Da li imate preko 18 godina?

Specijal za Noć veštica: omiljeni treš horori

U ime ovog polu-praznika, predstavljamo vam korisnu listu filmova koji su vam možda greškom promakli, a čiji će vas izvanredni nedostatak autorionije oduševiti. Ili, možda, njihov urnebesan, estetski nepromišljen i predivno nepovezani narativ.

0
0

Postoje ozbiljni i priznati filmovi koje ne mogu da odgledam do kraja koliko me dave, ali zato je tu tona “treš” filmova (ili bar sa primesama treša) koje gledam i po nekoliko puta. U nekim trenucima života, mnogo više od toga da vidim dobar film želim da pogledam film koji je do te mere nekompetentan da sam čas u šoku, čas pokušavam da uhvatim tanku nit logike reditelja i scenariste i pokušam da shvatim kako je film uopšte snimljen, pa kako je narativno došao do određene tačke i kako će to, zaboga, da se nastavi dalje, a čas zateknem sebe da umirem od smeha jer tvorci ozbiljno tretiraju neki kliše ili nešto što je prevaziđeno ili što se nikako ne može shvatiti ozbiljno u datom momentu. Poslednjih godina počinju da stasavaju generacije koje sve više banalizuju stvari u svetu oko sebe, pa samim tim, kad gledaju neki užasno loš film, oni nalaze zabavu u tome više nego što se okreću protiv tog filma i smatraju da im vređa inteligenciju i da ne treba da postoji (što je stav nekih starijih generacija koji je mnoge filmove sa ove liste bacio na smetlište istorije kada su izašli).

Sve više se gradi svest o tome kako i ta vrsta filma može da zabavi na svoj način i da nije neprijatelj nama i našem ukusu, već naprotiv, pokazuje nam kako nije lako napraviti dobar film. Svojom nesvešću nas zasmejavaju više nego neke “svesno rađene, ali ne preterano duhovite” komedije, i daju samopouzdanje budućim, kompetentnijim rediteljima da se bave filmom i da ne odustaju kada ne mogu da nađu sredstva, ili imaju neke druge nedaće (jer kad su mogli oni, što ne možemo mi). Ovde ćemo se, povodom ovogodišnje Noći veštica, baviti “treš” hororima, koji su možda najzabavnija vrsta “treš” filma – tu su da nas uplaše, ali čine sve suprotno od toga.

Michael Myers Halloween GIF - Find & Share on GIPHY

ZAAT (1971) – Arnold Stevens, Tomasz Sokolski

Iza ovog bisera stoji filmska kompanija pod nazivom Barton films, koja se do tada specijalizovala za reklame i naučne filmove za škole, i uticaj rada na ovoj drugoj vrsti narativa se ovde vidi još na početku, odnosno u uvodu u vidu montaže kadrova vodenih životinja dok miruju, načina na koji preživljavaju, sa sve old school naracijom u pozadini. Posebno mesto u tom uvodu ima jedna vrste ribe po imenu som, koja je mcguffin ovog filma, u kom glavni junak, ludi naučnik, ima ogromnu težnju da sebe, i što više drugih ljudi, pretvori u stvorenje koje je pola som-pola čovek, kako bi napravio rasu ljudi koja može da živi pod vodom. Ta ideja, naravno, nailazi na negodovanje ostalih ljudi u gradu, stoga naučnik uzima stvari u svoje ruke i počinje da ih kidnapuje, jednog po jednog. Prvih petnaestak minuta sam imao težnju da ugasim film i jako sam se borio s njim, pošto tokom tog perioda samo gledamo svaki korak i postupak glavnog lika dok hoda od kuće do laboratorije, kao i svaki detalj njegove pripreme za operaciju na sebi, koja bi ga zatim dovela do transformacije u naslovno čudovište. Ako vi, kao i ja (na nagovore prijatelja), pregrmite taj suvoparni postupak starog naučnog filma, shvatićete da ta suvoparnost sve više dodaje na apsurdu i komičnom kako film odmiče, sa sve Life Aquatic tipom synth soundtrack-a, i dešavaju se neke situacije koje bi trebale biti strašne, a ispadaju nešto skroz suprotno. Ova scena savršeno sumira sve to.

EXORCIST II – THE HERETIC (1977) – John Boorman

U ovom filmu, niti se zna ko je isterivač djavola, niti ko je jeretik. Ovaj film, kad bi ga predstavili kao živi organizam, izgleda kao da ga je grupa ljudi, zajedno sa rediteljem (koji je režirao klasike poput Deliverance i Excalibur-a, a inače, ne voli prvi deo Exorcist-a (?!?)) pretukla, nakljukala halucinogenim drogama, pa su ga kidnapovali vanzemaljci, odveli u svemir, grupno ga silovali i, usput, preneli neke intergalaktičke polne bolesti, šutnuli ga nazad na Zemlju, gde su mu ljudi ubrizgali neki radioaktivni otrov i lansirali ga na platno sa bombom u ustima. Jako rano tokom filma će pažnja početi da vam popušta, jer će radnja (koja se vrti oko prisećanja glavne junakinje prvog dela na događaje iz tog filma, putem hipnoze, kako bi se rasvetlila natprirodna dešavanja iz prethodnog dela), početi da se komplikuje do negledljivosti, sa sve više nelogičnosti u zapletu, a na scenu će stupiti ono što je prava namera filma – halucinogena fešta podsvesti glavnih likova sa najneprimerenijom muzikom i dizajnom zvuka koju je imao neki bioskopski “horor” film. Atak na sva čula, do krvi. Ako ste mazohista poput mene, biće vam prilično uzbudljivo da testirate svoju izdržljivost na ovaj vašar nasumičnih psihodeličnih prizora i nedefinisanih likova, jer mu je to i obezbedilo kultni status poslednjih godina. Uostalom, Skorseze ga obožava. Ovaj trejler predstavlja, u par minuta sumirano, iskustvo koje vas čeka ako se podvrgnete ovom zlodelu.

Double bill filmova metamorfoze
C.H.U.D. (1984) – Douglas Cheek / STREET TRASH (1987) – J. Michael Muro

C.H.U.D. je „horor“ čija se radnja odvija oko ljudi koji se, putem radioaktivnog otpada, transformišu u čudovišta-mesoždere, žive u podzemlju Njujorka i izlaze na površinu kroz šahtove kako bi lovili ljude. Pošto i dalje čitate ovaj članak, zaista ne znam šta više treba da dodam da bi vam “prodao” ovaj film. Inače, postoji i nastavak, gotovo jednako sumanut.

Pre nego što i jedna replika u filmu Street Trash bude izgovorena, desi se “fart joke”. Pre nego što se izvrti uvodna špica, imamo full frontal scenu golotinje. Tokom odjavne špice čujemo ironičnu pesmu koju peva lik koji je umro na kraju filma. Ovaj kultni klasik groteske prati pošast koja hara među beskućnicima Bruklina, nakon što vlasnik jedne prodavnice u kraju počne da prodaje piće po imenu ”Viper” – čudnu brlju koju je otkrio u jednom kovčegu dok je čistio podrum. Svako ko popije to piće počinje da se raspada u smesu duginih boja, što nam za posledicu daje niz spektakularno odvratnih scena raspadanja. U jednom momentu, film doslovno odbacuje zaplet i postaje niz vinjeta koje su tu isključivo da bi dovele do nečijeg raspadanja, sa sve više slapstick elemenata koje im prethode. Takođe, kao šlag na torti, imamo i izuzetno maštovitu scenu odsecanja glave, kao i scenu igre dodavanja koja uključuje muški polni organ. Reditelj Jim Muro je, nakon ovog filma, radio kao steadicam operater na filmovima kao što su Terminator 2, The Abyss, Casino, Point Break i mnogim drugim klasicima, a bavio se i tv režijom, ali Street Trash mu ostaje jedini bioskopski igrani film. To ga čini samo još više posebnim.

MYSTICS IN BALI (1989) – H. Tjut Djalil

Na ovaj dragulj sam naišao u periodu života kada sam gutao indijske verzije holivudskih hitova poput Spajdermena, Betmena i Supermena. Koliko sam uspeo sebi da objasnim, radnja ovog filma se odvija oko jedne mlade Amerikanke, koja odlazi u Bali kako bi saznala što više može o crnoj magiji, jer piše knjigu o tome. Tamo se smuva sa nekim Filipincem, koji joj otkrije da zna za neku legendu o tome i odvodi je u šumu po kišnoj, olujnoj noći, jer, što da ne? Tamo nailaze na vešticu, poput onih iz Evil Dead serijala, koja ih, uz dosta teatralnog kreštanja, uvodi u rituale koji bi trebalo da ih približe suštini crne magije, a uključuju momente poput ovog koji se nalazi ispod, pretvaranja ljudi u prasad, zmije i ostale životinje, transportovanja meditacijom itd. Kao i prilikom gledanja kultnog Fulčijevog filma The Beyond, zaplet u jednom momentu prestaje da bude bitan, a pažnju vam isključivo održavaju sumanuti, fantazmagorični prizori, koji prave sve veći osećaj neverice u vama kako film odmiče.

THINGS (1989) – Andrew Jordan

Ovaj sumanuti „cabin in the woods“ rip-off Alien-a i Evil Dead-a (sa lutkama čudovištima, koje čak ni ne mrdaju, a glumci glume da su napadnuti od strane njih i rvu se sa njima i seku ih isključenim bušilicama i testerama celu drugu polovinu filma) gledao sam, u svom njegovom očaju, potpuno trezven, prvi put, i imao sam osećaj kao da gledam neki nesvakidašnji objekat, a ne film.

Gledaš neku stvar za koju možeš da kažeš – “e, i to sam sad video u životu”, a ne neku narativnu strukturu, sa početkom, sredinom i krajem.

Drugi put sam ga gledao pripit, posle nekog rođendana, sa ruskom sinhronizacijom, što nikako ne preporučujem, zato što je ovo verovatno najgori film koji sam ikada pogledao i neću vas kriviti ako ne uspete da ga odgledate do kraja. Ovo je najteža kategorija tehničke neukosti pri radu na filmu – od neprimerene muzike (balade i neki džinglovi za vreme scena klanja i wannabe dramskih scena), “smuti, pa prospi” montaže i dizajna zvuka (upadaju nasumično frejmovi i zvuk ispada iz sinhroniciteta sa slikom, a čak se i potpuno gubi usred neke bitne radnje). Ako pregrmite zaista oduran izgled i zvuk ovog filma, kao i istrajavanje u amaterizmu kojeg bi se klonila i deca uzrasta od 8 godina koja snimaju kratke filmiće u dvorištu iza zgrade i prepustite se haosu pred vama, bićete sve više i više fascinirani upravo narastajućom nesvešću ekipe iza filma. Pobogu, u filmu postoji scena u kojoj jedan prijatelj drugom, kao Rambo u filmu Rambo 3, spaljuje ranu na ruci, dok on urla, a u pozadini se čuje neka balada, poput “Malene” od Idola, sa refrenom “mmmmMr. Careful”.

TROLL 2 (1990) – Caludio Fragasso

Nijedna lista koja u svom nazivu ima reč “treš”, ne može da prođe bez ovog naslova, Godfather-a loših horora. Film sa dva najsumanutija obrta u istoriji kinematografije – jedan je vezan za naziv gradića u kojem se radnja odvija, a drugi za hranu koja uništava trolove, koji, pritom, uopšte nisu trolovi nego goblini. Film je nazvan Troll 2 iako nema trolove i nema veze sa prvim delom, isključivo da bi profitirao na njegovoj grbači – film koji je radila autorska ekipa iz Italije, zajedno sa glumcima iz Amerike, i nijedna ni druga ekipa ljudi nije znala dobro jezik onog drugog naroda s kojim sarađuje. Najcitiraniji loš film pored Wisseau-vog The Room-a i ima skoro jednak kultni status. Dokumentarni film o nastanku Troll-a 2, pod nazivom Best Worst Movie, režirao je Michael Stephsenson, koji glumi glavnog dečaka u Troll-u 2 gde, u sceni u kojoj treba brzo da smisli kako da spreči porodicu da jede otrovanu hranu, odluči da urinira po istoj. Da, da, svačega ima u ovom filmu.

TREMORS (1990) – Ron Underwood

Retko kvalitetan samosvestan “treš” film (pošto najbolji nastaju kad su njegovi tvorci nesvesni da prave loš film) na ovoj listi, jedini je koji je imao malo duži životni vek kroz serijal od 3 nastavka i kratke tv serije, i predstavlja nam priču o džinovskom crvolikom stvorenju koje izlazi iz zemlje, u jednom gradiću zapadne Amerike, i ubija ljude svojim jezicima. Jedan od razloga zbog kojih sam se zaljubio u ovaj film, pored nekih urnebesnih set-piece-ova i izrazito raspoložene glumačke ekipe, na čelu sa Kevin Bacon-om, jeste i predivno-preterano izveden primerak cliffhanger scene koju možda najviše volim – sletanje glavnog lika, u punoj brzini, sa litice, dok mu je pretnja tik za vratom. Ovde je to Kevin, dok ga juri ogormno čudovište, i ta scena je rame uz rame sa sletanjem sa litica Gina-e Davis i Susan Sarandon u Thelma & Louise i izletanjem Treat Williams-a i Famke Janssen iz odvodne cevi na gliseru u Deep Rising. U najvećoj meri film za širu publiku od svega sa ove liste.

Vampirski double bill
VAMPIRE IN BROOKLYN (1995) – Wes Craven / BONES (2001) – Ernest Dickerson

Ova dva disasterpiece-a povezuje par stvari: Oba filma su razvijena isključivo oko popularnosti svojih zvezda. Obe zvezde su crne puti. Obojica tumače mrtve osobe – jedan je vampir (Eddie Murphy), drugi utvara (Snoop Dogg).

E, sad, jedna stvar za koju ne verujem da iko pri zdravoj pameti može da mi objasni, sem da je razlog najprostiji cash grab – kako se, zaboga, došlo do odluke da Eddie i Snoop (naročito Snoop) mogu ikome da budu iole strašni? Ta odluka je najzaslužnija za pad oba filma u “so bad it’s good” ponore. Snoop koji u svakoj sceni izgleda kao da je upravo pržio buksnu, a Eddie, koji se batrga u sopstvenom scenariju, koji bi trebalo da bude horor komedija, a jeziv je kad treba da bude smešan i obrnuto, pritom ne dobijajući nikakvu pomoć od velikana Wes Cravena, kome je očigledno ček bio u glavi sve vreme. A pritom, Eddie glumi i dve epizodne uloge – pijanog sveštenika i italijanskog gangstera (?!), što mu je očigledno služilo kao priprema za fart-joke farsu zvanu Nutty Professor. Sa druge strane, Snoop Dogg glumi u filmu koji pokušava da balansira kemp poetiku blacksploitation klasika poput Blacula-e (takođe treba pogledati) i klasičnog filma strave, ali se vidi da mu više odgovara ovo prvo, jer se ponaša više kao laid-back pimp nego neko ko treba da bude izvor straha.

ANACONDA (1997) – Luis Llosa

Duh klasika poput Alligator-a i Piranha-e, nastavlja da živi u njihovom visokobudžetnijem, ali ništa manje kemp i lucidnijem mlađem bratu – eksploataciji zvanoj Anaconda. Glumačku ekipu, koja se sukobljava sa naslovnim gmizavcem, par desetina metara dugačkim, čini jedna prava “mućkalica” – Jennifer Lopez u usponu, Ice Cube, koji je rep karijeru stavio na pauzu, a uspostavljanje svoje badass filmske persone odvrnuo na 11, diler iz Pupl Fiction-a – Eric Stoltz, Owen Wilson (podsetnik na ovo) i Danny “Machete” Trejo, kultni Rodriguez-ov naturščik. Ali, prava zvezda ovog filma, pored naše CGI zmijuge, jeste glumac koji je u mnogome zaslužan za to što je ovaj film na ovoj listi – veličanstveni Jon Voight, sa najpreteranijim latino akcentom u istoriji kinematografije, koji ide pod konac sa njegovom over-the-top izvedbom mačo misterioznog lovca na zmije. Anakonda pokazuje jedno zavidno poznavanje žanra pošto joj niko, pa ni Voight, ne može doakati (svaka odmazda tokom filma je sumanutija od prethodne, a čak dve uključuju povraćanje zmije), do samog finala, spektakularno apsurdnog, u kojem anakonda pokazuje i svoje vokalne sposobnosti (?!?). S obzirom na to je ovaj film gledalo najviše ljudi od svih na ovoj listi, evo samo podsetnika na glumačku bravuru oca Angeline Jolie.

SKINNED DEEP (2006) – Gabriel Bartalos

Na ovaj film verovatno nikad u životu ne bi naleteo da ga nisam uhvatio u neko gluvo doba noći na groblju Pinkovih filmskih kanala. Film koji se reklamira činjenicom da u njemu sporednu ulogu igra Warwick Davis, odnosno patuljak Willow iz istoimenog klasika Ron-a Howard-a, već je znak za uzbunu. Takođe, na posteru je ovaj film predstavljen kao “mešavina Texas Chainsaw Massacre-a i filmova David-a Lynch-a”. On to i jeste, ali na najpovršniji mogući način. Scenarista i reditelj G. Bartalos je pomislio kako je dovoljno da film preuzme elemente bizarnog i začudnog obe poetike, bez ičega ljudskog što čini likove i kod Hooper-a i kod Lynch-a, bez trunke njihovog osećaja za pričanje priče, ritma i građenja tenzije, i da je to dovoljno da se pozove na njih dvojicu kao uticaje. E, sad, pošto ima te elemente i papirnate stereotipne likove, on bizarnost okreće na 11 i pravi crtani film u kom izvor pretnje treba da predstavljaju visoki čovek smežurane kože, u crnom, sa zamkom za medvede umesto usta, čija je jedina funkcija da se pojavi kad neko treba da se seče, i patuljak koga zovu Plates (tanjiri) jer je njegova funkcija – da tanjirima gađa žrtve (!?) i koji ima čak i sopstvenu policu sa tanjirima koji služe samo za bacanje na ljude. Smehotresna gluma se podrazumeva, kao i činjenica da je morao da se nekako dogodi omaž Eraserhead-u – Lynch ima Damu iz radijatora, Bartalos ima Brains-a.

Srećan vam svima Helovin!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: