Skandalozno jeftina ponuda

U petak, 14. novembra u bečkom Künstlerhaus-u održaće se 12. Internacionalni prolećni laserski samit jeftine grafike. Sto umetnika, od kojih je polovina iz regiona, a polovina lokalna – u ovom slučaju Austrijanaca – izložiće sto radova, a publika će imati nesvakidašnju priliku da sa izložbe ode kući sa umetninom u ruci. Izloženi radovi štampaju se na licu mesta na najjeftnijem kancelarijskom materijalu i prodaju za jedan evro. 

Prvi Laserski samit održan je 2009. godine u CZKD-u sa temom “Umetnost u doba recesije” i odzvanjao je posprdnim, a opet subverzivnim tonom. Grupa ljudi skupila se da pokaže da je sa minimalnim sredstvima moguće napraviti i umetnički događaj i isproducirati, zapravo, pozamašnu količinu umetničkih radova. S druge strane, na duhovit način, svesno ili nesvesno skretala je pažnju na žalosno stanje umetnika i njihovog položaja na takoreći nepostojećem domaćem tržištu. Rad koji mi je ostao urezan bio je delo dizajnera Andrije Kovača i prikazivao je ljudski kostur sa natpisom “Umetnost do kraja”.

Posebno zabavan deo postavke svake godine čine i bezobrazni upitnici koje autori moraju da popune i koji vise ispod svakog rada. Sugestivni ponuđeni odgovori stavljaju umetnike u šah-mat poziciju, a posetilac događaj napušta sa polu sumanutim informacijama o do tada poznatim i nepoznatim autorima. Kako saznajem, Germani i ostali protestantski narodi nerado odgovaraju na balkansku invaziju na privatnost, a reakcije na sam koncept variraju od oduševljenja do komične predostrožnosti. Neki umetnici nisu želeli da daju svoj potpis, u strhu od zloupotrebe, dok Borut Vild u tekstu kojim započinje lasersku publikaciju “Na silu” kaže da se sam prijavio na učešće i da je osećao da je deo neke zajedničke akcije oslobođene sujete koja preispituje tradicionalizam u vizuelnim umetnostima.

Posle Beograda, Amsterdama, Bazela i Berlina Samit stiže u Beč pa smo se tim povodom našli  sa Nenadom Trifunovićem i Lazarom Bodrožom iz dizajn studija Metaklinika i Markom Radenkovićem iz Nove Iskre koji stoje iza manifestacije da popričamo o počecima, političkim implikacijama, trivijama i novom internacionalnom poglavlju u životu Laserskog samita.

Kako se desio prvi Laserski samit, otkud u CZKD-u?

Nenad: U CZKD-u su se stalno skupljale neke babe i dede, imali smo utisak da je neiskorišćen potencijal tog dvorišta i kao – ajde da napravimo neko zezanje ovde. Pošto je to ipak Centar za kulturnu dekontaminaciju, napravili smo dizajnerski angažovani događaj. Pored radova, pričali smo o materijalnom položaju dizajnera – kako zarađuju, da li primaju keš na crno.

Lazar: Format je od početka bio isti, rad dizajnera i upitnik plus možeš da kupiš rad za sto dinara. Zapravo smo napravili neko mikro tržište. Bili smo u nedoumici da li će ljudi to da kupuju ili da poklanjamo. Na kraju je ta kupovina ispala kao neka dodatna zabava. Na poslednjem samitu 2014. smo prodali 1500 grafika, za dva dana.

Događaj traje dva dana, prvi dan je svečano otvaranje, a drugog još svečanije zatvaranje. Pošto se na izložbe ide samo tada, pa smo to parodirali.

Jel cena grafike od sto dinara neka vrsta provokacije?

Nenad: Mi smo hteli da delimo džabe, ali kad dobiješ nešto besplatno ti nemaš odnos prema tome. Popiješ pivo i ostaviš na stolu. A ljudi kad plate nešto, makar bilo i 1 euro, imaju potpuno drugačiji odnos prema tome.

Marko: Zanimljivo je što kod ljudi koji ranije nisu bili u prilici da poseduju neki komad umetnosti vidiš neku transformaciju i oni postaju vrlo strogi kada treba da investiraju tih sto dinara. Pa se tu proučava kvalitet papira, traže da se ponovi štampanje.

Laserski samit se zapravo poigrava sa svim što je danas umetničko tržište. I sve što je naizgled naivna forma, zapravo vrlo oštro kritikuje sve ono što je pogrešno u galerijskom biznisu.

Nenad: Evo, na primer, sada imamo Laserski u Beču i naša drugarica Nevena je pozvala neke bečke umetnike, a neki izvesni kustosi su ih savetovali da ne učestvuju na samitu, jer tako obaraju cenu rada. Pored toga, u toj kustoskoj praksi se prati ko koliko izlaže, koliko otisaka se proda, što mi ne znamo.

Lazar: To sve zavisi i od toga gde se samit održava. U Srbiji parodiramo formu izložbe koja ničemu ne služi, već dolaze prijatelji i rodbina da popiju piće, a mi stvaramo tržište gde ga nema pa je ta angažovanost upečatljivija. Kad smo bili u Bazelu, gde art market fukcioniše, njima je taj neformalni pristup u strogoj instituciji bilo zabavno.

Zapravo u tom kontekstu se desi potpuno druga vrsta provokacije?

Nenad: Mi ovde živimo u svetu skandala, pa provokacija nema težinu. Ali drukčije je u Beču kad odeš u Künstlerhaus, gde umetnik prodaje delo za nekoliko hiljada evra, pa sad treba da ga proda za jedan evro.

Marko: I selekcija je specifična, ne postoji javni poziv. Oni koji dobiju poziv, njihov rad, kakav god bio će završiti na samitu. Ne postoji nikakva klasifikacija, da li je neko ostvaren umetnik ili poptuni početnik. Svi dobijaju isti format i poziciju, što tržište ne trpi. Tu je bitno da osvajaš kvadrate. I onda u inostranstvu dobijamo pitanja da li neki umetnik može da dobije dodatni prostor.

Kada smo bili u Berlinu, Lazar sedi i gleda nas deset koji lepimo lepak na grafike i kačimo ih na zid I kaže “Bože, koja količina prekfalifikovanih ljudi”, a u prostoriji pored nas je intstalacija Marine Abramović koja košta ne znam koliko stotina hiljada evra. Ovo je događaj koji ne zavisi od dotacija i potpuno je samostalan, a nataje zato što scena ima potrebu da nađe novi način za komuniciranjem. Pored toga, od početka je bilo jasno da će sav profit od radova biti uložen u to da se podigne kvaliet Samita i samu scenu. Tada je odlučeno da publikacije zaokružuju priču, mada sada planiramo neku web platformu na kojoj će radovi biti dostupni.

A čuveni upitnik?

Nenad: Kad kupuješ monografiju, pogledaš poleđinu da vidiš kako izgleda, kad je umro, žena, deca itd. Ispod svakog rada postoje pitanja koja govore nešto o autoru, tako da ljudi kad vide rad, mogu da pročitaju upitnik i vide da li im je politički korektna ili nekorektna osoba. Često nam se dešava da ljudi hoće da kupe upitnik. Marko: Mi sada zapravo zahvaljujući tim upitnicima imamo statističke podatke. Tako smo došli na ideju da te podatke pretvorimo u neku vrstu infografika, što je bio dodatni zadatak za neke učesnike Samita. A pitanja su bila od “Koja ste krvna grupa” do “Da li ste imali seksualne odnose sa pretpostavljenim”.

Lazar: Ispada da je ta publikacija vrlo precizan presek regionalne scene.

A na osnovu prodatih grafika imate i presek ukusa publike.

Marko: Da. Moj utisak je da prolaze sladunjave teme. I nešto sa kratkim punchline quotovima. Nenad: Imaš gomilu nekih grafika koje su zanimljive ali imaju neki hardcore sadržaj, a pošto ljudi kupuju da stave u stan desi se da se proda dvadeset meda sa kišobranom.

Marko: Desilo nam se da je jedna žena kupila sve grafike. I desilo se jednom da je neko naknadno nalepio svoj rad, bez potpisa. Pritom je bio u koloru, dakle tehnički neispravan.

Na Laserskom događaju u centru Beču pod nazivom “No Regrets”, u saradnji sa Blockfrei biće predstavljeno 100 umetnika, žurka će trajati dva dana, a muziku će puštati srpsko-austrijski Sexy Deutch.