Robin K.U.D – umetnička rezidencija u Banatskom Despotovcu

Prva ikada umetnička rezidencija u Banatskom Despotovcu odigrala se u trećoj nedelji avgusta, i to u Kalabinoj kući. Okupljeni oko ideje zajedništva, ali i pokušaja da iskorače iz gradske dinamike i ustaljenog načina saradnje/stvalaštva, ovi autori iz različitih disciplina bili su upućeni na međusobnu komunikaciju i razmenu kroz odlaske na pijace, slikanje, čitanje, vožnju, plivanje, kuvanje. Pričali smo sa dve Milane (Simić/Nikić) o tome šta je sve za njih Robin K.U.D. – kao i šta sve tek treba da postane vodeći se sloganom koji se nalazi na prvom grafitu u selu: Neka živi ovaj narod. 

Ko stoji iza ove rezidencije, a šta stoji iza nje (u smislu potreba i osećanja)?

Milana i Milana, klasična svemirska policija. Drugarice iz Karlovačke gimnazije koje je život posle razdvojio na dve različite strane da bi ih karantin ponovo ujedinio u želji da nestanu iz grada u potrazi za nekim potpuno novim iskustvom.

Milana Nikić: Ideja za rezidenciju javila se tek nakon nekog vremena našeg života na selu. Kad smo se odselile počela sam mnogo da razmišljam o pojmu doma, jer mi je bilo neverovatno koliko brzo sam počela tamo da se osećam kao kod kuće i shvatila sam da svuda gde krećeš da stvaraš ti automatski tom prostoru daješ elemente doma! S druge strane, od kako smo otišle, non-stop su nam se javljali prijatelji sa željom da dođu, da se sklone, da nešto promene. Uvidela sam da je ljudima zaista potrebna neka nova bliskost, novi kolektiv, novo iskustvo, istina u nekom novom obliku. I tako se nekako polako budila ideja za umetničkom rezidencijom. Ja sam celo ovo leto provela na rezidenciji u svojoj glavi i u jednom momentu poželela sam to da podelim sa onima kojima je to trebalo jednako kao i meni. Tragala sam za idealnom formom u okviru koje bi se ovo iskustvo leta u Banatu moglo preneti i na druge ljude i rezidencija se zapravo nametnula kao ta idealna forma.

Zašto baš Banatski Despotovac: kako ste se tu našli, na putu ka ribnjaku, u Kalabinoj kući? 

Milana Simić: Milana me je pozvala jednog dana i samo mi rekla “E slušaj, ja ne znam zašto ja tebi ovo govorim, ali ja sam našla neku strava kuću u Banatu i kapiram da se selim tamo za dve nedelje. Imala sam neki osećaj da ti treba to da znaš. ‘Oćeš sa mnom?” U tom momentu taj poziv bio je baš ono što mi je trebalo, nisam imala ništa da izgubim, a ni da ostavim u gradu. Leto u Banatu zvučalo je baš dobro. S druge strane, ta stvar s Milanom – da nikad ne znaš šta da očekuješ, ali znaš da će biti ludo i nezaboravno – dodatno me motivisala da krenem sa pakovanjem što pre.

Milana Nikić: Stvarno sam imala osećaj da ona treba to da zna, april u gradu postajao je već uveliko neizdrživ, a Banat calling u tom trenutku bio je bolji nego London calling. (smeh) Preko prijatelja iz Zrenjanina koji drže klub Alter Nativa stupila sam u kontakt sa Jovankom Kalabom koja je vlasnica Kalabine kuće. Njoj se dopala ideja “dve devojke traže kuću za umetnički projekat, jedini uslov – u blizini vode”. Ispostavilo se da je i ona bila sudbinski deo ove letnje avanture. Vrlo brzo i lako smo se dogovorile: Jovanki je bio potreban neko da joj ispromoviše kuću i tu organizuje neku vrstu sadržaja, a nama je bilo potrebno da se sklonimo od gradskog ludila – brz i lak dogovor u kom su sve strane zadovoljne.

Po čemu je za vas umetnička rezidencija drugačija od drugih formi umetničke saradnje i preplitanja? Koje su njene najveće vrednosti?  

Milana Nikić: Za mene je forma umetničke rezidencije idealna i prekopotrebna za umetnički razvoj jedne kreativne individue. Mislim da je rezidencija odlična forma za umetnika da istražuje sebe, svoj rad u nekom novim uslovima, prekopotrebno osveženje za razvoj umetničkog senzibiliteta. Boravak na nekom novom mestu i život sa ljudima sa donekle sličnim senzibilitetom neminovno mora umetniku doneti nešto novo.

Pre ovoga imala sam priliku da učestvujem prošlog leta na filmskoj umetničkoj rezidenciji na jezeru Komo. Za mene je to bilo neprocenjivo iskustvo da sa donekle potpuno nepoznatim ljudima, sa kojima te spaja isključivo žar za stvaranjem, ljubav prema filmu i želja za avanturom u kratkom vremenskom roku treba da snimiš film. Rezidencija ti pruža mogućnost da se resetuješ sa ubeđenima o tome kakav si ti kao umetnik i kakav je tvoj rad i omogućava ti da se vratiš osnovama i onom organskom iz čega si i počeo da radiš.

Milana Simić: Za mene je najveću vrednost imalo upoznavanje i povezivanje sa svakim od učesnika ponaosob. Međusobno inspirisanje i podsećanje na lične vrednosti koje poseduje svako od nas, a sa kojih smo sklonili fokus, zaokupirani nekim drugim životnim stvarima. Takođe, građenje timskog duha, podrška i prihvatanje su bili ključni deo kolektiva ljudi koji se sreću prvi put u životu kako bi stvorili nešto zajedno. U stvaralačkom smislu, rezidecija je pružila izlazak iz zone komfora i nekima od učesnika omogućila da stavaraju van okvira na koje su navikli. Tako je Vladan(te), pisac, za vreme rezidencije radio kolaže i fotografisao i na taj način izrazio sebe kroz vizuelno.

Vladanove pesme o rezidenciji i njenim učesnicima

Šta vam je bilo najvažnije kada ste pravile program i strukturu? Jeste li se ugledale na neki postojeći program? 

Milana Nikić: Kad smo pravile strukturu rezidencije meni su dosta poslužila isksutva sa prethodnih rezidencija na kojima sam učestvovala, ali takođe smo čekirale sajt i koncept MultiMadeire kao najuspešnije rezidencije koju je ekipa odavde organizovala u Portugalu. Takođe gledale smo da zaista inspiraciju crpimo iz te neke vibre koja je postojala u kulturno umetničkim društvima za vreme Jugoslavije pa smo dosta istraživale i tu temu, kako su bila koncipirana, koja je bila njihova osnovna uloga, kakve sekcije su postojale, koji sadržaj se nudio ljudima itd.

Foto: Ivana Pejak

Kako ste odabrale učesnike i koliko je teško pretpostaviti način na koji će jedan intenzivan tim funkcionisati?

Milana Nikić: Glavni preduslov za odabir učesnika bio je čista intuicija kao i razmišljanje o tome kako bi različiti radovi i umetnički pristupi koje su nam zainteresovani dostavljali mogli da korespondiraju u nekom kolektivnom radu. Trudile smo se da zaista ekipa bude šarena, jer je jedna od glavnih ideja bila ta da u toku rezidencije učimo jedni od drugih. Nismo htele da imamo predavače na rezidenciji, niti bilo kakav spoljašnji faktor na kolektiv, već smo zamislile stvar tako da jedni drugima budemo predavači i mentori u odnosu na oblast kojom svaki od umetnika ponaosob bavi. To se ispostavilo kao vrh dobra logika. Nedostajalo nam je muzičara, nadale smo se njihovim prijavama, ali eto, oni su ove godine izostali…

Moram priznati da su mi u održavanju kolektiva i uopšte moderiranju rezidencije mnogo pomogli iskustvo u pozorišnom radu, radu sa glumcima kao i edukacija iz psihodrame. Da bi jedan kolektiv funkcionisao i radio kao jedan organizam neophodno je usmeravati ga i kolektivni rad organizovati u skladu sa mogućnostima i prirodnim temperamentima članova kolektiva. Isto kao što ako odeš nespreman na probu za predstavu znaš da nećeš ništa uraditi, tako je i ovde bilo potrebno unapred pripremiti program koji bi bio dovoljno raznorvstan, a opet fleksibilan i prilagodljiv potrebama učesnika.

Učesnici rezidencije bili su: Tijana Milanović, Ivana Pejak, Vladan Maksimović, Vojislav Pavlović, Stefan Jovanović, Milana Simić i Milana Nikić.

A stvarno – kakvi ste bili kao zajednica? Kao redakcija jugosloveskog časopisa ili kao posada ekookeanskog tankera? 

Milana Nikić: Kao Čikago Bulsi u najboljem periodu (smeh)  Ali stvarno. Tačno se znalo kad Rodman brani, Majkl gađa, a Pipen razigrava. Nisam mogla da verujem da se za tako kratko vreme desila takva konekcija, ali mislim da je za to presudna bila zaista otvorenost sa kojom su svi učesnici tog 15. avgusta došli kod nas i domaćinska atmosfera sa kojom smo ih dočekale. Ja tri dana pre početka rezidencije nisam mogla ni da spavam od uzbuđenja jer sam imala osećaj da baš nešto veliko i lepo treba da se desi.

Milana Simić: (Dočekale smo ih sa sve labudovima od peškira na krevetu, tortom koja se zvala “Svemirska policija” u momentu kad smo konstatovali da svi volimo Momčila i poštujemo njegov muzički opus.) Bili smo kao posada svemirkog broda koji se za 9 dana lansirao u kosmos sa misijom da obasja svet (smeh). Neverovatno je zapravo kako je sedam ljudi, svih sedam različitih horoskopskih znakova, ali sličnih tipova ličnosti uspelo da klikne na prvu i da tokom cele rezidencije funkcionišemo kao jedna velika porodica. Sve je bilo stvar dogovora i uvek smo se vodili idejom Svi za jednog, jedan za sve.

Foto: Ivana Pejak

Kad smo kod toga, u nazivu se pozivate na kulutrno umetničko društvo. Šta za vas ta kovanica znači?

Milana Simić: Danas  se kulturno umetničko društvo povezuje sa folklornim ansamblima, koji i dalje postoje kako u velikim gradovima, tako i u manjim mestima. Ono što je karakteristično za njih pored očuvanja kulture i tradicije su putovanja i nastupi po gradovima i selima. Sličnost Robin K.U.D. a sa kulutrno umetničkim društvimaje pre svega u mobilnosti, ali i težnji da se razume mentalitet jednog sela i da se ljudima iz manjih sredina pruži umetnički sadržaj koji im je potreban, da se ideja o umetnosti, kao i sama umetnost  približe jednostavnom čoveku  i da se razbije stigma o umetnicima. Živi primer sa rezidencije – kad komšija Peđa vidi Vojinu sliku i kaže – E, ovo, to sam ti ja dok čekam u kamionu na istovar, gorim od muke. Verujem da smo posle ove banatske rezidencije, druženja sa meštanima, gledanja seoskog fudbala nedeljom i crtanja prvog murala u selu (koji je završio kao cover fotka na Facebook stranici Banatskog Despotovca) na dobrom putu da se umetnička scena bar malo decentralizuje.

Milana Nikić: Glavna vizija u vezi sa kulturno umetničkim društvom bila je njegova urbanizacija i modernizacija. Isto kao što gradski umetnički sadržaj jako retko komunicira sa manjim sredinama, mestima i ljudima van umetničkih krugova, tako i kulturno umetnička društva forsiraju sadržaj koji je dalek gradskim tokovima. Ovo je zato zamišljeno kao fuzija gde bi se unela inekcija urbanosti i moderne u svakodnevni seoski život, a umetnike iz gradova malo vratilo nekim osnovnim i jednostavnim životnim lepotama, vratiti umetnika narodu i narod umetniku! Nešto kao folk pank (smeh).

Šta ste ovog leta pronašli u Vojvodini i nigde drugde? 

Milana Nikić: Au, možda sve što mi je trebalo. Znam da možda zvuči kao kliše ali stvarno sam pronašla mir. Život u vojvođanskom selu ponovo me zavetovao sa mojom intuicijom, na čemu sam najviše zahvalna. Svaka noć punog meseca u Belom Blatu sa Lunom bila je nezaboravna, a bogami i petak u seoskoj kafani nije za zanemariti (smeh). Moram reći da se žene koje u selu idu u kafanu direktno bore za feminizam na delu i to je vrlo potrebno, možda potrebnije od nekih popunjavanja feminističkih konkursa i tako (smeh). Celo ovo leto bilo je krajnje organsko, bez ikakvih zadrški, potpuno surfovanje na talasima isušenog mora koje se zaista nikad neće vratiti, i super što je tako. Pritom, buvljaci po vojvođanskim selima u pravcu Kikinde bili su sve o čemu sam maštala. Kupanje na zrenjaninskoj peskari učinilo je da ni u jednom trenutku ne zažalim što nisam otišla na more. BOOSTAN I LUUUBENICEE iz kombija, veresija u prodavnici nikad duža! Ma sve!

Milana Simić: Jedno sidro na peskari, 9 parova blizanaca u Banatskom Despotovcu, dugo očekivane daire na zrenjaninskom buvljaku, oduševljenje banatskim kravama, lepotu u jednostavnosti i detaljima svakodnevice, neke ljude koje nikada neću zaboraviti. Pronašla sam večnu vatru, koja se, sigurna sam u to, posle ove avanture neće nikada ugasiti.

Ako ste čuli da vas ogovaraju u selu u kom ste napravili i prvi grafit, recite nam šta kažu. 

Milana Nikić: E pa bilo je tračeva da (smeh). Prvo je bila cela situacija oko toga što dve devojke iz grada žive same u kući na kraju sela, prekoputa groblja. Ili smo veštice ili neke čudakinje ili smo se venčale u Crnoj Gori (smeh). Onda se iz naše kuće stalno čuje muzika, mora da stalno orgijamo, to su umetnici, oni su ludi, nikad ne znaš šta se tamo dešava. A mi ustvari samo normalne devojke, došle da se sklone od svega u potrazi za baš dobrom zabavom i inspiracijom. Mada, zaista, nismo doživele ni jednu neprijatnu situaciju. Čak su nam momci iz sela pevali pod prozorom, to mi je jedna od najromantičnijih scena ovog leta.

Milana Simić: Zvali su nas visoka i niska, pošto se obe zovemo isto, a onako smo malo i čudnjikave pa im je valjda bilo lakše da pojednostave stvari. Onda smo nas dve počele međusobno da se zovemo visoka i niska, i to je stvarno bio urnebes. Kad nam je došao jedan komšija u kuću prvo nas je pitao – Šta ste vi neke umetnice a nigde platna i štafelaja? Baš smo se dobro smejale. Pričalo se svašta o nama, čak smo dobile ponudu i da budemo konobarice vikendom u kafani. S obzirom na to da je ovo selo u kojem ima 40 neženja, bilo je i bračnih ponuda (smeh)

Milana Nikić: Smejale smo se da se ovo leto zove “dve Milane i 40 neženja”.

Za kraj rezidencije, a i početak školske godine, napravili ste izložbu radova Zrenjaninu. 

Izložba “Neka živi ovaj narod” je pre neki dan zatvorena u galeriji ALUZ, a zamišljena je kao kolektivna izložba gde smo se svi mi, učesnici prve rezidencije, odlučili da zaista napravimo kolektivnu izložbu u smislu da se niko ne potpisuje na radovima, nego je cilj izložbe da prenese atmosferu svega što smo kolektiv za vreme rezidencije postigli. U pitanju je donekle ambijentalna izložba koja ima za cilj da prenese atmosferu našeg panonskog letovanja, Kalabine kuće i sinergije koja se desila među nama. Svako je u svom domenu dao svoj maksimum, ispreplitali smo se sa idejama, iskustvom , proživljenim a i prethodnim, i ukrstili kreativnu energiju. Izložba je zamišljena kao dnevnički zapis rezidencije i zbir kolektivnih radova nastalih za 9 dana u Banatskom Despotovcu jednog leta gospodnjeg.

Da li planirate da nastavite sa ovim (ili nekim drugim programom)?

Milana Nikić: Robin K.U.D. je zamišljen kao konceptualno i čergarsko kulturno umetničko društvo na misiji koji za glavni cilj ima stvaranje umetničkog sadržaja u mestima gde isti praktično ne postoji i otvaranje mogunosti umetnicima da se izmeste iz svakodnevnice. Umetničke rezidencije su potpuno normalna stvar u Evropi i u svetu, neophodna za razvoj  scene i upoznavanje umetnika koji na istoj rade i stvaraju.

S obzirom na specifičnu trenutnu situaciju, prepoznala sam ovo kao idealan momenat za nastanak nečega za čim ja lično žudim, a to jeste umetnička rezidencija. Super je odlazak u inostranstvo  ali s obzirom da je trenutno otežan zbog raznih okolnosti, mislim da je vrlo važno da umetnik prvo pokuša da doprinese svojoj okolini i kulturi, kao i da pokuša da tu usmeri svoj talenat i rad pre nego što se ipak odluči za taj odlazak. Posle celokupnog iskustva posle prve rezidencije koje je prepozitivno, definitvno planiramo da nastavljamo dalje, u nekom novom mestu, sa nekom novom temom možda i novim konceptom, i da uključimo još ljudi u ovu čergarsku avanturu koja ne može da stane i neće da stane.

Za kraj, opišite Robin K.U.D. nekim gifom, citatom, numerom, čime god odgovara. 

Evo jedna plejlista koju smo najviše slušali na rezidenciji, genijalni masterpis DJ-a iz Rijeke Smeđeg Šećera u kojoj je sublimiran duh ove ekipe i svega što smo proživeli, videli i stvorili.

NEKA ŽIVI OVAJ NAROD A I MI SA NJIM!