Da li imate preko 18 godina?

Sa ljubavlju, Mića Karić

Razgovor sa Miroslavom Mićom Karićem, istoričarom umetnosti i kustosom Nezavisne umetničke asocijacije Remont iz Beograda. Zamišljen kao “personal portrait” čoveka koga znaju svi a poznaje nekolicina...

Miroslav je vredan čovek i čovek vredan upoznavanja! Izuzetan tip! Zaslužno upisan u tokove savremene umetničke scene Beograda, Srbije i regiona. Potpuno predan svom pozivu. Domaćin kulture i Remonta. Podrška. Arhivator. Prijatelj.

Mića Remont u kafani  „Mikan“

Kako bih sebe opisao, kao Miću Karića ili kao Miću Remont? Remont je očigledno postalo moje novo prezime, ljudi me identifikuju sa prostorom u kom radim već 17 godina, sa mojim poslom i svim onim što, zapravo, Remont predstavlja. Ko je Mića Karić? Đak pešak – skoro dvadeset godina sam putovao svaki dan Obrenovac Beograd! Konačno sam se malo skrasio na Karaburmi… Udarnik radnik. Čovek bez privatnog života, sa gomilom prijatelja. Pored posla, druga važna stvar u mom životu su prijatelji… Neko mi je jednom prilikom rekao da sam Posvuduša! (smeh) I zaista, dugo sam bio omnipresent, prisutan na svakom kulturnom dešavanju u gradu. Pratio me je glas da sam ekstreman u toj sveprisutnosti! Mića Karić – single. Solo u svakom smislu. Samostalan u svakom pogledu. Ne znam šta bih još mogao da kažem o tom čoveku a da zaista svaki put ne pomislim na njegove dnevne rutine (smeh): Remont-kuća, kuća-Remont i ponekad Mikan prekoputa… E da, kafana Mikan je poslednjih godinu dana postala neko nama drago mesto susreta, sastančenja i opijenih druženja!

Voleo bih da čujem šta drugi misle o meni, na koji način me vide i da li me opažaju van tih nekih konteksta koji me već jako dugo određuju…

Karaburma ujutru i uveče

Trenutno živim u starom delu Karaburme koji neodoljivo podseća na naselje u kom sam odrastao u Obrenovcu, tako da sam opet svoj na svome. Nažalost, nisam još uvek uspeo da istražim kraj iako sam o njemu slušao dosta zanimljivih priča. Stigao sam inače u taj deo Karaburme   u trenutku kada je nestajala nekadašnja fabrika Sport i na njenom mestu počela da niče grdosija od tržnog centra. Senzibilitet ljudi i atmosfera koju osetim ujutru i uveče, u prolazu, liče na obrenovačku prisnost i komšiluk. I Karaburma mi je opet samo spavaonica, kao što je to nekada bio Obrenovac, iz kog sam svakodnevno rano ujutro odlazio za Beograd vraćajući se kući kasno uveče. Dešavalo se da prođu godine, a da taj grad nisam video po danu…

Cinema Obrenovac

Prva sećanja koja me vezuju za period odrastanja u Obrenovcu… naselje Staro igralište, ključ oko vrata, i čim nema školskih obaveza- napolju sam po ceo dan! Družio sam se sa najraznorodnijom ekipom. U naselju se nalazilo nekoliko zgrada u kojima su živela vojna lica i neretko se prisetim svih tih drugara koji su protrčali kroz moj život, zadržavali se na kratko zbog prekomandi očeva, a krajem osamdesetih i početkom devedesetih nenajavljano odlazili i iz nekih drugih razloga…Kada su počeli da uvode parno grejanje u naše naselje, mreža kanala i rovova postaje fantastičan ambijent za dominantne igre u to vreme – Partizana i Nemaca kao i raznih vojevanja između i unutar naselja. Nisam bio uvučen u ostale timske igre koje su se ticale sporta, košarke, fudbala, nije me zanimalo. Šutnuo sam loptu jednom u životu, u stvari nisam je ni šutnuo nego me je lopta pogodila, odbila se o mene i slučajno završila u golu! (smeh) To je jedan jedini put da sam postigao gol i da sam se uopšte uključio u fudbal, radije bih sedeo ili krio se iza tribina. Jednom prilikom me je nastavnik fizičkog, dok sam statirao u igri, upitao: Pa dobro jel znaš ti koja je tvoja pozicija na terenu? Moj spontani odgovor srednje krilo ga je potpuno izbezumio! Bizaran podatak u tom smislu je da me stric svojevoljno učlanjuje u navijački klub Partizan, člansku kartu čuvam još uvek! U ratnim igrama većeg formata daleko više su me zanimali Indijanci i Kaubojci. Iako bi se svi apsolutno istog trenutka, opredeljivali da budu Kaubojci ja sam jedini konstantno želeo da budem Indijanac! (smeh)

Kao klinac bio sam opčinjen i kolekcionirao sve što je bilo u vezi sa kulturom američkih Indijanaca, nije mogao da prođe vašar u Obrenovcu a da se ne okitim novom perjanicom, lukom i strelom. Moje druge fascinacije u tom periodu su epska i naučna fantastika. Sećam se da me je otac vodio da gledam Ratove zvezda i kao nagradu za peticu iz matematike na premijeru Konana varvarina u čuveni obrenovački bioskop Palež. Palež će obeležiti naše detinjstvo, tokom letnjih i zimskih raspusta odlazak u biskop bio je absolute must… U novoj bioskopskoj sali Doma kulutre i sportova prvi put sam pogledao film sa FEST-a, Flashdance! Ovaj hit ostavio je neviđen utisak na mene, a posledica tog iskustva su moje plesne bravure na podijumu za igru rekretivnog centra Mitrovac na Tari. Deda me je jednom vodio da gledamo neki ratni spektakl, i dan danas živo pamtim scenu nekog njegovog saborca koji je sedeo u redu ispred nas i pokušavao da, u mraku, hvata beleške na pisaćoj mašini! Bio sam potpuno oduševljen kada se pojavio časopis Tajne kroz koji su se provlačile priče od postojanja drugih svetova, tajni piramida, letećih tanjira do različitih paranormalnih fenomena… Zbog sličnog sadržaja navukao sam se i na sarajevski magazin Arka. A euforiju kada su mi roditelji kupili prvo izdanje Misterija sveta Artura Klarka ne mogu ni da opišem! Sećanja na odrastanje vezana su i za pevanje u horu i dramsku sekciju. Imao sam zanimljivu epizodu sa statiranjem u seriji Sazvežđe belog duda tadašnje Radio-televizije Beograd a prve ozbiljnije glumačke nastupe ostvario sam u obrenovačkom Domu vojske. Tada su počela da se ispoljavaju i definišu moja prva interesovanja…

Gluma vs istorija umetnosti ili Dante u Dantonovoj smrti

Desilo se da sam istog dana polagao dva prijemna ispita- za glumu i istoriju umetnosti. Porodica je podržala obe moje ideje! Prijemni ispit za istoriju umetnosti se tada polagao na sajmu i otac me je čekao u kolima puna dva sata kako bih na vreme stigao na FDU! Dva puta sam pokušao da upišem akademiju, a čak postoji, zabeležena u novinama, i jedna anegdota sa prijemnog. Te godine je Predrag Bajčetić primao klasu a ja sam kao recitaciju spremio pesmu Voleo sam devojku iz grada Dobrice Erića, koju je otpevao Miroslav Ilić, a u muzičkom spotu pojavila se i Sonja Savić. Posle recitovanja napravio sam čuveni lapsus, izgovarajući da sam pride toga pripremio i odlomak iz drame Georga Bihnera, Dantonova smrt – lik Dantea! (smeh) To sam, verovatno od treme, zbunjenom Bajčetiću ponavljao nekoliko puta! Jel ste vi sigurni da ste dobar lik izabrali, ponovite još jednom? Ukapirao sam šta izgovoram posle, recimo, petog ponavljanja! Kako vi mislite sada, ne znate ni koji ste lik spremili a hoćete da se bavite glumom? Njegov komentar me nije obeshrabrio da sve do kraja izvedem. Da stvar bude komična, neko od novinara je tog dana bio prisutan na polaganju prijemnog ispita i kulminacija se dešava sutradan kada u jednom od tadašnjih tabloida na dve strane izlazi tekst pod naslovom DANTE U DANTONOVOJ SMRTI! sa sve prikazom moje i još par “zapaženih” ispala sa prijemnog! Posle drugog pokušaja da upišem glumu proveo sam godinu dana u Dadovu i stigao skoro do premijere predstave Bog iz mašine, u režiji Peđe Štrbca. Goran Jevtić i ja pripremali smo dve glavne uloge ali je mene, pred sam kraj, neko zamenio jer sam se povukao, počeo da dobijam desetke na istoriji umetnosti koja me je sve više zanimala… Kada sam iznenađenom Darjanu Mihajloviću saopštio da odlazim pokušao je da me zadrži ali ja sam odluku već doneo i posle toga više nisam imao dodira sa glumom, osim ovako intimno, u pričanju priča!

Slikar iz Pule i Silvija Plat

Pred sam kraj srednje škole, družeći se sa jednim slikarom iz Pule koji je bio veoma interesantan sagovornik i slušajući njegove priče, počeo sam polako da se uvlačim u svet umetnosti.

Znao sam da ako izbor u mom životu ne bude bila gluma, biće svakako istorija umetnosti.

U srednjoj školi sam velike odmore često provedio čitajući Silviju Plat i Emili Dikinson. Poezija me je naročito intrigirala, pisao sam pesme i kratke priče – poeziju potaknut zaljubljenošću, a priče jer sam već tada imao omiljene filmske reditelje i pisce čiji me je rad inspirisao pa sam hteo da se oprobam i u pisanju… Zanimljivo je da će na neka moja kasnija interesovanja u vizuelnoj umetnosti dosta uticati dela iz književnosti. Mislim, pre svega, na pisce koje sam otkrivao u ranoj mladosti kao što su Borhes, Žan Žene, Vilijam Barouz, Džejms Balard, pesnike Šarl Bodlera, Volta Vitmana, Silviju Plat, Kavafija, Alena Ginzberga. Sve ono što su kao poseban senzibilitet, drugačiji izraz, teme, invenciju i eksperiment donosili u literarnoj formi snažno će formirati i odrediti moja zanimanja za određene umetničke prakse i poetike kojima se danas bavim.

Bravo i Ćao! Pisma poznatima…

Era pisma poznatima počela je za vreme treće godine srednje škole. Pored glume i istorije umetnosti, poneo me neki talas razmišljanja šta bih sve mogao da budem, pa mi tako došlo da želim biti autor, umetnik, da nešto stvaram…Tako se, recimo, jedno jutro probudim, u vreme kada sam intenzivno pisao kratke priče, i pomislim pa zašto ja ne bih bio scenarista, sednem i napišem neki sinopsis ili neki scenario…Pored toga želeo sam biti i modni kreator jer mi se izuzetno sviđalo ono što radi Žan Pol Gotije, Vivijen Vestvud… U tom slučaju sednem i crtam, pa nekako dođem do adrese Gotijeovog studia u Parizu, napišem pismo, spakujem skice i sve to pošaljem. Stigne i odgovor! (smeh) Odgovore sam uredno dobijao na svako moje konkretno postavljeno pitanje: da li prepoznajete neki potencijal u ovome, šta mislite o mojim kreacijama, i svi su bili veoma smisleni i brižni – pa ipak mislimo da biste trebali da završite školu, evo saveta i spiska gde sve to u Evropi možete itd. I tako je to išlo sve do mog predloga Žan Polu da bi bilo fantastično da napravi modnu reviju u Beogradu, to su bile devedesete, kriza, sankcije pa eto, baš zbog toga…Zapamtio sam odgovor koji mi je stigao u kom kaže da nije baš jednostavno organizovati revije u inostranstvu a da je preko mora još teže!?

Jean-Paul Gaultier – only for you!

Tačno na moj devetnaesti rođendan, godinu dana nakon što sam dobio poslednji odgovor od Žan Pol Gotijea, ležim sa visokom temperaturom skrhan zbog otkazane žurke, u sobu ulazi majka, donosi čaj i veliki koverat iz inostranstva (u tom trenutku sam već bio prestao da pišem pisma i opsedam poznate). Ogromno pismo od ŽP Gotijea stiglo je sa fotografijom njegovog portreta preko koje je nešto nacrtao i napisao ONLY FOR YOU! Temperatura je automatski spala a ja živnuo! Sestra je pokušala da me ubedi da to nije pravi crtež i poruka posvećena lično meni, već print koji se štanca i šalje svima aja sam u žaru dokazivanja kako je u pitanju pravi flomaster, izgrebao deo crteža! Uramljen, Gotijeov portret sa unikatnom porukom i dalje je okačen u našem porodičnom stanu u Obrenovcu. Ove godine je umetnica Sandra Stojanović organizovala izložbu posvećenu umetničkim radovima koji se iz određenih razloga nikada nisu realizovali, unutar projekta Biljane Ćirić – Kad se drugi susreće sa drugim. Pozvala me je da učestvujem sa pričom o pismima Gotijeu, međutim crteže koje sam mu slao nikada nisam dobio nazad tako da smo predstavili jednu moju drugu priču.

Viva la Pedro

Tokom srednje škole pisao sam i Pedru Almodovaru. Nakon filma Kika seo sam i uradio sinopsis za njegov novi film i poslao mu sa sve instrukcijama: ovo zaista moraš da snimiš zato što mislim da je genijalno itd. U pitanju je bila horor telenovela sa milion likova i radnjom koja se odvija na nekom dvoru. Sećam se da sam naznačio da film mora da bude timeless and spaceless! Sve sam pisao na engleskom, a sestra je, kao profesionalac, kontrolisala. Papir sam sa strane ukrasio crvenim slovima VIVA LA PEDRO! U nekom od intervjua Almodovar je, između ostalog, spomenuo kako ga u Madridu svi poznaju, uključujući i poštare, i računao sam da onda neće biti problema da do njega stigne pošta! Na koverti sam napisao samo:  PEDRO ALMODOVAR, STUDIO LOS ANGELES, MADRID, SPAIN i poslao. Naravno, pismo se vratilo posle par meseci, poštari ipak nisu uspeli da ga pronađu a Pedro nikada nije dobio priliku da pročita moj genijalni scenario i doživi ludilo na dvoru u stilu Opasnih veza… Zbog Sandrinog poziva da učestvujem na izložbi, pismo Pedru sam posle dvadeset godina ponovo uzeo u ruke, bilo me je užasno blam dok sam ga čitao ali sam prelomio i izložili smo ga!

Pozdrav iz Resavske pećine

I sestru sam uvukao u moj hobi pisma poznatima pa smo tako zajedno pisali Kijanu Rivsu posle filma My private Idaho i nakon smrti River Feniksa… Mi smo taj film doživeli kao veliku ljubavnu priču i pitali smo se kako li se on sad nosi sa celim tim gubitkom, i sve to smo mu napisali u znamo kako ti je kontekstu…Pri tome nismo hteli da sad to bude klasično pismo nego smo našli neku razglednicu sa ekskurzije iz Resavske pećine a adresu smo iskopali u časopisu Bravo ili Ćao u odeljku – adrese poznatih!

Dan Nezavisnosti

1996. godina. Ispred TV ekrana u dnevnoj sobi roditeljskog doma gledam Studio B, tu negde oko termina za Dnevnik… U jednom trenutku ekran se zatamnjuje, izlazi kajron sa obaveštenjem uskoro najnovije vesti! Pošto su devedesete u jeku, prva pomisao mi je bila da je nešto u vezi sa Miloševićem i čekao sam sa nestrpljenjem. Odjednom- uključuje se studio, uznemirena voditeljka stoji i izgovara: Upravo smo primili vest da su iznad svih većih evropskih gradova primećene velike formacije letećih tanjira! OK, tu već ustajem i ja! Posle par minuta stiže vest da su formacije primećene i nad Srbijom, i da se kreću iz pravca Niša ka Beogradu! Tu, već potpuno van sebe, upadam mami u kuhinju i urlam: Šta sam ti rekao?!! Oni postoje, oni postoje, oni dolaze! Zatim sam mahnito krenuo da vitlam sa jedne na drugu terasu, pa sam izašao ispred zgrade i tako sve u krug, dok su moji ukućani u šoku ne znajući šta se sa mnom dešava! U jednom momentu svi zajedno odlučuju da me jure po stanu i zauzdaju sa ‘vataj ga, ‘vataj ga povicima! Potpuno van sebe, ubeđen da su vanzemaljici stigli, izgovarao sam mami: Ti znaš da sam uvek verovao u njih i da imam knjigu „Šta ako oni dođu“!  Sestra je pokušala da me smiri i nešto kaže ali ja je apsolutno nisam slušao sve dok me nekako nije nadjačala: Stani čoveče- reklama za film!!! Inače,u tom trenutku nisam jedini koji je u Obrenovcu u drami i obmanut reklamom za čuveni Dan nezavisnosti… Sestrina drugarica je istu odgledala kod svog dečka i odjednom skočila iz kreveta, saopštila mu: Ako treba da poginem, idem da poginem sa mojima i izletela iz stana! Momak je naravno jurio za njom po Obrenovcu! (smeh). Šta bi rekao Orson Vels na ovu obrenovačku verziju Rata svetova

Savremena umetnost, vojska i comfort zone

Savremenom umetnošću sam počeo da se bavim tek kad sam se zaposlio u Remontu. To je ujedno moj prvi posao koji sam dobio samo dva meseca nakon diplomiranja. Darka Radosavljević je pitala profesorku Lidiju Merenik da preporuči nekoga od bivših studenata za rad u galeriji. Prvi Remontov prostor u Staklencu otvoren je dvehiljadite godine, a ja sam počeo da radim u januaru 2001. Već sam uveliko radio kada sam morao da se odazovem na poziv za vojsku. Dvadesetsedam godina, nije bilo više vrdnaja, sa poslednjim pozivom u vojnom odseku ponudili su mi dve opcije: trupa ili škola za rezervne oficire. I tako sam završio u školi za rezervne oficire- intendantska služba, sa kolokvijumima i ispitima! U vojsci sam slučajno aktivirao školsku nagaznu minu, zajedno sa jednim klasićem! (smeh) Dobili smo zadatak da je kamufliramo i u želji da to što bolje uradimo, ne slušajući instrukcije, tapkali smo kao ludi zemlju i pokrivali je sve dok se ona, naravno, nije aktivirala! Bili smo kažnjeni i u dimu! (smeh).

New skype call: Dejvid Linč

Diplomirao sam na katedri za istoriju moderne umetnosti sa temom o  Dejvidu Linču i filmu Glava za brisanje. Iako me je na fakultetu najviše zanimala druga polovina devetnaestog veka (simbolisti, prerafaeliti), paralelno me je takođe zanimao film. Tema jeste bila posvećena Eraserhead-u ali sam se ja najviše bavio pokretima, pravcima, idejama u modernoj umetnosti i kroz određene scene u filmu analizirao i pričao priču o umetnosti prve polovine XX veka. Dejvidu Linču nikada nisam pisao lično (smeh) ali se priča sa njim nastavljala kroz godine- dvehiljadite sam diplomirao na njegovom filmu, zatim 2007. održao predavanje u Domu omladine, Rajski pašnjak i Palkleni ambis- Dejvid Linč, pogled na film i slikarstvo a 2017. bio jedan od kustosa njegove velike izložbe u prostorima Kulturnog centra Beograda, i takođe održao predavanje u ARTGET galeriji – Dejvid Linč, vizuelni umetnik, fokusirano na slikarstvo, grafiku, fotografiju… Bio sam u prilici da Linču prvi postavim pitanja o njegovoj umetnosti tokom razgovora koji smo vodili sa njim, preko skajpa u Dvorani Kulturnog centra. I na taj način sam ga zvanično upoznao, pred punom salom njegovih fanova!

Inicijacija mekog srca / Džoni Racković

Sećam se dana kada sam zajedno sa još jednom drugaricom, sa kojom ću kasnije i studirati, došao na Filozofski fakultet da preuzmem informator za istoriju umetnosti. Nas dvoje, gimnazijalci iz provincije, u šetnji od autobuske stanice do fakulteta posetili smo Likovnu galeriju Kulturnog centra Beograda. A tamo- Superstar, izložba Nenada Rackovića! Sećam se da sam ušao u prostor i da me je Nenadova izložba potpuno izmestila! Sva moja dotadašnja shvatanja i iskustva koja su se ticala izložbi bila su smešna naspram ovog sasvim drugačijeg inicijacijskog događaja! Još uvek čuvam katalog sa izložbe koji sam tom prilikom uzeo. Izložba, kao i tekst Mutanti mekog srca koji je napisala koleginica Aleksandra Bjelica, su me zajedno potpuno okupirali! Poslednji tekst o Džoniju Rackoviću koji sam pisao za njegovu novu monografiju, počeo sam upravo pričom o inicijacijskom susretu koji se dogodio davne 1994. Dve decenije kasnije, 2014. godine Saša Janjić, Milica Pekić i ja smo radili na Džonijevoj izložbi u galeriji 12 HUB. Prijateljstvo i saradnja sa Džonijem i dan danas traje… Uskoro nas očekuje velika promocija Džonijeve monografije!

Dvadeset stakala / Prve saradnje i zadaci

Prvi stručni tekst mi je objavljen u časopisu Likovni život u drugoj polovini devedesetih. Incijalno rađen kao seminarski rad za predmet Nauka o umetnosti, tekst je za temu imao fenomen tada jako popularne TV novele Kasandra. Ideja je bila da prokomentarišem masovnu pojavu apliciranja lika glavne junjakinje na sve što je trpelo bilo kakvu štampu, od šoljica za kafu, školskih sveski do papuča za plažu. Tekst sam najpre uradio kao fiktivni intervju sa Kasandrom koja sve to lepo analizira kao vrsni sociolog i kulturolog. Izgleda da je to za tadašnje uredništvo bilo malo radikalnije, pa je intervju pretočen u tekst.  Sećam se svojih prvih zadataka u Remontu: da od Kulturnog centra Beograda do Remonta, koji se tada nalazio u Staklencu, prenesem dvadeset stakala za neku izložbu, i kako sam se, u želji da se dokažem i pokažem i nešto ne zabrljam, toliko istresirao da sam dobio herpes! Drugi zadatak mi je bio da skinem intervju sa Milicom Tomić koji je radila Darka Radosavljević, a to su bili sati snimljenog materijala. Odlično se sećam kada me je Darka pitala da li mogu do sutra(!) da napišem tekst o video radovima Nikolete Marković i Žolta Kovača, Vlade Nikolića i Vere Večanski i Miodraga Krkobabića jer se Remont magazin sklapao i nismo imali više vremena. To je bio moj treći zadatak i još jedna neprospavana noć! (smeh) Ispalo je dobro! Nešto kasnije bio sam angažovan da napišem tekst o radovima sa samostalne izložbe Electric girl Dejana Kaluđerovića. Generacijska bliskost sa ovim umetnicima je učinila logičnom i mogućom našu saradnju i povezanost.

Yellow cab

2004. godine sam počeo da pišem za magazin Yellow Cab. Pored mesečnika jedno vreme je postojala i emisija na B92, posvećena izložbama koje su se dešavale po gradu a ja sam čak imao i neka stand-up pojavljivanja u prilozima! (smeh) Nakon ukidanja emisije nastavio sam da radim u magazinu sve do 2012. a poslednjih godina sam bio urednik odeljka posvećenog izložbama koji je nekada znao da ima i po 18, 19 stranica…

People are strange when you’re a stranger

U osnovnoj školi sam bio metalac, šesti i sedmi razred – nabavka Guns N’ Roses amblema za jaknu preko brata od strica. Zatim u srednjoj školi dolazi grandž – Nirvana i sve u tom kodu iz devedesetih. U srednjoj sam  takođe bio  opsednut Dorsima i Džimom Morisonom, sakupljao sam sve što postoji o njima a imao sam i posebnu svesku u kojoj sam pisao i prevodio njegove stihove. Ako bih nekoga trebao da izdvojim kao prvu ljubav i konstantu u mom muzičkom izboru onda je to svakako Madona! (i njoj sam pisao pisma ali o tome drugom prilikom). Život u malom mestu odvodio me po raznim lokalnim barovima pa mi devedestih ni turbo folk nije bio stran. Moj muzički izbor je i danas poprilično šaren, puštam sebi i drugima od pop hitova iz osamdesetih, preko sevdalinki i omiljenih narodnjaka “kad dođu teški dani” do elektronike… Što se izlazaka tiče, studentski dani su mi prošli u totalnoj posvećenosti faksu – kretanja su podrazumevala isključivo zgradu fakulteta, Univerzitetsku biblioteku, gradsku biblioteku u Beogradu i gradsku biblioteku u Obrenovcu. I vrlo mali krug ljudi, uglavnom kolege. Čekali smo par puta Novu godinu u čitaonici obrenovačke gradske biblioteke, ekipa od nas desetak koji smo tamo provodili dane…Nakon faksa izlazsci su bili učestaliji, išlo se paralelno i u klabing i u kafanu!

Remont: Izgradnja kroz posao

Za sve što sam naučio u poslu, saznavao o savremenoj umetnosti i za ono čime se danas bavim, prvenstveno je zaslužna Darka Radosavljević a samim tim i Remont. Bio sam bačen u vatru od početka, ništa se nije dešavalo postepeno i postupno. Prvi veliki izložbeni projekt na kojem sam bio angažovan – Remont Review/Beogradska scena devedesetih, a koju su kao presek umetničke produkcije jedne dekade kustosirali Darka Radosavljević, Stevan Vuković i Jasmina Čubrilo, doneo mi je priliku da sarađujem sa velikim umetnicima čije sam izložbe još kao student posećivao…Pomislio sam više puta tada eto mene u njihovom društvu! Era Milivojević, Peđa Nešković, Jovan Čekić i mnogi drugi… Radeći na postavci provodio sam dane sa preko četrdeset ključnih autora tog vremena i kroz neposredni kontakt sa njima dosta toga naučio i saznao. Zahvalan sam Darki što me, od samog početka, nije štedela niti držala po strani nego je odmah bilo- izvoli i uči.  Sve to me je obeležilo, osnažilo, izgradilo i postavilo temelje onoga što danas jesam.

Ne sećam se da sam sa umetnicima u komunikaciji imao komplikacije, takva je moja priroda- imam diplomatsko pregovaračku sposobnost, volim da saslušam i uživam u radu sa umetnicima. Sve što sam do sada uradio u kustoskim projektima smatram zajedničkim radom sa njima. Svaku izložbu doživljavam kao neku vrstu dijaloga između mene i umetnika, između radova koje biramo. Od početka sam tako postavljao stvari te je zaista logično što veoma često radim u timovima  a ne samo solo na projektima…

Moja pozicija na sceni… Mislim da doprinosim i nadam se da to ima nekakvog uticaja i efekta i da će ostaviti nekog traga ali nisam nikad razmišljao o sebi kao nekom važnom. O sebi kao radniku udarniku- da, i o tome da se maksimalno ulažem, jesam. Odakle to dolazi, ta takva posvecenost, ne znam, dajem se – takav sam valjda oduvek! Dominira moj osećaj pripadnosti Remontu jer je gro mojih aktivnosti vezano za Remont, čak i neki solo projekti. Naravno, imam i razna druga profesionalna  iskustva, no istina je da su me ljudi najčešće prepoznavali i angažovali upravo zbog mog rada ili postignuća u Remontu.

From Favorites to Diversities

U Regensburgu sam 2011. godine, u okviru festivala Donumenta, bio kustos izložbe koja je predstavljala presek naše umetničke scene nakon dvehiljadite godine i to je projekat na kom sam najduže radio. Veoma složena postavka, u četiri različita prostora, uključivala je više od trideset umetnika. Uživao sam radeći na nedavno završenom regionalnom projektu From Diaspora to Diversities. Bio sam srećan sa sve četiri izložbe u okviru ovog jednogodišnjeg projekta, prve tri sam radio samostalno a poslednju u saradnji sa Jankom Vukmir.  Kroz crtež, izložba iz 2009. godine u Magacinu, važna je jer sam se tu zaista trudio da pokažem jedan širok spektar pristupa u okviru medija crteža pa sam uključio i animaciju, objekte, zidni crtež, čak i fotografiju… Ako pričamo o izboru nekog medija, crtež me je uvek zanimao i puno sam sarađivao sa umetnicima koji se njime bave. Postoje i određene teme koje me okupiraju godinama, zatim umetnici koji su mi senzibilitetom bliski, ali nekad, iz nekog razloga i samo jedan rad može da presudi i da me opredeli  da sarađujem sa određenim umetnikom.

Umetnici se ovde trenutno bave najrazličitijim temama, problematikama i fenomenima i ne vidim šta bih mogao da izdvojim kao neku zakonitost, dominantne sadržaje ili karaktersitičnost u tom smislu. Kada govorimo o internacionalnom kontekstu mislim da naša scena i njeni potencijali nažalost nisu još dovoljno vidljivi. Na početku dvehiljaditih postojalo je veliko interesovanje stranih kustosa za umetničke scene sa Balkana, organizovale su se velike međunarodne izložbe… Prednost takvih izložbi bila je velika prilika da se stekne uvid u umetnička dešavanja na ovom području ali sa druge strane postojala je  određena problematičnost  u njihovoj često uskoj kontekstualizaciji… Od polovine dvehiljaditih to interesovanje je počelo da jenjava, da bi se u nekom narednom periodu sporadično i intenzivnije pojavljivalo sa novim “temama u žiži” kao što su jugoslovensko modernističko arhitektonsko i spomeničko nasleđe ili ovdašnje umetničke prakse sedemadesetih… Lokalne umetničke okolnosti i zbivanja u poslednjih nekoiliko godina obeležilo je pokretanje novih inicijativa, otvaranje galerijskih prostora što svakako doprinosi dinamici scene i mikro nastojanjima da se radi na njenom boljem pozicioniranju i ovde i napolju… Ovaj složen proces se ne može izvesti preko noći, to će trajati… Zanimanje inostrane stručne javnosti za ovdašnju umetničku scenu postoji i vrlo često sam u prilici da profesionalcima koji dolaze u Beograd predstavim naše umetnike, izlagačke prostore itd… Ono što uglavnom čujem jesu pozitivni komentari i utsci da im je scena živa, zanimljiva i sveža! Oktobarski salon je internacionalizacijom svakako bio jedan od načina da se naša scena poveže sa inostranim kustosima ili drugim umetničkim sredinama, nisam siguran da je taj potencijal skroz iskorišćen…

Domaćin Remont/a

Svi smo u Remontu otvoreni, naša uloga nije samo promocija Remonta i naših programa, već i cele savremene umetničke scene. Dnevno kroz Remont prođe jako puno ljudi, kolega, profesionalaca, lokalnih i inostranih ali i turista a mnogima je Remont zapravo postao prvi contact point. Najnormalnija i svakodnevna situacija je da nas neko kontaktira, dođe do nas da se raspita ili po preporuku o drugim prostorima, izložbama ili, opet, da ga profesionalno povežemo sa drugim kolegama, umetnicima… Ta otvorenost i dobra upućenost u scenu vidi se kroz sve naše aktivnosti. Evo, da navedem samo primer mape na kojoj smo markirali i ukratko predstavili sve izlagačke prostore koji se bave savremenom umetnošću u Beogradu. Uskoro bi trebalo da radimo i novu, dopunjenu verziju i u većem tiražu jer je prethodna mapa razgrabljena…

Mića Arhivator

Imam tendencije ka arhiviranju. Nekad je to i problem u Remontu (smeh) jer ja arhiviram svaku vrstu materijala koju pokupim sa izložbi – od flajera i pozivnica do ozbiljnih kataloga, sve! Arhivu imam i u Obrenovcu, ništa ne bacam: stara dokumenta, časopise, sveske iz osnovne škole, publikacije, sve što stiže poštom, arhiviram da imam za svaki slučaj. Žao mi je da bacim a smatram da bi nekada za nešto moglo koristiti. Čuvam svoju poeziju i svoje crtaže kojima sam ozbiljno bio posvećen jedno vreme. Umetnik Goran Stojčetović je pre par meseci imao radionicu dubinskog crteža u Remontu, i analizirali smo neke moje stare crteže, njihovu simboliku, bilo je zanimljivo izvaditi ih iz arhive, kao i pisma poznatima… (smeh)

Live to tell

Udarnički momenat izgaranja, ekstremna posvećenost poslu, diplomatiičnost i mogućnost da lako sarađuješ sa ljudima, tolerantnost,  spremnost da saslušaš, to su neki od kvaliteta odnosno osobina koje poseduješ i neke od njih su se brusile kroz posao, šta bi bili negativni efekti toliko intenzivne posvećenosti poslu?

Naravno da ima moje krivice u tome što me je ta intenzivna posvećenost i okrenutost poslu odvodila u ekstreme i recimo odluke da godinama ne odem na godišnji odmor ili u neko zatvaranje sebe i mogućnosti da imam privatni život. Međutim, Remont jeste i moj privatni život. Ljudi prave rezove između svog posla i privatnog života, a u mom slučaju su se nekako prožimali…Mnoge prijatelje sam stekao kroz posao. Ne volim sam da pričam o tome koliko sam posvećen ali jeste istina da sam praktično po ceo dan u kancelariji. Nekako, ne vidim drugi način, ne znam kako bih drugačije radio…Devojka za sve u Remontu! (smeh) Jednom davno sam dobio i nadimak – MIĆAĆEMO, to verovatno sve govori!

Past-present-forever?

Ja sam u sadašnjosti, uglavnom. Izmeštam se ponekad, samo uveče, ateriram, spuštam se…Moji me nekada pitaju da li bih mogao da promenim posao i da se bavim nečim drugim, manje obimnim a isplativijim ali ja stvarno ne bih mogao da se zamislim u nečem drugom, ne znam i ne zanima me da išta drugo da radim, u tom smislu sam u svom poslu i toj, izgleda, odluci forever

Oltar iznad stola

Iznad Mićinog stola okačeni su i izloženi radovi različitih umetnika, sa kojima se povezivao i u kojima se prepoznavao. Ovaj svojevrsni oltar može se tumačiti i kao njegov posebni portret.

  1. Italijanski umetnik Grazziano Folata nije bio najzadovoljniji kako je urađena ova fotografija, a meni se baš zbog toga mnogo dopala i dobio sam je na poklon 
  2. Slavica Panić – objekat, deo instalacije Picnic koju je Slavica premijerno izlagala na samostalnoj izložbi u galeriji Remont 2016.
  3. Crtež Nikole Džafa, jedan od Džafovih čuvenih zečeva, imam ih nekoliko u kolekciji
  4. Mladen Bundalo, crtež iz serije Elementary particles prikazan u okviru izložbe Moving Chronotopes, galerija Remont, 2017
  5. Crtež Nemanje Golijanina. Nemanja je ovaj crtež predstavio na samostalnoj izložbi Goli ručak u galeriji U10
  6. Milena Maksimović – fotografija iz serije One way ticket
  7. Poklon kanadskog umetnika Jason-a Cantoro-a koji je prošle godine boravio u Beogradu
  8. Ivan Petrović, iz fotografske serije Dokumenti
  9. Maska – takođe sam je dobio na poklon, ali ne mogu da se setim od koga
  10. Papel picado iz Meksika – poklon umetnice Vahide Ramujkić
  11. Dragana Stevanović – fotografija nastala dok umetnica ispija koktel na terasi hotela The Ritz Carlton Dana Point/Laguna Beach, negde u daljini je Japan
  12. Kalendar Promocija – rad umetnice Sonje Radaković
  13. Ivana Ivković – Sama sebi, print sam dobio na poklon nakon Ivanine samostalne izložbe Since I Met You I Have No Peace održane u galeriji Suluj
  14. Iz serije printova koji su umetnici Siniša Radulović i Jovana Vujanović koristili u svom radu/ambijentalnoj instalaciji Onomatopeja realizovanoj u okviru izložbe Heterotopije, galerija Remont, 2013. 
  15. Fotografija nastala tokom performans- vođenja Autobiografija šeta gradom, umetnice Mirjane Bobe Stojadinović
  16. i
  17.  Crteži malog Vedrana, sina naše umetnice Gabrijele Vasić. Vedran je uradio ove crteže kada je imao 3 ili 4 godine, sjajan crtač!
  18. Portret moje malenkosti se, zajedno sa portretima još nekih kolega, našao kao deo izložbene postavke 12.5. kg of Belgrade italijanske umetnice Sara-e Ciuffetta-e, galerija Remont, 2016.
  19. Vladan Jeremić i Rene Redle – You are what you don’t share, crtež/print

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ognjen Lopušina says:

    Некад је и Мића дангубио

    https://photos.app.goo.gl/TuKVauwTOJIVxbqx1

    1. mića says:

      Ogiša care! Moramo ponovo da posetimo vašar u Obrenovcu :-)

  2. Ivana says:

    Poznajem ga već jako dugo, ali eto iz ovog intervjua saznala sam dosta toga novog. Mića je predivan čovek, retko nenametljiv i dobronameran, otvoren za razne stvari, intelektualan, veoma duhovit, svako bi ga poželeo za prijatelja. Ima još jedna stvar, uvek mi je bilo pomalo krivo što nemam njegov talenat da samo dobre stvari vidim u ljudima.

  3. Nenad says:

    I Nenad i Nenadova mama uživali su čitajući ovaj intervju. Nije slučajno što se neki ljudi u životu pronađu

Ostavite komentar:

Slični članci: