Svemoćna propaganda – lista najupečatljivijih filmova

Nije me uobičajena post-izborna depresija navela da sastavim ovu listu, već pre svega protesti posle izbora. S jedne strane sam ushićen, sa druge zabrinut. U ovom slučaju, ne toliko zabrinut zbog konkretne osobe i njegove aparature protiv koje se vode protesti, već zbog obesmišljavanja procesa izbora, a samim tim i ideje demokratije. Poznato je da je od pojave masovnih medija – pogotovo televizije – „volja naroda“ postala itekako upitna stvar. Ovde imam u vidu ne samo večnu volju našeg naroda za velikim diktatorom, već i savremenu Bodrijarovu (Baudrillard) simulaciju u kojoj svi živimo čim uključimo internet, a nekad i samo kad progovorimo sa drugim čovekom.

Pred vama su filmovi koji se upečatljivo i jasno bave problemom izmišljanja ideologije u koju velika većina njenih uživalaca veruje, a po njenim principima i živi. I ovih pet ostvarenja su manipulacija gledaocem (kao i svaki film), ali se ona konkretno bave upravo tom temom – kako ubediti nekoga u nešto.

WAG THE DOG (1997, BARRY LEVINSON)

Prvi film, Ratom protiv istine, kako je kod nas adekvatno preveden, indirektan je dodatak na listu filmova mog kolege.  Levinson, mnogo poznatiji po svojim filmovima krajem 80-tih, Limeni ljudi i Kišni čovek, inscenirao je roman Američki heroj Lerija Bejnharta (Beinhart), upario Dastina Hofmana sa De Nirom i došao do svog verovatno najboljeg filma. U Wag the Dog-u nije u pitanju predsednička kampanja (sam predsednik se, osim u jednom voice-overu ni ne pojavljuje), već izmišljanje i proizvodnja priče koja putem televizije postaje stvarnost. Spin doktor Bele kuće i stereotipni holivudski producent izmišljaju i oživljavaju rat Amerike sa Albanijom (!), nuklearne pretnje i ratnog heroja. Kroz čuvenu scenu bacanja starih cipela na krošnje drveća i strujne kablove, propraćenu „ponovo otkrivenom“ pesmom iz 30-tih koju smo u prethodnoj sceni videli kako se snima, vidi se i jedan od načina za nastajanje urbanih legendi i savremenih mitova. Takođe, koliko Wag the Dog priča priču o „iza kulisa“ u Vašingtonu, toliko i o produkciji u Holivudu. Ako ne lepo, a ono korisno podsećanje na to da Holivud i Vašington ne mogu jedan bez drugog, kao što se i vidi na skoro svakoj ceremoniji dodele Oskara.

NETWORK (1976, SIDNEY LUMET)

Sidni Lamet, autor jednog od zanatski najvećih remek-dela svih vremena, 12 gnevnih ljudi, imao je rediteljske bljeskove kroz višedecenijsku karijeru, a Network, odnosno TV mreža, mu je jedan od najsjajnijih. Zaboravljeni klasik najviše se bavi informativnim televizijskim programom koji publika shvata kao istinu, a rukovodstvo televizije kao proizvod (kao filmski studio i film). Scenario (Paddy Chayefsky) pametno uočava i analizira kako televizija postaje isključivo zabavni medij koji upravlja osećanjima, ali i mislima svojih gledalaca, jer ”we’re the boredom-killing business”. Ako uzmemo u obzir da je 5 godina nakon ovog filma Ronald Regan postao predsednik, a 40 godina nakon i Donald Tramp (da ne pominjem mnoge naše političare koji štošta duguju televiziji), film je još interesantniji za gledanje iz današnje perspektive. Network počinje kada jedan voditelj veteran dobija otkaz zbog nedovoljne gledanosti svog programa. On najavi samoubistvo pred kamerama u svojoj poslednjoj emisiji, a TV kuća koristi njegovo ludilo – zapravo racionalnu ogorčenost – da poveća gledanost, samim tim i priliv novca. S jedne strane, TV publika masovno radi ono što „ludi prorok“ naredi, a sa druge njegovu direktnu kritiku televizije (i njenog ”bullshit”-a) doživljava kao prostu zabavu – što po svojoj jezivosti ovaj film stavlja među prvoklasne psihološke horore.

KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA (1983, SLOBODAN ŠIJAN)

Šijanov film je kao obrnuta verzija prethodnog filma. U pitanju je uticaj ideologije kao propagande na indivuduu i indivudua koja pokušava da tu propagandu iskoristi i, naravno, uopšte ne uspeva (nije spojler). Tzv. „istinski“ marksizam oblikuje čitav život Babija Papuške (Bata Stojković u glavnoj ulozi). Ne samo širokoj javnosti (kada za to dobije retku priliku), nego i sebi bliskim ljudima, on se predstavlja kao srpska verzija Če Gevare, svog idola. Iako je na prvi pogled jasno da je Babi lenj i hipohondričan, on na sebi sulud način ipak veruje u ideologiju koja mu je servirana. Kako sam sistematski uništen od idiota na Šijanu svojstven tragikomičan način pokazuje kako je komunizam nemoguć u našoj sredini, i to baš kasnih 60-tih. Na početku i na kraju imamo jasnu sliku narodne mase koja guta sve što joj se servira. Čak i na čuvenim studentskim protestima ’68, vođe bez blama odlučuju da Babija Papušku isporuče policiji – sistemu protiv koga se navodno bore. Ma koliko da imamo najnižu moguću sliku ideologa-neradnika i njegove naizgled licemerne propagande, ljudi oko njega su još niži.

DA WAN (BIG SHOT’S FUNERAL, 2001, XIAOGANG FENG)

Kinesko-američka koprodukcija u filmu o susretu Kine sa Amerikom i savremenim kapitalističkim vrednostima. Sve počinje svojevrsnom parodijom na blokbaster Poslednji kineski car, kada Tajler, tipični holivudski režiser (Donald Sutherland) na zalasku karijere  dolazi da navodno snimi njegov rimejk. Međutim, usled kreativne krize i stresa doživljava srčani udar i umire. Prvo da bi pokrili budžet, a zatim vođeni novcem i popularizacijom, producent i snimatelj odlučuju da snime i uživo prenose njegovu sahranu. Pogreb je ne samo dramatizovan, nego i komercijalizovan do te mere da Tajler u kovčegu (otvorenom, naravno) na jednoj nozi nosi Nike čarapu, a na drugoj Adidas patiku. I pre pojave internet pop-up-ova, Big Shot’s Funeral kritikuje bujanje globalizacije i reklamnog rastinja u Kini, zemlji sa tradicijom od više hiljada godina. Iako daleko od savršenog remek-dela, Ksjao-gang Feng (režiser epskog krimića World Without Thieves) ovde donosi urnebesnu studiju zavisnosti od reklama, ne samo korisnika koji od njih pokušavaju da pobegnu ali uvek kad-tad upadnu u njihovu zamku, kompanija koje bez njih ne mogu da prežive, već i njihovih autora, kretivnih ljudi koji od reklama postaju zavisni, a na kraju na njih i ponosni.

AZ ÖTÖDIK PECSÉT (THE FIFTH SEAL, 1976, Zoltán Fábri)

Last but not least, film koji u svojoj prvoj polovini deluje kao da nema pretarano veze sa ovom temom, da bi u drugoj poentirao i zaista ostavio pečat poput žiga na koži. Peti pečat Zoltana Fabrija jedan je od najpotresnijih, ne samo mađarskih, nego i evropskih filmova XX veka. U prvom, klasičnom francuski-realizam-dijalog delu filma, 1944. godine 4 lika srednje građanske klase sede za stolom i filozofiraju. U jednom trenutku, pak, postavlja se – kao i u romanu Ferenca Sante (Ferenc Sánta) – pitanje: da li bi radije bio okrutni robovlasnik ili časni rob? Potom sledi nadrealno i rečima neopisivo objašnjenje kako vlast, bilo nebeska ili zemaljska, upravlja svakim pojedinačnim ljudskim bićem. I to ne samo vlast, već i svakodnevne okolnosti koje određuju naš život, kao što je kupovina komada mesa. Tu je i čuvena scena oživljavanja slike Vrt zemaljske naslade Hijeronimusa Boša, vizuelno fascinantna, kao i većina majstorski kadriranog filma. Na kraju, da bi sve bilo još bizarnije, javlja se tračak nade i putokaz kako je moguće ostati čovek i prevazići svemoćnu, i telesnu i duhovnu, kontrolu „višeg bića“, to jest pozicijom ili pristupom nadmoćnog čoveka.