Da li imate preko 18 godina?

Slavni jednom knjigom

Na ovoj kratkoj listi nalazi se pet autora i autorki za koje se tačno zna koje njihovo delo je postalo klasično, a da je pritom ono postalo globalno prepoznatljivo i uticajno.

5
0

Ovo je mala lista nekoliko književnica i književnika koji su u moderno doba postigli besmrtnu slavu samo jednim napisanim književnim delom (eseji, (auto)biografije, publicistika i slično se ne računa). Naravno, nekima od njih su se za života, a pogotovo posthumno, objavile još poneke publikacije, međutim naslovi koje ćemo ovde pomenuti imali su ogromnog efekta na tok i razvoj svetske književnosti.

Nisu, naravno, ovo jedini primeri. U tom smislu trebalo bi svakako pomenuti, recimo, američku dramu „Wit“ autorke Margaret Edson, za koju je dobila Pulicera 1999, i koja je kao pozorišna predstava pokupila skoro sve značajnije američke pozorišne nagrade, a Edson od tada nije više ništa napisala. Tu je onda i rano preminuli Džon Kenedi Tul sa romanom „Zavera budala“ (mada je on sa 16 godina objavio roman „Neonska biblija“). Tehnički bi u listu mogao da bude uključen i Ralf Elison sa svojim romanom „Nevidljivi čovek“, pošto za života nije završio rukopis drugog romana, a treći mu je objavljen posthumno. Pa ipak, na ovoj kratkoj listi nalazi se pet autora i autorki za koje se tačno zna koje njihovo delo je postalo klasično, a da je pritom ono postalo globalno prepoznatljivo i uticajno. Primetićete jednu triviu: 4 od 5 autora dela su objavili sredinom XIX veka i rano su preminuli.

Volt Vitmen – Vlati trave

Volt Vitmen je čovek koji je s punim pravom ima epitet „oca moderne američke poezije“. Kada se 1855. godine prvi put pojavila njegova zbirka „Vlati trave“ odmah je napravila presedan – svima je bilo jasno da je ova zbirka u suštinskom, formalnom i umetničkom smislu drugačija od svega što su do tada videli. Ali u početku je presedan koji je zbirka napravila podrazumevao podsmeh, jer ljudi nisu ozbiljno shvatali njegov slobodni stih, kolokvijalni i neformalni jezik, razuđenu i promenljivu formu…

Kritičari su se utrkivali ko će posprdnije da se izrazi o ovoj zbirci, pa je jedan od njih napisao kako je „Volt Vitmen upoznat sa umetnošću koliko i svinja sa matematikom.“ Postoji i jedno pismo Brema Stokera, pisca „Drakule“, koje je u iskrenom divljenju poslao Vitmenu, gde opisuje kako su mu se i u Engleskoj javno smejali. Međutim, danas se “Vlati trave” smatraju prekretnicom u američkoj književnosti, a ona je uticaj imala i na svetsku poeziju. Vitmen je na njoj radio četiri decenije, stalno je menjajući, dopunjavajući, prepravljajući… Tako da je prvo izdanje imalo skromnih 12, a poslednje preko 400 pesama.

volt-vitmen

Sa druge strane, Vitmen je bio majstor za samopromociju, što je još jedna stvar koju je uneo u praksu književnog života. Naime, on nikuda nije išao bez svojih profesionalnih fotografskih portreta, koje je delio sa autogramima, imao je običaj da povremeno napiše pohvalnu kritiku za svoju knjigu pod pseudonimom i pošalje je književnim časopisima, a mnogo pažnje je posvećivao i svojim javnim nastupima. Sve ovo su važne lekcije koje je Oskar Vajld upijao od Vitmena kada su se upoznali tokom njegove turneje po Americi. Danas je Vitmen sveprožimajući nacionalni simbol za koga se govori da je jedna od najautentičnijih američkih pojava.

Šarl Bodler – Cveće zla

Dve godine posle Vlati trave, sa druge strane okeana, u Francuskoj, svetlost dana je ugledala još jedna zbirka koja će temeljno poremetiti pesnički svet u kojem se zatekla. Te 1857. godine, Šarl Bodler će objaviti svoju čuvenu zbirku pesama Cveće zla. S njom počinje simbolizam i jedan izrazito drugačiji, do tada neviđen, pa stoga i teško prihvatan, jezik i stil. Bodler je sablaznio javnost svojim pesmama prepunim seksa, smrti, poroka, melanholije… Javni moral Francuske sredinom XIX je to teško trpeo, pa je pesnik završio na sudu, novčano kažnjen i primoran da šest pesama izbaci iz zbirke.

prvo-izdanje-cveca-zla-sa-bodlerovim-beleskama

A on je samo pevao o velikom gradu, uvek o Parizu, i onome što njega čini suštinski takvim megalopolisom. Pisao je o onome što čini srž modernog čoveka i što donekle oblikuje njegovu patnju, a to je spleen, koji je Sreten Marić opisivao kao pogubnu i destruktivnu „prazninu dosade“. Bodler je takođe važio za jednog od tzv. „ukletih pesnika“ – usamljenih, proganjanih, siromašnih, odbačenih, nepriznatih genija čiji ceo život prolazi u tavorenju na društvenoj margini, u okruženju koje mu ne dopušta da izrazi svoj puni potencijal (njegova pesma „Albatros“ svojevrsna je himna ovih književnih autsajdera). „Cveće zla“ je od objavljivanja unosilo pometnju i strah među čitaoce, koji nisu bili očigledno spremni na direktnost i težinu Bodlerovih stihova, a ni na takvu inspekciju mračnih dubina čovekove duše. Mada, veliki stvaraoci njegovog vremena veoma brzo su uvideli potencijal i važnost njegovog dela, pa su Bodlera hvalili, promovisali i podržavali Igo, Flober, Prust, a kasnije i T. S. Eliot, Edmund Vilson i Valter Benjamin. Iza Bodlera su ostali i njegovi književni naslednici, nastavljajući da stvaraju u duhu simbolizma, postižući svako za sebe velike uspehe i neprolaznu slavu kao i njihov pesnički preteča – Artur Rembo, Stefan Malarme i Pol Verlen.

bodler

Harper Li – Ubiti pticu rugalicu

Znam da će neki sada odmah da skoče i da kažu da je Li za života objavila i roman „Idi i postavi stražara“ i da se zbog toga ne uklapa u koncept ove liste. Ali, pod jedan, kada je „Idi i postavi stražara“ objavljen, vrlo brzo je utvrđeno da to nije nastavak romana „Ubiti pticu rugalicu“, već njegova prva verzija. Pod dva, Harper Li je već uveliko bila bolesna i dementna kada je od nje zatraženo da stavi svoj potpis na ugovor za objavljivanje te knjige i mislim da je razložno verovati da pri zdravoj pameti nikada ne bi pristala na to. Pod tri, ako se niste pobunili što sam naveo „Cveće zla“, a Bodler je za života objavio i novelu „La Fanfario“, onda ćutite sada.

Elem, roman „Ubiti pticu rugalicu“, objavljen 1960. godine, odmah je postigao uspeh, nagrađen je Pulicerom i postao je pravi bestseler (to je bilo vreme kada su kvalitetne knjige još uvek imale šansu da postanu bestseleri). I filmska adaptacija iz 1962 bila je veoma uspešna, osvojila je čak tri oskara.

harper-li

„Ubiti pticu rugalicu“ tematizuje motive rasne netrpeljivosti na dubokom američkom Jugu. Događaji su ispričani iz vizure devojčice Skaut, čiji otac-udovac Atikus Finč, advokat, dobija slučaj u kome treba da brani crnca osumnjičenog da je silovao belu ženu. Roman pripada specifičnom žanru književnosti, poznatijem kao južnjačka gotika, karakterističnom za američku književnost, gde mu društvo prave i romani kao što su „Lovac u raži“ i „Avanture Haklberi Fina“. Roman, inače smešten u vreme velike depresije, pojavio se u vreme buđenja građanske svesti i osnivanja mnogobrojnih pokreta za zaštitu ljudskih prava u SAD. U izvesnom smislu, on je dao jedan ideološki i filozofski okvir nadolazećoj težnji za demokratskom emancipacijom američkog društva.

I dok bi većina ljudi poklekla pred cunamijem slave i novca, Harper Li se odlučila na neke neverovatne poteze. Potpuno se povukla iz javnog života, prestala je da se bavi pisanjem (za života će napisati još dva romana u rukopisu, ali će odustati od njih), rigidno je odbijala svaki intervju i gostovanje, a posvetila se pomaganju svom višegodišnjem prijatelju Trumanu Kapoteu u prikupljanju građe za njegov, takođe značajan i veliki roman „Hladnokrvno“. Pa ipak, do kraja života, priznanja i nagrade nisu zaobišle Harper Li, pa je, pored mnogobrojnih počasnih doktorata i književnih nagrada, odlikovana i Predsedničkom medaljom za hrabrost, najvišim odlikovanjem koje mogu dobiti civili, kao i Nacionalnom medaljom za umetnost, takođe najvišim odlikovanjem koje se može dobiti iz ove oblasti.

ubiti-pticu-rugalicu

Kont de Lotreamon – Maldororova pevanja

Zimska je noć, 24. novembar 1870. godine; u jednoj pariškoj ulici po imenu Foburg Monmartr pronađen je leš mladića u srednjim dvadesetim godinama. Nakon obdukcije, uz njegovo telo je dodata ceduljica sa sledećim podacima: Isidor Dikas, književnik, bez drugih podataka. Uzrok smrti nije utvrđen. Niko od njih u tom trenutku ne zna da pred njima leže zemni ostaci Konta de Lotreamona, tvorca čuvenih „Maldororovih pevanja“.

A nije samo Dikasova smrt bila misteriozna, već i ceo njegov život, koji su biografi sa teškom mukom i u veoma velikom vremenskom periodu tek delimično uspeli da osvetle. Ono što se zna jeste da je njegova porodica rodom sa juga Francuske, iz mesta Tarbo, i da su mu se otac i majka upoznali u Urugvaju, gde je Isidor rođen i odrastao. Njegovo odrastanje u Montevideu obeleženo je građanskim ratom, koji će potrajati sa pauzama još dugi niz godina. Odlazi nazad u Tarbo, kod svoje porodice, a odatle u Pariz, ne bi li pokušao da upiše željeni fakultet. Ne uspeva. Prisustvuje slomu Drugog francuskog carstva, nakon poraza Francuske od Pruske. Na književnom planu, romantizam zamire i veliki pisci ovog pokreta polako silaze sa književnog trona. Ono što će uslediti jeste pojava simbolista, koje smo već pomenuli, osamdesetih godina XIX veka. Ali ono što se mora dogoditi pre te njihove pojave jeste Kont de Lotreamon.

Ovaj pseudonim je Isidor Dikas preuzeo od jednog junaka Ežena Sia. Njegova literarna karijera za života nije bila sjajna: najpre su kod jednog francuskog izdavača objavljena samo dva pevanja iz Maldorora. Zatim kod drugog još pet pevanja, ali treći izdavač Lakroa odlučuje da napravi samo deset primeraka knjižice, jer se boji sudskih tužbi za povredu javnog morala, kroz koju su u tom trenutku već prošla braća Gonkur i Flober. Lakroa odustaje od Francuske, šalje rukopis u Belgiju, gde biva objavljen u novom povezu i u celini. Pesme su brzo zarazile belgijske pesničke i intelektualne krugove, i pesnici počinju i u Belgiji i u Francuskoj da dele među sobom Lotreamove stihove. Tako da kada konačno celovito izdanje „Maldororovih pevanja“ bude objavljeno 1890. godine u Parizu, Kont de Lotreamon već ima svoje sledbenike i obožavaoce i više nije anonimus. Nažalost, više nije ni živ.

Lotreamon je u francusku književnost uneo košmarne svetove aveti, opscenost i dekadenciju, a likove kojima će se posvetiti su otpadnici, društveno prokaženi, marginalci, koji u njegovim stihovima komuniciraju direktno sa nebeskim stvorenjima. Pariz koji Lotreamon opisuje je onaj koji se gradi, u kome niču ogromni bulevari, oblakoderi i mostovi. Ali u kojem ljudi bivaju bačeni u vrtlog onostranog i nedokučivog, misterioznih sila koje pesnik artikuliše kroz aktivni buntovni odnos prema figuri Boga. Njegov pristup pesničkom jeziku, začudna poređenja, oneobičavajuće slike i motivi („Lep kao slučajni susret kišobrana i šivaće mašine na operacionom stolu.“) poslužiće kao uzor simbolistima koji stvaraju neposredno nakon njega, a danas se takođe smatra i pretečom nadrealističkog pokreta, koji nastaje pola veka nakon „Maldororovih pevanja“.

Emili Bronte – Orkanski visovi

Emili Bronte je bila jedna od sestara Bronte, poznatih po tome što su napisale romane koji su postali klasici engleske književnosti, čitani i proučavani, pa i ekranizovani, do dana današnjeg. Njihovi romani  „Džejn Ejr“ (napisala Šarlota Bronte), „Agnes Grej“ i „Stanarka napuštenog zamka“ (napisala Ana Bronte) toliko su popularni i sveprisutni u globalnoj književnoj produkciji, da se s pravom mogu smatrati stavkama iz opšte kulture i informisanosti.

Istini za volju, Emili jeste objavljiva svoje radove i pre „Orkanskih visova“, a jedino konkretno izdanje koje mu prethodi jeste „Pesme Kurera, Elisa i Aktona Bela“. To je zbirka pesama triju sestara Bronte koju su izdale pod pseudonimima, dodelivši sebi muška imena kako bi izbegle predrasude iz XIX veka da su žene slabi pisci. Zadržale su samo početna slova svojih imena i svog prezimena.

orkanski-visovi

„Orkanski visovi“ napisani su za manje od godinu dana, tokom 1845. i 1846. godine, a objavljeni 1847. Ovom romanu koji je tipični predstavnik žanra gotskog romana zamerano je ono što je bilo za očekivati u tom vremenu: lascivnost, opscenost, nedolična ljubav, kršenje društvenih normi… Glavni motiv knjige skoncentrisan je na ljubav između pripadnika različitih staleža, koja je samo zbog toga osuđena na neuspeh. Bogata naslednica Ketrin Ernšo zbližava se sa dečakom Hitklifom, kojeg je njen otac udomio i njih dvoje od detinjstva razvijaju blizak emotivan odnos. Međutim, predrasude, klasna netrpeljivost osujetiće sreću dvoje ljubavnika, koji će krenuti različitim putevima, napraviti svoje porodice, ali zauvek ostati neispunjeni i nesrećni.

Onovremena književna kritika je pokušala da roman saseče. Nazivan je „neumetničkim“, „promašajem“, „zbunjujućim“ i sa „nedoslednim likovima“, kao i da je to jedan opasan literarni uradak prepun neprirodnih užasa i vulgarnosti. Teško je prepričati siže ovog dela, jer mnoštvo likova je višestruko isprepletano porodičnim i emotivnim vezama, i Emili Bronte je napravila pravi lavirint od odnosa svojih junakinja i junaka, koji se protežu i na njihovu drugu generaciju. Pa ipak, obim uticaja ovog romana na svetsku književnost i umetnost možda se pomalo komično može ilustrovati time što postoji zaseban članak na Vikipediji koji se tiče isključivo referenci na „Orkanske visove“. Oni se pominju u Kamijevim esejima, poeziji Silvije Plat, romanima Trumana Kapotea i Mišela Uelbeka, a svog najistaknutijeg naslednika verovatno imaju u romanu „Ljubavnik lejdi Četerli“ D. H. Lorensa. A mnogi se sigurno sećaju maestralnog Ralfa Fajnsa u ekranizaciji ove knjige iz 1992. Samo, ako su dečaci, ne smeju to da priznaju, jer se dela sestara Bronte tradicionalno smatraju za ženske knjige, šta god to značilo.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: