Spomenik jednoj društvenoj realnosti: “Let” Milice Mile Ristić

Nova sezona u Umetničkom prostoru U10 otvorena je izložbom „Let“ Milice Mile Ristić, koja će trajati do 1. februara. Kompleksna postavka, sastavljena iz četiri segmenta, delom simulacijom muzejske postavke prati najvažnije događaje iz istorije skupine ostrva Auter Benks u Severnoj Karolini, čime problematizuje teme koje pružaju opsežan kontekst za Milin video rad „Let“. Priča o Virdžiniji Der, prvoj belkinji rođenoj u Novom svetu, čije se rođenje uzima kao simbolični početak američke nacije, zatim prvi uspešan let braće Rajt, kao simbol napretka i optimistične budućnosti čoveka, zajedno sa savremenim interpretacijama nasleđa i turističke ponude ostrva, pokreću teme koje se tiču kako individualnih, tako i kolektivnih načina pamćenja i (zlo)upotrebe sećanja.

Video rad „Let“, kao dokument intervencije u javnom prostoru, predstavlja efemernu komemoraciju jednog tragičnog događaja, pogibiju pilota, koji se može tumačiti kao indirektna posledica svih ovih narativa, ali se rad može posmatrati i šire, upravo kao spomenik jedne društvene realnosti. O izložbi smo popričali sa umetnicom Milicom Milom Ristić i kustoskinjom Marijom Stanković.

Izložba „Let“ je puna narativa. Da li možete ukratko da izdvojite najvažnije tačke, koje su ključne za razumevanje izložbe?

Marija: Dominantni narativ izložbe je priča o prošlosti jednog mesta koju umetnica pronalazi difuzno raspoređenu u sadašnjosti. U pitanju je skupina ostrva Auter Benks, koja se prostire duž Severne Karoline i jugoistočne Virdžinije, mesto koje ima bogatu prošlost i zanimljive načine njenog pamćenja. Podnarativi izložbe jesu dve tematske celine posvećene istorijski važnim označiteljima prošlosti, kojima se sučeljavaju savremena čitanja i upotrebe sećanja na njih u vidu turističke ponude mesta i video rada „Let“ (2019), komemorativne umetničke intervencije u javnom prostoru, koja čini okosnicu izložbe.

Mila: Intervenciju u javnom prostoru, sam događaj pojave crnog banera u pejzažu, izdvojila bih kao ključni trenutak čitavog projekta. Video rad „Let“i deo crnog banera u okviru postavke svedoče o ovom događaju, a na izložbi oni su ključni istorijski artefakti i „muzejski“eksponati. Video je tu i kao rezultat svih istorija o kojima ostali narativi tokovi izložbe govore, čime ih on objedinjuje. Zvuk dodatno doprinosi povezivanju video rada i ostalih eksponata konstantno prožimajući prostor. Postavka se može posmatrati kao podloga za video rad, ali se može krenuti i obrnutom logikom. Naziv izložbe dodatno upućuje na intervenciju u javnom prostoru kao ključni trenutak.

Sama postavka je višeslojna i sastoji se iz nekoliko delova, ali dve glavne celine su ona „muzejska“ i druga na kojoj je predstavljen Milin video rad, a koji beleži umetničku intervenciju u prostoru. U kakvoj relaciji su ove celine? Da li vam je cilj bio da publika postavku posmatra kao integralni umetnički projekat, ili mislite da će ona poverovati u vašu „iluziju“ da se nalazi u muzeju i da su artefakti koji su predstavljeni muzejski predmeti?

Mila: Cilj postavke jeste bio sagledavanje svih eksponata kao integralne celine, koja sadrži poglavlja, podnaslove. Namera pri postavljanju je bila prostorno organizovanje eksponata u problemske celine. U pitanju su „istorijski isečci“, tako da postavka pruža i mogućnost hronološkog čitanja, međutim naglasak nije na njemu već na temama koje svaka celina problematizuje.Projekat može imati mnoštvo (galerijskih) formata, izložba koja je u toku je jedna mogućnost. Ono što je bilo posebno važno pri formulisanju izložbe kao simulacije muzejske postavke jeste kontekst u kojem će se ona pojaviti, a to je galerija koja je jasno orijentisana ka savremenoj umetnosti i čija će publika očekivati takav sadržaj. Nije postojala briga da će publika pomisliti da se Umetnički prostor U10 naglo preorijentisao.

Marija: Postavka jeste integralni projekat koji ima za cilj da simulira muzejsku postavku sve do onog trenutka kada posmatrač pogleda eksponate izbliza. Multimedijalni karakter izložbe provocira „iluziju“ i ruši auru autentičnih, skupocenih i vrednih muzejskih eksponata sa namerom da pokrene na razmišljanje o vrednosti i o tome kako ona nastaje, ko o njoj odlučuje, što vodi do toga šta pamtimo, kako i zašto.

Mila u ovom projektu ima višestruku ulogu: ona je i umetnica i kolekcionarka i kustoskinja. S obzirom na to da na izložbi praktično imamo postavku u postavci, ko je zapravo kustoskinja čega? Kako ste međusobno podelile te uloge?

Mila: Preuzimanje kolekcionarske i kustoske logike se nametnulo kao najpogodniji način rada sa vrstom materijala sa kojom sam se susrela. Postupak aproprijacije, kao i korišćenje čitave kolekcije ili izložbe kao medija nije nešto novo i u istoriji umetnosti postoji mnoštvo primera takvih umetničkih praksi, zbog čega mi se ni u jednom trenutku nije učinilo kao da napuštam svoju standardnu ulogu umetnice. Bilo mi je jasno da saradnici u različitim segmentima realizacije mogu dosta da doprinesu, pa su se tako projektu pridružili Bojan Ivović i Ivan Đurović pri snimanju video rada, Aleksa Borković pri montaži i Marija Stanković pri realizaciji izložbe. Bez svih njih bi projekat izgledalo dosta drugačije. Saradnik sa obrazovanjem u polju muzeologije i heritologije je bio očigledan izbor kada je izložba bila u pitanju. Marijin udeo u izložbi je izuzetno značajan i vidljiv, od najšireg formulisanja problemskih celina postavke, do detalja kao što su stilske odlike legendi ili raspored predmeta na postamentima.

Marija: Mila je ovom izložbom napravila značajnu promenu u svojoj umetničkoj praksi koja je do nedavno proizlazila iz tradicionalno shvaćene kategorije medija, imala je naglašen manuelni pristup radu koji nastaje, koji je materijalan i taktilan. Sada je posredi umetnički pristup konceptualne osnove, Mila koristi strategije kolekcioniranja, baštinjenja, kustosiranja, služi se različitim medijima zarad ideje, koja se prostire i kroz njene ranije radove, a to je odnos prema sećanjima, načinima pamćenja i potrebi za intervenisanjem. Moja uloga u ovom izložbenom projektu ticala se konkretizacije Milinog istraživanja i jezičke formulacije koncepta koji je umetnica vizuelno i problemski dokučila.

Marija Stanković

Izložba sadrži dosta faktografije, simulira muzejsku postavku tj. predstavljanje javnog sećanja, dok zapravo izloženi predmeti dobijaju specifično značenje samo u kontekstu Milinog iskustva i narativa. U kom trenutku si odlučila da od ovoga napraviš umetnički projekat koji sadrži elemente muzealizacije i na koji način si prikupljala predmete?

Mila: Ideju o pravljenju umetničkog projekta sam imala pre godinu dana i na njoj aktivno radila sve vreme. Planiranje puta, dobijanje vize, traženje saradnika, proces komunikacije sa avio-kompanijom, prikupljanje predmeta, organizacija i realizacija izložbe su faze projekta koje sam imala u vidu od početka. Pravljenje kolekcije predmeta i simuliranje muzejske postavke pri njihovom izlaganju je postojalo kao početna ideja. Predmeti su sakupljani planski, imala sam okvirnu listu kakve bih sve predmete želela da uključim. Proces istraživanja mi je ukazao na mnoge stvari koje u početnoj fazi nisam uzela u obzir, pa se ta lista vremenom dosta menjala. Period aktivnog prikupljanja je trajao oko pet meseci. U zavisnosti od traženog predmeta kretala sam se od buvljaka, suvenirnica, supermarketa, radnji u muzejima, do onlajn kupovine i aukcija.

Na koji način se razlikuju mehanizmi baštinjenja u Srbiji i SAD? Izložba ostavlja utisak da se u SAD baština komercijalizuje, ponekad i do granica banalizacije, dok u Srbiji njen potencijal ne koristi dovoljno i ona u svetu masovnog protoka informacija ostaje nevidljiva.

Mila: U SAD konstantno ponavljanje istorijskih obeležja u svakoj prilici i na svim nivoima deluje nametnuto i usiljeno, mehanizam koji je dosta zanimljiv i sumnjiv. Ono što ga odlikuje je konstantna identitetska potvrda koja biva instrumentalizovana, iza plemenite ideje čuvanja i negovanja sećanja na prošlost po pravilu stoji profit. U Srbiji se takva atmosfera ne oseća, ona je dijametralno suprotna. Obeležja prošlosti su obično skromnija, često nepostojeća. Nisam sigurna da li je u pitanju nemar, a teško je poverovati da još uvek niko u tome nije uvideo finansijski potencijal.

Ono što se izdvaja kao posebna problematika kada je nasleđe uopšte u pitanju, ali naročito zanimljivo u Srbiji je korigovanje, isključivanje i uvođenje obeležja u skladu sa trenutnom geopolitičkom situacijom.

Marija: Iako se konteksti razlikuju, mislim da suštinske razlike u mehanizmima i modelima pamćenja nema, ima ih u (ne)efektivnosti, nametanju/prezentaciji sadržaja i želji da pamtimo, odnosno zaboravljamo. To je pitanje odgovornosti, ne samo institucija već i pojedinaca.

Identitet poginulog pilota je publici nepoznat. Ipak, lokalci bi verovatno prepoznali o kome je reč (a i mi ostali imamo dovoljno informacija da bismo lako mogli da ga pronađemo na internetu). Da li njegovi prijatelji znaju za ovaj rad i šta misle o njemu?

Mila: Identitet poginulog pilota, kao i ime kompanije za koju je radio, ostaje nepoznato jer je reč o nečemu mnogo širem od pojedinačnog slučaja i likovno rešenje, crno polje, ukazuje na tu širinu. Porodicu nažalost nisam uspela da kontaktiram iako sam imala nameru. Zajedničkom prijatelju nisam uspela direktno da prenesem vest, međutim sigurna sam da je obavešten. U vremenskom periodu koji sam provela u Severnoj Karolini, kada je crni baner pušten, imala sam prilike da razgovaram sa lokalcima i neki su naslutili o čemu je reč, dok su drugi saznali od mojih prijatelja koji su unapred bili obavešteni. Reakcije su bile pozitivne i pokrenule su niz gotovo ispovesti lokalaca o pilotu i slučajevima padova aviona u oblasti. Intervencija je otvorila raspravu, pokrenula razgovor i interakciju, mislim da je to dragoceno. Često su mi ljudi na koje sam nailazila govorili o njemu, posebno je lepo bilo upoznati radnika u suvenirnici na aerodromu koji mi je prepričao njihov poslednji susret na dan nesreće.

U tekstu izložbe, Marija video rad „Let“ definiše kao „kratkotrajnu komemorativnu intervenciju u javnom prostoru“. Ako je jedna od glavnih uloga komemoracija i spomenika pamćenje, kakva je onda funkcija i koliki je domet ovakvog efemernog spomenika?

Marija: Viševekovna je tradicija razmišljanja o spomenicima kao figurativnim predstavama postavljenim na simboličnim mestima, na kojima oni opominju slavnu prošlost, ličnosti i događaje. Iako je Milin video rad nastao kao događaj izvođenja leta koji je imao svoje ograničeno trajanje, efemernost događaja ostala je zapamćena, samo je spomenik promenio izgled, materijal i formu iz „figurativno-predmetne bronze“ u video rad koji eksportuje jednu scenu iz života pilota, te time slavi njegov život ali i latentno kritikuje način i razlog njegove smrti. Ma koliko o našem pamćenju odlučivali i drugi, važno je samoinicijativno i odlučno pamtiti ono što smatramo važnim, jer se time identifikujemo, a Mila to radi kroz svoju umetničku praksu po drugi put.

Mila: Izvođenje kratkotrajnih intervencija vidim kao direktan rad sa sećanjem. Sećanje se gradi kroz materijalne predmete podjednako kao i kroz događaje. Kratkotrajne intervencije se nadovezuju vremenski i prostorno na događaje o kojima govore, izvedbom i sami postaju deo istorije, a njihovi materijalni ostaci, istorijski artefakti. Svaka intervencija uzima u obzir publiku pred kojom će se naći, baš kao i pri izlaganju projekta u galerijskom formatu. Uvek osećam veliku odgovornost i imam ozbiljne dileme kada radim na projektima sličnim ovom i uvek sam svesna da to nije samo moj umetnički projekat. Razmišljanje o realizaciji ovakvih projekata jeste inicirano ličnim, međutim uviđam širinu situacije i ne zadržavam se na ličnom, u suprotnom ne bih videla razlog za uključivanje bilo kakve javnosti.

Da li imate planove za dalji razvoj ovog projekta?

Mila: Dalji razvoj obuhvata organizovanje još jednog događaja u Auter Benksu ovog leta u jeku sezone. U realizovanju događaja vodila bih se obrnutom logikom, umesto aproprijacije industrijski proizvedenih predmeta, ponudila bih istim potrošačima proizvode sa umetničkog tržišta. Plan je proizvođenje tipskih suvenira, predvidivog izgleda, sa dodatkom vezanim za nedavnu istoriju i ponude istih na prostoru za koji se ta istorija vezuje. Galerijski format ovog događaja obuhvatao bi živi prenos dešavanja iz Auter Benksa, uz simulaciju suvenirske prodavnice u prostoru galerije u kojem bi se u isto vreme prodavali ti isti predmeti. Novina u ovom delu projekta je preispitivanje odnosa i mogućnosti spajanja ovakve dve umetničke prakse, kao i načini uspostavljanja vrednosti i značenja datih predmeta u odnosu na kontekst.

Video rad, kamera: Ivan Đurović, Bojan Ivović + Video rad montaža: Aleksa Borković

Izložba “Let” traje od 16. januara do 01. februara 2020. godine.