Da li imate preko 18 godina?

Sinan je Sinan

U subotu, 3. juna, Sinan Sakić će održati tradicionalni koncert na Tašmajdanu pod sloganom “Bog na nebu, Sinan na zemlji”. Da li je ova gotovo metafizička ocena tačna?

Kada se ložite na umetnika iz bilo kog žanra, taj se obično nikako ne uklapa u streotipe socijalnog i društvenog okruženje u kome obitava. Da li je to zbog karaktera, poroka ili pomalo i jednog i drugog pitanje je ličnog ukusa. Volite li Hantera S. Tompsona jer je jeo “koks” za doručak i ingeniozno životopisao najozloglašeniju moto bandu na svetu u svom prvom romanu? Ili Brajana Vilsona jer su budalasti stihovi “Beach Boysa” krili sektašku psihodeliju u divljini njegovog sopstvenog mozga? Ili pak Satana Panonskog pošto je, prosto, bio psihopata koji se sekao i krvario na sceni? Ako odemo u vode folk muzike malo je živih “larger then life” figura – većina zvezda su seoska i prigradska deca, skučene inteligencije, još skučenijeg duha i pevačkih sposobnosti testiranih u takmičenju talenata sa snovima da kupe garsonjeru u lameli beogradske pripizdine, ukradeni Audi A3 i montiraju silikone kako bi tu stalo što više “eura i franaka”. Sve suprotno od Sinana, jedinog narodnjaka koga nije sramota voleti.

sinan

 

Prva sećanja na Sinana sežu u detinjstvo i porodičnu tradiciju, ali, na sreću ili na žalost, ne slušalačku: krajem osamdesetih, kao osnovac, više puta sam slušao priču kojom je moj otac zabavljao goste u kući o tome kako je tokom služenja vojnog roka 1978. u živopisnom makedonskom gradu Debar, na albansko-jugoslovenskoj granici, prvi put video Sinana i shvatio da slogan ovogodišnjeg spektakla za Tašu zaista odgovara istini. Naime, u to vreme se u Debar, odnosno na albansku granicu, išlo ili po debeloj kazni, ili po KOS-ovskom tajnom zadatku. Pošto je teško zamisliti mog oca kao Udbaša ili JNA Džejms Bonda bilo je jasno da je popio ostatak roka u neprijateljskoj albanskoj sredini po prvom kriterijumu. Tadašnji odnosi Tita i Envera Hodže su bili na ivici rata, te je atmosfera na granici bila više nego napeta. Ništa drugačije nije bilo ni u gradu sa većinskim albanskim stanovništvom. Više je podsećao na sablasne gradove na meksičkoj granici iz špageti vesterna nego na socijalistički raj: pomislili biste da ista porodica sa komplet hidžabima (nisu ovi Nike, već original) jedina živa u radijusu od dva kilometra. Svi prozori zatvoreni, komunikacija svedena na minimum, a samo jedan ugostiteljski objekat, u vlasništvu Makedonca, u kome su vojnici dobrodošli. Očeva ekipa se, naravno, sastojala iz vojnika iz svih republika, a najveseliiji je bio, opet naravno, Bosanac, (pazite kada sam zapamtio) Sejo iz Donjeg Vakufa, automehaničar koji je znao da u momentima velike opasnosti i padanja u vukojebnu depresiju opali šalu i oraspoloži sve (ovo sam već izmislio). U svakom slučaju jedne letnje večeri, slične subotnjoj u kojoj će se održati koncert, društvo je, posle popodnevne straže, ispijalo pivo, pokušavajući da uzbudljive dane u karauli niveliše u blejačku svakodnevicu vojnog roka. Iznenada, otvaraju se vrata zađačene mehane i u prostoriju ulazi zajapureni sredovečni muškarac, oznojene kose oblikovane u tada hajp frizuru “italijanku” mada ostatak njegovog stajlinga nesumnjivo otkriva da ne sluša “Roxy music” u slobodno vreme. Vojnici, navikli na zategnutu bezbednosnu situaciju, instinktivno posegnu za automatskim puškama nehajno poređanim pored stola. Zajapureni ustukne, konobar orlovskog nosa ga pogleda iza šanka prostrelnim pogledom. Da bi razbio tenziju, zajapureni se široko osmehne i pre nego što zlatni zubi zaslepe vojnike očajnički promumla: “Ljudi, u nevolji smo! Kombi…”. Ne završivši rečenicu Sejo shvata da situacije nije tenzična, a njegova urođena, gotovo genetska potreba da pomogne nadvladava bilo kakvu sumnju. Ustaje i pokazuje drugarima da krenu sa njim.

Ispred kafane stoji beli kombi. Nekoliko muzičara, Roma, iscrpljenih od čergarskog života, sedelo je pored puta i gotovo ontološki čekalo da se nešto desi. Sejo priđe kombiju koji se pušio i iskusno, bez preteranog zagledanja motora, onako kako samo naši majstori mogu da odokativno ocene situaciju, kaže okupljenima: “Prokuva”. Izašao je i gazda kafane napolje, vojnici predvođenim mojim ocem su prišli kombiju, a Sejo se, u trenutku, zagleda u dim. Kao utvara iz dima izađe mršavi čovek, duže kose, stane pored Seje i nervozno zapali cigaretu.“Hoćemo uskoro? Žurimo…”, kaza istovremeno paleći cigaretu.  Sejo, zaprepašten, zausti: “Sinan?”Mršavi polako klimnu glavom i nestade u dimu. Sejo se pogubi. Ne znajući šta da uradi jedva promuca “Biće”i pokaže drugarima da dođu kako bi izgurali kombi sa puta. Gazda kafane vide da je Sinan imao nevolju sa prevozom i pogleda u pravcu žene sa decom koja je prolazila drumom upravo u momentu kada se tada mladi i nepoznati pevač ukazao mom ocu koji nije imao pojma ko je on.

Dok su vojnici gurali kombi stvorila se atmosfera kao da su se u glavnoj ulici pograničnog teksaškog grada sreli Lee Van Cleef i Eli Wallach, jer se do tada nevidljivi narod prikazao na ulicama. Iz kuća, podruma, zemunica, garaža, odsvuda su se pojavili ljudi koje moj otac, a ni njegovi drugari, nisu nikada videli na ulici. Odjednom, Debar više nije bio grad duhova – nekoliko stotina ljudi se sjatilo da vidi nepoznatog pevača, mršavog Roma zgužvanog lica koje krije težak i naporan život. Dok su vojnici otvorili haubu čuli su udarce po krovu. Otac, već dovoljno traumiran od napetog boravka na granici, nervozno se cimne očekujući opasnost. Ipak, to je bio samo Sinan na krovu kombija. Raširio je široko levu ruku, desnom se uhvatio za srce, i počeo da peva “Zbog njene sevdalinke pucale su čaše vinske”. Sejo diže ruke u vis i počinje da peva. Otac zbunjeno gleda masu koja se disciplinovano, u cikličnim krugovima, okuplja oko kombija. Sinan, na krovu kombija, peva “a capella” uvijajući se kao da cepa deo duše i srca dok iznenadno okupljenoj masi prenosi emociju ostavljenog provincijskog marginalca, lika iz novele Emila Zole koji pokušava da ugasi neizmernu tugu neverovatnom količinom alkohola, ali mu nikako ne ide. Sinan je pevao sve dok Sejo, kome je vozač u međuvremenu rekao da prestane sa sevdalisanjem i da se lati alata, nije popravio auto. Uz frenetični aplauz Sinan je sišao sa krova, rukovao se sa svakim od vojnika dok nije došao do Seje koga je zagrlio, poljubio u obraz i dao mu nešto novca “za pivo vojnicima”. Onda je ušao sa svojim bendom Roma, mahnuo publici i odvezao se na tezgu na koju je žurio. Otac je, za kraj priče, uvek pominjao zabrađenu ženu s troje male dece, onu koja je celom gradu dojavila da je tu Sinan. Gledajući u kombi koji odlazi dotrajalim polubetoniranim polumakadamskim putem, tiho je jecala i mahala ka Sinanu, jedinoj stvari koja se odvajala od užasnog života na granici.

Drugo sećanje je svežije i desilo se u komšiluku. Vraćajući se od drugara 2002. kada su mi osamdesete i priče roditelja samo bile fetišističko vreme gotičkih melodija Nick Cave-a, Depeche Mode-a i The Cure-a, u koje sam se kao dvadesetdvogodišnjak kleo, prolazio sam pored Taša idući ka kući. Odjednom, presrela me reka ljudi. Pijanih, omamljenih, skrhanih životom i emocijama, nikako srećnih jer su upravo izašli za višesatnog koncerta njihovog idola. Dok sam išao ka svojoj ulici, prkosno izbegavajući ljubitelje Sinana Sakića koje sam tada smatrao za seljačine, video sam dvojicu momaka romskog porekla koji su sedeli na žardinjeri na samom ulazu u apokaliptični stadion Tašmajdan. Momci su izgledali kao dva autentična autsajdera, bitnika iz nekog Keruakovog dela ili kao najbolji drugari Holedena Kolfilda, obučeni u lisiterska, znojava odela ukradena iz stričevog ili očevog ormana, ili sa nekog otpada. Zagrljeni, ridali su i pevali „Sklonite čaše sa stola“. Setio sam se očeve eskapade iz Debra i žene, ovaploćenog lika majke iz vestern mitologije. Dva momka „one nacionalnosti“ koje volimo da se gnušamo su mi izgledali kao njena deca. A taj prizor je za mladog studenta dramaturgije bio i više nego inspirativan.

Kasnije sam o Sinanu čuo sporadične priče od drugara čija devojka je živela vrata do Sinana i njegove supruge Sabine. Tada je već kupio stan u Bombaju, postao sledbenik Sai Babe i njegovog viđenja hinduzima i provodio po pola kalendarske godine u Indiji u hramovima. Drugu polovinu je pevao i spavao danju dok bi noć ostajao budan sedeći u svojoj fotelji ispred koje je, u kibli, stajala flaša „Džeka“ i Koka kole čiji sadržaj bi Sinan mešao i razmišljao o životu ili satima gledao filmove.

Treći put sam se zainteresovao za Sinana iz gotovo komičkih razloga. Pročitao sam u novinama 2015. vest koja je bukvalno zvučala kao početak lošeg vica: „Sinan i njegov sin Elvis uhapšeni na putu za Bosnu zbog kokaina u gaćama“. Naime, Sinan stvarno ima posinka Elvisa (ne može se zamisliti bolji početak vica u kome su likovi pod imenom Sinan i Elvis, uz neizbežno pomišljanje na sasvim druge ličnosti iz popularne kulture) s kojim je zaustavljen na granici sa Bosnom zbog vožnje nelegalnog automobila. Kada ih zaustavila policija Elvis je nervozno pokušao da se otarasi nečega što je imao kod sebe, a policajci su brzo reagovali i našli gram marihuane. Kod Sinana je pronađeno 2.5 grama kokaina za koji je rekao da mu je neophodan jer „ide na koncert u Bijeljinu“. Ovim je Sinan još više porastao u mojim očima: postao je prava kontrakulturna ikona koja ne samo da proučava hinduizam, već eksperimentiše i sa „dizanjem i spuštanjem“ narkoticima kako bi savladao emocije koje deli s raspomamljenom publikom.

Sinanov život uistinu prati dramaturgiju njegovih pesama: izvođač sa 29 (da, nije šala) albuma od 1978. do 2017, lozničko “muslimansko dete i stari kockar i uličar” kako je sebe nazvao u jednoj od poslednjih epizoda bizarne ispovedaonice sumnjivih likova Milomira Marića pod imenom „Goli život“ na Happy televiziji,  ima nesrećnu biografiju gotovo u razini Džeka Londona, Hantera Tompsona ili Ernesta Hemingveja. Sinanov sin, Rašid, je 2012. ubio najboljeg prijatelja Dragoljuba Despotovića i osuđen je na 12 godina zatvora. Sem ovoga dela, Rašid je osuđen i za posedovanje narkotika (što bi još jedan od Marićevih gostiju, avanturista i bivši radnik Državne bezbednosti, Aleksandar Bilanović definisao kao „…potpisivanje za valjadolid“) pošto je godinama bio jedan od viđenijih kriminalaca u Loznici. I drugi Sinanov sin, Alen, po nekim glasinama,  „igra“ za isti španski klub kao i njegov brat tako da je lična sudbina umetnika koji opeva uništene ljude sa urbane, seoske, životne margine stigla (a i prestigla) njegova dela.

Kada razmislim o Sinanu Sakiću, sada po četvrti i prvi potpuno dobrovoljni put dok pišem ovaj tekst, i spremam da sa terase slušam njegov subotnji nastup, kao i svaki koji se dešava na Tašu, shvatam da on nije deo estrade, već prava kontrakulturna ikona. Za razliku od mladih narodnih pevača sa imenima kao Buba Correli, Rasta, MC Stojan koja nisu dostojna ni vica ili primitivnih seljačina poput Đanija, Mileta Kitića (kolege iz „Južnog vetra“ ali odličan tekst o tome već postoji) čiji opseg delovanja ne ide dalje od svadbarske pljačke mučenih gastarbajtera vikedom u švajcarskoj vukojebini, a za Sai Babu misle da je arapski restoran u “Frankfurtu na Majci”, sudbina Sinana Sakića i njegova umetnost uspostavljaju odnos singularne entropije intimne tuge i jada pretočenih u pesme, entropije koja ga je verovatno i nagnala da proučava hinduizam. Na Sinanov specifičan način pevanja reaguje svako ko je ikada prošao kroz životnu tragediju, bio ostavljen, poročan, poražen ili prosto odrastao, kao i umetnik, na ulici prepušten sam sebi. Zato je Sinan iznad žanrova, muzike i percepcije umetnosti uopšte – on je apoteoza zajedničke sudbine onih kojima Onaj na nebu nije dodelio dobre uloge, već ih ostavio da se celog života muče i pate. Zbog toga je Sinan na zemlji, ne kao otelotvorenje hrišćanskog Boga ili egipatski Horus, već kao umetnik za poštovanje i obožavanje, glas nevidljivih ljudi sa margine, onih kojih se obično gnušamo i od kojih se sklanjamo ne razmišljajući kako im se, kroz umetnost, divimo.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Lena says:

    Odličan tekst, ništa o ovom čoveku nisam znala, do pre neki dan (duga priča zašto) i sad ovaj tekst, oduševljena sam, kakav fond reči i poznavanje likova, književnosti, filmova, odsustvo subjektivnosti, autor je jedna kompletna ličnost, divim se ovom radu.

Ostavite komentar:

Slični članci: