Da li imate preko 18 godina?

Rukopisi: preko četiri decenije okupljanja regionalne književnosti

Povodom izlaska 42. po redu čuvenog pančevačkog zbornika pričali smo o jeziku, regionalnom književnom umrežavanju i sceni koja se formira, raste, uzburkava.

Rukopisi su zbornik poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije. Sve je počelo entuzijazmom pančevačkog pesnika Momčila Paraušića koji je pokrenuo zbornik Rukopisi pokušavajući da, jednom godišnje, objedini najkvalitetnije mlade poete i poetese grada Pančeva. Ubrzo su Rukopisi”porasli” i u njima su se pojavili prozni radovi, kao i radovi mladih, neafirmisanih autora iz cele tadašnje Jugoslavije. Od tada je prošlo više od 42 godine, a Rukopisi nisu poklekli ni pod jednom preprekom – preživeli su promene granica, ratove, razne vlasti i nevlasti i uspeli da se održe kao jedini književni događaj tog tipa u celom regionu, u organizaciji Doma omladine Pančevo. 

Dizajn: Boris Stanić

Rukopisi su, dakle, zbornik radova u kojem svoju prozu i poeziju mogu da objave svi stanovnici bivše Jugoslavije, starosti od 15 do 30 godina. Rukopisi izlaze jednom godišnje i o njihovom kvalitetu se već decenijama brinu urednici koji su često i sami ranije objavljivali u njima: Miloš Nikolić, Bogdan Mrvoš, Božidar Vujić, Zoran Dušković, Edvard Jukić, Vasa Pavković, Goran Trailović, Jasna Milićev, Nemanja Rotar, Vule Žurić, Jasmina Topić, Dragana Mladenović, Jelena Angelovski, Miloš K. Ilić, Čarna Popović i Srđan Gagić.

Pored toga što se jednom godišnje objavljuje poezija i proza ex-yu autora, Rukopisi su sjajna prilika da se svi ti mladi ljudi međusobno upoznaju i povežu. Svake godine se, pri objavljivanju zbornika, organizuje mali festival na kojem se objavljeni autori i autorke druže, čitaju svoje radove i pričaju o književnosti. Rukopisi na taj način brišu sve granice, i postaju lepak koji na jedinstven način spaja mladu, regionalnu književnu scenu. Pričali smo sa Srđanom Gagićem i postavili mu nekoliko pitanja o prostoru (geografskom i značenjskom) koji Rukopisi zauzimaju.

Opiši Rukopise u nekoliko reči (šta za tebe lično predstavljaju).

Rukopisi su dobar početak bavljenja književnošću za mlade autore, prilika da steknu uvid u tokove najmlađe književnosti regiona i da im se pridruže. Sve to su bili za mene kao autora i s tom svešću im pristupam i kao urednik.

Rukopisi postoje više od 40. godina i okupljaju autore iz regiona, koji pišu na različitim jezicima. Koji je značaj ovakvih zbornika u lokalnom i balkanskom književnom prostoru?

Značaj je pre svega u nepresušnom entuzijazmu, odgovornosti i mnogo dobre volje bez čega ne bi bilo Rukopisa, a verujem ni drugih književnih projekata. Rukopisi su počeli svoj život 1976. godine, a nakon raspada Jugoslavije, vrlo brzo su postali prvi ex-Ju zbornik poezije i kratke proze i taj ex-Ju predznak imaju već 20 godina.  Autori rukopisa su mladi ljudi koji se međusobno razumeju, koji stvaraju na sličnom književnom i istorijskom nasleđu i pokazuju da se o književnoj generaciji i uopšte o književnosti danas može govoriti izvan nacionalnih kriterijuma. Rukopisi su i mesto na kom se stvaraju kulturne veze koje su i logične i neophodne. Čini mi se da je taj status Rukopisa prepoznat i od strane autora. Kada smo uređivali jubilarni, četrdeseti broj Rukopisa, radove su slali pesnici koji su već imali iza sebe i po nekoliko knjiga, tako da je u konačnici taj broj izgledao kao jedna simpatična regionalna antologija i možda je to najbolji pokazatelj da Rukopisi imaju svoje malo ali postojano mesto u književnosti regiona.

Objavljivanje knjige prati uvek i događaj na kojem sa autori povezuju i upoznaju, oko Rukopisa konkretno u Pančevu. Zašto je po vama ova vrsta umrežavanja važna ili neophodna za savremenu književnu scenu? Čini se da se poetska i književna scena proteklih godina zaista formiraju oko događaja na kojima se čita naglas.

Rukopisi su prerasli u višednevni festival koji obuhvata književne programe u Pančevu, ali  i Beogradu. Svake godine, pored autora i autorki iz Srbije, tu su i autori iz drugih država koji su zastupljeni u zborniku. Ovakvi događaji su mogućnost i prilika da se autori okupe u fizičkom prostoru, da razmenjuju iskustva, ideje, poglede na književna dešavanja i kulturne politike u regionu, ali i da ostvare neke vrlo konkretne saradnje, koje doprinose kulturnoj i kretivnoj razmeni koja prevazilazi okvire samih Rukopisa, da shvate kako nas i u čemu sve to čini snažnijim, otpronijim na neke loše društvene retorike, modele i prakse. S druge strane, kako čitanja, tako i razgovori s piscima, a rekao bih pre svega s pesnicima, doprinose da se i čitalačkoj publici približi poezija koja se sistemski i nepravedno diskvalifikuje kao nešto hermetično i nekomunikativno, da se otvori prostor za neposrednu komunikaciju. U tom smislu oko ovakvih događaja se ne formira samo poetska scena, već i značajan deo čitalačke publike.

Rukopisi su, kao i mnogi drugi konkursno orijentisani zbornici i antologije, otvoreni za prijave pesnika/pisaca do starosti do 30 godina, što znači da se fokusiraju na omladinsku književnu scenu. U tom smislu, gde leži njihov najveći značaj – da li u tome što anticipiraju buduće autore, ili što izjednačuju već afirmisane pesnike sa mladim glasovima, ili pak nešto treće?

Mislim da je podjednako značajna anticipacija budućih glasova, koliko i mogućnost da se autori koji tek počinju da pišu i preispituju svoje buduće bavljenje poezijom, nađu u istom zborniku i susretnu s nekim koje već prošao neke korake koji njih možda tek čekaj. Članovi uredništa Rukopisa bez dileme dele bar jedan kriterijum, a to je da se mladim autorima i autorkama, bez obzira da li su afirmisani ili ne, treba ponuditi prostor slobode, kao jedne od najviših vrednosti književnosti i to je ono što je potrebno i srednjoškolcu koji bira poeziju kao svoj medij, i pesniku koji je već afirmisan.

A kad već govorimo o godinama, čini mi se da je kod nas slična situacija u svim umetnostima, a ništa drugačije nije ni u nauci, u akademskim krugovima  – čovek je mlad dok god postoji neko stariji, po pravilu nerad da delić tog ,,osvojenogʺprostora prepusti nekom ko dolazi.  S druge strane, mladi autori se lako i rado uklapaju u dominantne matrice i dobro igraju u sigurnim okvirima, po postojećim pravilim, čim pređu nekakvu kritičnu granicu afirmacije, pragmatizam smenjuje bunt, kako bi uzeli za sebe sve ono što misle da im po sopstvenom talentu i bitnosti pripada.  Rukopisi nasuprot tome književnosti pristupaju kao zajedništvu, komunikaciji i saradnji koja nije sebična.

Da li si i sam objavljivao u Rukopisima? Imajući to u vidu, kakvu odgovornost nosi kada stanete iza jedne ovakve publikacije (često je ona odskočna daska ili ohrabrenje za neki dalji rad)?

U Rukopisima sam objavio neke od prvih ozbiljnijih radova. Kao autor tri puta sam bio zastupljen u zborniku, a sad sam već treći put i njegov urednik.  Sećam se da su u Rukopisima u kojima sam objavljen bili i autori i autorke kao što su Anja Marković, Lana Bastašić, Đorđe Majstorović, što pokazuje da je uredništvo uvek umelo da prepozna mlade autore koji će kasnije pronaći svoje mesto u književnom životu regiona. Odgovornost raste iz godine u godinu, zajedno sa brojem tekstova koji pristižu.

Koje druge književne zbornike, antologije, pa i časopise preporučujete i čitate? Kako im pristupate – kao autori i kao čitaoci – u odnosu na zbirke i pesničke knjige?

Kad sam bio mlađi, slao sam radove u različite zbornike i vrlo često bio neprijatno iznenađen njihovim konačnim sadržajem. Mlad autor grabi svaku priliku da vidi svoj tekst objavljen, ali je važno da se vremenom opredeli u koji kontekst uopšte želi da bude doveden. Ja sam to relativno brzo shvatio, pa tako postupam i sada. Dešavalo mi se da me pozovu na književni skup ili festival koji podrazumeva i honorar, ali koji u suštini propagira i književne i druge vrednosti koje mi nisu prihvatljive i to sam sasvim lako odbijao.

Što se tiče književnih časopisa, živimo u vremenu kada se oni u tišini gase i nestaju, a uz svu demokratizaciju koju je donela seoba književnosti na internet, zapravo nema previše ni relevantnog online prostora za književnost. Treba pošteno reći da ono što se na našim prostorima objavljivalo i zvalo književnim časopisom, što je bilo nosilac novih ideja i promena, ulazilo u temelje kulture i obrazovalo generacije, praktično da više ne postoji. Za tim se može, a i ne mora žaliti. U ovom drugom slučaju tražimo nove načine i kanale, da književnost i sve ono što je oko nje, preživi i bude društveno relevantno, onoliko koliko je uopšte to danas moguće.

Odabrani autori po državama za Rukopise 42 su: Mladen Ilić, Aleksandra Batinić, Stefan Stanojević, Goran Blagojević, Milan Todorović, Danilo Brakočević, Aleksa Nikolić, Vladana Plavšić, Sava Šotić, Milica Petrović, Marko Savić, Marija Matić, Antonela Mik, Nikola Tucakov, Teodora Musovski, Marina Homa, Ilda Koca Baltić, Uroš Papeš, Jelena Vujičić (Elena Ederlezi), Nina Radovanović, Anđela Milosavljević, Elma Selimi, Sara Mađar, Uroš Đorović, Marija Živković, Milica Simić, Nikola Marković, Ognjen Ninković, Viktorija Ćosić (SRBIJA); Espi Tomči, Denis Ćosić, Roberto Mužić, Josip Zlodre, Jakov Ivančić, Daniel Bašić, Monika Herceg, Marija Skočibušić (HRVATSKA); Vladana Perlić, Adnan Avdagić, Mihaela Šumić, Fatima Halilović, Mladen Topić, Marija Galić, Merima Mustafić, Hadžera Duharkić (BIH); Marija Vlaović, Nataša Gudelj, Martina Medenica, Jasna Karamehmedović, Mihajlo Jokić, Luka Boljević (CRNA GORA); Tanja Božić, Alex Kama Devetak, Nina Kremžar, Julija Ovsec, Sergej Harlamov (SLOVENIJA); Monika Stojanovska, Damijan Karanfilov, Stefan Markovski, Biljana T. Dimko (MAKEDONIJA).

,,Rukopisi 42″ izaći će iz štampe početkom maja tekuće godine, a u toku maja planirana je i promocija u Pančevu, odnosno dvodnevni festival.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: