Šta smo gledali na FESTu – sedam filmova kroz sedam recenzija

Za beogradske ljubitelje kinematografije period od 25. februara do 6. marta bio je pravi praznik. Tokom ovih deset dana organizovan je 50. jubilarni FEST, a u osam bioskopa širom grada mogli smo da gledamo čak 88 igranih i dokumentarnih dugometražnih filmova svetske i domaće produkcije. Danas govorimo o sedam naslova koje smo gledali na ovom festivalu.

Strahinja Banović (2021.)

 „Banović Strahinja“ je epska pesma koju je većina nas verovatno čitala u srednjoj školi. „Strahinja Banović“ je, s druge strane, ekranizacija za koju se nadamo da će u budućnosti biti uvrštena u redove obavezne filmske lektire.

Ova reimaginacija poznatog epa u režiji Stefana Arsenijevića prati dvoje ekonomskih migranata iz Gane koji su poslednjih godinu dana proveli u azilu u Srbiji. Dok se Samita (Ibrahim Koma) trudi da se prilagodi novonastalim okolnostima, trenirajući za lokalni fudbalski klub, zarađujući novac sa strane i prisvojivši za sebe ime Strahinja, njegova žena, mlada glumica Ababuo (Nensi Mensah-Ofaj), znatno se teže snalazi u teškoj svakodnevici.

Ono što sledi je priča izuzetnog emotivnog naboja, koja na jedan inteligentan i pre svega ljudski način preispituje naša shvatanja o ljubavi, poreklu, pripadnosti i ceni koju plaćamo onda kada rešimo da sledimo svoje snove. „Strahinja Banović“ je film koji prosto ne smete propustiti.

Mrak (2022.)

„Mrak“ Dušana Milića obećava mnogo toga, međutim, čini se da sve do samog kraja ne uspeva da dočara sopstvenu poentu. Pred publikom je film koji oslikava sudbinu jedne od mnogih porodica na Kosovu koja se tokom Martovskog programa 2004. godine bori za osnovno preživljavanje. Sa centralnim fokusom na Milici (Miona Ilov), devojčici koja u teroru svakodnevice pokušava da napiše pismo Ujedinjenim Nacijama o uslovima svog života, ovo ostvarenje istražuje teškoće sa kojima se suočavaju ona, njena majka (Danica Ćurčić), deda (Slavko Štimac), kao i malobrojni preostali stanovnici njihovog sela.

I pored realističnog prikaza jednog istorijski kompleksnog perioda, Milić se odlučuje za specifičan žanrovski pristup tematici, stavivši ovaj film u kontekst maltene „paranormalnog“ horora. Dok posmatramo kako se ovim junacima dešavaju naizgled natprirodne stvari, za neinformisanu publiku lako je da zaboravi koja je to poruka koju „Mrak“ u stvari želi da pošalje. Jedino je odjavna špica ta koja u dva do tri paragrafa iskazuje jasnu političku angažovanost, s tim da bi se lako moglo reći da je za tako šta bilo premalo i prekasno.

Idemo, idemo (2021.)

Dirljivo je reč koju možda i suviše često koristimo kada opisujemo filmove, a ipak, „Idemo, idemo“, nova ekranizacija američkog režisera Majka Milsa, zaista personifikuje ovaj pridev do maksimuma. Sve je u ovom dugometražnom ostvarenju toplo i sentimentalno, opirući se standardnim klišeima na koje inače nailazimo u delima koja se bave odnosima koje gradimo sa decom.

U 110 crno-belih minuta publika ima priliku da gleda kako se Džoni (Hoakin Feniks), blag i pomalo letargičan radio novinar, tokom nekoliko nedelja stara o svom nećaku Džesiju (fantastičnom Vudiju Normanu), dok njegova sestra (Gabi Hofman) odlazi u Portland kako bi se pobrinula za Džesijevog bipolarnog oca. „Idemo, idemo“ je nesvakidašnji film koji se ne plaši da, nauštrb dinamične radnje, mesto ustupi nežnoj studiji likova i njihovih komplikovanih odnosa. Ovo je oda porodici i roditeljstvu, strpljenju, praštanju, čudnovatosti dece i njihovih kompleksnih razmišljanja koja ne prestaju da nas iznenađuju, vešto upakovana u najtopliji film koji ćete, verovatno, ove godine imati priliku da pogledate.

Crvena raketa (2021.)           

Da se o tabuiziranim temama u javnosti sve više priča, te da poslednjih godina u umetničkoj industriji imamo određeni trend istraživanja pornografije kao profesije, jasno se vidi i u novom filmu „Crvena raketa“ režisera Šona Bejkera. Uzevši moralno sivog antiheroja, „glumca za odrasle“ Majkija Sejbera (Sajmon Reks), za glavnog junaka svoje drame, Bejker nas šalje u Teksas, gde gledamo kako se ovaj nekadašnji uspešni „performer“ suočava sa plejadom ljudi o koje se tokom života i više nego ogrešio.

Konflikt, doduše, ne prestaje tu, te se kao publika ubrzo upoznajemo i sa maloletnom Jagodicom (Suzanom Son), prodavačicom u radnji za krofne koja postaje glavna meta jednog predatora. Koliko god neprijatno bilo posmatrati određene scene, bolno svesni načina na koje odrasli muškarac pokušava da eksploatiše svoju nesvesnu žrtvu, Bejker tendenciozno prikazuje „sivilo“ ovakvih situacija, zanimajući se za granične situacije u kojima se manipulacija krši sa dobrovoljnim pristankom.

Ipak, sa sjajnom prvom polovinom i važnim pitanjima etike koja se konstantno nameću tokom filma, Bejkerovo ostvarenje sa velikih visina naglo pada u svojoj završnici. Dok su se odnosi između likova i njihovi psihološki profili pažljivo gradili tokom prvih sat i po vremena, poslednja četvrtina „Crvene rakete“ naizgled ne zna šta sa svim tim treba da uradi. Ono što je mogao da bude sjajan i filozofski zahtevan film, postaje loše raspetljano klupko u kojem se gubi glavna poenta priče, zarad komične i gotovo akcione sekvence koja pažnju skreće sa ozbiljnosti tematike.

Pica od sladića (2021.)

Pol Tomas Anderson jedan je od onih režisera čijim se filmovima iz godine u godinu najviše radujemo. Upravo zato, „Pica od sladića“ jedan je od naslova koji su entuzijasti sedme umetnosti željno iščekivali još od kada je prvi put najavljen. Možda je zato i razočarenje koje je usledilo kada je konačno stigao do velikih ekrana i bilo toliko gorko.

Mada je Andersonov najnoviji projekat praznik za oči, pun fenomenalnih kadrova, estetike Kalifornije 70ih godina, divnih boja, još divnije kostimografije i sjajnih performansa Alane Haim i Kupera Hofmana, ono što „Pici od sladića“ nedostaje je konkretan zaplet i čvrsta struktura. Govorivši čisto o vizuelnom nivou, ovaj film se može gledati do besvesti, ali sa trajanjem od 2 sata i 10 minuta, čini se da sadržaja nema ni približno dovoljno u odnosu na stil. Događaji se jedan za drugim nižu nepovezano i bez dodatnih objašnjenja za publiku, a zbog epizodičnog karaktera filma ni u jednoj situaciji se ne zadržavamo dovoljno kako bismo marili za bilo šta što se u njoj dešava.

Ovaj film više nalikuje mini-seriji, nasilno pretvorenoj u dugometražno ostvarenje, nego kinematografskom delu koje samostalno uspeva da stoji na obe noge. Koliko god lepo bilo za gledanje, malo je iskupljujućih faktora koji „Picu od sladića“ čine zanimljivom i vrednom paže, čak i pored nominacije za Oskara.

Mračna kći (2021.)

Dok „Idemo, idemo“ na roditeljstvo gleda sa jednim blagonaklonim i zahvalnim stavom, čak i u situacijama kada je staranje o detetu veći zalogaj nego što smo u  stanju da progutamo, režiserski debi „Mračna kći“ Megi Džilenhol postavlja se kao svojevrsna antiteza. Rađen na osnovu istoimene knjige poznate italijanske autorke Elene Ferante, ova adaptacija analizira iskustvo majčinstva, pitajući nas da li zaista svaka žena želi i treba da ima potomstvo.

Tumačivši ulogu Lede, Olivija Kolmen po običaju pruža sjajan performans, međutim, Džesi Bakli, koja igra Ledu u njenim mlađim godinama, neočekivana je zvezda ovog filma. Kroz brojne flešbekove, Bakli dodatno produbljuje psihologiju ovog lika, te nudi kontekst neophodan za razumevanje kasnijih postupaka ove junakinje koji je nedostajao u Ferantinom izvornom štivu. Ekranizacija „Mračne kći“ samim tim jedan je od retkih primera u kojem film zaista jeste bolji od knjige, mada je težina, otuđenost i oporost same priče i dalje sveprisutna kada je reč o tematici. Šta će te izvući iz ovog ostvarenja i koliko će vam se ono dopasti izuzetno zavisi od vaših individualnih stavova, ali je, makar zbog estetike grčkog leta, definitivno vredno gledanja.

Jahači pravde (2020.)

Činjenica je da publika prosto obožava Madsa Mikelsena, pa tako nije čudo što je njegov najnoviji film, Jahači pravde Andersa Tomasa Jensena, imao veliku gledanost na ovogodišnjem FESTu. Nažalost, reklo bi se da je malo onih koji su u ovom ostvarenju videli nešto zaista dobro i vredno pažnje.

Ovaj danski naslov pokušava da pomeša nekoliko prilično oprečnih žanrova, prezentujući nas sa jednim eklektičnim i naivnim konačnim proizvodom. Između scena brutalne i nasline akcije, izmešana je komedija sa jakim elementima porodične drame. Međutim, dok gledamo Jahače pravde, nemoguće je a da se ne pitamo dokle više treba da gledamo filmove o zatvorenim, emotivno istraumiranim muškarcima, gde i unutrašnji i spoljni konflikti zavise od njihove sposobnosti da pričaju o svojim osećanjima. Štaviše, događaj koji pokreće radnju, po običaju je smrt supruge, čija je glavna funkcija ta da stravično umre posle svega dve do tri replike – tehnika naracije koja je seksistička, koliko i već viđena.

Mada je ovaj film mestimično duhovit, humor se u globalu oslanja na jeftine šale, fokusirajući se i suviše često na karikiranje fizičkog izgleda likova kako bi izmamio osmeh. Osim nekoliko simpatičnih momenata i određenih ekscentričnih sporednih likova, Jensenovo ostvarenje ne donosi ništa novo, osim ako niste ljubitelj klišea i labavijih zapleta.