Da li imate preko 18 godina?
DaNe

Sunce nikad više

U Boru uskoro počinje snimanje filma o zagađenju i rudniku koji uništava jednu zajednicu. Snimanje ovog filma možete pomoći kupovinom samoodrživog mikro ekosistema.

Autor:

Grupa mladih filmskih stvaralaca iz Beograda pokrenula je kampanju Održi svet, podrži film kako bi prikupili dodatni novac za realuzaciju filma Sunce nikad više, koji se bavi temom zagađenja i rudne eksploatacije u Srbiji. Oni su osmislili Pointless baštu, samoodrživi mikro ekosistem, sačuvan u staklenoj posudi, kao pravi mali isečak prirode.

Pored prikupljenja novca za snimanje filma, kampanjom žele da skrenu pažnju na sve lošije ekološke uslove u kojima živimo,  ali i da Pointless bašte probude želju za stvaranjem malih zelenih oaza, bilo da se radi o prostorima u uglu stana, radnog prostora, ili na terasi, u dvorištu i parku ispred zgrade. 

Sunce nikad više je kratki igrani film reditelja Davida Jovanovića i scenariste Đorđa Kosića. Glavni lik filma, dečak Dule, sa roditeljima živi u malom selu na istoku Srbije. Duletov dom nestaje kao posledica eksploatacije multikorporativnog rudnika koji se proširio skoro do kućnog praga porodice, dok Dule kroz vizuru dečijeg optimizma, bajkovitosti i mistike po prvi put upozaje surove zakone sveta odraslih.
Film je podržan na konkursu za sufinansiranje studentksih završnih filmova Filmskog centra Srbije, a radi se u koprodukciji Fakulteta dramskih umetnosti i Pointless filmsa. Pointless films je kreativna grupa koju čine mladi filmski umetnici, nastala kao prostor za istraživanje, prostor u kom se veruje u hrabrost, eksperiment, intuiciju, i provokaciju – odatle i naziv kreativne grupe.
David Jovanović, režiser filma, student je četvrte godine filmske i televizijske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iza sebe ima nekoliko kratkih igranih filmova – Ubistvo radi ubistva ili umetnost radi umetnosti, Sandman i Divan dan. Đorđe Kosić, koji je diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, učestvovao je u stvaranju pomenutih filmova i napisao drame Sada nije juli, koja je svoju praizvedbu imala u Gradskom pozorištu Semberija u Bijeljini i Uspavanka za Aleksiju Rajčić, za koju je dobio Sterijinu nagradu za najbolji savremni domaći dramski tekst 2020. godine. Sa Đorđem Kosićem smo razgovarali o filmu Sunce nikad više.

Kako ste došli na ideju da snimite film o ljudima koji žive u mestu koje nestaje zbog otvaranja rudnika u njegovoj neposrednoj blizini?

Ta ideja zapravo nije došla odmah. Kad smo počeli da razvijamo priču, a to je bilo pre više od četiri godine, taj scenario je bio sličan po atmosferi i mestu događanja, uvek ta neka stalna magla i dim u jednom selu, ali je nešto falilo. Onda smo David i ja pre dva leta zajedno snimali kratki dokumentarni film gde smo se susreli upravo sa jednim takvim mestom pokraj rudnika (fotografije koje vidite su mahom odatle). Ljudi i prizori koje smo tamo videli bili su vrlo upečatljivi, neki od njih toliko da biste verovatno, kada bi ih videli u nekom filmu, pomislili “ma ovo je žestoka stilizacija, ovo je preterivanje”. I taj osećaj, kao i priča o rudniku, o zagađenju, sve su više rezonovali sa nama, i prirodno su se “uvukli” u scenario.

Priču zapravo posmatramo iz vizure jednog dečaka. Šta vas je motivisalo da jednu tešku, mučnu temu o zagađenju i lošim uslovima života na jednom prostoru ispričate iz te perspektive?

Deo inspiracije takođe je došao iz tog dokumentarnog iskustva koje sam spomenuo. Ono što je i Davidu i meni bilo neverovatno u tom selu jeste spoj životne energije, pozitivnosti koji su emitovali meštani u kontrastu sa užasom u kom svakodnevno žive. Zagađene reke, prašina koja uvek lebdi nad selom, stalna buka, vazduh koji je otrovan i za biljke i za ljude, i na kraju sam taj rudnik koji prosto ne reaguje na višegodišnje žalbe i proteste… i opet pored svega toga, nema letargije među ljudima. Deca koja tamo rastu se igraju, istražuju, njima je taj krajolik, koji na momente podseća na pustinju ili neku negostoljubivu planetu, jedini dom i najdraže igralište. U liku Duleta, dečaka, hteli smo da spojimo ta dva: dečiji osećaj za čarobno i maštovito i razigrano, i objektivno vrlo sumornu “odraslu” realnost koja sve okružuje. Ideja filma negde jeste da ove dve perspektive mogu da međusobno utiču jedna na drugu i dopunjuju se, u oba smera.

 

Kažete i da su uprkos zagađenoj vodi i zemlji, prašini i smogu od koga se često ne vide nebo i sunce, ljudi u mestu gde snimate optimistični i veseli. Kako to objašnjavate?
Mislim da je to ta neverovatna osobina života kao takvog da se prilagodi. Kao kad vidite maslačak kako niče iz asfalta u najprometnijoj, najnegostoljubljivijoj ulici, znate, uprkos tim automobilima, pešacima koji gaze preko njega, psima koji po njemu vrše nuždu, on i dalje nekako opstaje, raste, žuti se. Svestan sam da ovo poređenje možda zvuči neumesno, ali mislim da je zapravo vrlo tačno, najčešće na kraju krajeva većina ljudi neće ni primetiti taj maslačak, kao što većina javnosti nije svesna problema sa kojima se ljudi poput ovih iz naše priče susreću, a nadležne institucije često biraju da ih ne budu svesni. I onda, kad znate sve to, zamišljate da je tim ljudima jako teško, i zaista jeste, ugrožena su im najosnovnija ljudska prava, ali na njima to ne vidite, vidite samo tu pozitivnost i glad za životom. Čini mi se da humor tu igra jako važnu ulogu, i to često crni humor, on je ona kašičica meda, da se lakše progutaju ti kamioni i kamioni gorčine.
Pruža li nam ovaj film nadu da je neke stvari moguće promeniti?
To će svakako biti do individualnog doživljaja svakog gledaoca. Naravno, voleo bih da je pruži, i mislim da glavni likovi svakako dožive promenu kroz film, pitanje je samo koje su proporcije te promene. Možda je i ta unutrašnja promena dovoljna a nekad i neophodna za opstanak, jer je jedina moguća. Mislim da ovim filmom svakako želimo da isprovociramo to pitanje mogućnosti promene, šta je neophodno da bi se ona desila. Za mene lično, kraj filma je vrlo optimističan i pun nade. Samo možda ta nada ne dolazi iz pravca iz kog bi se to očekivalo.
Realizaciju filma prati i ekološka kampanja. Kako ste došli do ideje da male ekosisteme pakujete u teglice i tako dođete do dodatnog novca? 
Ideja je došla, svakako, upravo iz te finansijske nužde, ali i iz želje za podizanjem ekološke svesti. To koliko je ta tema važna postaje jasno kad pomislite koliko se o zagađenosti vazduha sve više govori širom podneblja, a ne samo u mestima pored rudnika. Onda smo pomislili: kada već prikupljamo novac, hajde da to uradimo na način koji je kvalitetan, da ljudi zaista žele da kupe te teglice, ne samo iz želje da pomognu film ili da podrže tu ekološku ideju, već i jer su ti ekosistemi, osim što su jedini koji mogu da prežive kvalitet vazduha u Srbiji, zaista nešto jako originalno i jako lepo. Elda Stanković, naša dizajnerka, je glavni odgovorni krivac za taj drugi deo, jer ti ekosistemi stvarno izgledaju sjajno, mislim, ispašće da sada to pričam samo da bi ih reklamirao, ali zapravo ovo kažem jer stvarno super izgledaju. A takođe i da bi ih reklamirao.

Kada počinje snimanje filma, koliko će trajati, gde će biti sniman i kada možemo očekivati da ga publika prvi put pogleda?

Snimanje počinje sredinom marta, u Boru, i trajaće malo više od dve nedelje. Premijeru očekujemo ili na jesen ove godine, ili na proleće sledeće. Do tada zadržavamo dah u iščekivanju, a malo i da bismo štedeli pluća.

Ukoliko želite da budete deo zajednice koja se trudi da svet u kom živimo učini smislenijim ili da se vaše ime nađe na odjavnoj špici filma, posetite Instagram i Facebook Pointless Filmsa li pišite na basta@pointlessfilms.rs kako bi se dodatno informisali i naručili Pointless baštu.

Lajkuj:

Tagovi:

Ostavite komentar:

Slični članci: