Da li imate preko 18 godina?

Sterijino pozorje nekad i sad

Odomaćena savremenost

Before, Sterijino pozorje u Novom Sadu bio je festival koji se zvao Jugoslovenske pozorišne igre. After, to je festival koji nosi ime kuće posvećene domaćem pozorištu, dokumentaciji, izdavaštvu, međunarodnoj saradnji, sa primarnom misijom od osnivanja 1956. – da brine o razvoju savremenog dramskog teksta (ovo “domaćem” eufemizam je za “nacionalnu neopredeljenost” ne u kontekstu jugonostalgije, nego vrlo kompleksne i ovde nepotrebne priče).

Danas, posle još jednog festivalskog izdanja, 64. po redu, kako taj razvoj izgleda iz kritičkog ugla?

Prošle godine, selektor Sterijinog pozorja bio je Boško Milin, koji se opredelio da pozvane predstave dominantno predstavljaju nove, neafirmisane dramske pisce, bez obzira na evidentan rizik. Ove godine, selektor Svetislav Jovanov odlučio se za provereniju formulu, odabravši listom sve već etablirane autore, kao što su Sterija, Simović, Vida Ognjenović, Tanja Šljivar, Maja Pelević. Takozvane praizvedbe – prva izvođenja novih dramskih dela – ponovo su pala u drugi plan. Sterijine nagrade, pak, sa izuzetkom “savremnog dramskog teksta” Vide Ognjenović (“Kozocid”), su mahom pripale upravo najjačem što pozorište trenutno ima – predstavama, njihovim autorima i akterima koji nose snažan pečat savremenog (“Hasanaginica” Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz). To podrazumeva istraživački, inovativan i predan dramaturški rad (Vedrana Božinović) koji dramski tekst povezuje sa stvarnošću, ali i sa glumcima kao ravnopravnim autorima u stvaranju predstave; režiju koja vodi računa da ne bude interpretacija, uprizorenje drame, nego i jedinstveno umetničko delo koje uzima u obzir celovit korpus savremenog muzičkog, likovnog i scenskog stvaralaštva (Andraš Urban); pozorište koje će to podržati (nije slučajno takva predstava uspela baš u Novosadskom) i publiku koja je dovoljno obrazovana i željna nečeg što korespondira sa aktuelnom umetničkom, pa i društvenom stvarnošću.

Svetislav Jovanov je svoj izbor obrazlagao “krizom režije” (slobodna interpretacija autora ovog teksta), istovremeno hvaleći nastojanja domaćih pozorišta da im na repertoarima budu zastupljene nove generacije, pa i poetike. Ono što je viđeno na festivalu, tako je ostalo u ogromnoj meri već viđeno, bez ikakvih naznaka da se u našim pozorištima zaista događa “razvoj dramskog teksta”.

Krenimo redom.

“Petrijin venac” prema romanu Dragoslava Mihailovića, u dramatizaciji Mile Mašović-Nikolić i režiji Bobana Skerlića, Ateljea 212, pravo je iznenađenje. Kad bi se šalili. Poznata literatura, film još poznatiji… Najzbudljiviji trenutak predstave bio je onaj negde skoro na pola, kad se upalio titl namenjen gostima Sterijinog pozorja. Ocena publike – visoka. Moglo je izgleda da se uživa u igri glumaca, kostimografiji Tatjane Radišić i još nekolicini atraktivnih vizuelnih rešenja. Ono da Petrija bude predstavljena kroz tri ženska lika – Petrija Mlada, Petrija Gradska, Petrija Udovica – atraktivno je samo spolja i donekle dinamizuje stvar, jer prave promene u svemu ovome zapravo nema.

Petrijin venac

“Zla žena” Jovana Sterije Popovića, u režiji Ive Milošević, Narodnog pozorišta Subotica, dobra je predstava. Ne za publiku, kako je to uobičajeno, nego na nju, kao uzbudljiv zadatak. Iva Milošević je totalno rasturila Steriju komediografa i poučitelja, dajući mu šmek savremenog provokatora javnog mnenja. Zla žena, Sultana, sada je zla zbog zlog okruženja u kojem se jedino batina obznanjuje kao stub društva. Publici se predstava i nije baš svidela.

Zla žena

“Neustrašive – Kao i sve slobodne devojke” Tanje Šljivar, u režiji Salome Dastmalhi, Dojčes teatra Berlin, pravi je primer nerazumevanja. Kao prvo, novih generacija, jer komad je o deci 21. veka. Kao drugo, savremene dramatugije u kojoj velika većina ovdašnje publika i dalje traži ko je kome šta kad i kako. Kao treće, kulture koja brine da i mladi imaju svoje mesto u teatru, i na sceni i u publici, kako bi i teatar s njima preživeo ropotarnicu istorije.

“Hasanaginica”, hit i već je opisana u prethodnim redovima. Publika se složila da je predstava vrlodobra, a slobodno bi se moglo reći i – odlična!

“Karolina Nojber” Nebojše Romčevića, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, Narodnog pozorišta Republike Srpske, Banjaluka, po svojim scensko-izvođačkim kvalitetima, bukvalno je predstava koja je zalutala na festival. Izlizani (jedna od najizvođenijih “savremenih domaćih” drama) Romčevićev tekst o nemačkoj, tačnije pruskoj glumici, rediteljki, radikalnoj kritičarski i reformatorki pozorišta, tačnije društva, polarizuje narodnu od visoke kulture i (ne) ukazuje koliko su jedna i druga prožete, pogotovo u današnje vreme svega i svačega. Kokan Mladenović je ostvario drugačiju, novu inscenaciju, ali sa podjednako izlizanim konceptom u kojem glumci preuzimaju uloge arbitara, tuže i nas i sebe, a onda i sude, pa spaljuju na lomači. Još da zapale pozorište, iz pepela bi možda nešto još i niklo. Drugačije. (Kokan Mladenović osvaja Sterijinu nagradu za režiju!?!)

“Kozocid” Vide Ognjenović, u režiji Vide Ognjenović, Gradskog pozorišta Crna Gora, još je jedna viđena predstava (vidi “Je li bilo kneževe večere”). U predstavi o planskom istrebljenju koza zarad podizanju žitnice Evrope, stiglo se od metafore o mitomaniji (Kosovo), do metafore o megalomaniji (Beograd na vodi), kao da se ništa nije promenilo. Vida nije. Hiljadu likova, hiljadu replika, jedna lucidna po(r)uka: “Aman, ljudi, šta radite!?! (Sterijina nagrada za tekst savremene drame!?!)

“M. I. R. A.” Andraša Urbana, Bitef teatra. Uf, kakva predstava! Duhovita, bolna, burna, nežna, savremenim scenskim izrazom – dramaturgijom Vedrane Božinović nastala, razvijena iz par anegdota o Miri Traililović, o Bitef festivalu, povezana i sa Mirom Karanović koja nije (samo) Petrija, nego i sve druge žene, pojave koje je “domaća” okolina odbacila, ućutkala, pa i ubila, sistematski, na živo. Pravo pozorišno slavlje, uživanje… Možda i zato što ga nemamo baš puno, i često.

“Bolivud” Maje Pelević, u režiji Maje Pelević, Narodnog pozorišta Beograd, trebalo bi da bude satiričko osveženje ne samo Sterijinog pozorja. Trebalo bi da bude gorko-smešna veza između propalih fabrika, pozorišta, gomile investicija, pravih emocija i pravih pohlepa, ljudi i vlastodržaca. Trebalo bi da bude poletna, razdragana, ironična i cinična – osvežavajuće kritička… Ali, nije.

Before, Sterijino pozorje bilo je nešto zaista važno. After, sve je više festivala, važnijih tokova koji promašuju Novi Sad.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: