Šta je stvarno važno za mene?

Praško Kvadrijenale je događaj koji danas predstavlja najveću platformu za istraživanje različitih oblasti scenskog stvaralaštva – od artikulacije fizičkog prostora za igru i dizajna dekora, kostima, zvuka i svetla u pozorištu, do umetničkih i kustoskih praksi do kojih se dolazi ukrštanjem i preklapanjem arhitekture, scenskih i vizuelnih umetnosti. Ove godine Srbija je predstavljena u dve selekcije, Nacionalnu selekciju čini 10 autora tačnije 10 radova, dok se studentska selekcija sastoji od zajdničkog rada 14 studenata. Ono što je grupa studenata želela da pokrene kao temu, nije prikazano kroz klasičnu reviju radova, već kroz eksperiment koji je prikaz jednog procesa, a po formi je takođe – proces. 

Kako zemlja koja je nekada geografski pripadala jednoj drugoj teritoriji i čije su se ideološke, društvene, političke i kulturne vrednosti poslednjih dvadeset godina menjale, može da se predstavi ljudima koji o tome znaju malo? Šta mladi ljudi, koji nisu učestvovali u procesu izgradnje ovih vrednosti zapravo o njima misle? Postavka je inspirisana pozicijom i značajem politike u savremenom društvu, kao i odnosom koji politika danas uspostavlja sa umetnošću i kulturom. To je bila glavna tema, u okviru koje je proces iznedren kao pod tema, i može biti shvaćen u najširem smislu reči – od direktne reference na kapitalno delo Franca Kafke (u čijoj kući u Pragu se nalazi izlagački prostor), preko shvatanja stvaralačkih procesa u savremenoj umetnosti, do uspostavljanja odnosa prema procesima koji određuju društveni, politički, ekonomski i ideološki karakter današnjeg sveta, i posebno Srbije u tom svetu.

Tokom četvoromesečnog procesa pripreme i promišljanja rada koji će izložiti, studentima je važna bila tema kreiranja ličnog identiteta u turbulentnim političkim okolnostima, kao i njegovo usklađivanje sa nametnutim identitetima. Proces pričanja priče se ispostavio kao najbolji put a studenti su odabrali lične predmete kao artefakte kroz koje pričaju svoje priče. Priče o detinjstvu, odrastanju, porodici i svemu što ih čini onime što jesu danas.

Proces pričanja priča postaje alat pomoću koga studenti uvode publiku u prostor svog uspostavljenog zajedničkog identiteta.

Priče se pričaju u različitim formatima i medijima, ali uz pomoć ličnih predmeta autentično vezanih za same priče. Više od sto artefakata planski je raspoređeno u manjoj prostoriji paviljona. Duh ove prostorije naveo je autore rada da ga prepoznaju i koriste kao fundus artefakata u kome se predmeti čuvaju dok ne dođe vreme da njihova priča bude ispričana, tačnije dok prostor ne bude otvoren za publiku. Na pozornici, u prostoru izvođenja, pričanjem priča studenti svoj grupni identitet dele s publikom u procesu koji teži uspostavljanju barem privremenog, kolektivnog identiteta svih učesnika.

Drugim rečima, pitanja razvoja, inetrpretacije ili reinterpretacije, kao i načina predstavljanja radova ostaju otvorena do trenutka susreta s publikom. Tek na samom Kvadrijenalu biće jasan čitav potencijal rada, do tada, do susreta sa publikom on je tek u prvoj polovini svog života. Studenti će u Pragu za vreme trajanja Kvadrijenala u svom paviljonu biti svaki dan svih deset dana, po osam sati dnevno, što je ujedno i vreme otvoreno za posetu publike.

U trenutku kada je konkurs raspisan prijavilo se 68 studenata iz čitave zemlje, od kojih je 48 izabrano za drugi krug. Potom toga je sledila radionica sa rediteljem Oliverom Frljićem koja je , po studentima, imala posebno mesto i značaj kao smernica za dalje preispitivanje i razumevanje političkog konteksta. Na samom kraju odabrano je 15 studenata, a to su Natalija Bogdanović, Pavle Dinulović, Katarina Đorić, Iva Ilić, Dejan Kostadinović , Anđelka Marković, Sofija Mitrović, Vladan Perić, Nikola Radosavljević, Aleksandra Rakić, Vladimir Savić, Milica Stojšić, Luna Šalamon i Tamara Tomanić.

Posebno je važno naglasiti da se radi o sintezijskom projektu, nastalom pod mentorstvom i uz podršku različitih umetničkih i stručnih radionica, koji obuhvata stvaranje, realizaciju, produkciju i izvođenje rada. Mentori koji su učestvovali u radu sa studentima su Daniela Dimitrovska, Vladimir Ilić i Dušan Mamula, dok kustoski tim čine Tatjana Dadić Dinulović (teoretičar scenskog dizajna) Marko Lađušić (akademski vajar) Dobrivoje Milijanović (dizajner zvuka) Dejan Miljković, (arhitekta) Vesna Mićović (fotograf) Janko Ljumović (pozorišni producent) Dragan Stojčevski, (scenograf) Oliver Frljić (pozorišni reditelj) i Sanja Maljković (arhitekta i scenograf).