Sajam knjiga: Čudesni svet lepote i raznovrsnosti

Svi se mi slažemo da je 2016. jedna od najgorih godina po svemu, od vina do društvenog standarda, od dodele Oskara pa do Sajma knjiga. Nije prošao dan da ne čujem ko je izašao iz sajma, koga nema i ko neće doći, ali ja eto idem i dalje kao hroničarka u potrazi za vizuelno litetarnim izazovima. Šta da vam kažem dalje kad redar sa sajma nije imao da mi odštampa spisak izlagača, jer se valjda šteka i na tonerima ove godine. Spolja to izgleda drugačije, viore se ponosno zastave Hari Potera i Ljiljane Habjanović, vesele ekskurzije idu na hamburgere a prosvetni radnici iz provinicije nađu se u epicentru srpskog izdavaštva i na trenutak zaborave nedaće kod kuće. Sajam je oduvek bio kulturna manifestacija koja je neki pandan Šabačkom vašaru, mestu koje je lakmus papir toga kako živi srednja klasa i kako nam je zaista. Kažu, kad se ne pije tri dana za redom pod šatrom na vašaru, narod nema para – isto je tako i sa sajmom ako nema gomile izurenih ljudi koji se vraćaju sa tri tovara blaga, odnosno knjiga, loša je godina. Bogati su još bogatiji, siromašni su posustali i odustali. Ja se još uvek batrgam i održavam privid da je sve okej pa sam otišla na sajam, osetivši se kao propala crvena buržoazija u serijama Siniše Pavića koje se i dalje negde emituju u loop-u.

Gordost i predrasuda i zombiji na sajmu medija

Prvo pa muško, odmah sam se izgubila i zajedno sa jednim dedom pokušavala da razgraničim razliku između sajma medija i sajma knjiga. Na kraju, ispalo je najlakše ovako, mediji su tamo gde se puca gde se lumpuje, a knjige su posle. Kao poznata protivnica institucije dnevnih novina i svih njihovih izdanaka, moram reći da sam fascinirana time kako su oni bogati i poznati i koliko su me oduševili programom i sadržajima sajamskih nastupa. Tu je bilo rakije, suvog mesa, tu cepa Hard Core, deca igraju stoni fudbal, dolaze Sandra Afrika i Deni Boneštaj (aka “svako veče crno meče”), tu se prave tribine ima nekih face-in-hole naslovnih strana, ma haos.

Na štandu Danasa bili su navodni pokloni uz kupljene novine, a pažnju mi je privukao naslov Gordost i predrasuda i zombiji što bi otprilike bio i opis celog sajma medija u jednom naslovu. Meni se to sve sviđa, al ja ne znam ko to sve plaća, i da ne bih zašla u dnevnu politiku na koju sam alergična i koje se plašim, mi smo se samo slikali i zapalili.

Da se malo dekompresujemo, Marija fotoreporterka i ja kao istraživačka novinarka, odmah smo se zabavile najvećim dostignućem sajma knjiga – stolicama za masažu i otkrile potpuno novi svet zasnovan na uvoznim foteljama i piramidalnoj prodaji koji mi je uvek bio mističan i poseban, a nikad nisam probala kako radi. Malo smo se strpele, našle mesto i izmasirale tela i ganglije, da se pripremimo na predstojeći haos i bezumlje u halama. Naravno čim sam izašla, dočekala me ogromna faca Ljiljane Habjanović Đurović, koja je u najboljem duhu iluminata i magazina i-D imala prekolopljeno oko i znala sam da je to tek početak.

Ko su domaćini, a ko smo gosti

Ne znam da li znate, ali ove godine je domaćin sajma Iran i ja sam imala velika očekivanja, s obzirom da sam prošle godine za najlepšu knjigu sajma izabrala bogato ilustrovano iransko izdanje, ali se to ispostavilo kao pogrešno. Tamo je bila nacionalna promocija, bila je i neka izložba 50 ilustracija 50 ilustratora, ali me ništa nije impresioniralo kao knjiga iranskih filmskih postera u poslednjih 100 godina. Kako sam inače u narodu poznata kao ljubiteljka iranske kinematografije (iako to nije sasvim tačno), nisam mogla da se zadržavam tražeći svoje omiljene naslove već sam nasumično listala i jedna od najgotivnijih stvari mi je bila serija postera za Apokalipsu danas Redux (iz 2001). Iako se iranska obala reklamira kao Čudesni svet lepote i raznovrsnosti, i pored toga što reklama ne laže, svi mi znamo u sebi da Iran nije ono što je bio, kao uostalom i sajam.

Kao da nije došla nova godina, ruski izdavači baš kidaju i bilo ih je sigurno više od 10. Kancelarija za Kosovo i Metohiju ove godine nije imala holograme manastira koji se okreću, ali je imala salu za predavanja i izložbu narodnih nošnji uživo.

Na štandu Ministarstva za zapošljavanje je bilo mrtvo, al to znamo i ovako iz života.

Kod Policijske akademije, slikali smo tradicionalno pitomce, ove godine sa pridruženim članicama i članovima Crvenog krsta i videli model na kome se zubari Stomatološkog fakulteta iz Pančeva vežbaju, dok deca crtaju na interaktivnim tablama Pepu Prase. Kod Filmskog centra Srbije su bili neviđeni popusti i tu sam obavila prvu kupovinu, jedan Žil Delez i slike i jedne Filmske sveske o psihoanalizi i filmu za tričavih tristaosamdeset dinara. Još malo pa nestalo, koga zanima film.

Onlajn devojka na turneji

Kako smo ušle u veliku halu, Mara je odmah rekla “Ajmo na balerinu”, što je značilo da odmah idemo da gledamo raskoš i srećne ljude na šabačkom vašaru najvećih izvođača Vulkana, Lagune i Evrođuntija, pa i Geopoetike koja nema čega da se stidi. Pod sloganom ima se može se, bilo je i gaziranih pića i napolitanki i Istorija čovečanstva i Srba kod Vulkana, tu je fluorescentno dozivala i nova Zoranina knjiga, a ja sam na pauzi kod Službenog glasnika kupila Zadovoljstvo u tekstu Rolan Barta za dvesta kinti.

U Laguni su se tiskali ljudi jer je bilo premalo zaposlenih, a previše knjiga i tu su se kao novo i preporučeno prodavali nova Svetlana Slapšak Ravnoteža i PA KAO Vladimira Tabaševića, s kojim sam neposredno pred sajam pričala o svemu najbitnijem. Njihove knjige su tek nešto skuplje od pljeskavica, koje su opet skuplje od dosta knjiga na sajmu, pa nikako da se uz naš krhki standard uspostavi ta ravnoteža između jela i pisanja odnosno čitanja.

Mene iskreno jako nerviraju ti lažni izbori since 5 v.p.n.e: živeti ili filozofirati, jesti ili čitati. Zato sam malo dalje na štandu sarajevskog izdavačkog društva Prosvjeta iz Sarajeva kod jedne ljubazne žene koja mi se žalila da ne može da nađe Leteći pilav (biblioteka 20. vek) razmenjivala recepte Svetlane Slapšak i kupila njenu knjigu eseja i recepata Preživeti i uživati: o antropologiji hrane, sa sve keceljom na kojoj je Vuk Karadžić trandžiran u domaćicu sa plajvazom u ruci. To mi je bilo toliko milo na toliko nivoa, jer i sama razmišljam da otvorim restoran Srce tame u kome ću ljudima spremati doručak i smarati ih filozofskim raspravama između zalogaja. Kad smo već kod Srca tame, kupila sam još jedan primerak Konradovog klasika za tričavih dvesta dinara, da uz ove recepte iz druge knjige organizujem književne večeri.

Tu je bilo svega, deep web i ljubavni romani, ispovesti i biografije, mozak, trudnoća, inteligentne bebe i naravno Pokemoni! Neke od knjiga koje viđam stalno na trafikama, prepoznala sam i u sajamskom okruženju. Mislim, dokle više taj terror nad ženama, svi se pitaju ko je Elena Ferante, a uvek se žensko pismo tolko ispljuje da mi dođe da pišem ljubiće anonimno zauvek. Setila sam se recimo romana Zorane Šulc, Sandre Braun, Nore Roberts i naravno kraljice Danijele Stil.

Ako niste znali, a ja znam – njena izdanja imaju 2.500.000 primeraka i to mi – od kad sam čula da postoji – spada u #lifegoals.

Sa druge strane, za muškarce koji navodno ne spadaju pod tih dva i po miliona kupaca Danijele Stil, tu je Pravoslavna reč – sa naslovima Bliže Bogu, Sveti Srbi, Vojnomedicinska akademija VMA, Hilandar, Mermerne istine, Put oko sveta i naravno – Matija Bećković koga volšebno viđam na svakoj sajamskoj polici i imam paranoidne ideje da me proganja. Tako sam i uočila prelep komplet njegovih knjiga na Agori koij je dizajnirao Jovan Trkulja i inspirisao me da uvedem kategoriju najlepše knjige ili uopšte dizajna knjige na ovom sajmu da se ne smaram neinventivnim izborom autora. Kopirajteri iz CLIO izavačke kuće kao da su me čuli i to pretvorili u slogan Optimizam krepi organizam s kojim se u potpunosti slažem. Meni se recimo jako sviđa dizajn Mediterran izdavaštva, čak mislim da imaju standardno dobra izdanja (izdvajam jedan kontroverzan naslov Škola anala), a ove godine smo upoznale i njihovog direktora koji će nadam se preneti čestitke in-house nepotpisanom dizajneru.

Na višim nivoima postojanja – galerija

Ovog puta sam se malo više zadržala na teorijama zavera koje su tradicionalno “čim se popneš gore”. Tako, Heliks nam istovremeno otkriva Zabludu o Bogu i Istinu o vakcinama, Bernardo ima čudesni dizajn Rista Topaloskog za sve od ruskih pisaca starih i novih do Čarlsa Dikensa. Dok BaBun objedinjuje sve što je potrebno savremenom čoveku nudeći istovremeno i Bibliju prodaje da zaradimo milione i Lujza Hej da se izlečimo, a tu su i Templari, Bushido i sve što civilno stanovništvo može zanimati u ono malo slobodnog vremena između prodaje i vidanja rana na duši. Srbijada i Asanž su na istom štandu, ali to nije ništa jer me kod AbionBooks čekalo i veće iznenađenje, a to su dva izdanja i bože me oprosti slika Ajn Rend rame uz rame sa Wikileaks istinama, neautorizovanom biografijom Asanža i njegovim kartonskim dvojnikom u prirodnoj veličini.  Tu su i engleska kraljica i Čerčil, ali već sam bila duboko zaprepašćena prethodnim.

Ukronija (kakvo čudesno ime!) se drži starih i proverenih vrednosti uz Aristorkatski stil života i savremeno doba, a Srpski genealoški centar pored mnogo knjiga istih autora ima i Pojanje uz gusle i genijalnu knjigu –istraživanje Ane Banić, Romski hip hop u Srbiji. Prometej ima Lekovite motivacije, proboj solunskog fronta i Potpuno izlečenje teško obolelog srca. Aruna ga kida sa karmičkim porukama, ona ima i nekih silnih cedeova ko oće za volanom da zaspi, jer ja ne znam nikog ko ima cd čitač. Ezoterija kao što i samo ime kaže izdominirala sa ajahuaskom, DMT-jem, lečenjem morskom solju, vodom, suncem i blagotvornim uticajem Gija, Lečenjam raka za bogate i siromašne, a jedna knjiga čak poručuje Alkalizujte se ili umrite, ali na sreću tu postoji i jedan manje uznemirujuć naslov – Seksualne Pikanterije. Tamo sam saznala na nekoj knjizi koja ima suncokret kao poklopac od margarina da je ILIOTROPION “saglasnost ljudske volje sa božjom voljom”. Saznala sam i da je bestseler Tamare Marinković, bivše učenice iz saobraćajne škole iz Zemuna koji se zove Trofeji, a u kome ona detaljno opisuje seksualne susrete sa profesorima te iste škole (jedan od likova se zove Saša Arsić lol) standardno prisutan na štandu izlagača tradicionalno okrenut pravim vrednostima poput srpstva.

Malo mi je bilo milo što su stali iza nje iako inače stoje na braniku časti, ima nade za srpske erocke romane.

Na tom gornjem kruglu pakla odnosno sajma, ima i Činjenice o Čak Norisu, Izlaz iz Depresije i pregršt ljubavnih romana izdavačke kuće McMillan. A kad smo kod ženskog pisma HOBISPORT ima serijal žena srpkinja od Vojislave Latković, ali zato ima i erocke romane Milića Vukašinovića i Vanje Bulića. Sviđa mi se naprimer što je Vanja Bulić pisao o koncertu Zdravka Čolića uz ekstenzivnu upotrebu slabo korišćenog prostog i ličnog glagolskog oblika aorista ne jebavši živu silu (samo na jednoj strani nešto pade, pokida, tresnu, vrisnu, formiraše, dopreše…).

Senzacionalna modna vest sajma je da su moji najdraži “prljavi sektaši” Mormorni, u sezoni 2016/17, napustili pastelne boje i prešli na teget odela.

Srpski vrhovni bogovi

Pita me neki čovek Da li znate ko su Srbi? ja kažem Gospodine, ne znam ni sama kad utom vidim neverovatan štand koji se bavi etimologijom i “odgonetanjem srbskog jezika” i zbunim se jer sam ja učila srpskohrvatski jezik iz perioda od posle nego što je Vuk uveo glasovne promene i pomodno jednačenje suglasnika po zvučnosti (bdg/ptk ko se nije setio magarac bio) koje je iz nepoznatih razloga pravim srbima odvratno, a nama iz ŠaPca krucijalno (kao da ne postoji SrBin, nego samo SrPkinja iz ŠaPca?).Uglavnom dok sam ja premotavala gradivo s takmičenja iz srpskog u OŠ, ugledam nešto što se zove SrBPski Vrhovni Bogovi: Kur Jak i još jedan, i osetim se kao boginja sa Olimpa, ili koja je već bila srpska planina za bogove. Tu sam se iskreno oduševila pastelnim tonovima slika koje su na koricama i saznala da je srbski lingvista koji je pisao ove knjige i slikar, a da sam ja slučajno pričala sa lektorom i da su sva izdanja samizdat. Kaže čovek Još samo fali da sami kupujemo knjige… I to je tačno. Bukvalno samo to fali.

Sledeći stand je bio Strahor i to je neka srpska epska fantastika, ali tu je bilo puno metalika, pa sam otišla dalje.

Stigle smo do štanda Arete koji ima genijalan dizajn, a to sve potpisuje Jana Vuković, umetnica je bila i prisutna. Mislim da je pored nje sedela i neka autorka, ali nisam imala kad da se upuštam u priču i baš mi je žao. Iza ćoška su čekali moji stari znanci, CET odnosno “učenje kompjutera iz knjiga” koji su valjda zbog nestanka pravih vrednosti i novih mladih generacija koje kompjutere uče s kompjutera, spustili cene za Word 2003 i još tako neka čuda tehnike i tehnologije iz prošle dekade na čak 3 knjige za 50 ili 100 dinara, to je odličan poklon za seniore koji se ne odaju novitetima tek tako, ali imaju neke tendencije ka otimanju kompjutera. Mikroknjiga standardno fura priču “Za neupućene” i tu je sve od trudnoće preko pčelarstva, tenisa, elektronike do Frojda. Za Frojda se inače osećam kao da me je na svakom štandu proganjao u raznim izdanjima, od zasebnih brošura slučajeva psihoanalize tipa Malog Hansa ili Čoveka vuka do broširanih poveza Tumačenja snova preko ovih vodiča i slično. Osim njega primetila sam frapantan broj D.H. Lorensa sa svih strana i ako sledimo ideju da moja podsvest ovim trigerima želi nešto da mi poruči, ja stvarno ne znam koja je veza Frojda i D.H. Lorensa.

Moram da kažem da je Feng Shui institut načisto propao, imaju neke sapunčiće, ogledalca i knjige, tri roze balona ali ništa od stare slave i velikih skulptura od voća, rok benda i viskija koji ne daju svakom. Možda ih je stigla neka fengshuijevska sudbina što su se štekali kad smo mi došli gladni prošle godine. Romske izdavačke kuće su standardno prisutne sa dva izdavača, knjige poezije i proze, a tu je i Tamara Kučan, ove godine isto malo skromnije opremljena kao i svi mali izdavači koji posustaju.

Za to vreme je dole bilo što Marija kaže “ko Kineska nova godina” – muzika, vatromet i jako glasna predavanja o suštini, koja me malo plaše.

Mi deca, s kolodvora Zoo

I onda sam napravila zaokret nalevo ka moru polovnjaka odakle se orila neka džezi verzija Saoroma odnosno Ederlezi, pa sam se osećala kao prava intelektualka dok standardno bauljam po prašnjavim izdanjima iz osamdesetih. Ne znam jako se ložim na taj dizajn i imam fantaziju kako ću svoj stan napuniti Globusovim kompletom Agate Kristi, Bigzovom Filozofskom bibliotekom, bibliotekom Spektar od Svetova i brojnim ljubavnim romanima i popularnom literaturom koju nikad ne vraćam. Tako sam naprimer ove godine pročitala jedan australijski ljubić o starijoj ribi koja se zaljubila u mentalno zaostalog mlađeg muškarca, ali su oni prevazišli košmar njihove zabranjene ljubavi tako što su se venčali uz obećanje da nikada neće imati decu. I onda mislim kako su osamdesete bile jedno more svega, jer su jugoslovenske domaćice čitale ovakve uzbudljive i kontroverzne obrte, a kako se danas svemu čudimo i sve nešto morališemo, fuj.

Na tragu te žali za mladošću, kupila sam prvo jugoslovensko Globusovo izdanje knjige Mi deca s kolodvora Zoo, koje u sredini ima slike malih narkomana sa bebi štajge na Zoo banhofu koji su se ložili na Bouvija. Pre neku godinu izašao na Vajsu foto žurnal Kristijana baba, a Bouvi pokojni, a ja sam pre saznala ko je Kristijana nego Bouvi, šta ti je život. Sećam se da sam čitala tu knjigu na prelazu iz sedmog u osmi razred, i da sam zapamtila kako je Kristijana mrzela naselje Hanza u Berlinu i onda sam posle i ja mrzela Valtera Gropijusa kad sam bila na faksu, samo zato što sam se sećala kako deca nisu mogla da stignu kući da piške pa su piškili između zgrada i onda je tamo smrdelo. Posle kad sam prvi put bila u Berlinu, išla sam da vidim to naselje, samo zbog te knjige. Mada nije sve tako crno, našle smo i bajke našeg detinjstva i bajke detinjstva naših roditelja, o kojima sam baš pre neki dan pričala sa cimerkom jer sam svečano odlučila da ću prepričavati bajke koje znam u vidu kolumni ili nekog bloga jer su bajke strava i neke bajke su totalni nadrealizam. Zato sam kupila Korejske narodne bajke da se Olga seti kako joj je bilo u Severnoj Koreji. Kupila sam i Hartmanovu Ontologiju i De Sosirovu Opštu lingvistiku koja zapanjujuće opet varira između 450 i 700 dinara pa sam odlučila da je dosta.

Izgnanici tojest izgnanice

Na izlazu sam kod nekog zastupnika izdavačke kuće Paideia koja ove godine nema štand kupila još jedan prevod Elfride Jelinek- Izgnanici, i zaista sam se skenjala što su uslovi na sajmu sve gori i gori za izdavače koji su nekad žariri i palili, pa mi je žao što sam pljuvala njihov papir kod Prusta i dizajn korica Filipa Rota prošle godine. Došlo je do toga da nemaju ni štand. Šta ti je život.

S tom mišlju smo prošli pored finih mrtvih rokera na štandu Rock Express odakle su se smešili odavno mrtvi Kurt Kobejn i Džim Morison, a majice grupe Direktori su bile preterano sveže odštampane.

Sve manje razumem šta znači rokenrol. Meni je rokenrol Aca Lukas.

Ali onda sam shvatila da je Aca Lukas i hiphop na štandu Trojka iz Bloka gde je neki lik na takmičenju iz pucanja trojki za decu repovao Acu Lukasa i onda mi tek ništa nije bilo jasno. Tu su bila deca, bilo je rakije i bile su neke od mojih omiljenih knjiga iz nekog manastira kod Ljubovije, Flavijan, koje imaju prelepe pastelne slike na koricama, pa sam upitala jel znaju koji je to izdavač, na šta mi je tip rekao da je to njegov komšija Vlada. Vladu sam posle srela i dao mi je njihovo novo izdanje koje se zove Ispovest slučajnog prolaznika a naslovljeno je kao “scenario za film koji ne mora obavezno biti snimljen” a preporuka kaže da se brzo čita i krepi. Pored toga sam dobila i Čudna lica poslovica, “za klince”. Ako ne računamo to što nisam htela da uzmem besplatne sektaške primerke o ubijanju ploda u ženskoj utrobi, to je bilo jedino što sam sa sajma dobila na poklon i to je zaista prelep gest. Dobro, jeste da su me na štandu Informera nudili rakijom i suhomesnatim proizvodima, ali mislila sam prvenstveno na knjige.

Na kraju krajeva…

Na kraju sajma sam crknuta tako prošla pored Branke Veselinović i zamolila je da se upoznamo. Od kad sam bila mala, sećam se da je uvek bila tu i uvek je pomagala deci i imala one ručno pravljene lutke. Obično nikoga ne startujem da se upoznam i da se slikam, ali zamolila sam Branku, koja sad ima 98 godina i koja je neviđena carica da se slikamo.

Kad sam htela da se izvinim da sam umorna i šugava od četvorosatnog hodanja, setila sam se da sam razmažena i da ona ceo dan radi na sajmu, pa sam se ugrizla za jezik. Ne znam, nešto posle tog susreta ne želim da kukam na situaciju u izdavaštvu, na skupe pljeskavice i na sve što nam se dešava, jer ima ljudi koji nikada ne kukaju, a Branka je jedna od njih. Umesto kukanja, Mara i ja smo otišle da se namažemo eteričnim uljima na nekom od štandova i da se još podružimo sa onim ljudima što prodaju stolice za masažu, i masirale smo se zagrejanim njemačkim kuglicama od žada, dok se nismo revitalizovale skroz. I muke sajma, ko rukom odnešene (prosti i lični aorist!), mi prođosmo rampu i u glas pomislismo: Slobodna ću biti ponovo, što kaže Viki Miljković.