Filmovi o fudbalu: Sporedno, a najvažnije

Kada počne Evropsko prvenstvo u fudbalu, po ko zna koji put ćemo živeti jednomesečnu letnju histeriju koja nastupa svake druge godine (naizmenično u režiji UEFA i FIFA) čiji će krajnji ishod biti trijumf najbolje fudbalske reprezentacije u okviru datog takmičneja. Tih mesec dana gledaće se samo fudbal, pričaće se samo o fudbalu. U različitim kontekstima doduše, ali za ostale teme neće ostati mnogo mesta. Zato nije loše kao uvertiru pogledati neke igrane i dokumentarne filmove inspirisane i posvećene najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Mislim na fudbal, ne na politiku.

Oni koji s nestrpljenjem iščekuju da igre počnu ovde će naći neke zanimljive naslove koji će biti zgodni za zagrevanje pred početak takmičenja na kojem i ovog puta sada već tradicionalno ne učestvujemo. Onima koji fudbal ne mogu da smisle ovi filmovi doneće zanimljiva saznanja koja ih možda zainteresuju za igru u kojoj ne vide ništa više od 22 budale koje trče za loptom na travi. Jer, drame na zelenom terenu i one oko njega često su znale da budu veće od okvira fudbala, pa veće i od života.

THE DAMNED UNITED (2009)

Ne postoji ništa lepše u sportu nego kada autsajderi stignu do samog vrha. To je ono u čemu većina ljudi pronalazi identifikaciju s igrom i njenim učesnicima. Uživanje je gledati tim od pola milijarde dolara čiji majstori izvode bravure koje su talentom i radom doveli do nivoa da ih izvode rutinski, svaki ljubitelj sporta to voli.

Ali kada neka Steaua, Grčka ili Lester stignu do titule, kada se neko na koga niko ne tipuje promuva do završnice to je nešto što uliva nadu da su čuda moguća.

Takve situacije pobijaju skoro pa egzaktnost sporta po kojoj u društvu bogatih i moćnih oni koji to nisu nemaju šta da traže. Ako je pravo merilo talenta i uspešnosti sposobnost da pretekneš one koji su po adutima kojima raspolažu bolji od tebe onda je Brajan Klof najbolji fudbalski trener svih vremena. Teško da je neko napravio veći podvig u ovom sportu od njega. Sredinom sedamdesetih došao je u Notingem Forest koji je tada bio na dnu druge divizije, uveo ga je u prvu (današanju Premijer ligu), osvojo je, a onda dva puta zaredom osvojio Kup evropskih šampiona (današnja Liga šampiona). “The Damned United” je biografski film o Klofovoj karijeri sa pomodnim dramaturškim pristupom u kojem radnja ne obuhvata ključni deo biografije junaka nego period pre toga (“Dnevnik motorscikliste”, “Koko pre Šanel”). Tako i ovaj film ne govori o čudu koje je Klof napravio u Notingemu, već o jednom manjem čudu koje je izveo nekoliko godina ranije u Derbi Kauntiju. Tu je otkrio svoj redak alhemičarski talenat da gubitnike pretvara u pobednike, da sa dna stigne na vrh. I Derbi Kaunti je zatekao na dnu druge divizije. Prvo ga je doveo u prvu, a onda doneo klubu i titulu prvaka Engleske. Priča o Brajanu Klofu, koji je svet fudbala osvojio svojim ekstrentričnim karakterom mnogo pre Žozea Murinja nije samo priča o fudbalu već o trijumfu volje, duha i srca nad establišmentom, moći i kapitalom.

ONCE IN A LIFETIME: THE EXTRAORDINARY STORY OF THE NEW YORK COSMOS (2006)

Slučaj “Bosman” je sredinom devedesetih uveo fudbal u potpuno novu eru. Jedan od ishoda njegovog razrešenja bila je mogućnost da klubovi u tim dovode neograničen broj stranaca. Ovakva odluka rezultirala je time da najbogatiji klubovi dovedu čitave “Legije stranaca” u svoje redove zbog čega je svaki od 5 najbogatijih klubova u tom trenutku izgledao kao moguća selekcija za tim sveta. Krajnji produkt slučaja je UEFA Liga šampiona kakvom je poznajemo danas, poluzatvoreno igralište najbogatijih. Najesktremniji primer fudbalskog super tima je bio Real Madrid početkom dvehiljaditih kada je uprava sprovela u delo projekat “Galacticos” i u klub dovela najveće fudbalske zvezde na planeti u tom trenutku (Figo, Zidan, Ronaldo, Bekam, Oven).

Prototip ovakve megalomanske filozofije napravljen je dvadest godina ranije na tlu na kojem se fudbal uvek jako teško primao – u SAD. Manijakalnošću i vizionarstvom Stiva Rosa, vlasnika kompanije Warner Communications, i njegovih partnera stvoren je Njujork Kosmos, multimilionski fudbalski montrum koji je pod zastavom kluba okupio Pelea, Đorđa Кinalju, Franca Bekenbauera, Karlos Alberta, na kratko i Johana Krojfa i još mnoge cenjene igrače iz celog sveta. Tim u kojem su igrali fudbaleri iz 14 zemalja (među njima i nekoliko naših od kojih je najsupešniji bio Vladislav Bogićević) odveo je fudbal na mesto na kojem se u matičnoj Evropi našao tek krajem devedesetih.  “Once in a Lifetime” je visoko estetizovan i neverovatno zabavan dokumentarni film sastavljen od dragocene arhive i intervjua napravljenih sa onima koji su preživeli ovu žurku.

“Žurka” je najadekvatnij termin za ono što je bio taj klub. To nije bio sportski projekat, to je bila bahata, skupa, dekadentna žurka čiji hajlajt je trajao punih 7 godina. Ono što je Studio 54 bio za svet zabave to je Njujork Kosmos bio za svet sporta.

Upravo je u Studiju 54 neretko i završavao ceo klub nakon odigranih utakmica. Svlačionica tima u veče meča više je ličila na bekstejdž Rolingstonsa nego na mesto gde se odigravaju sportske aktivnosti, uvek prepuna muzičara, glumaca i glumica, političara, grupi devojaka. Na policama fudbalera u svlačionici i pre i posle utakmica stajale su flaše viskija i kutije cigareta. Stiv Ros je bio na korak da od sokera stvori nacionalni sport koristeći ono što je za Amerikance uvek bio magnet: velike zvezde, glamur kojim je klub zračio i beskrajna zabava na stadionima. U fudbal je, po uzoru na druge popularne američke sportove, uveo: šou programe na poluvremenu, čirlidersice, maskote, hranu i piće. Provod je bio nikad bolji, a tribine prepune. Takva brza vožnja morala je kad-tad da završi u kanalu. Monstrum je sam sebe pojeo svojom megalomanijom. Ostatak lige nije mogao da prati Kosmos u njegovom finansijskom razmetanju i zato je dobar deo klubova odustao od daljeg učešća u ligi, a kada se ispostavilo i to da niko ne želi da gleda soker na televiziji, zabavi je došao definitivni kraj. Ovaj dokumentarac je vredno svedočanstvo o usponu i padu fudbala u Americi i neponovljivom ludilu sedamdesetih.

LOOKING FOR ERIC (2009)

U zemljama u kojima je fudbal svetinja igrači koji su ostavili najdublji trag u klubovima za koje su igrali su, a šta drugo nego – sveci. Jedan od igrača koji ima takav status je Erik Kantona za Mančester Junajted. Ken Louč u svojim filmovima već duže vreme istražuje socijalni milje Britanije, onaj koji stremi ka margini ili joj u potpunosti pripada.

Film “U potrazi za Erikom” je jedan od tih filmova iz njegovog opusa u kojem prilazi tematici iz ugla satire koristeći odnos običnih ljudi prema sportskim i pop kulturnim ikonama (a Kantona je i jedno i drugo).

Kada glavni junak, Erik Bišop, Kantonin imenjak, počne da tone pod teretom ličnih, porodičnih problema on pronalazi pomoć u savetovanju upravo sa idolom i herojem navijača Mančester Junajteda – Erikom Kantonom lično.

Jedini problem je što Kantona nije ništa drugo do halucinacija isprovocirana psihičkom nestablilnošću u koju je upao i opijatima za koje se uhvatio. Svoje beznadežno stanje Bišop počinje da rešava pomoću fiktivnih saveta svog imenjaka i heroja. Za njega je slavni fudbaler personifikacija spasa. Ono u čemu na kraju leži pravi spas je solidarnost i razumevanje među ljudima iz njegove okoline. Kantonin lik je za njih simbol svega najboljeg što čovek može da bude. Uprkos tome koliko je umeo da bude kontroverzan.

ONE NIGHT IN TURIN (2010)

Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. bilo je po mnogo čemu interesantno. Poslednji put nastupile su reprezentacije Zapadne Nemačke, Čehoslovačke, SSSR i SFRJ. Nemačka je sa jednom od najboljih selekcija u svojoj istoriji postala prvak Sveta. Kamerun je priredio senzaciju domogavši se četvrtfinala u kojem im je malo falilo da prođu dalje. SFR Jugoslavija je takođe bila na korak do polufinala i fenomenalnim igrama najavila dolazak svoje najtalentovanije generacije fudbalera ikada. Šteta, jer su se ubrzo nakon toga rasuli po svojim malim državama usled raspada Jugoslavije.

Prvenstvo je obeležio i nastup Engleza koji su se prvi put posle 24 godine vratili u svetski vrh i domogli četvrtog mesta što je njihov najveći domet na Mundijalima na stranom tlu.

“Jedna noć u Torinu” je atraktivan i napeto, gotovo trilerski, režiran dokumentarac. Insajderski nas uvodi u događaje unutar tima pre i tokom prvenstva i otkriva detalje o problemima s kojima se ekipa nosila i pritisku kojem su bili izloženi.

U zemlji koja je u tom trenutku bila u haosu u kakvom je bila Engleska, pritisnuta krizom koja ih drma i Tačerizmom koji misli da zna gde ih vodi, jedan od glavnih ventila za pražnjenje je, kako to obično biva, bio stadion. A fudbalska reprezentacija idealna meta za iskaljivanje besa javnosti. Fudbal je, za isfrustriranu naciju, bio i ostao najbolji džak za udaranje, svuda u svetu. Nezadovoljni stanjem u kojem je zemlja, kao i dugogodišnjim neuspesima nacionalnog tima, Englezi su Bobi Robsona i ekipu ispratili provokacijama i podsmehom. Novinari i navijači, koji kao da su više želeli poraz reprezentacije nego samu titulu, samo da bi bi imali povod da im se napiju krvi, vrebali su svaku priliku, čekali svaku sitnicu, koja bi bila povod za napad. A na terenu su u početku dobili tačno ono što su tražili, Englezi su igrali prilično nezadovoljavajuće. Međutim prolazili su dalje, korak po korak, nivo po nivo. Engleska svakako nije ekipa koja ume da osvoji simpatije publike, iz brojnih razloga. Ali selekcija u kojoj su bili četrdesetogodišnji Piter Šilton na golu, gospodin kakav je Geri Lineker, enfant terrible fudbala devedesetih Pol Gaskojin koji je u suzama napustio teren u Torinu ipak je bila nešto posebno. Provlačili su se do polufinalu gde ih je čekala Zapadna Nemačka i Englezi su u utakmici života doživeli poraz za dlaku. Tako blizu do finala a tako daleko. “Jedna noć u Torinu” jeste film o moralnim pobednicima, gubitnicama sa šampionskim oreolom. Sa prvenstva u Italiji, s takvim oreolom, dve reprezentacije su se vratile kućama – Engleska i Jugoslavija.

ESCAPE TO VICTORY (1981)

Teško da je nekad negde viđena čudnija ekipa od one koja nastupa u ovom filmu. Čak ni u revijalnim mečevima se nisu zajedno pojavili Silvester Stalone na golu, Majkl Kejn u sredini i Pele u špicu napada. Ono što “Beg u pobedu” čini specifičnim je to što ga je režirao Amerikanac, a znamo koliko je Amerikancima stalo do fudbala (ne računajući Italijane, Irce, Latinose i ostale kojima je ovaj sport deo folkolora).

Činjenica da u pitanju nije bilo koji Amerikanac već veliki i genijalni Džon Hjuston objašnjava kako je fudbal iz američke vizure prikazan ovako maestralno. U boljem razumevanju fudbalske igre sigurno je doprineo i naš Đorđe Milićević koji je učestvovao u pisanju scenarija.

U samom procesu snimanja ključnu ulogu u verodostojnom prikazivanju utakmica odigrali su profesionalni fudbaleri koji u filmu glume igrače: Pele, Bobi Mur, Osvaldo Ariljes i još mnogi koji su upravo u Americi proveli deo igračkih karijera.

Izmišljena ali ubedljiva priča smeštena je u vreme Drugog svetskog rata. Zasnovana je na mađarskom filmu “Dva poluvremena Pakla” koji je bio inspirisan istinitim događajem o utakmicama koje je Dinamo Kijev igrao sa selekcijom Vermahta u okupiranoj Ukrajini. Kada u nacističkom logoru nemački major među zarobljenicima prepozna bivšeg engleskog fudbalera dobija ideju o igranju egzibicionog meča u propagandne svrhe. Zarobljenici koji treba da odigraju utakmicu vide u tome priliku za beg iz logora i priključivanje francuskom Pokretu otpora, sam meč im je u potpuno drugom planu. Međutim na kraju ipak preovlada želja da se Nemcima na terenu pokaže ko je bolji i utakmica odigra do kraja. I ovde je fudbal, iako ispunjava veliki deo radnje, samo metafora za priču o snazi duha i borbi za slobodu u svakom smislu.

Kada uskoro počne EURO 2016. posvetite mu pažnju bez obzira na to da li volite fudbal ili ne. Jer možda će doneti neke nove događaje i junake koji će biti važniji od same igre. Kao Maradonina “božja ruka” u Meksiko Sitiju 1986. Ili Augentalerova kobna greška zbog koje se “nebo otvorilo” 1991. u Beogradu.