“Society of the Snow”: Intenzivan i zastrašujući film zasnovan na istinitoj priči

Istinite priče, posebno one o preživljavanju, uvek su velika inspiracija za filmske stvaraoce. Jedan od njih je španski reditelj i scenarista J.A. Bayona, koji nam donosi prilično dobar film pod nazivom „Society of the Snow“, u kojem ne samo da imamo istinitu priču, nego i jedno od najtežih okruženja na svetu za preživljavanje.

Kada govorimo o pričama koje su se dogodile u stvarnosti, ovo je jedna od najneverovatnijih i najuznemirujućih. Preživeli sa leta 571, urugvajskog aviona koji je 13. oktobra 1972. poleto za Čile, nisu ni slutili da im sledi pravi pakao na 3.600 metara nadomorske visine, u Andima između Čilea i Argentine. U avionu je bilo 45 putnika, a većinu su činili članovi urugvajskog ragbi tima. Pri padu je poginulo 12 putnika, a veliki broj preživelih je naredna 72 dana umirao od gladi i hladnoće, kao i od posledica lavine, koja ih je takođe zadesila tokom dva i po meseca borbe za život. Da bi ostali živi morali su da jedu mrtve ljude, odnosno njihovo meso koje im je bio jedini izvor masti i proteina. Dvojica najsnažnijh su nakon 12 dana hodanja preko andskih visova uspela da dođu do civilizacije. Tek tada se saznalo da je na letu 571 bilo preživelih. Inače, nije prvi put da se o ovoj nesreći govori putem filma ili knjige, to je već učinjeno, pre svega, u čuvenom filmu „Alive“ (1993) Franka Marshalla, a „Society of the Snow“, koji je objavljen na Netflixu, adaptacija je istoimene knjige autora Pabla Viercia iz 2009. godine.

U ovom filmu, upoznajemo gomilu ragbista. Bayona posvećuje neko vreme prikazivanju muškaraca kao momaka, sinova i braće koji su prepuni radosti pri pomisli da odlete u Čile. Naravno, tragedija je neizbežna, jer smo rekli i znamo šta se dogodilo u stvarnosti. Kada se to dogodi, scene su spektakularne, ali krajnje uznemirujuće: vetar i stena kidaju i čelik i kosti, tela se usisavaju kroz prozore, metalni zvuci jedva prigušuju vriske… Jedno krilo je odsečeno, trup je pocepan na dva dela, a pilotska kabina smrskana. Ovo je samo početak, jer će se preživeli suočiti sa pretnjom gladovanja, hladnoće ili, u mnogim trenucima, ogromnog očaja. Nikada ne postoji trenutak u kome nismo potpuno uronjeni u detalje onoga što se dešava: likovi shvataju da će možda morati da se okrenu konzumiranju onih koji su već umrli, a takođe su svesni da bi mogli biti živi zakopani u snegu. Kako žrtve rastu – svaka je označena imenom i godinama koji se pojavljuju kao tekst na ekranu.

Da stvar bude gora, preživeli saznaju preko tranzistorskih vesti da se potraga obustavlja posle osam dana. Oni ostaju zaglavljeni tamo 72 dana, dok vreme ne dozvoli dvojici od njih, Nandu (Agustín Pardella) i Robertu (Matías Recalt), da pešače do Čilea. Scenario, koji Bayona potpisuje zajedno sa Bernatom Vilaplanom, Jaimeom Marquesom i Nicolásom Casariegom, uspeva da održi tenziju tokom skoro dva i po sata trajanja, a glumci su u potpunosti na visini zadatka – glumačku postavu čine uglavnom nepoznati glumci iz Latinske Amerike, uglavnom iz Argentine i Urugvaja. Snimanje ovog filma za njih nije bilo nimalo prijatno, jer je bilo naporno i zahtevno, pre svega, prošli su kroz nadgledani program mršavljenja koji grupi daje verodostojnost.

Što se tiče kanibalizma, među preživelima se vodi žestoka debata da li bi to bio zločin, ili još gore, greh, jer je većina njih donekle religiozna. Ali s obzirom na to koliko je priča o preživljavanju poznata, neizvesnost je minimalna i samo je pitanje vremena kada će prvi komadi mesa biti isečeni sa leševa i konzumirani. Međutim, neverovatno je da su Bayona i njegovi ko-scenaristi s poštovanjem odbili da iskoriste jezivije aspekte kanibalizma. Jezivo je samo pomisliti da je neko primoran da jede saigrače, prijatelje i porodicu da bi ostao živ, no život na čoveka baca mnogo toga i on često dolazi u situaciju da se nađe pred teškim izborima.

Neki od putnika koji su preživeli ovu tragediju dali su svoj doprinos ovom filmu, odnosno sarađivali su sa rediteljem, razgovarajući preko 100 sati, a Bayona je priču ispričao veoma detaljno i autentično, i poredeći je sa „Alive“, Bayonin film je bolje napravljen. Većina filma snimljena je na skijalištu u Španiji, ali Bayona je rekao da je ekipa tri puta išla na Ande.

Film je snimljen sa budžetom od 60 miliona evra, što ga čini najskupljim španskim filmom ikada snimljenim, a postavljen je kao završni film 80. Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji. Vredi reći da je već osvojio neke nagrade, uključujući i onu u San Sebastijanu, gde je dobio nagradu publike za najbolji film. Imaće svoju šansu i na Oskarima, u kategoriji najboljeg stranog filma, mada je realnije da će nagradu dobiti „The Zone of Interest“ (2023).

Na kraju, J.A. Bayona je uradio veoma dobar posao. Zbog vrhunske kinematografije Pedra Luquea, vešte režije i solidnog scenarija, kao i posvećenosti i uložene energije reditelja i glumaca, „Society of the Snow“ je film vredan pažnje i poštovanja.