Saltburn – pakao na zemlji

Danse macabre, izopačena lica junaka, staro bogatstvo i nove dvehiljadite godine, znoj letnje vrućine, večernje intrige i zabave na kojima se više niko ne zabavlja gledamo u filmu Saltburn (2023) rediteljke Emerald Fanneli. Naivan smeh se tu pretvorio u suze i u bolesne ambicije.  Svi su antagonisti, sami svoju krv piju, suprotstavljeni, jedni protiv drugih. Na filmskom platnu odigravaju se novi ratovi ruža u kojima čitava dinastija propada pred beznačajnim pojedincem – lakejem novog doba. Preko trnja do zvezda put je brojnih ubistava na plesnom podijumu.

Okfordovska uštogljenost u kontrastu je sa studentskim bludničenjem, tihe akademske  biblioteke naspram raspalih mladalačkih dormitorija oslikavaju fabularni početak kraja svega. Stipendista Oliver sledom “sudbonosnih” okolnosti sprijateljuje se sa plavokrvnim Feliksom koji ga poziva u goste, da nakon diplomiranja poseti Saltburn – raj na zemlji. Porodično plemićko imanje puno velelepnih soba, hladne posluge, umetničkih rariteta, istorijskih portreta i ispraznih razgovora biće svedok sna letnje noći, destruktivne i eksplicitne sezonske žurke koju svako ko se nađe u Saltburnu doživljava. To je san iz kojeg se niko ne želi probuditi.

Između intenzivne saturacije i prigušeng osvetljenja, obojenog kontrasta kamere naziru se lica bezdušna, razvratna, bestidna, cinična i sebična, kao i njihove mračne senke u kojima se prepoznaju istorijski prototipi romantičarskih figura poput Bajrona i Šelija, engleskih kraljeva, brojnih Henrija, Ričarda i Edvarda, kao i mitoloških pojava poput Minotaura. Kroz kratke i pokretne kadrove film ostvaruje kombinovanu dinamičnu sliku studentskog načina življenja i antičke tragedije koja sa sobom nosi puno patnje i stradanja ljudi čvrsto okovanih  sudbinom  od koje se ne može pobeći. Kinematografska simetrija u sklopu sa muzičkim odabirom, izazovnom mešavinom klasičnih melodija i hitova dvehiljaditih, svojstveno i zanimljivo kreira inovativnu atmosferu koja se izdiže nad opštepoznatim umetničkim i istorijskim tokovima i procesima.

Pred dvorcem u romaničkom i gotičkom stilu, koji je van svakog dodira sa spoljnim svetom (jer u njemu stanuju ljudi bez ikakvog takta) nalazi se veliki lavirint, nalik na onaj Dedalov ili Kjubrikov. Ukazuje na idola plemena, pećine, trga ili pozorišta, u njemu iščezavaju  ljudi od ruke pronicljivog Olivera. Ovaj stranac, spreman da bude sluga svakog gospodara spuštanjem kičme i emotivnom ucenom, poput Šekspirovog Ričarda III penje se na vrh beskrupulozno rasklanjajući sve pred sobom. Rediteljka se takođe poigrala sa svetom humanizma i renesanse gde je čovek mali Bog na Zemlji, antropološki ideal ili totalna ličnost. Oliver je taj svemoćni zli Bog čija je volja nezaustavljiva i zla namera prikrivena jer sve deluje kao stvar slučaja i čista nesreća. Zaita, kroz film se ima utisak da propadamo sve dublje u Danteov Pakao.

Kraj filma je distopičan. Surova šekspirovska igra koja se provlači kroz čitav film predviđa nadolazeću kataklizmu, opšte rasulo, krah svega. Ipak za razliku od 16, početkom 21. veka kraljevstvo se ne nudi za konja. Za razliku od Ričarda III Oliver ostaje na tronu, pobednik koji je pobio sve. Bez protivnika, osvetnika i niko ga ne može ugroziti. Sve je tužno. Smešno je… isto koliko je i strašno gledati na plesnom podijumu jedinog preživelog igrača.