Smrt Donalda Drejpera

Don Drejper je mrtav. Umro je na polovini finalne sezone, ali smrt se nije desila iznenadno, nije bilo šoka, čak nije bilo ni leša. Don je samo izašao iz sobe. Trenutak kada se smrt desila niko nije ni primetio. Don je imao halucinaciju (stvarno) mrtvog Berta koji pred njim i za njega izvodi „The Best Things in Life Are Free“. I kako se pesma završila, završila se i ideja o Donu Drejperu, demi-bogu advertajzinga kog je Dik Vitman izmislio da bi uspeo u životu, da bi ostvario američki san, da bi bio „neko“.

Vrhunac Dona Drejpera predstavlja prvi kadar prve epizode – on sedi u restoranu i puši cigaretu – veličanstvena, savršena slika alfa muškarca. Gotovo, kao reklama. Čim progovori, sve kreće nizbrdo: od tog ternutka posmatramo postepeno, precizno urušavanje i razgrađivanje brenda Dona Drejpera, koje se završilo u praznom hodniku, sa duhom koji peva o lepoti nematerijalnih stvari.

Don Drejper u svom nastupu, izgledu, ponašanju stoji na tronu američke imaginacije 50tih. On je je ono što svaki muškarac hoće da bude, a svaka žena želi: samouveren, lep, uspešan, centar svake sobe i svakog razgovora. Za njega pravila ne važe, on uzima šta hoće, kako hoće, bilo da je posao, alkohol, žene ili hrana. On je ostvarenje kolektivnih snova jedne generacije, „obrađenih“ u prostorijama marketinške agencije. Don je „Brend“ koji ima za cilj da samog sebe proda, što naizgled savršeno i radi. No, problem nastaje u trenutku kada tržište počinje da se menja. Niko, pa ni Don, ne shvata da su se uslovi na promenili, kao i da problem koji imaju u prvoj epizodi nije privremen ili rešiv („Lucky Strike“ je, kao i sve duvanske kompanije, u krizi zato što je javnosti u potpunosti postalo jasno da cigarete izazivaju rak). Tržište, tj. cela Amerika prolazi kroz fundamentalnu promenu, a niko od likova ove serije to ne uviđa.

Metju Vajner, autor serije, nekoliko puta je naglasio da je čitava ova serija „posveta“ generaciji njegovih roditelja, „najvećoj generaciji“, koja je pobedila Hitlera, a onda izgradila posleratnu Ameriku. Vajnerova posveta je zapravo priča o smrti te generacije, o nestanku njihovog sveta i o njihovoj nesposobnosti da ne samo da taj nestanak spreče, nego i da ga primete.

It’s Toasted.

„Dil“ na koji su Amerikanci pristali je bio sledeći: Mi ćemo se sada žrtvovati, steći znanja i sposobnosti, razviti nauku i tehnologiju, dobiti ovaj rat, a onda ćemo sav taj skil upotrebiti da bismo stvorili bolji život za sebe i svoje porodice. „Bejbi bumeri“ je naziv za generaciju koju su ti ljudi izrodili, no ironično je kako se naziv za generaciju „bumera“ ne odnosi na njih, nego na njihove roditelje. Nakon rata, ljudi su došli kućama i počeli da grade, od puteva do kompanija do novih industrija poput dvertajzinga. Radili su više, stvarali, pili, varali, živeli su više. I očekivali da će to zauvek trajati, a upravo je taj uspeh ono što je taj svet uništilo. Veza između cigareta i raka je otkrivena, ustanovljena i popularizovana tokom pedesetih, a u trenutku kada serije počinje i javno prihvaćena. Jednim klasičnim advertajzerskim postupkom skretanja pažnje i prećutkivanja, koji je i danas sveprisutan i danas, Don smišlja impresivan sloga „It’s toasted“. No, on ima veći značaj od klasičnog „brendiranja“: Cigarete nisu bilo koji proizvod u tom dobu, cigarete su najjači proizvod, cigarete su sastavni deo američkog društva i američkog života. Beti Drejper bez cigarete gubi svoj „go to“ postupak za komuniciranje svoje nadmene pozicije u odnosu na osobe u svom okruženju. Cigarete su bile sastavni deo sledovanja svakog vojnika tokom rata, cigarete JESU Amerika i cigarete puši svaki važniji lik u seriji. Sa „It’s toasted“ Don ne laže samo javnost, Don laže sebe i sve oko sebe.

Savršena žena, savršena psihoza

Iz sezone u sezonu, laž postaje malo veća, a samim tim, malo teže se sakriva, i teže ignoriše. Beti, Donova savršena žena sa kojom ima savršen brak polako otkriva ko je i šta je on. Ona, koja je uradila sve da bude najlepša moguća slika i prilika američke domaćice (sa svim psihozama, frustracijama i karakternim manama koje idu uz to) ne može da oćuti tu laž i razvodi se od Dona. Donova reakcija? Pronaći ću drugu ženu. Beti, naravno, nastavlja da živi mnoge druge laži, nesvesna da postoji bilo koja druga opcija. Od svih likova u serija ona je najnesvesnija menjanje sveta oko sebe. Don je, sa druge strane, donekle svestan da „bumeri“ i njihova kultura, pa i „promena“ dolaze, ali karakteristika „All American“ muškarca je da nikad ne odustaje, bez obzira na izglede, pa gotovo u inat nastavlja dalje svoje opiranje kroz flaše, krevete i pičeve. Svi ostali likovi su po svojoj svesnosti okruženja postavljeni između te dve krajnosti – Donove borbe protiv, i Betinog totalnog ignorisanja.

I tu se nalazi njegova „tragedija“. Brend je uvek proizvod svoga vremena, tj. uglavnom lažni odgovor na pitanja, strepnje i strahove koje to vreme nosi. Svaki brend mora da se menja sa društvom da bi ostao relevantan, ili se laž u njegovom srcu postepeno razotkriva. I to je ono što se dešava Donu: Iz sezone u sezonu, njegov status među likovima serije polako pada, od strahopoštovanja, svi oni postepeno počinju da osećaju gađenje ili sažaljenje – osećanja koje heroj ne sme da izaziva. Na trenutke je nemušto vođenje Dona kroz ovaj „pad“ od strane Vajnera i pisaca dovelo je do povremenih oscilacija u kvalitetu serije. Međutim, ono što je Don uvek mogao, to je bilo da radi „posao“. Uvek i bez obzira na okruženje, na okolnosti, na količinu alkohola, Don je uvek mogao da impresionira i gledaoce i klijenta. Čak i kada je na trenutke propadao (kraj šeste sezone), on bi se spektakularno vratio (pičovanje preko Fredija tokom ove sezone). Don je uvek mogao da radi, da stvara i da bude nezavistan. Da bude „svoj čovek“.

“Because I’m sick of getting batted around like a ping pong ball. Who the hell is in charge, a bunch of accountants trying to turn a dollar into a dollar ten? I want to work. I want to build something of my own.” Don, o razlozima zašto ne želi da radi za Mekken.

Poslednji poduhvati

U poslednjoj emitovanoj epizodi, po prvi put se desilo da je značajan istorijski događaj bio fokus svih likova serije. To se do sad nije nijednom desilo u potpunosti, iako su prikazivani izuzetno važni i ikonografski trenuci. Razlog za to je što su i smrti braće Kenedi, kao i smrt Martina Lutera Kinga, pa i početak rata u Vijetnamu, događaji koju su vezani za ikonografiju i identitet „bumera“. Oni su uvek funkcionisali kao razlozi ili izgovori za sve postupke bumera – proteste, pobunu, slobodnu ljubav, kao i za kasnije krckanje kapitala koju im je prethodna generacija ostavila.

Spuštanje na Mesec je poslednji veliki poduhvat generacije likova iz Med Mena. To je njihov vrhunac. Svi ratovi, sve žrtve i žrtvovanja, sva ambicija te generacije se zbijena je u tom trenutku. U reakciji na njega se ogleda se i generacijski sukob, svi „bumeri“ kukaju zbog novca „koji je mogao da se iskoristi za probleme na zemlji“, Bert umire nakon što je čuo Armstrongovu rečenicu, a Don umire par dana kasnije. Bez obzira na taj trijumf, generacijski trijumf, brend koji predstavlja tu generaciju, Don, uradio je previše loših stvari, napravio previše grešaka – previše je oštećen.

Brend se nije repozicionirao prema novim uslovima na tržištu. Došao je trenutak za rez. U njegovoj kompaniji ga ne žele, novu ne može da osnuje, sve fore je iskoristio, sve blefove prodao, a sve laži izgovorio. Ostala je samo još jedna stvar, stvar od koje je bežao tokom cele svoje karijere: da se proda „Mekkenu“, da se od „demi boga“ pretvori u samo još jedan šraf u Mekkenovoj mašineriji, još jedno bezimeno odelo sa velikom kancelarijom. Umesto da pravi ili stvara nešto svoje, on će sedeti i čekirati svoj portfolio, smešiti se za klijente i pričati priče o „dobrim starim vremenima“. Doveo je sebe u ćorsokak i izbor je na kraju bio ili profesionalna smrt ili Mekken. On je odabrao ovo drugo, a onda shvatio: Dok mrtvi Bert pleše i peva pred njim, ono što je odabrao u stvari simbolična, metaforička smrt, kraj njega kao ličnosti. Šta god da se desi u narednih sedam epizoda, taj hodnik je kraj Dona, kraj „Brenda“. It’s toasted, a on je toast.