Švedski aranžman

U ponedeljak 5. oktobra objavljena je vest da je preminuo Henning Mankell, poznati švedski pisac čiji su romani o Wallanderu umnogome doprineli da se razvije današnje interesovanje za skandinavski krimić. Uprkos tome što je preminuo u 67. godini koja spada u potencijalno vrlo plodan period za književnike, Mankell je ostavio ogroman trag, i u pogledu opusa, i društvenog angažmana, pa na kraju krajeva i brojnih televizijskih i filmskih ekranizacija čiji vrhunac predstavljaju BBC filmovi Kennetha Branaghe.

Mankell je otvorio vrata čitavoj plejadi novih skandinavskih pisaca krimića. Prvi koji je postigao uspeh među njima, doduše posthumno, bio je Šveđanin Stieg Larsson, potom je Norvežanin Jo Nesbø privukao pažnju, a u poslednjih godinu dana najaktuelniji je Mankellov vršnjak Leif G.W. Persson. Sva tri pisca koja sam izdvojio, iako ima još mnogo relevantnih skandinavskih pisaca krimića, nadovezuju se na rad Pera Wahlööa i Maj Sjöwall, preteča koje su u serijalizovanim romanima o istom detektivu otvarali složena društvena pitanja. Wahloovog Martina Becka tako je nasledio Mankellov Wallander.

Ove godine najaktuelniji skandinavski detektiv je Evert Backstrom kog je stvorio Leif G.W. Persson. Pre nekoliko meseci Laguna je objavila prvi roman o Backstromu – Linda, a prošlu američku televizijsku sezonu obeležila je nažalost prerano ukinuta serija o tom junaku.

Leif G W Persson/foto: Joakim Braun

Backstrom nije prvi Perssonov detektiv koji je imao vlastiti serijal, pa čak ni prvi koji je ekranizovan. Naime, Perssonova prva kreacija koja je postigla uspeh bio je inspektor Jarnebring, a njegov saradnik Johansson pojavljuje se i u romanima o Backstromu. Sam Backstrom pak se nije prvi put pojavio u vlastitoj seriji romana – on je isprva bio epizodni lik u seriji Perssonovih ellroyevskih krimića o ubistvu Ulofa Palmea – svojevrsnom švedskom odgovoru na trilogiju Underworld USA.

Backstrom je u osnovi Falstaf savremenog švedskog krimića, dionizijska figura spadala, neradnika i smetala kroz kog Persson želi da kanališe sve frustracije čitalaca i napravi kopču u identifikaciji. U tom pogledu, Backstrom je inovativna postavka jer donosi jedan potpuno nov sistem identifikacije čitaoca sa policajcem.

Naime, Backstrom nije tipični sposobni policajac autsajder, čiji je filmski prototip recimo Serpico – detektiv autsajder u konfliktu sa starešinama baš zbog svoje esencijalne superiornosti u odnosu na fundamente, da ne kažem supstancu policijskog rada, odnosno ono što je u njemu važno po mišljenju široke publike a to je kažnjavanje zlikovaca i osvarivanje subjektivnog osećaja pravde, sa zanemarivanjem procedure. Backstrom je policajac autsajder koji je u konfliktu sa hijerarhijom iako esencijalno nije u pravu. Ipak, kao takav i dalje ostaje nosilac osobina sa kojima se čitalac identifikuje, pa i u ovom romanu, iako zapravo nema nikakvu značajniju funkciju za sam zaplet, ostaje osnovna kopča čitaoca sa pričom.

Uvođenje negativnih junaka u policijsku hijerarhiju jeste recept uspeha američkih krimića. Autori podilaze gledaočevoj/čitaočevoj slici sistema kao nesposobnog i korumpiranog a onda mu suprotstavljaju sposobnog i poštenog pojedinca na osnovu kog se vera u sistem ponovo uspostavlja. Backstrom je međutim upravo reprezent svega onoga što bi u američkom krimiću činilo nesposobnost i korupciju sistema. sa tom razlikom što kod Perssona to proizlazi iz delom falstafovskih, a delom garfildovskih osobina glavnog junaka, neodoljivih za čitaoca. Rečju, američki detektiv je sposoban i pošten iz istog razloga iz kog je Backstrom nesposoban i kvaran, a to je čitaočeva projekcija vlastitih osobina.

Persson dakle donosi novinu – u entropiji policijskog rada, imamo junaka koji je prototip američkog policajca otpadnika, sa novom osobinom – nije sposoban detektiv, čak naprotiv.

Perssonov lik je u određenom smislu mutirao u svoje tri inkarnacije, dakle krenuo je iz epizodnog lika u hronici hladnoratovske Švedske u kojoj se volja velikih sila i klanovi naci-policajaca prelamaju na štokholmskim ulicama, potom je dobio svoju glavnu ulogu u romanu u istrazi u kojoj on ima sporednu ulogu – dovodeći do razdvajanja osnovnog slućaja – zapleta od detektiva, a to je zanimljiva formalna inovacija; i konačno Backstrom dobija svoju američku televizjsku seriju, komični krimić u kome on jeste politički nekorektna lenčuga ali kada ga slučaj uzme pod svoje ispostavlja se kao kriminološki genije i vođa efikasnog tima.

Američka serija je nažalost ukinuta posle jedne sezone, usled mlake gledanosti i slične reakcije kritike. Ako ostavimo po strani probleme u izboru termina za emitovanje ove serije koji su uslovili slabu gledanost, serija zbilja jeste imala razne nedostatke ali nukleus koji je činio Rainn Wilson u ulozi Backstroma bio je izvanredan i mnogi misle da se u drugoj sezoni to moglo iskorisiti kao dobar temelj da neke popravke.

Backstrom

Dakle, mogli bismo reći da je unutar ove transformacije Backstrom komodifikovan, krenuo je od efektnog epizodiste u romanu koji fikcionalizuje istoriju, potom je na atipičan način ubačen u sopstveni serijal sa idejom da se od njega napravi nova senzacija Scandi Noira u čemu se delimično uspelo, da bi na kraju u američkoj seriji bio uključen u prilično tvrdu konvenciju te vrste programa.

Na sličan način možemo pratiti i transformaciju Perssonove karijere, pa i samog švedskog krimića. Leif G.W. Persson počeo je kao policijski službenik koji je napustio policiju posle učešća u razotkrivanju seks skandala u koji je bio umešan državni i policijski vrh. Postaje pisac, i javni radnik, aktivista i komentator policijskih tema. Vrlo brzo, Perssonov rad uspeva da privuče i pažnju filmadžija.

Bo Widerberg 1984. godine ekranizuje Perssonov roman, i u rukama reditelja do tada najboljeg švedskog kriminalističkog filma (Mannen på taket po romanu Wahlöö & Sjöwall), dobija vrlo uspešno bioskopsko izdanje – Mannen från Mallorca.

Ovaj film fikcionalizuje događaj po kome je Persson postao poznat, a to je ministarsko-policijska seks afera, ali i lansira njegovog prvog uspešnog literarnog detektiva na ekran – inspektora Jarnebringa. U interpretaciji Svena Wolttera, Jarnebring se već pojavio na ekranu u televizijskoj seriji Profitorerna godinu dana pre Widerbergovog filma, ali posle njega ubrzo dobija bioskopski nastavak I legens namn, svojevrsni rip-off Magnum Force Teda Posta, a potom lik odlazi na televiziju i preuzimaju ga drugi glumci.

U ovom periodu svoje karijere Persson piše realističke, društveno kritičke krimiće sa snažnim referencama na istinite događaje iz švedske svakodnevice, a Jarnebring po mnogo čemu evocira tvrdoglave američke detektive na koje su nas navikli njihovi filmovi i serije. Persson u ovoj fazi ne piše isključivo iz vizure čuvara reda, pa tako recimo u seriji Goltuppet prikazuje stokholmsko podzemlje iz vizure njegovih učesnika – narkomana, prostitutki, marginalaca, pripadnika etničkih kriminalnih grupa.

U ovoj fazi Perssonove karijere, što je nama naročito zanimljivo, provejavaju likovi iz jugoslovenske kriminalne dijaspore.

Period dominacije Joksine grupe u Švedskoj doduše najbolje će godinama kasnije opisati Jens Lapidus u svojim romanima iz serijala Laka lova, čija su prva dva dela prevedena na hrvatski i dostupna kod nas.

Persson postaje sve aktivniji na televiziji i u saradnji sa All-Star predstavnikom švedskih žanrovskih pisaca Jan Guillouom, nekadašnjim novinarom i levičarskim aktivistom poznatim po tome što je kreirao Hamiltona – svojevrsnog švedskog James Bonda, radi seriju Anna Holt polis, u kojoj lansira novi lik Jarnebringove saradnice.

Potom su usledili Perssonovi romani i njihove ekranizacije iz serije o ubistvu Ulofa Palmea. Ako je Hamilton švedski Bond, onda je u švedskoj popularnoj kulturi ubistvo Ulofa Palmea ekvivalentno atentatu na Johna Kennedyja. Serije En pilgrims död i Den fjärde mannen upravo govore o hladnoratovskoj Švedskoj, atentatima i teroristima, periodu koji je i nama interesantan jer je baš u tom periodu na njihovom tlu, u jednom svirepom terorističkom činu ubijen i ambasador SFRJ – Rolović.

Međutim, sa ekspanzijom švedske kriminalističke literature na internacionalna tržišta, Persson priprema i proizvod za internacionalnu konzumaciju, to je Backstrom, serija romana sa umekšanom karakterizacijom, svedenijom društvenom kritikom i referisanjem na lokalne teme, i pre svega upečatljivim namćorom u centru pažnje.

Kao što je sam Evert Backstrom prošao transformaciju od epizodnog junaka do protagoniste američke televizijske serije, tako se može reći da je i Leif Persson prošao transformaciju od pravog policajca do prezentera jedne pojednostavljene, ali atraktivne slike švedskog detektiva za najširu internacionalnu čitalačku publiku.

Otud komodifikacija Everta Backstroma kao junaka stoji kao dobra paralela komodifikaciji samog Perssonovog rukopisa, a možda i Scandi Noira u celini.

Uprkos aktivizmu koji je opao u Perssonovim izvoznim romanima, ne može se reći da je posveta Paru Wahloou sa korica Linde proistekla iz griže savesti zbog izdaje ideala koje je zastupao preteča savremenog švedskog krimića jer je i on imao svoju holivudsku ekranizaciju u filmu The Laughing Policeman Stuarta Rosenberga. U tom zanimljivom krimiću iz sedamdesetih, možda i najbolje džangrizalo te epohe Walter Matthau igra Jakea Martina, prekrštenog Martina Becka. Otud ni činjenica da je Backstrom kog u američkoj seriji igra Rainn Wilson, solidno džangrizalo našeg doba, potpuno transformisan u odnosu na švedski izvornik, ne treba da se tumači kao potpuna prodaja. Da te serije nije bilo, ostalo bi još tržišta, uključujući i Srbiju, na kojima Persson nije preveden, pa bi samim tim bila onemogućena i perspektiva da se nekada upoznamo i sa njegovim tvrđim romanima.

Persson se od ostalih skandinavskih pisaca detektivskog romana između ostalog razlikuje po tome što policijska hijerarhija ima vrlo značajnu ulogu u njegovom pisanju. Ako je Henninga Mankella zanimalo naličje švedskog socijalizma, teme nerazrešene nacističke prošlosti, porodičnih izopačenosti, mračna strana humanitarnih intervencija u Trećem svetu, Perssonove romane naseljavaju policajci sa ekstremno desnim tendencijama, agenti tajnih službi koji prekoračuju ovlašćenja i vladaju državom iz senke, i prikazi policajaca kao antičkih bogova – bića koja imaju ogromnu moć ali svu niskost pobuda običnog čoveka.

Jedna od ključnih inovacija u skandinavskim krimićima upravo i jeste bio odnos detektiva u odnosu na policijsku hijerarhiju – pogledajmo recimo seriju Bron – uprkos brojnim razlozima da joj se ne veruje Saga nailazi na punu podršku starešina. Može se reći da je Persson svoju internacionalnu karijeru mogao da započne tek onda kada je kroz Backstroma ponudio svoj originalni pristup pozicioniranju detektiva u odnosu na starešine i sistem u celini.

Iza Mankella ostaje nova era švedskog krimića. Persson je njen deo. A njen deo smo i mi, ne samo kao čitaoci sve brojnijih i sve boljih prevoda, ili kao fanovi sve prihvaćenijih televizijskih ekranizacija, već i kao zemljaci brojnih junaka, ne samo gangstera i robijaša već i onih na koje se sumnja da su promenili tok istorije upucavši Ulofa Palmea. Na petnaestu godišnjicu svrgavanja čoveka koji nam je obećao švedski standard, napustio nas je pisac koji se neprekidno bavio njegovim naličjem.

*cover foto: Erik Refner