Da li imate preko 18 godina?

Samo devojčice plaču

U okviru Martovskog festivala održaće se premijera domaćeg kratkometražnog igranog filma "Samo devojčice plaču" scenariste i reditelja Vladimira Milovanovića.

Na rekreativnoj nastavi u Jugoslaviji 1989. godine, pod supervizijom učitelja, održavaju se izbori za predsednika odeljenske zajednice desetogodišnjih đaka. Film istražuje odnos političke i ljubavne (ne)moći, o čemu smo između ostalog razgovarali sa rediteljem Vladimirom Milovanovićem. Ovaj autor čitaocima mogao bi biti poznat i kao reditelj filma Lice revolucije (2012), koji se bavi post-petooktobarskom Srbijom. 

Kaži nam neku činjenicu o filmu, a koju niko ne zna?

Nisam siguran da niko ne zna, ali film ispod slojeva dramske radnje i likova istražuje specifičnosti tzv. edipalne psiho-dinamike, tj. odnosa između deteta i roditelja koji se kasnije ponavlja u životu kroz odnose koje osoba gradi sa drugim ljudima. U podnaslovu filma moglo bi da stoji – priča o Edipu.

Čega je Boban simbol? Da li je svestan svakog svog postupka? Možemo li imati simpatije prema takvom liku?

Boban je, između ostalog, otelotvorenje volje za moći; moje, tvoje, svačije… U svakom čoveku postoje predispozicije za autoritarnost, ali ne uspe svako da je tako mastrealno razvije kao, na primer, stvarne ličnosti iz našeg političkog života. Baš kao i omnipotentni premijer, Boban meša moć i ljubav tj. potrebu za pažnjom. Ni jednom ni drugom ta pažnja nije dovoljna i, koliko god je imali, nikad je neće biti dosta, jer ta je glad nezasita.

Boban je dete i njegovo delovanje iz nesvesnog je simpatično, a on na kraju i nauči važnu lekciju u životu, za razliku od velikog broja ljudi, koji i kao odrasli ostanu u tim repeticijama impulsa iz nesvesnog; tada to već poprima elemente tragičnog i tužnog.

Važnu ulogu, očigledno, igra i samo mesto gde se radnja filma odvija. Mnogima od nas nestašna alhemija Mitrovca na Tari priziva živopisne uspomene. Šta si time hteo da proizvedeš?

Proveo sam dobar deo najranijeg detinjstva u odmaralištu sličnog tipa, na planini Goč kod Kraljeva, a te rane slike imaju za mene epsku snagu i vrlo ih se jasno i detaljno sećam. Ceo taj sistem dečijih odmarališta iz socijalizma je nekako uspeo da preživi, i da svojim ruiniranim postojanjem podseća na krug koji smo zatvorili kao društvo. Mi živimo tridesetak godina (a to je ceo naš život van tog detinjstva) na ostacima sistema koje je nekad uspostavljen i koji je potom devastiran, pa malo popravljen, ali nikad do kraja zamenjen nečim smislenim i humanim. U tim odmaralištima se i dalje pevaju iste pesmice i praktikuju neki slični rituali, ali obogaćeni tranzicionim “šmekom”, što je bilo vrlo zanimljivo za posmatranje dok smo snimali.

Nije bilo neke anticipacije šta bi te slike trebalo da proizvedu, samo sam želeo da ih materijalizujem i izvučem iz sebe napolje. Sa druge strane, film zahvaljujući celoj ekipi – na čelu sa nindžama iz scenografije – izgleda mnogo bolje nego što sam ja mogao da zamislim, pa je to doprinelo stilizaciji cele priče u nešto što bi se moglo opisati kao “socijalistička bajka”.

Koristiš svoje filmove kao svedoke raznih političkih tema i nepravdi. Kakav bi onda, po tvom mišljenju, jedan film mogao da ima efekat na društvo? Šta reditelj može da učini za društvo?

Da parafraziram Dzozefa Kembela, nismo mi krenuli na ovaj put da bismo menjali i spasili svet, već sebe same. Nema ničeg subverzivnijeg i korisnijeg za društvo od samoaktuelizacije, poštenog i časnog obavljanja svog posla, šta god taj posao bio. Tako se i ja trudim da učim nove stvari, pre svega iz polja scenarističkog i rediteljskog zanata, jer nema umetnosti bez dobrog poznavanja pravila i sistema. Nauči ti to sve sa razumevanjem, pa posle krši norme i budi autentičan i buntovnik, koliko god hoćeš.

Kad već pričamo o tome, negde sam pročitao da je jedan od najvećih strahova savremenog čoveka da će drugi ljudi uvideti da nije autentičan/na. To je muka našeg posla, jer živimo u vremenu strašno visokih kriterijuma, sa punom svešću o vrhunskoj umetnosti koju konzumiramo, ocenjujemo i zaboravljamo u hodu, a onda moramo da unutar vrlo svedenih proizvodnih mogućnosti stvaramo nešto svoje, opet sa znanjem o sopstvenim ograničenjima ili prosečnosti. Tu nema kalkulacije ili taktiziranja, jer se u životu, a naročito u filmu, jasno vidi kada se neko bavi stvarima koje ne poznaje ili ne razume.

Šta radiš kada ne radiš?

Volim da razgovaram sa ljudima i da odlazim u dva ista ugostiteljska objekta godinama. Tamo posmatram ljude kako se deinhibiraju i tope u noći, sve uveren da se bavim istraživačkim radom, a ne sopstevnom maglom.

Koja je razlika u procesu nastanka ovog filma u odnosu na tvoj prethodni?

Lice revolucije je filmski esej koji je pravljen anarhično i bučno, a Devojčice su tretirane kao igrani film u svim fazama. Plastičnije, Marija Stojanovič i Marija Lero su pokidale produkciju, pa sam kao relativno neiskusan reditelj imao vrlo ozbiljnu ekipu saradnika oko sebe, od kojih se imalo svašta naučiti i koji su zaslužni što film izgleda kako izgleda. Malo para, mnogo ljubavi i zanata, naša priča.

Kakvu poruku želiš da ostaviš za sobom? Po čemu se nadaš da će te pamtiti ovaj svet?

Iskreno, uopšte ne razmišljam o tome i samo o tome razmišljam, sve tako nešto ambivaletno. Mislim da ta ideja o ostavljanju traga ide iz nekog relativno zdravog narcizma, ali da je ceo taj koncept autorstva u današnje vreme precenjen i da opterećuje umetnost. Čovek bi trebalo da se se igra, istražuje, sarađuje, bude iskren prema sebi i drugima, greši, uči na greškama, piše, snima, montira, živi. Proces je cilj, a autorstvo je konstrukt i teg koji vučeš za sobom.

Koliko je teško bilo naći decu glumce koji bi igrali “teme za odrasle”? Na koju publiku si mislio u toku stvaranja ovog filma?

Nisam ga pisao kao dečiji film, ali na osnovu nekoliko projekcija mislim da komunicira i sa njima. Decu sam promišljao kao filmska sredstva, jer je zaplet iz središta priče arhetipski, i želeo sam da sebi i drugima – tzv. “odraslima” – postavim to ogledalo sa dečijim postupcima i emocijama, koje se u suštini vrlo malo razlikuju od postupaka odraslih ljudi. To nije zato što deca oponašaju odrasle, već zato što malo ljudi uspe da zaista odraste.

Dugo smo radili kasting, iz nekoliko faza i sa mnogo saradnika. Mogli smo tako još nekoliko godina, ali film je morao da bude snimljen, i ja sam na kraju jako zadovoljan izborom i radom sa decom. Birao sam zrelu i pametnu decu sa kojom sam mogao da komuniciram, ali – nevezano od ove “naše beogradske” dece koja su igrala glavne uloge – bilo je veoma inspirativno raditi i sa tridesetak statista iz seoskih škola iz okoline Bajine bašte. Da ne idem u detalje, ta deca su imala izbor: ili da volonterski statiraju u filmu, ili da volonterski beru maline sa svojim porodicama, tako da  je odziv za statiranje bio fantastičan. Rampu je prebacila dinamika koja se unutar grupe uspostavila među svom decom, tako da smo pred snimanje poslednje scene imali masovnu histeriju plakanja od sat vremena, u kojoj su sva deca ridala što je kraj. Mislim, žao je bilo i nama “odrasilima”, ali mi smo naše otplakali kad smo bili u njihovim godinama, uz Sava tiho teče…

Šta dalje?

Dugometražni igrani film o jednoj noći u Beogradu. Posveta mojoj generaciji – tridesetogodišnjacima zaglavljenim u produženoj adolescenciji koji iz protesta tonu u ekstazu.

Pitali smo i Andreja, veoma mladog glavnog glumca, kako je protekao rad na Devojčicama: 

Kako je izgledao jedan tvoj dan snimanja?

Po meni, prvi dan snimanja je bio najzanimljiviji. Prvi put sam video kamere i to je bio divan osećaj. To jutro smo se ranije probudili i odmah se uputili ka baraci u kojoj su bili smešteni kostimi. Video sam svoj kostim i bio sam jako uzbuđen. Kostim kao kostim nije bio u mom fazonu, ali brzo sam ga zavoleo i polako počeo da se navikavam na njega. Prvo su snimali učitelja (Đorđe Branković), a ja sam ceo proces snimanja pratio širom otvorenih očiju. Došao je red na mene da snimim scenu. Stavili su mi mikrofon i sređivali mi kosu, osećao sam se jako čudno jer je petoro ljudi radilo oko mene. Snimili smo scenu iz malog broja pokušaja. Režiser mi je reko da je baš zadovoljan i to mi je mnogo značilo. Posle toga smo imali ručak, a posle ručka nisam više snimao. Sa Markom i Slavkom sam u hotelu svodio utiske.

Je li bilo teško?

Kada sam se posle 10 dana vratio sa snimanja roditelji su me isto to pitali, da li je bilo teško i da li bih ponovo, a ja sam odgovorio – samo da se istuširam i mogao bih nazad!

Film Samo devojčice plaču Vladimira Milovanovića pogledajte u okviru takmičarskog programa domaćeg kratkog igranog filma, na 64. Martovskom filmskom festivalu: Velika sala Doma omladine Beograda, petak 31. mart, sa početkom u 19h. Trejler možete pogledati ovde. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: