remontom puno, možda su me oni i najviše podržavali. Remont art files magazin je nešto najdeblje u komadu gde su moji radovi objavljeni. Bio sam u istom broju, možda je to čak i prvi broj, sa Urošem Đurićem, što mi je bilo super, on, kao zvezda i ja. I još mi Mileta Prodanović napisao tekst. Izlagao sam dva puta na Oktobarskom salonu, kada su Branko Dimitrijević i Mika Hanula bili selektori i pre toga kod Branke Anđelković. Kod Branke sam izlagao radove Egzorcist autoportret i Patka smrti. Egzorcista je objavio The Washington Post u svom internet izdanju. Kod Branka su ustanovili da imam vidovnjačke moći pošto sam izlagao požarne aparate od betona, a tada zamalo da zatvore Oktobarac jer je neka komisija utvrdila da ih nema dovoljno. U sećanju mi je kao najbolja ostala žurka posle jedne izložbe I nastupa naše grupe Psihoterapija u Berlinu na kojoj je bilo tridesetak ljudi i super atmosfera. Tu sam izveo ideju da se jedu semenke suncokreta i bacaju na pod. Hteo sam to prvo da izvedem na izložbi Stoka sa istoka u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Beogradu ali kustos je mislio da se šalim i nije nabavio semenke. I javili su mi tad krivo vreme otvaranja pa sam zakasnio sat vremena ali bilo je kul na kraju. Jan Fabre je bio tu i svideo mu se jedan moj rad, mamin špajz koji sam instaliro u one niše u galeriji. Špricao je i iz doza za sapun: sećam se da mi je tapšao…Tu sam slikao njen portret u tiganju, koji je zavolela kada su je komšinice prepoznale u reklami za Oktobarski salon.

Legat

Kod mog kuma u Subotici Dejana Poljakovića, fudbalera i legende Ujpešta, postoji neki moj legat. On mi je pomogao puno jer je imao neku lovu pošto je igrao profesionalno fudbal u Mađarskoj. Kupio je neke moje radove, čak je hteo da se prijavi u Mađarskoj da učestvuje i bude deo Noći muzeja sa kolekcijom Jamesdin. Što se drugih kolekcija tiče, rad Japanska kuga je ostao u Domu omladine. Slika je data na čuvanje pa im se valjda nije svidela i na kraju je nisu pokupili iz Magacina, nije im trebala. Onda su mi rekli iz KCB-a da je donesem kod njih i da će je uvesti u njihovu kolekciju jer je to slika iz serije sa Oktobarca za koju sam dobio nagradu u vidu izložbe. Stoka sa Istoka se zvala ta izložba i bila je u izboru za Politikinu nagradu, ali su je objavili pod pogrešnim imenom Integracioni kurs, što je ustvari bio naziv jednog rada. Javio sam Politici da isprave grešku, ali nisu reagovali na moje pismeno obraćanje, na kraju sam ih zvao i neko sa kim sam razgovarao mi je odgovorio u fazonu: “Ma nemoj se sekiraš, ionako nećeš dobiti nagradu…” Neposredna komunikacija je jedan od glavnih slojeva mojih radova i ne zahteva se nikakvo predznanje da se razume na nekom nivou to što ja radim. Naslovi mojih radova i izložbi su privlačili publiku, to znam iz iskustva.

Izložba pasa: puno pozdrava od Jamesdina

Prijavio sam se za prvu samostalnu izložbu u SULUJ galeriji kao Jamesdin. Našao sam album kao kolaž sa slikama, neki Rom se slikao na moru, pored kola i pod tušem sa velikom kajlom i to sam priložio uz potpis: Puno pozdrava od Jamesdina. Kustosice koje su tamo radile isekle su se malo, niko me nije znao, a one nisu mogle da povežu tog baju i moje slike. Izložba pasa tako se zvala, imao sam slike sa psima i instalaciju Španske noći, nazvanu po jednoj Pikabijinoj slici. U postavci je na TV-u sve vreme trajanja izložbe išao pornić, regularno sve samo što sam podesio da kontrast bude crveno – crno. U pitanju je bio pravi hard core pornić na video kaseti koji sam presnimio sa TV Palme koja ih je tada emotovala noću. Pored pornića izložio sam slike uličnih kerova na tragu novog ekspresionizma. Slikanje kao ritual ali opet u isto vreme i ulazak na teren objekta. Odnos prema slici kao nečemu što izlazi iz prevaziđenog formata.  Nastavak slike je zapravo bila ta instalacija sa pornićem, krevet, tepih iz moje sobe koji je imao svakave fleke od farbe i razne druge…Situacija iz moje sobe na Bežanijskoj kosi. Tada sam bio u dužoj vezi, ali smo se udaljili jer sam imao periode kad sam bio baš lošeg stanja i ona više nije mogla da me čeka. I eto tako, ja razmišljam o njoj, gledam porniće a napolju zavijaju kerovi na Bežaniji… Razmišljam o ljubavi i na kojim sve nivoima funkcioniše dok u pozadini ide ton sa TV-a, dahtanje i kerovi koji laju. Što sam više zaronjen u misli sve manje razlikujem ta dva zvuka koji počinju da se preklapaju. Razne segmente i nivoe o kojima sam razmišljao sam u tu postavku uključio, iako sam sve opet najviše radio zbog sebe. Dok je izložba trajala u galeriji su se sakupljali neki likovi koji su gledali pornić svaki dan. Likovi u mantilima, ne prave nikakve probleme al’ stoje dva sata unutra i gledaju. Morao sam da idem nekad da zatvaram izložbu, da ih zamolim da izađu i oni uvek fino odu i pozdrave se. Bili su kul. Negde su sigurno čuli da se u nekoj galeriji pušta pornić za džabe. Izložio sam i tu jednu sliku Kučka na koju sam montirao grudnjak i koja je onako slikarski ispala baš dobro. Ta slika je u Subotici, kod kuma u legatu.

City

Tada je bio aktuelan kulturni magazin na TV Pinku, u vreme kada je ova televizija još i posećivala izložbe i pravila reportaže. U pitanju je bila emisija City, a vodili su je Stanko, Boško i još neke voditeljke. Moj brat je bio sa jednom od njih u vezi pa je ona došla da napravi reportažu o mojoj izložbi pasa i onoj akciji oko kopanja krtičnjaka. Popio sam malo zbog treme, pričali smo o izloženim crtežima i karikaturama životinja koje ne postoje u evropskoj umetnosti ali navodim primere iz Japana, pomenem i radove Tuluz Lotreka. Voditeljka me na to pita ko je Tuluz Lotrek i pošto mi je bilo čudno da baš to ne zna, prokomentarisao sam nešto u fazonu: daj malo ozbiljnosti. Uvredila se i nije pustila prilog. Eto neke kolege su bile u City emisiji, ali ja nisam. Sećam se da je još jednom dolazila na neku drugu izložbu i da opet nije pustila snimak. Rekla je mom bratu: “brat ti je ljakse, uvredio me”. Brat mi je inače bio prva pratilja Mistera Jugoslavije, kad su u žiriju bile Ceca i Isidora Bjelica. Nikola je takođe dobio odštetu od Severine što je cepala njegovu sliku u nekom spotu bez dozvole Klika. Za duševnu bol. Trajalo godinama. Pare koje je dobio uložio u renoviranje. Moj brat Nikola, odnosno Džoni, mi mnogo pomaže, izdaje radove koji su u Beogradu kad treba za neku izložbu. Radili smo zajedno reviju u sad nepostojećoj Savremenoj galeriji u Smederevu (restitucija mafiji). On je godinama manekenisao pa je uglavnom pola honorara dobijao u garderobi. Presvlačili smo se više od pola sata dok su devojke čitale odlomke iz filozofije mode. Imponuje mi da je negde paralelno Peđa Nešković radio u Ozonu performans koji je meni najbolje od tog medija što sam dotad gledao u Beogradu: na pokretnoj traci za trčanje odnosno hodanje presvlačio je vredne komade garderobe koje je iskopao kod nas na buvljacima.

Talk is cheap

U Muzeju erotike u Sloveniji sam imao izložbu koja se zvala Ko koga jebe. Mi imamo različite nivoe obrazovanaja i života ali je za najveći broj ljudi zajedničko da znaju da se jebu, univerzalna stvar. To je zaključio kustos te izložbe Jani Pirnat, a ja bih se složio. Za tu izložbu sam napravio video sa jednom umetnicom iz Berlina koja je radila u peep show blizu neke američke baze u Nemačkoj. Radio sam sa njom intervju o tom njenom poslu i taj razgovor se završava konstatacijom da internet pornografija ubija taj posao i da peep show postaje nesto romantično i nostalgično, kao, na primer, ringišpil… U tom Muzeju ertotike koji je nekad bio peep show, ambijent je ostao netaknut a moj video rad se gledao kroz rupe – špijunke.

Tajanstvena ličnost

Učestvovao sam kod Maide Gruden u Studenjaku dva meseca na rezidencijalnom boravku Cimer. To mi je bilo super! Tada sam realizovao rad Tajanstvena ličnost sa burazerom i sa kolegom Peđom Terzićem. Sva trojica smo se predstavili u klasičnom stilu: “Ja sam Jamesdin, živim… radim…” a učesnici – studenti su trebali da pogađaju ko je pravi Jamesdin. I jel su pogodili? Ma, gde su pogodili (smeh). Neko je čak rekao za mene: “ako je to on svaka mu čast pošto nije izgovorio ni svoje ime kako treba!” (smeh).  Eto, to su rekli za mene. Možeš me zvati kako god hoćeš jer ja nisam ime…Najsmešnije mi je bilo to što je neki lik, student koji je tada učestvovao, sa kojim sam kratko i popričao, pobegao od mene kada smo se jednom prilikom videli u 75ici! Za kraj rezidencije napravili smo žurku u studenskoj sobi. U 12 kvadrata, Silvija sa svojih pet studenata iz Berlina koji su bili ilegalci na mojoj izložbi, buraz sa ortakom, Mića, Stevan, Maida&Mara, Peđa&Nina, Džo&Ivana, druga Ivana, moji mama i tata… MA je morala da dođe jer je njena bivša firma iz Zagreba pravila ugradna kupatila, PA je pričao sa Markom Broganam kako je u Londonu jer je bio oficir pa mu bilo nezgodno da izlazi preko, pogotovo u Hrvatsku. Još par studenata, moj cimer…Sve je snimio Dušan Čavić! Tri puta su me snimali za emisiju Marka Žvaka. Sve ja na njihovom kanalu i fala im do poda!

38 Kolonija 2001, performans i instalacija, slike za hotele u Crnoj Gori, pesak, video projekcija, autori: Isidora Fićović, Predrag Terzić, Branislav Jakić, Jamesdin, foto: Petar Pavlović, galerija Remont, 2005

Voz Budimpešta – Berlin

Ukinut je pre dve godine jer je bio jeftin voz što ovde nije slučaj, a nije imao ni određeni nivo sigurnosti. Železnica je ekskluzivni transport u Evropi, stizeš uvek u centar grada, imaš vagon restoran, komfor. Najsigurnija i najbolja karijera ovde u u Berlinu je u Deutsche Bahn-u. Ako radiš neminovno napreduješ i konkretni uspesi ti se dešavaju. Tim vozom sam vukao svašta – slike, umetničke radove, čitave izložbe. Izložba koju sam imao u Kulturnom centru Požega zvala se Šverc komerc jer sam te radove sve prošvercovao.  Kada živiš preko moraš da imaš dozvolu za uvoz svojih radova, kao može i preko ambasade ali mislim da u našoj ambasadi to ne znaju da urade. Jednom su me na Kelebiji stvarno izvukli iz busa sa paketom slika i onda su krenuli da me ispituju da li je to ulje na platnu jer ako je ulje onda je problem. Pošto su moji radovi bili slikani akrilikom na džakovima pitali su me dal’ ja to prodajem, rekao sam im: jel vi možda znate nekog ko bi ovo kupovao? I pustili me…

Javna kuća na Trgu samoubica

Isto su me jednom skinuli na granici da provere paket koji sam nosio i pitali me da li su to skije, a zapravo su bile cirade. Učestvovao sam na izložbi u Studentskom kulturnom centru u Zagrebu, kustoskinja je bila Marta Kiš. Rad sam izvodio na krovu toaleta Studentskog centra, i zvao se Trg samoubica. Pomagao mi je kum Dejan, a rad sam osmislio kao neku vrstu divlje gradnje. Nazvao sam ga Trg samoubica jer sam u Zagrebu išao u osnovnu školu koja se zvala po Josipu Račiću, hrvatskom slikaru koji se ubio. U Banja Luci sam išao u školu Branko Ćopić koji se takođe ubio…Zamalo da poginem dok sam skidao tu ciradu koja je ustvari bilbord javne kuće Pankow lust u Berlinu. Taj bilbord je stajao na nekoj napuštenoj kući i kad sam išao da ga skidam bilo je minus 15, stanem na zaleđenu skelu, okliznem se i padnem. Mislio sam da je gotovo, video sam sebe mrtvog, prolazio mi je film života dok sam padao. Ostao mi je ožiljak na nozi od pada. Povezale su mi se neke stvari i na toj ukradenoj ciradi sam naslikao veliki portret Josipa Račića. Za Račića kažu da je imao neku čudnu seksualnu prirodu i da je često odlazio kod prostitutki. Njegova slika Majka sa detetom stajala je u našoj školi uramljena, dete nešto tužno…Ta slika mi je obeležila odrastanje. Ja sam iz radničke porodice, mama je radila kao komercijalsta, a otac je bio vojno lice i nisam imao nikakvog dodira sa savremenom umetnošću. Većina mojih radova ima neki narativ iza sebe. Zanimala me je dosta priča jer je književnost kod nas uvek bila prisutna u svim slojevima društva nešto sto se poštuje. Slikarstvo se doživljavalo u fazonu imamo stare slike koje su kao malo dosadne i nove koje ne razumemo. Na toj izložbi sam hteo da prodajem cigarete, da napunim neku kutiju cigaretama i da ih švercujem u galeriji. Ideja je bila da kupim Ronhil po jeftinijoj ceni u Srbiji i prodajem skuplje u Hrvatskoj, ali zbog pravila u Galeriji SC nije moglo da se prodaje ništa. Prodavao sam cigare na UdK u Berlinu…

Trg Samoubica, Instalacija na toaletu Galerije SC u Zagrebu, 2015

Eastern promises

Prodavao sam cigare na faksu i direktor instituta her Fer mi prilazi i kaže da to ne mogu da radim, a onda smo mu objasnili da je u pitanju umetnička intervencija. Prodalo se nešto – Drina, Clasic…Pljuge su švercovali naši umetnici koji su učestvovali na izložbi Eastern Promises. Rakiju i cigare za otvaranje, a što pretekne za prodaju. Ćale je u sklopu tog događaja preko skajpa držao predavanje kako se peče rakija. Ovde, naravno, komercijalna kućna destilacija jakog alkohola nije dozvoljena. I tako moj ćale, pukovnik Vojske Jugoslavije drži predavanje na Weißensee akademiji o rakiji. Šverc i proizvodnja rakije, njima je sve to bilo super – egzotika! Mnogi to i kapiraju jer su i sami bili stranci u ovom gradu nakon rušenja zida. Istočni Nemci nemaju kao ovi sa zapada u šteku po pola miliona eura da mogu da kupe gajbu. Nove generacije imaju manje razlike i iste uslove za karijeru međutim kapital, prosto, nije isti. Ljudi u Berlinu generalno nemaju tu ekonomsku moć da upravljaju stvarima kao na primer u Hamburgu gde se mnogo više odlučuje na lokalnom nivou u korist građana. Ovde postoji gomila špekulanata koji bi u Berlinu da nabiju londonske cene jer po njima uvek ima ko to može da plati, a obični ljudi ne mogu ništa da učine po tom pitanju. Izložbu Eastren promises organizovala je moja žena Silvia Lorenz zajedno sa vajarem Veljkom Zejakom dok je radila kao docent na Weißensee Kunsthochschule. U njihovom prostoru, bivšoj DDR prodavnici koju su prekrstili u Kunsthalle am Hamburgerplatz, izložili smo umetnički par Marinu Marković i Borisa Šribara u jedan izlog. Sedam dana azila. Ideja je bila da se predstave nezavisni umetnički koletktivi ili prostori. Selman Trtovac, Radoš Antonijević i ekipa, Darko Stojkov i Moba, Pavillon am Milchhof inicijativa iz Berlina, tada je i Veljko bio deo jednog projekta koji se zvao Muzej premoderne umetnosti u Sloveniji. Učestvovali su i Estonci koji preko leta drže neki ogroman prostor, celu fabriku a zimi se povuku u par soba jer se nema za grejanje. Oni prave instrumete od čega se dovate, digli su neviđenu buku dok su lupali o emajl kadu, pa su nas stanari okolnih zgrada gađali povrćem, koje smo posle kuvali. Zainteresovali su se i lokalni mediji da napišu nešto o tom događaju što je u Berlinu retkost.

Eastern Promises, plakat za izložbu, Berlin, 2013

Schwarzarbeit 

Kinder, küche, kirche – 3 K kod Nemaca: dete, kuhinja, crkva – sveto trojstvo! To se, inače, kaže za one CDU Švabe koji su se obezbedili i nakupovali, recimo, stanove na Prenzlauer Bergu koji je postao kraj za bogate. U tom kraju je uglavnom stara gradnja pa su umetnici tu živeli posle pada zida, jer su mogli da priušte dok nije počelo saniranje. Polako su napuštali kraj kako su se dizale cene. Sećam se kluba Bassy, rokabili fazon, zanimljivo mesto ali su ga zatvorili jer nema više publike za to u tom kraju. Bogatiji Berlinci iz tog kraja idu samo u restorane i galerije vina. I na jogu. Ugalj sam ranije koristio samo za crtanje a ovde, u Berlinu, sam se grejao na njega. Na izložbi From diaspora to diversites u Remontu koja se bavila temom umetnika migranata i nomada, ponovio sam rad Schwarzarbeit – rad na crno. Nacrtao sam ugljem za loženje Afrički kontinent. Dosetka je bila u tome da kad sam ga radio prvo u Berlinu u Grimmmusem, boravio sam tamo ilegalno. Na novom poslovnom i životnom početku se, eto opet, vraćam na ugalj, kao na prvoj godini akademije al sad na ove veće komade, brikete koji se uzimaju u samousluzi jer se dobar deo grada greje na ugalj. Godinu i po dana sam živeo u nekoj sivoj zoni, tri meseca sam u Berlinu pa izađem iz zemlje i vratim se sa drugim pasošem. Osim što sam izlagao na crno, radio sam svašta… Na crno sam krečio atelje poznatoj umetnici Karin Sander. Skembao me jednom i gestapo, konfiskovali su mi pasoš, kad sam išao po njega zatvorili me na kvarno u neku sobu i spakovali za deport. Drao sam se, Silvija me čula u čekaonici i izvukla me nekako.

Švabe, olovke u boji i tatto nalepnice, 2010

Odšteta

Jednom su me tukli panduri, ali sam dobio odštetu tj. dobio sam slučaj! Vraćao sam se uveče kući sa basketa kad je bila neka Zvezdina evropska utakmica. Interventna patrola je zaustavljala likove na Tošinom bunaru, prolazio sam pored, nešto sam pogledao u njihovom pravcu i… duga kosa, majica White Zombie bili su dovoljan razlog da me zaustave. Pandur je nešto viknuo, ja sam ga čuo na pola, pa su krenuli za mnom u fazonu šta se ti praviš da ne čuješ, ruke na haubu i sve iz džepova napolje! U džepu sam imaoi lek za stomak koji je u vidu belog praha, razdeljen u apoteci i zamotan u neki kartončić koji stvarno liči na drogu. Počeli su na licu mesta da me šamaraju i dave al’ im je komandir onad rekao da to ne rade na ulici pa su me uveli u neki kombi i nastavili da šutiraju. Kazao sam im da nije droga i da će se dokazati ali nije vredelo ništa. Tražili su mi telefon, u fazonu ti si diler, drogiraš maloletnice i tako razna učitavanja i maltretiranja. Kasnije na sudu je to okarakterisano kao ponižavanje i mučenje jer nisu koristili pendrek da bi bilo fizičko zlostavljanje. Pokušavao sam da se odbranim i sklonim dok me pandur šutira pa baca po kombiju, pa davi sa sve porukom ovo je ništa polomićemo te u stanici…I sve tako u krug dok ih ja kao nešto ubeđujem. Nisam se rasplakao:)  Sa druge strane znao sam da su imbecili, nije mi bilo svejedno i pokušavao sam da im zapamtim značke. Prenoćio sam u pritvoru. Dao izjavu ali su me inspektori terali da izbrišem deo da sam maltretiran. Prah su poslali na analizu i naravno vratilo se sa instituta da nije u pitanju droga. Rekli su mi držaćemo te 48 sati ako ne povučeš taj deo iz izjave.  Bratova drugarica je radila u Svedoku gde sam ja posle toga dao intervju u kom sam opisao događaj i rekao da sam bio primoran da povučem delove izjave. Onda pandur zvao na kuću da preti, “šta ti to pričaš po novinama!” Posle oni mene tuže za klevetu a ja njih za mučenje. Na kraju svega dobijem odštetu 3500 evra. Imao sam na suđenju svedoke, jedan Rom kome su inače našli džoint i koji je vozio taj beli kombi gde su me uveli. On je izjavio da su me ubacili u kombi koji se zatim tresao. Dok je pričao sudiji se obraćao sa druže sudija iako ga je ovaj non stop ispravljao da ga oslovljava sa gospodine. Bili su tu i neki svedoci iz romskog naselja ali su svi promenili izjave, kao ništa nisu videli, ne znaju ništa. Išao sam i na prepoznavanje! Sučelili smo se svi na suđenju a ja sam imao završnu reč. Rekao sam da znam da je tu bio glavni komandir, koji im je naredio da me sklone sa ulice u kombi i koji je, što se mene tiče, najodgovorniji. Njega na suđenju nema dok se mi svi ovde pravimo blesavi. Mogao sam da tražim i više novca, ovako sam izračunao da mi je policija stipendirala prvu izložbu i boravak u Nemačkoj, odnosno ne policija već poreski obveznici Srbije.

Revisited

Priključio sam se u projekat Residence revisited koji je organizovala Weißensee akademija. Ideja je bila da se putuje na različita mesta u okviru tromesečne turneje, praviš radove inspirisane tim mestima i putovanjima a koje možeš da poneseš sa sobom. Putovali smo u Sankt Petersburg, Ekvador i Beograd. Prvi put sam leteo avionom sa 35, posle me krenulo. Tako sam na primer na letu za Karakas iz Madrida popio dosta. Posle toga još malo do Ekvadora i onda sam na aerodromu u Kitu predao srpski pasoš…Pandurka me pita pa gde vam je viza? Svi ostali umetnici iz tog projekta Residence Revisitedi su već prošli kontrolu i čekaju šta će biti. Ja u fazonu gde ću sad majkomila, džabe mi i da zovem ambasadu. Tu je od straha popustio alkohol, setim se da imam i hrvatski pasoš – dam joj, žena se smeje, lupi mi pečat i kaže “ajde prolazi!” Umetnici internacionalna ekipa su svi bili studenti završne godine na Weisensee akademije u Berlinu i povukli su lovu za projekat koji je trajao 3 meseca. Koncept je bio da radovi staju u 20 kg gepeka za avion, da se menjaju tokom puta i da imaju neke veze sa našim biografijama ili mestom odakle dolazimo. Tako je Švajcarskinja petljala nešto sa satovima i vremenskim zonama dok sam se ja gypsy style kupao po fontanama: u Berlinu odakle smo krenuli, ispred zgrade SIV-a u Beogradu, pa u Cirihu, Lenjingradu i na kraju Kitu u Ekvadoru. To su sve gradovi odakle dolaze učesnici projekta i gde su se organizovale izložbe, pa sam tako izlagao i u Cabaret Voltaire u Cirihu odakle je počeo Dada pokret. Kod nas je bila izložba u SKC-u, u Rusiji na nekoj gajbi, u Kitu u najvećoj galeriji FLASCO. U Berlinu na kraju nismo ništa organizovali jer smo se posvađali i neko vreme nismo mogli da se gledamo. Jedan muzičar mi je rekao da je to normalno posle turneje. Ja sam uleteo tako što mi je Silvija tada bila devojka. Ona i ja smo bili kratko i do Perua. Pedest sati autobusom od Gvajakila preko Lapaza do Kuska. Tamo smo obišli Maccu Picchu gde sam kupio kilo koke – doduše listova. Ubacim kod Silvija u ranac jer sam osetio da će da me “skinu” sa leta i jesu, njušili me kerovi u Kitu i pretresali do gaća u Madridu. Nju su samo pozdravili. Ponesem kasnije  i mojima u Beograd malo za čaj i na aerodromu Nikola Tesla nema mog ranca! Kapiram sad su me provalili i čekaju na izlazu. Međutim, ranac ostao na Tegelu i isporuče mi koku sutra na gajbu. Moji nisu hteli da probaju, a lišće izlapi posle godinu dana. Polepio sam listove na osveštanu drvenu dasku i napravio ikokanu jer koka je, ko ne zna, sveta biljka. U Rusiji smo napravili neke kontakte tako da smo se više puta vraćali i vozom do Vladivostoka…al’ to je za roman.

Poklon za narodni muzej, foto: Silvia Lorenz, 2009

Психоterapija

Grupu činimo moja žena na plastičnom buretu i zvonu, kum Dejan – nožna i ručna gitara i ja, flaše i falš glas. Nastupamo u ludačkim košuljama i lupamo tj sviramo nogama. Hteo sam da kupim na e-bayu prave ludačke košulje ali postoje samo neke za maskenbal koje su loše urađene. Prave ludačke košulje su fetiš, koštaju oko 300 eura i stvarno su iz ludnica. Naručio sam nekoliko košulja za operacije pa sam njih prepravljao u ludačke. Kad nastupamo košulje izlažemo kao instalaciju a ujedno su i na prodaju u nekoliko razlicitih modela. Osećaš se specifično u njima. Radimo i radove zajedno, slikali smo guzovima suncokrete u Jaloviku, tražimo pa skidamo stikere majmuna po Beču, Beogradu, Berlinu, Hamburgu, Dresdenu, Majorci i pravimo kolaže. Taj rad se zove Safari. Planiramo ploču, konceptualni album, jedna strana sviramo rukama, druga nogama.

Art in context

Master upisujem 2010/11 – kunst in context na univezitetu umetnosti UDK u Berlinu, tačnije Institut für Kunst im Kontext – Universität der Künste Berlin. Trebao sam da napišem naučno-umetnički rad za koji niko i ne zna šta je ustvari. Koncept tih studija proizilazi iz činjenice da studenti koji ovde studiraju umetnost tipa slikarstvo ili vajarstvo, na akademiji UDK ne mogu da upisuju doktorske studije jer nisu učili kako se piše naučni rad a što im realno ni ne treba. To se radi na ovom institutu koji ujedno pokušava da ustanovi šta bi to bio naučno-umetnički rad. Šta je art in context zapravo? Na prijemnom im kažem završio sam integracioni kurs i sad bih dalje, samo se jedan profa smejao, ne pali ovde humor.  Možda se nisam mnogo ni trudio oko tog studiranja, iako je bilo naporno, dosta obaveza i to na nemačkom jeziku koji je težak. Nemački znam 30 posto za ovih 10 godina koliko sam ovde. Kažu da se engleski nauči za 3 nedelje, francuski za 3 meseca a nemački za 30 godina. Imam problema sa koncentracijom pa me mrzi da pišem generalno, ali olakšica je to što ove nove generacije jako loše pišu. Svi šalju samo poruke pa niko više i ne poznaje jezik. Čitao sam literaturu i beletristiku na nemačkom, učestvovao sam u diskusijama na akademskom nivou. Ipak, teško je da se zezaš na nemačkom, ima jaku strukturu i nemoguće je da dobacuješ i da se lako zakačiš za jezik. Moj profesor na faksu je bio u fazonu da čeka da ja odustanem jer je tako njemu izgledao taj moj nonšalantan odnos i način na koji sam komunicirao. U školi smo kao svi ortaci, jednaki, delimo mišljenja i vrednosti na tim seminarima ali kad odeš skapiraš da nije sve to isto.  Profesor radi za 7000 eura i ne treba baš svemu da veruješ što ti tamo pričaju. Često citiram nekog Nepalca ortaka sa faksa koji je rekao: “u Nepalu sam bio umetnik, u Nemačkoj sam stranac”.

Prvi i Treći svetski rat

Na masteru mi je tema bila Prvi i Treći svetski rat. To su godine kad se obeležava 100 godina od Prvog svetskog rata dok u isto vreme, na primer, Ginter Gras, Papa, naš Kusta tvrde da smo već u Trećem jer je u svetu zabeležen najveći broj izbeglica još od Drugog svetskog. Upoređivao sam video igre na temu rata i prave ratove. O Prvom nema mnogo igara jer kažu ili te skine snajper il te udavi gas dok čučiš u rovu, pa je dosadno. Drugi svetski – koliko hoćeš igara, akcija, ludilo, jedino nema konc logora. Ovi novi ratovi, em beskonačno igara, em se ne zna ko koga i sa čim, može šta god hoćeš. Novi ratovi su znači interesantniji i teže ih je prepoznati. Na primer, satelitska fotka gde se dokazuje da ruska artiljerija napada Ukrajince, i analiziraju je neki bivši CIA agenti koji kažu niti se šta na slici vidi, niti ona bilo šta dokazuje ali je čitalac tolko otupeo da možeš da pokazuješ šta god hoćeš. Onda sam pronašao neke izraelske devojke koje postuju kako pišu po zadnjici i grudima fuck hamas da dignu moral vojsci. Taj materijal sam koristio za neke slike koje sam izlagao na više izložbi. U master radu sam tvrdio da ću te radove da postavim bolje od kustosa i da mi kustosi ne trebaju. Takođe, i da mogu iz Berlina da budem ratni slikar. Globalizacija je ukinula razliku između centra i periferije, a iznad naših glava preleću dronovi koje šalju iz Ramštajna. Eto, mešao sam tu sve i svašta, od video igara o ratu, preko romana o ratu do ratnog slikarstva. Kontaktirala me neka izdavačka kuća iz Berlina da se to objavi, ali im nisam ni odgovorio – uhvatila me depra od svega toga. Posle sam razmišljao sam kako mogu da se naprave antimilitaristički radovi, a da imaju smisla. Tako sam nekako i došao na ideju o maskirnoj ludačkoj košulji. Smatram da su, iako uglavnom pod kontrolom, svi ti generali sociopate kao i cela ideja vojske. Te stvari uvek jako lako mogu da se otrgnu kontroli i da mi imamo iluziju da demokratska društva to mogu da spreče, što ne delim kao mišljenje. Uniforma ima više nivoa i ona je zapravo kostim ludaka, ne volim čak ni poštarske uniforme. Dok sam radio u osnovnoj školi vodio sam klince u Muzej savremene umetnosti. Osnovci gledaju, nikakve posebne reakcije nema osim jedne grupe učenika na slikarstvo iz NOB-a. Bili su u fazonu kakve su ovo komunjare i gde su ovi naši! Ne znam ko su naši, moraće oni da slikaju pa da vidimo ko su Novi heroji. Meni je to baš bio trip.

Shirin Neshat

Kod Shirin sam bio u klasi na letnjoj akademiji u Salcburgu. Trebao sam kod Ilje Kabakova, ali se razboleo. Zgotivila me, i kad je dolazio u goste poznati južnoafrički umetnik, crtač William Kentridge, rekla mu je kako sam super. Pozvala me da dođem kod nje u Njujork da me odvede kod Louise Bourgeois, da njoj pokažem radove jer će ona odmah da mi kaže šta sve treba. Stvarno sam mislio da se neko zajebava sa mnom. Ali, to je sve bilo zbog toga što ona dolazi iz Irana a ja takođe potičem iz sličnog ludila, pa je i naše životno iskustvo slično odnosno drugačije od ostalih. Njen osećaj je bio da je u zapadnoj kulturi sve dosta definisano i da njoj to nije nešto preterano ineteresantno. Svidela mi se njena energija, zgodna žena. Austrijanci su organizovali da, dok je predavala na tom programu, dođe i njena familija iz Irana koju nije srela 20 godina od kad je pobegla. Familija je neka srednja viša klasa i kao Iran im je kul, ne bi odlazili. Svideo joj se i rad koji sam tamo uradio, pa sam dobio i nagradu- još jedan dolazak sledeće godine. Pravilo je bilo da se napravi video, 3 minuta, neprekidan kadar a ja sam imao ideju da zamenim garderobu sa nekom ženskom, skidamo se i menjamo garderobu dok iza nas projektujem Shirin kako nešto priča, što sam ranije snimio. Nagovarao sam italijanku, Mađaricu, Španjolku i nisu htele.  Šoja Azari, Shirin frajer me je savetovo da idem da izjnajmim neku, u Austriji je to legalno. I na kraju nekako nagovorim rusku umetnicu Jevgeniju koja je pristala uz uslov da ima list da se prikrije. Pristanem na kraju i snimimo video.  Na toj letnjoj školi sam sreo svoju ženu Silviju, zaljubili se i nastavili. Rekla mi je da sam sam ljakse što sam i ja držao list, tako da zbog toga i ne pokazujem baš taj rad. Uspeh je da se još uvek uopšte bavimo ovim stvarima. Silvija je u ovoj sredini uspešnija od mene ali moj uspeh je da sam sve i svašta video, radio, probao i da sam i dalje u situaciji da ne moram da se borim za golu egzistenciju nego da mogu da radim stvari koje me zanimaju. Sad kad imam nemačku diplomu drugačiji je i njihov odnos prema meni, a kad sam došao sa našom u džob centar ponudili su mi da mi nađu da nosim kutije u izdavačkoj kući jer sam rekao da imam neka iskustva sa izdavaštvom. Na ulici nikad nisam osetio da sam drugačiji, da sam građanin drugog reda i Berlin je po tome poseban. Na umetničkoj sceni imaš razne nivoe – fondacijske umetnike, umetnike koji rade za galeriste, bogate umetnike koji imaju kintu, umetnike koji se dovijaju, i njihove strategije su različite. Umetnost na gradilištu – sve što država gradi jedan mali postotak se odvaja i za umetnost. Postoje konkursi gde umetnici mogu da daju neke predloge za umetnost u javnom prostoru i da očekuju velike budžete, honorare i produkciju. Ako, na primer, realizuješ nešto za 30000 evra honorar ti je uvek 10 posto od toga i to su konkursi na koje možeš da se prijavljuješ. Međutim, za one gde je budžet 150000 evra nema otvorenog konkursa i umetnici se pozivaju.

Nije žvaka za seljaka, fotografija, 2011

Sto posto bez talenta

Radio sam i sa jednim likom, nekim mladim poduzetnikom koji je iznajmljivao moje radove za razne kancelarije, snimanja i slično. Slike geparda koju radim najkama je iznajmljivao više puta kao i slike koje napravim tako što ušijem cegere sa svih izložbi na kojima sam bio pa od toga napravim platno. Uzimao je i moje talent frai slike – to je kada pravim otiske pegle na platnu, pržim platno peglom i onda izvezem sto posto bez talenta. Da, imam i slike koje zovem Made in China na kojima slikam senke igračaka iz Kine. Saradnja sa tim tipom nije dugo trajala, možda jedno dve godine. Zanimljivo je za kakve su se sve prilike te slike iznajmljivale…

Video games

Igrao sam kompjutersku igru Stalker Černobilj u kojoj prolaziš kroz apokaliptične predele. Sad igram igre na telefonu (Grand Teft Auto Sant Andreas i Into the dead 2). U GTAS-u te kao puštaju iz ćorke i ti kreneš dalje, ali prvo sa biciklom, to je sve što imaš. Daju ti neku siću da imaš, mršav si i živiš u “project” naselju. Onda Ideš u teretanu da se nabilduješ, odrađuješ poslove za kriminalce za kintu, pa možeš i da muvaš ribe. Kupiš im poklon, priđeš im, pričaš sa njima a ima i seksa. Postoji dugme za akciju i samo lupkaš! To ti takođe diže rejting. Ribe te neće kad si jadan na bajsu, moraš puno da igraš da bi došao do opcije za seks. Prešao sam je već na PC-u, ne znam dal u mobilnoj verziji ima sexa, javiću. Jedno od najlepših sećanja kojem nosim u sebi je kako u kasnim dvadesetim navaren cepam celu noć krekovani GTA…

Gamers, crteži, kombinovana tehnika, 2008

Uticaji

Na moj rad je uticalo druženje sa raznim umetnicima, Urošem Đurićem, Džonijem Rackovićem, Perom Talentom…Svi ti umetnici su stariji od mene. Nemam sad neko sito kroz koje procenjujem sta jeste i šta nije korisno. Kad pričamo o tome, sve i svašta je uticalo. Na primer, razni periodi loženja na neke naše umetnike: Bogoljub Jovanović i Džoni Reljić u crtežu, Dado Đurić u slikarstvu. Volim Krstu Hegedušića, Ferdinanda Kulmera, hrvatsku novu sliku, gestualnu apstrakciju i novi ekspresionizam. Devedesetih je na mene poporilično uticala muzika: Bjesovi, Svarog, Satan Panonski, Sexa, Majke, Pokvarena mašta. Sad u Berlinu više idem na koncerte po manjim klubovima nego u galerije. Teška muzika, sludge, doom, crust, black… Inter Arma i Black Witchery su mi favoriti. Pričao sam sa Danijelom Kovačom da imamo osećaj da je još jedino ta metal zajednica donekle internacionalistička i prihvata sve sa svim svojim manama i porocima jer rogonja sve razume dok se drmamo u njegovom ritmu. Moj docent i mentor Wofgang Knapp misli da umetnička zajednica uglavnom funkcioniše po principima kulturrasizma i darvinizma. Mada sam išao da vidim Dokumenta, a retrospektiva Ane Mendiete mi je baš legla.

Slikarski (i drugi) rituali

Pošto je iz Švabije do Čačka put dugačak ja pitam Uroša Đurića koji me je selektivao za Memorijal Nadežde Petrović 2018. godine, šta tačno da ponesem od radova. Kažem mu da imam sliku devojčice – zombija, nekrsta koja treba da se krsti, imam i video kako sa kumom i ženom slikamo suncokrete zadnjicama, maskirnu ludačku košulju i neke keramike koje sam radio na terapiji. On mi kaže: “ma ponesi sve i napravi čergu”. Još mi završi sa drugim selektorima, Mihajlom i Vidorom, da na ulazu mogu da postavim slike ramove koji se zatvaraju i otvaraju pomoću aparata i da ih i na otvaranju mažem senfom i kečapom dok napolju roštiljam kobaje i da se to zove Slikarski ritual – umoči pa da bude baš veselo kao što je i red kada gasteri dolaze kući.

Basket: teoretičari protiv umetnika

O ovom događaju su pisali i u u novinama. Dešavalo se na terenu Partizana na Kališu. Išao sam da pitam u KK Partizan da nam daju dozvolu, tada je Danilović bio direktor i nije ukapirao da je projekat vezan za Belef nego je mislio da je za Egzit festival. Kad je shvatio smorio se, ali je na kraju bio u fazonu: ma idite igrajte se. Odštampali smo dresove, još čuvam taj dres. Doneli su nam karton Red Bulla i snimao nas je Studio B. Dobili smo naravno, mi umetnici , sa 21:14. Peđa ih je urnisao trojkama. U timu umetnika su bili Zoran Dimovski, Žolt Kovač, Peđa Terzić i ja a za teoretičare i kritičare su igrali Sloba Jovanović, Jovan Čekić, Vlada Tupanjac i Ivan Jović. Isidora Fićović je imala drugaricu koja je profi basket sudija tako da je pobeda bila regularna. Zvao sam i Partizanove navijačice al’ su imale letnju pauzu.  Dule Vujošević mi je duhovni otac, ne daj se pasjim sinovima…

Zocken ili Samsung Note terapija

Zocken je nemački sleng za drndanje mobilnog telefona. Pošto ja ne pijem i ne drogiram se a anksiozan sam, moram od nečega da budem zavisan tako da sam zavisan od pametnog telefona, konkretno Samsung Note serija. Na njemu crtam, animiram, pišem pesme, snimam sve i svašta, skupljam fotke umetnica na plaži sa fejsa, igram se, visim na ibeju. Ovaj zadnji Note 8 je vodootporan pa idem i pod tuš sa njim. Tokom više boravaka na grupnoj terapiji u jednoj psihosomatskoj klinici u Berlinu, dosta sam crtao kolege i zaposlene pa je od tog materijala nastao animirani film “Mi, pacijenti”. Svideo mi se fazon, a i ljudi ovde kada ih fotkaš protestuju a kada ih crtaš krenu da poziraju te sam uspeo da napravim još dva filma. Pošto su ti filmovi rađeni direktno po modelima, odnosno ljudima koji izvode nešto a ja to kao ne beležim kamerom nego crtežom mislim da je konačni rezultat, odnosno taj animirani film, drugačiji od uobičajenog. Sa još nekim radovima na temu telefona odnosno otuđenja i izolacije, spremam jednu novu instalaciju. Nedavno sam čitao neki članak o čuvanju baterije na mobilnom i komentar na tekst je bio: “pa nije to ljudsko biće, šta me briga šta je dobro za njega”. Telefon je objekat kojeg sad najčešće dodirujemo u svom svakodnevnom životu, pre su to bili drugi ljudi te zbog toga mislim da to više nije tako crno-belo.

Nokia Srbija, Nokia 3220 i ulje na kartonu, 2006

Zadovoljstvo

Koncentracija proizilazi iz zadovoljstva stvarima kojima se baviš. Ako se osećaš dobro dok nešto radiš i ako iz toga što radiš dobijaš neko zadovoljstvo onda ulaziš dublje u to i koncentracija ti je jača. Kada si depresivan ništa ti ne pričinjava zadovoljstvo i onda nisi ni skoncentrisan.

Pijana lađa (po Savi), fotografija, autor: Nina Todorović, 2019

*naslovna fotografija: Bez naslova, fotografija, foto Silvia Lorenz, 2008

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: