Da li imate preko 18 godina?

Srodne duše Mirjane Vrbaški

O finim slojevima između realnosti i fikcije, nepripadanju i ogoljavanju istine.

Mirjana je fotografkinja koja je uvek nekako živela “preko” (Kanada, Srbija, Holandija, Nemačka). Bavi se sobom kroz umetnost, a umetnošću kroz objektiv kamere. Njeni ikonografski portreti žena koje fotografiše su bezvremeni.

Mirjana-Vrbaski-VersesOfEmptiness-001

Verses of Emptiness – Girl

U Beogradu si, ustvari, manje živela nego po inostranstvu, sada tako nekako ispada računica?

Tako sada ispada. Sada imam 37 godina, a u Srbiji sam živela do 16-te.

Interesovanje za fotografiju je uvek postojalo, međutim, ti si u Kanadi upisala studije engleskog jezika i književnosti.

Interesovala sam se za fotografiju od gimnazije i čak sam išla na kurs fotografije u Kanadi, u srednjoj školi. Međutim, na bavljenje fotografijom sam tada gledala kao na nešto od čega ne može da se živi, što je potpuno smešno i ironično, jer sam upisala književnost koja uopšte nije bila praktičniji izbor. Mislim da deca od 17 godina ne znaju baš uvek dobro šta hoće, naročito kada izađu iz klasičnog sistema obrazovanja, a očekuje se od njih da naprave životni izbor. Zato je to kod mene možda potrajalo malo duže, pa sam tek u 27. godini odlučila da to čime se trenutno bavim (tada komunikacije) nije nešto što me interesuje i da želim da studiram na umetničkoj akademiji i bavim se fotografijom. Tada sam upisala KABK u Hagu i krenula u to kao u novu avanturu. Na akademiji sam potpuno opsesivno ušla u fotografiju, nisam htela ni sa kim da se družim, htela sam samo da fotografišem, jer sam nekako mislila “ja sam u Kanadi već obavila žurkanje i studentski život” a i kolege na klasi su bili dosta mlađi. Za njih je to negde i bilo vreme da te stvari proživljavaju. Ja sam tu došla sa potpuno drugim fokusom, mnogo jasnijim i određenijim.

Kada bi sada napravila paralele između te tri geografske tačke – Kanada, Srbija, Holandija, kakva bi kriva mogla da se napravi? Da li postoje neke dodirne tačke između tih tvojih životnih celina koje su određene geografskim položajima, obzirom da su se bitni periodi tvog životnog školovanja dešavali na tri različita mesta?

U svim tim različitim iskustvima uvek je postojala jedna konstanta, a to je osećaj da ne pripadam. U jednom trenutku je to čak postalo sastavni deo mog života, to se sada prosto podrazumeva. Ni u Srbiji se više ne osećam kao da pripadam pošto toliko dugo ne živim tu. Ustvari, uvek kada dođem osećam se kao kod kuće, ali primećujem da ipak razmišljam na drugačiji način, da imam druge navike. Doduše, ono što ostaje jeste činjenica da se kroz Beograd krećem automatski, po navici, on stvarno jeste moj grad. I da sa ljudima iz Beograda i ex-Jugoslavije najlakše ostvarujem kontakt. Sa njima to nekako ide bez razmišljanja i najprisnije je. To je ostalo, taj način interakcije, i to mi jako mnogo znači. Ti odnosi mi, što se kaže, ogreju dušu. Mislim da to ima veze sa time što sam tu provela svoje formativne godine, tu sam ipak odrasla.

Da li ti je taj jezik interakcije, formiran u detinjstvu u Beogradu, pomagao ili odmagao u daljem životu po inostranstvu?

U Kanadi mi je to jako odmagalo, jer su tamo interakcija i prijateljstva drugačiji. Kanađani su plemenita nacija, ali su njihova rezervisanost i prenaglašena pristojnost za mene bili mučni. U Holandiji kao da sam prodisala. Holanđani su sličniji Srbima, direktni su i iskreni, mada i mnogo nekomplikovanjiji od Srba. Sa njima je razgovor jednostavan i praktičan, nema gubljenja vremena. U svakom slučaju, čini mi se kao da sam ceo život u nekim procesima prilagođavanja kulturama u kojima živim.

Kako ti procesi utiču na to čime se baviš?

Verujem da svaki umetnik pravi autobiografske radove pa su tako i moji radovi autobiografski. Oni se svakako baziraju i vrte oko mojih iskustava. Mislim da nije slučajnost to što sam odlučila da fotografisem žene izvlačeći ih iz svakog konteksta, to što na fotografijama otklanjam garderobu koja bi pripadala nekom stilu i zamenjujem je neutralnom, stavljam modele u neutralan prostor – “neprostor” – i pokušavam iz njih da izvučem nešto univerzalno.

Da li to za tebe predstavlja neku vrstu definicije bežanja od tih silnih uslovljavanja?

Moguće je da od žena koje fotografišem pravim neku vrstu srodnih duša. Verujem da mi mnogo njih zapravo uopšte nisu slične, no prepoznam u njima potencijal da na fotografiji iz njih izvučem nešto sto me gane, što mi je blisko.

Da li onda veruješ u to da toliko srodnih duša može da postoji? Da li bi sve te žene na tvojim fotografijama stvarno mogle da budu tvoje srodne duše?

Mislim da u njima postoji element koji ih povezuje, ali da je ostalo kreacija, umetnički izraz. Moje fotografije su velikim delom fikcija.

A koja su to emotivna stanja koja te ispunjavaju u životu, a koja se nalaze na tvojim fotografijama? Koje su to emocije koje tražiš u tim portertima?

Generalno u životu i u fotografiji volim stvari koje deluju iskreno, koje ne deluju konceptualno. Nemam ništa protiv konceptualne umetnosti. Međutim, dela koja ostavljaju najveći utisak na mene su ona koje deluju toliko nepretenciozno i iskreno, kao da su jednostavno to što jesu. Volim i takve ljude, koji su autentični bez da išta pokušavaju da budu.

Ako kažeš da je sirova čistoća to što te najviše privlači kod ljudi, ali i u nekom umetničkom delu, kako praviš izbore žena koje će se naći ispred objektiva, obzirom na to da ih ne poznaješ? Na kraju tvoje fotografije, tj. njihovi portreti, imaju upravo tu pročišćenost o kojoj pričaš. Koliko ima razočarenja u tim izborima?

Nemam jako interesantan odgovor na ovo pitanje. Prosto,  proces je intuitivan – vidim ih i na sekund se zaljubim u njih, osetim potencijal u njima. I to je sve. Probam pa ili uspe ili ne uspe. Interesantno je to što sam malopre rekla da u umetnosti volim jednostavnost i iskrenost, a neposredno pre toga da su moje fotografije fikcija. To je upravo ono što je Verner Hercog jednom rekao: “Da bismo ispričali istinu, nekada to najbolje možemo da uradimo kroz fikciju”. Potpuno se poistovećujem sa tim pristupom. Prikazujem moje ideje o čistoći i iskrenosti time što ih zapravo kreiram.

Da li te fotografija kao medij sputava i gde su ta ograničenja koja ti ne prijaju?

Ne sputava me, izazov mi je. Ono što volim u slikarstvu ili u crtežu je to što je sam medij, od sloja boje na platnu do poteza olovke na papiru, uvek jedan lejer između posmatrača i onoga sto je prikazano. Taj lejer predstavlja distancu koja daje prostora za interpretaciju i fantaziju. U fotografiji se taj lejer često zanemaruje zato što se na fotografiju u početku gledalo kao na dokumentaciju realnosti. Ono sto me zanima je –  kako u fotografiji napraviti taj među lejer? Mislim da zapravo tek sada počinjem da se oslobađam i dajem sebi za pravo da radim šta god hoću na slici i sa slikom. Da prihvatam da ne postoje granice.

A kako znaš da staneš?

To je isto intuitivna stvar. Osetim kada slika odgovara mojim vrednostima i estetici. I onda stanem. Kada primetim da mi neka slika prelazi u koncept i poprima stav koji je bitniji od emocije koju sam pokušala da izrazim, uvek stanem i vratim se unazad.

Serija Tier

Šta je sledeće?

Radim na dva projekta, jedan o procesu menjanja i kako nekada taj proces ume da bude bolan. I jedan o portretima životinja. Oba su dosta drugačija od portreta žena koje sam do sada radila, a opet vrlo su bliski jer su i oni proistekli iz ličnih iskustava i procesa.

Kada opet planiraš da dođeš u Beograd?

U julu ili avgustu ove godine… kao i uvek!

 

www.mirjanavrbaski.com

Lajkuj:

Komentari:

  1. Petar says:

    Pokusavajuci da citam tvoj interview sam postao svestan da govorim srpski kao dete od 6 godine. Ali ipak sam dosta razumeo. Tvoje slike nisi samo za gledati nego da se meditira.

Ostavite komentar:

Slični članci: