Sterijino pozorje

U utorak, 26. maja u Novom Sadu počinje 60. jubilarno Sterijino pozorje. Na jednom od najrelevantnijih regionalnih festivalu, koji će trajati do 3. juna, publika će imati priliku da vidi ukupno 16 dramskih predstava, od kojih su devet u takmičarskoj konkurenciji i tri u međunarodnom programu “Krugovi”. 

Utorak, 26. maj u 20h

Stevan Koprivica / PROVIDENCA, po motivima drame “Ujka Vanja” A. P. Čehova / režija Egon Savin

“Providenca” je locirana u Boku pred početak Drugog svetskog rata. Ovo je priča o čežnji, o bokeškoj melanholiji, o neostvarenim snovima, autodestrukciji, zatomljenoj seksualnosti, ali i vremenu nadolazećeg fašizma.

Nagrada za najbolju predstavu na IX Festivalu mediteranskog teatra “Purgatorije” 2014. godine, jednoglasno je dodijeljena predstavi “Providenca” u produkciji domaćina – Centra za kulturu Tivat, uz obrazloženje žirija: “Providenca” razvija detalje iz života u stiješnjenoj, provincijalnoj i istodobno nadnaravno lijepoj i “odveć ljudskoj” uvali. Već od prvog svjetla na pozornici što se naslućuje kroz poluzatvorene rebrenice visokih prozora iza kojih je samo prazan bijeli zid i pred kojim likovi sjede i čekaju, gledalištem počinju zračiti ponavljajuće nade i razočaranja, mirisi, dahovitost, škrti dodiri, duboka usamljenost lica koja žive u posve neobičnom mediteranskom prostoru, u tom usjeku između mora i brda. Sjajan glumački ansambl prenosi to stanje svojim gledaocima. On nije vođen samo stručnom i sigurnom rukom reditelja Egona Savina, nego i svojom ličnom posvećenošću”.

Sreda 27. maj u 19h

Ivan Cankar / KRALj BETAJNOVE / režija Eduard Miler

U središtu komada Kralj Betajnove je fabrikant, silnik i kandidat za poslanika Jožef Kantor koji je preduzimljiv, egocentričan, manipulant, nasilnik… Potkupljivanje, prljavo lobiranje i spletke njegov je metod za postizanje cilja, a kada ni to nije dovoljno Kantor ne preza ni od ubistva. Niko se ne usuđuje da upre prstom u njega, iako svi znaju za njegove zločine. Upravo suprotno. Kantor je vođa, kralj Betajnove koji uživa svako poštovanje.

Po rečima Žanine Mirčevske, dramaturga predstave, sa pozicija neoliberalnog kapitalizma, može se reći, Kantor podstiče razvoj Betajnove i uspstavlja red u Betajnovi. Kad ne bi bilo Kantora – ne bi bilo ni Betajnove, Betajnova je toga itekako svesna i njen je cilj da brani njegov ultimativni autoritet čak i ako Kantor prizna da je ubica. Betajnova je korumpirana i sluganska zajednica.
Budući da je tematski korpus sluganstva u Cankarevom delu veoma bogat, autori predstave, po rečima Mirčevske, smatrali su da ga u predstavi što više treba iskoristiti. Tako se rodila ideja o songovima koji su, pre svega, replika Cankarevih dramskih tekstova. Unošenje songova u izvorni dramski tekst još više naglašava grotesknost sluganskog duha.

Songovi se višeglasno pevaju na način slovenačkih narodnih pesama, koje su izraz jedinstva i sloge, a svrha pevanja je sjedinjenje u bratstvu. U slovenačkim pesmama narod je lep, ponosan i uspravan. U songovima – sadržina je upravo obrnuta. Songovi su potvda kolektivu da je postigao dogovor kako da preživi gnjila Betajnova, rekla je Mirčevska.

Komad Kralj Betajnove prvi put je izvedan 1904 u ljubljanskom Deželnem gledališču u režiji Františeka Lijera. Ovo je već 37. slovenačka postavka Kralja Betajnove.

Sreda, 27. maj i četvrtak, 28. maj u 21h

Mira Furlan / DOK NAS SMRT NE RAZDVOJI, režija: Predrag Miki Manojlović

(…) “Pre svega tekst!“ Ali on, kao što to i sâma Mira Furlan zna, sâm po sebi, nije pozorište. Ona se hrabro suočila sa neograničenom količinom potisnutog bola i pretvorila ga u ono što Tomas Man zove “prijatan razgovor“, dakle u “razgovor koji ne služi više korisnoj izmeni misli…“ već je “razgovor u kome se navodi i izriče ono što znaju obe strane, sećanja, kazivanje naizmenično pesme…“ Kod Mire Furlan, “prijatan“ postaje razgovor o usvajanju bolesne devojčice, o ženi razapetoj na krst na Golom otoku, o rođaku koji je poludeo zbog javnog vešanja najboljeg prijatelja, o umiranju ljubavi… dakle o onome što znaju obe strane, u ovom slučaju, i glumci na sceni i publika. U jednom trenutku predstave zapitao sam se kako će se ovo završiti. Naravno, smrću, ali šta posle? Mira Furlan je pronašla maestralno rešenje. Posle smrti dolaze Čehov i pozorište.

Mira Furlan kao da je odrala kožu koja kod Čehova prekriva i u slutnju pretvara pulsiranje patnje, i fizičke i patnje duše, kao osnove života. Imam čudan utisak da smo predstavu gledali “unazad“, jer Čehov je zapravo pravi početak ove predstave.Ova predstava je bitna za ovaj pozorišni trenutak, između ostalog, i zbog svoje skromnosti i samo prividne jednostavnosti. Sve je maksimalno svedeno i dobrovoljno, puna srca, “žrtvovano“ zajedničkom cilju: i scenografija, i kostim i muzika Draga Mlinareca i grupe 220… Samo zato izgleda kao da je bilo lako jednom predstavom ostvariti veliki povratak na scenu i glume i glumaca, i kvalitetnog teksta, i života i publike za koju je “Dok nas smrt ne razdvoji“ pre svega povratak nade i vere u moć pozorišta.

Četvrtak, 28. maj u 19h

Dušan Kovačević / URNEBESNA TRAGEDIJA / režija i izbor muzike Veljko Mićunović

Kada sam početkom devedesetih gledao praizvedbu Urnebesne tragedije u Zvezdara teatru, imao sam godina negde koliko i Neven, dečak iz Kovačevićeve drame. Onaj što je na ivici da u potpunosti razume svoje postupke. Ni poslušan ni neposlušan. O svetu odraslih nisam razmišljao, imao sam svoja posla. A i odrasli su, sada to znam, imali svoja. Vreme u kom se jugoslovenski pasoš vrednovao kao kilogram zlata, postepeno je prerastalo u vreme rasula. Nacionalizam se pomaljao kao dominanta, divlji su krenuli da isteruju pitome, i tu su samo još kule od karata bile ono što jesu. Lako rušljive. Danas se za te devedesete s pravom kaže: “ko tad nije poludeo, taj nije normalan”.

Kovačevićeva Urnebesna tragedija već u svom naslovu sadrži protivurečnost koja autorski i glumački tim stavlja na test. Na prvi pogled sve ono što se događa ostavlja utisak isečka iz života jedne porodice: dva brata, gotovo stereotipno različitih priroda, moraju da odluče šta učiniti sa ocem koji je, silom prilika, pušten iz ludnice.

Nakon nešto više od dve decenije društveno-političkog ludila, kada smo državice uredno ogradili leševima, postavlja se pitanje šta bi iz savremene vizure valjalo akcentovati u Urnebesnoj tragediji? Psihološki realizam, uprkos realističnoj dramskoj situaciji, vodi u slepu ulicu, a prepoznatljive mentalitetske boljke, oličene sočnim i gorko duhovitim dijalogom, zavodljive su – ali bi mogle same sebi da postanu svrha.
I tu onda na teren dolazi fenomen sećanja koje, istina, nije potencirano u originalu Urnebesne tragedije, ali jeste često prisutan motiv dramskog rukopisa Dušana Kovačevića. U manjoj ili većoj meri, on o sećanju piše kao da je to neophodnost koja nam pomaže da prihvatimo prošlost, živeći u sadašnjosti. Sa ciljem da razumemo budućnost. I sve to vrlo oštro, a opet sa nekom naročitom toplinom. Kako razumemo sebe u tim okvirima? Koliko se ne poznajemo i ne sećamo sebe? I postoji li neko ko u tom “urnebesno tragičnom” svetu, u tom prelistavanju stranica sećanja, može da izađe bez ožiljka? Neko ko može da sruši utopiju da je “dete čovekov roditelj”? Teško. Ožiljak se zato i zove ožiljak. Urezan, dubok, zarasta samo kroz privid. Međutim ožiljak, apsurdno, ne mora da nas učini žrtvom. Naprotiv. Baš on treba da nas goni da balansiramo na toj osetljivoj granici između komedije i tragedije. Smireni, dovršeni, potvrđeni. Oslonjeni na svoje čvoruge.

Četvrtak, 28. maj u 21h

Miroslav Krleža / KRISTOFOR KOLUMBO, režija: Rene Medvešek

17. veljače 1917. godine, u jednom požeškom bircuzu Miroslav Krleža u svoje dnevničke zapise bilježi sljedeće misli: “Što je progres, postoji li uopće? (…) Ova tajanstvena fraza pojavila se takoreći tek prije nekoliko dana, i ljudi koji vjeruju u tu sliku, zovu se naprednjaci. Kao da postoji neki točak izvjesne nebeske kočije, koja se kotrlja historijskim drumovima i napreduje. Kamo?” Možda upravo na tragu tih misli, iste, još ratne godine mladi Krleža počinje pisati Kristofora Kolumba, dramu o posljednjoj olujnoj noći prije otkrića Novog Kopna prema kojem plovi admiralska lađa Santa Marija. Ta tzv. tragedija genija u kojoj je vizionarstvo pojedinca suprotstavljeno koristoljublju, okrutnosti, ludilu i smrtnom strahu mase, u kojoj je furiozan, ekstatičan ritam kolektiva kontrapunktiran zanesenom, utišanom pojavom Admirala pokušava odgovoriti upravo na pitanje: “Kamo?”, koje je danas jednako aktualno kao i, sada već davne, 1917.

U posljednjih sto godina granice unutar kojih živimo nekoliko su se puta mijenjale, Zemlja je strpljivo trpjela sve naše revolucije kao da nam zaista vjeruje dok tvrdimo da znamo odgovor na pitanje “Kamo?”. Danas, kada živimo deklarativnu ujedinjenost Europe, ali istodobno svjedočimo rasape koji tu istu ujedinjenost svakodnevno urušavaju, odgovor na pitanje “Kamo?” kao da je nemoguć. I iako nam se čini da koračamo naprijed, neprestano se zatječemo u Starom. Politička retorika oduzela je istinsku snagu napretku i promjeni. Kao da smo te riječi previše puta lijepili na naše barjake, a da nikada nismo znali što one uistinu znače. Je li želja za napretkom tek deklarativna fraza koju smo već odavno usvojili kao vlastitu? Jesmo li zaista spremni za Novo koje uvijek podrazumijeva promjenu? Gubi li pobuna svoju vrijednost ako ne teži promjenama duha? Možemo li danas, u trenutku različitih rasapa, još vjerovati u Utopiju, u onu Utopiju koja ne trpi institucionalizaciju? Ili nam je pak ta ista vjera jedina moguća opcija?

U riječima Krležina Kolumba možda je moguće potražiti odgovore na ta pitanja. Revolucija na koju on poziva revolucija je duha koja nas možda može uputiti “kamo”. Kolumbo je “pijan od zvijezda”, njegov pogled nije usmjeren prema Kopnu, nego u Nepovrat i jedino u što može biti siguran neizvjesnost je plovidbe. Novo koje priželjkuje nalazi se u nekim drugim sferama, gdje demagoške fraze i političke racionalizacije nemaju nikakvu snagu. U takvoj potrazi Novo nije plijen, u njoj se ne misli u kružnicama u kojima se sve vraća, nego u tangentama, u njoj se na putovanje otiskujemo sami. “Tu se radi o tome da se ustrajano i postojano plovi i leti sveudilj dalje i više!” Tu se ne smije “zaustaviti ni na trenutak”!

Petak, 29. maj u 19h

Zlatko Paković / IBZENOV NEPRIJATELJ NARODA KAO BREHTOV POUČNI KOMAD

Poučni komad poučava ukoliko se igra,
a ne ukoliko se gleda,
on uči izvođače, ne gledaoce.
Poučnom komadu nije potrebna publika,
njemu je potreban izvođač koji je željan vrline.
(…)

U kojoj je meri Ibzen bio uveren u moć teatra da menja društvo, dovoljno govori njegova izjava da će, dvadeset godina po njegovoj smrti, njegovi dramski komadi postati izlišni jer će, dakle, iskoreniti strahove i zablude iz temelja građanskog društva.

Zašto Ibzen Brehtom i zašto Breht Ibzenom, danas i ovde? Zato što se Ibzen protiv sadržaja kapitalističkog društva bori formom njegovog, građanskog pozorišta. Breht stvara revolucionarnu formu koja je u stanju da razori sam sadržaj kapitalističkog društva, zasnovanog na eksploatisanju ogromne većine od strane elitne manjine. Međutim, Brehtu je potreban Ibzen da ga podseti koliko je opasno imati povernja u partiju ili jednoglasnu kompaktnu većinu. Kao što ne smemo verovati građaninu koji svoju filozofiju liberalizma gradi kao ogradu svojoj udobnosti, od kože i kostiju koje skida kao profit sa grbače gubitnika, ne smemo imati poverenja ni u jednoglasnost kompaktne većine! Kako kaže doktor Stokman: ne verujmo istinama koje su toliko stare da su danas mrtve! A ko je doktor Stokman?

Petak, 29. maj u 19h

Milena Marković / ZMAJEUBICE, režija Iva Milošević

Pisan po narudžbi JDP, komad Zmajeubice je deo namere pozorišta da se u nekoliko različitih projekata pozabavi stogodišnjicom Sarajevskog atentata, stvarnim početkom dvadesetog veka. Sedamnaestogodišnji dečak sa oružjem, nesuđeni pesnik čije ime predstavlja istorijski simbol i čest predmet nesporazuma, kao glavni junak novog dela pesnikinje i dramatičarke čiji opus obeležava neprestano razbijanje predrasuda.

Komad, zasnovan kao “junački kabare”, neka vrsta ironičnog časa istorije, priča poznatu priču o atentatu uzavrelim poetskim jezikom kojim se iskazuje ključni zahtev – zahtev za slobodom. Nije reč o istorijskoj drami, nego o savremenom komadu koji tematizuje i preispituje poziciju današnjeg mladog čoveka u odnosu na taj vrhunski zahtev – biti slobodan. Na scenu bivaju izvedene istorijske ličnosti, zaverenici-mladobosanci, ali i svet običnih ljudi i njihovog različitog odnosa prema događaju i njegovom suštinskom značenju. Koloplet likova i situacija podrazumeva osam izvođača koji igraju gotovo nekoliko desetina likova i pojava.

Predstava Zmajeubice je deo programa obeležavanja Sto godina od početka Prvog svetskog rata u 2014. godini, koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Predstava Zmajeubice, kao deo projekta Unije teatara Evrope TERRORisms, dobila je podršku Programa kulture Evropske unije.

Subota, 30. maj u 19h

Nenad Todorović / HOTEL KOSOVO

Čekajući dvadeset godina da Kosovo bude umetnička tema nekim drugim, pismenijim autorima, crvljao sam radeći komade koji ga se ne tiču. Pošto je vrag odneo šalu, i pozorište je zaboravilo tu tragičnu farsu, drznuli smo se da vas onespokojimo pričom o njemu. (Mada, nikad nisam razumeo zašto je toliko teško smestiti Kosovo u sat i po pozorišne zabave.)

Gomile kvadratnih kilometara pod kojima leže leševi civilizacija kao humus za cvat novih mržnji, kilometri laži kojom će vas, silom fizike, očas pretvoriti u inženjere istine, teror koji će se pravdati osvetom žrtve, sve to su razlozi da se umetnik oseti prozvanim. Ako se ne slažete, ovo je predstava koju ne smete videti. Da vam ne kvarimo veče.

Subota, 30. maj u 21h

Branislav Nušić / MISTER DOLAR, režija Snežana Trišić

ATKOVIĆ (publici): Čujete li, gospodo? Pričaju se čitave bajke. Akademik je odlučio da piše raspravu u kojoj pronalazi Žanovo poreklo od sto pedeset godina. Zamislite! Jedan muzičar će komponovati “Todorovićev marš”. Iz opštinskog odbora predlažu da se jedna ulica nazove Žanovim imenom. Neki kreator kaže da će svoj novi parfem nazvati “Todorović”. Sve to možda prelazi vaša očekivanja, ali neću vam sad spustiti zavesu i preseći nedovršenu predstavu. Vidite i sami, mister Dolar je vrlo simpatičan čovek; mister Dolar je vrlo dobra prilika; mister Dolar je vrlo ugledan kandidat; mister Dolar je neodoljiv; mister Dolar je gospodar ženskih srca.
(…)
MATKOVIĆ: Jesi se ti to uplašio bogatstva?
ŽAN: Nisam se uplašio. Volim što sam bogat, ko to ne voli, samo, ne znam. Nije onako kako sam ja mislio. Pre, dok nisam imao, pa zaradim koliko zaradim i nekako mi slatko to i potrošim ga onako zadovoljno i stegnem onu poslednju paru u džepu… a ovo sad… ne znam, ali nije onako… Uh, gazda, kako je dosadno biti bogat!
(…)
NINA: Vidite ja sam velika idealistkinja. Moji ideali, moji snovi su… beli mermerni stubovi, između njih se uvija široko stepenište… Prekriveno debelim sagovima, između njih još i lusteri, lusteri… Veliki… bronzani… Sa kristalim kamenjem. Ogromne stepenice vode u te moje sobe… apartmane… Moji apartmani… O, bože! … Dozvolite mi da zažmurim, onda ih vidim… Moji apartmani… Bela soba, zelena… Soba, plava soba… I uopšte sobe svih duginih boja… Dok izlazim iz saune… Moje lične sobarice… Ogrću me čistom svilom… Silazim niz stepenice, bodigard me prati… Portir se klanja… Duboko… Otvara teška, staklena, velika vrata optočena mesingom… Izlazim, ispred me čeka vozač… I on se duboko klanja stojeći pored moje pozlaćene limuzine… Otvara vrata i ja ulazim… (Uzdahne duboko, pije) Pa onda, veliki prijemi, putovanja privatnim avionom, rivijera i obale severnog mora… Ikad sam jednom tati ispovedila svoje ideale, on mi je rekao: nema tog čoveka u našoj zemlji koji bi mogao da ti ostvari takav san… Ja sam počela da očajavam, a danas mi je otac rekao: Nina, jedini čovek, koji bi mogao ostvariti tvoje ideale je gospodin Todorovic! Samo gospodin Todorović! Eto, Živeli!

Nedelja, 31. maj u 19h

Filip Vujošević / ŽIVOT STOJI, ŽIVOT IDE DALJE / režija Jelena Bogavac

U današnjim okolnostima iscrpljenih energija, kada pisac ne mora da se bavi fikcijom, jer je stvarnost puna adekvatnih primera gde se pojedinac lako kontaminira, a još brže troši iznutra, mogućnosti pisanja komada koji pretenduje da bude društveno angažovan, svode se na život koji je prožet banalnošću. Do zasićenja. U tom kontekstu, priča o pozorištu koje igra pozorište, u pozorištu, dopušta kreiranje slike koja je prljava, ako treba i otvoreno konfliktna. Tj. ako se igra na kartu angažovanog. A taj fenomen se, po automatizmu, posmatra kao radikalna terapija koja sadrži sve iskrzane mitove o nastanku jedne predstave tog tipa.

Naglasak na otkrivanju procesa rada, a ne na rezultatu. Nasilno spajanje izvođača i publike. Navodno igranje dokumentarizma i katarze. Neskrivena manipulacija koja se pravda širenjem svesti. Pa sad ako je sve to još i minimal – vatriraće se unaksrno. Iz različitih zaseda. Možda zbog nesporazuma pozorišta sa vlastitim društvenim i političkim okruženjem, možda zbog političkih mehanizama puštenim u pogon da se zabašure događaji, možda zbog samoporažavajućeg gneva pojedinca kog niko više ne uzima za ozbiljno. A možda problem leži i u sveprisutnoj apolitičnosti. I na sceni i u publici. Jer na obe strane ima onih koji srčano veruju u to da se političnost plaća (tj. da npr. Soroš direktno isplaćuje akcize), kao i onih koji su do te mere izgaženi da ne mogu da overe zdravstvenu knjižicu, a nemaju ni za Bus Plus, pa je u tom smislu sasvim izlišno pitati ih: “Da li znate šta piše u Rezoluciji 1244?” Možda bi bilo bolje da suzimo već suženu perspektivu pa da se pitamo: “A šta biste sve Vi uradili za dvesta evra?”. Ili za manje.

Nedelja, 31. maj u 21h

Eden fon Horvat / KAZIMIR I KAROLINA / režija Snežana Trišić

“Kazimir i Karolina” Edena fon Horvata je jedan od najznačajnijih društveno kritičkih pučkih komada iz prve polovine dvadesetog veka. Pozadina ove poznate priče o “slomljenim srcima” je Oktoberfest 1930. godine. U toku jedne noći, kroz ljubavni rastanak Kazimira i Karoline, prelama se socijalno raslojavanje usled ekonomske krize, nadolazećeg fašizma i tek uspostavljenog kapitalizma. Njegova tema je inflacija duše u doba masovne nezaposlenosti. Karnevalska atmosfera vašara u oštroj je suprotnosti sa sumornom ljubavnom pričom između Kazimira i Karoline, koji uprkos svojoj ljubavi ne uspevaju da prevaziđu svoj ugroženi socijalni milje.

Ponedeljak, 1. juni u 19h i Utorak, 2. juni u 18h

Nenad Prokić / PRST OBARAČ METAK PIŠTOLj, režija Džejms Jarker

Prolog – London: dva čoveka, Optimista i Zanovetalo posmatraju sahranu Edvarda VII, razmatrajući mogućnost izbijanja rata. Obojica ginu na bojnom polju.
Berlin 1: Kajzer Vilhelm, njegov Načelnik generalštaba i Admiral planiraju preduslove koje treba obezbediti da bi Nemačka povela uspešan rat u Evropi radi proširenja teritorije svoje imperije.
Beč 1: Austrijski car Franc Jozef, njegov sin Franc Ferdinand i Ministar spoljnih poslova Grof Bertold diskutuju o mogućnostima ‘preventivnog rata’.
Beograd 1: Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević pokušava da zauzda Dragutina Apisa i Vojislava Tankosića, članove Crne ruke, tajne vojne organizacije koja želi da započne sopstveni rat.
Berlin 2: Kaizer je spraman i jedva čeka da uđe u predstojeći rat.
Beč 2: Franc Ferdinand odlazi u Sarajevo, ne sluteći da će biti žrtvovan da bi se opravdao osvetnički rat.
Beograd 2: Aleksandrov pokušaj da upozori Franca Ferdinanda je propao, a njegove kolege su spremne za predstojeći rat.
Sarajevo Gravilo Princip izvršava atentat na Prestolonaslednika Ferdinanda.
Bilo gde u Evropi: Izbija rat.
Finale – London: Zanovetalo objašnjava Optimisti zašto Veliki rat nije bio “rat za okončanje svih ratova”.

Ponedeljak, 1. juni u 21h

Dušan Kovačević / BALKANSKI ŠPIJUN, režija Cujoši Sugijama

Do sada smo na Sterijinom pozorju imali prilike da vidimo više različitih izvođenja dramskih dela Dušana Kovačevića. Balkanski špijun japanskog pozorišta “A La Place” za nas je jedinstvena predstava jer pokazuje kulturne razlike između Srbije i Japana ali i moguće tačke susreta i saradnje dve geografski veoma udaljene kulture.

Priča o “Balkanskom špijunu” u Tokiju izuzetno mi je zanimljiva jer je reč o sasvim drugoj kulturi i jeziku. Autokratski porodični sistem i vrednosti koje se poštuju kao neprikosnovena vladavina domaćina kuće, može da bude metafora vlasti. I to je osnova koja povezuje ovu priču čije je dešavanje u Beogradu, odnosno Jugoslaviji – sa današnjim Japanom.

Utorak, 2. juni u 19h

Branislav Nušić / DOKTOR NUŠIĆ / režija i adaptacija Kokan Mladenović

Obeležavajući jubilej rođenja Branislava Nušića, odlučili smo se za njegovu komediju koja je manje igrana, a kao i većina njegovih dela, i danas je aktuelna. Da bi se što kvalitetnije i bolje uradila ovako značajna predstava, spojila su se dva značajna pozorišta, vodeće pozorište u Vojvodini, Narodno pozorište Sombor, i vodeće pozorište u centralnoj Srbiji, Kruševačko pozorište. Ono što je u vreme nastanka Nušićevog komada bilo tek naznaka jedne društvene devijacije, jedan beskrupulozni postupak novih bogataša, u međuvremenu je postalo manir našeg doba.

Mišljenja smo da je, u vreme kada naša zemlja preživljava neuništivu estradizaciju svakog sistema vrednosti i kada evidentna inflacija znanja i obrazovanja uzima svoj danak u našem svakodnevnom i javnom životu, Nušićeva komedija “DR“, svojim komičkim zapletom i ubojitošću satirričke oštrice, zaslužuje da progovori sa scene jednim novim pozorišnim jezikom, koji će, uz autorske stihove Marka Šelića Marčela, predstavljati ne samo zanimljiv pozorišni događaj, već i žestoki obračun sa devijacijama našeg vremena.

Utorak, 2. juni u 21h

Miroslav Krleža / VUČJAK / režija Ivica Buljan

(…) Jedno od svojih najboljih i najizvođenijih dramskih djela Miroslav Krleža je nazvao Vučjak. Naziva ga po mjestu u kojemu se radnja odvija, a odvija se posljednje godine Prvoga svjetskog rata, kada je ishod rata već svima jasan. U situaciji rasula i beznađa, ekonomskoga i moralnoga siromaštva, situaciji u kojoj luđaci jedini govore istinu, kako će reći glavni lik drame Krešimir Horvat. Već samim imenovanjem mjesta događanja, Krleža nas uvodi u atmosferu koja se kroz dijaloge protagonista vrlo jasno karakterizira: to nije selo, to je prije vučja jazbina, pakao, Sodoma i Gomora, kako ga naziva jedan od likova (Hadrović), a odmah zatim blato, blato i blato, smrad i trulež gdje u kućama zaudara po plijesni, a po tavanu se množe štakori…

Horvat napušta Zagreb i redakciju Narodne sloge, jer mu je tu svega dosta, budući je tu sve krivo postavljeno i ovdje čovjek mora da ode do đavola. Ja više neću ovdje da gnjijem, kaže on i odlučuje se za selo u kojemu će biti učitelj u školi u kojoj nema ni sedamdesetoro djece u četiri razreda. Vidio sam fotografiju, kaže dalje. Lijepa zidanica! Simpatična! U voćnjaku! Zamisli, trešnje u cvatu, sunce. Dakako, to je samo san jednoga autentičnog gubitnika. Ono što će ga dočekati i prije nego stigne u Vučjak, bit će hladnoća i snijeg, metar duboki snijeg. Dočekat će ga razbojnici, vojni bjegunci, zelenaši koji će ga orobiti i teško raniti, pa je Horvatov dolazak na cilj odmah obilježen krahom. Marijana na jednome mjestu tu opasnost izvan sela sažima jednostavnom rečenicom: Ovi zelenaši, pak vuci!

Sreda, 3. juni u 20h

Džozef Stajn i Džeri Bok / VIOLINISTA NA KROVU / režija Atila Bereš

Mjuzikl Violinista na krovu (Fiddler on the Roof) jedno od najpopularnijih dela u povesti ovog žanra, će se u novoj verziji pojaviti pred novosadskom publikom – kao rezultat prve zajedničke saradnje Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház) i Srpskog narodnog pozorišta. Delo autorskog trija Džozef Stajn (tekst) – Džefri Bok (muzika) – Šeldon Harnik (tekst songova), inače nastalo na osnovu romana slavnog Šoloma Alejhema “Tejvje i njegove kćeri”, Violinista na krovu kroz priču o sudbini osiromašenih Jevreja u carskoj Rusiji početkom prošlog veka, na uzbudljiv, potresan ali i humoran način govori o tradiciji i progresu, o mukama običnih ljudi i njihovoj nadi u bolji život.

Podjednako bitan elemenat univerzalne atraktivnosti i privlačnosti Violiniste predstavlja muzika, zasnovana na narodnom melosu ruskih i poljskih Jevreja tog doba. U rediteljskoj vizuri Atile Bereša (gosta iz Mađarske), Violinista na krovu se pojavljuje i kao savremena priča o suživotu, toleranciji i prevazilaženju razlika.

Ulaznice za predstave 60. Sterijinog pozorja se mogu rezervisati od 20. aprila (ponedeljak) putem telefona (021) 451-273 u vremenu od 9-15 sati. Prodaja ulaznica počinje 14. maja, u vremenu od 10-17 časova u prostorijama Sterijinog pozorja. Pojedinačna cena ulaznica za predstavu “Providenca” koja otvara 60. Sterijino pozorje iznosi: parter 1.000,00 dinara, balkon 800,00 dinara. Pojedinačna cena ulaznica ostalih predstava iznosi: 600,00 dinara, a za balkon 400,00 dinara.