Da li imate preko 18 godina?

ZA I PROTIV: Neposlušni

Recenzije debija Mine Đukić

Autor:
0
6

Posle Interstelera, oko kog su nam se sukobila mišljenja – na redu su Neposlušni. Vuk Bošković nije impresioniran, Staša Bajac bi film gledala ponovo. Birajte!

Staša Bajac

Biću potpuno iskrena: Od “Neposlušnih” sam na osnovu trejlera delimično očekivala beskonačan niz predivno snimljenih praznih sekvenci koji imitiraju emociju iz nekog spota, razvučenu na dva sata. Sa projekcije sam izašla u suzama.

Dakle, kao što pomenuti trejler i nagoveštava, radnja filma smeštena je u bajkolike vojvođanske predele, putem kojih se nekoliko dana biciklima voze Lazar i Leni, bežeći od sopstvene realnosti u snolike verzije sebe i sveta u kom žive. Njihov odnos datira od ranog detinjstva i, kako od samog početka saznajemo, baziran je na neprepričljivoj i neuhvaljtivoj sponi, ali i bandoglavom nadmetanju.

Vrlo brzo zavolimo ovo dvoje ekscentričnih, maštovitih i duhovitih ljudi koji naizgled beži iz okruženje koje je neinspirativno i umrtvljujuće.

Lazar i Leni uspevaju da nas omađijaju i uvuku u svoj magičan svet prećutnog razumevanja i enigmatičnih igara koje igraju. Međutim, iako beskrajno zabavne i za njih i za publiku, igre koje su dečjim godinama šarmantne i bezazlene, u godinama u kojima se Leni i Lazar ponovo sreću polagano otkrivaju emotivnu nepismenost i nesposobnost za zrelom komunikacijom. Upravo u ovaj vez majstorski je utkan lik Minje Subote – romantična figura iz detinjstva, nezgrapna u svojoj ulozi sveznajućeg i trezvenog pripovedača. Poput prerasle Alise u zemlji čuda, okružene malenim šoljicama, postaje bolno jasno da pored sve nostalgije velika deca nemaju šta da traže sa igračkama.

neposlusni3

Ključna tačka ovog emotivnog road movie-a predstavlja trenutak kada Leni i Lazar sede na proplanku i jedu lubenice. Na idilično vreme provedeno u vožnjama stavlja se ritmički i stilski zarez: Leni postavlja poludirektno, naizgled naivno pitanje na koje Lazar odgovara posprdno. Na drugi pokušaj, njegovo migoljenje se nastavlja, no, umesto da se pokupi i ode – Leni pristaje na igru.

Sledi jednostavan, a izvanredan rediteljski postupak: iz krupnog plana koji nam stvara iluziju da Leni i Lazar sede u žitu prelazi se na široki koji otkriva da su na sred velike ceste. U sekundi, iluzija se ruši, ali i nastavlja, sa gorčinom u ustima.

Upravo ovde složenost konstrukcije pokazuje se pod punim svetlom – i likovi i rediteljka i publika je osvešćuju, ali nastavljaju da se pentraju po njoj. Nalik na svet Marije Antoanete u istoimenom filmu Sofije Kopole, u kom je duševni i fizički zatvor ispunjen kolačima, svilom, pastelnim bojama, najskupljim vinom i porcelanskim puderijerama, snoliki predeli i uzbudljive avanture postaju samo scenografija iza koje se kriju što krš i lom, što praznina.

nep

U vrhunskoj izvedbi Hane Selimović i Mladena Sovilja, a pod pametnim vođstvom Mine Đukić ove suprotnosti ne dovode nas pred banalno i nacrtano rešenje: ljubav i nemogućnost za njeno ostvarenje su potpuno isprepletani, bes i nežnost se kriju u istim pokretima, a bežanje i srljanje u problem u istim postupcima. Suptilno i temeljno, “Neposlušni” istražuju tanke granice između hrabrosti i destrukcije, mašte i skrivanja, i postavljaju pitanje “Kada samo emocija prestaje da bude dovoljna?”.

Pored nekoliko zamerki – zabavne, ali bespotrebno digresivne epizode u kojoj izvesni gost hotela koji i Leni i Lazar posećuju juri junake i spotovske estetike zadušnica, ekipa “Neposlušnih” napravila je ličan i autentičan film, sa bogatim i višeslojnim likovima. Značajan deo autorskog pečata predstavlja i sjajna fotografija Đorđa Arambašića, koja i pored toga što na trenutke zaista oduzima dah ne jede priču već organski proizilazi iz nje i upotpunjuje je.

nep2

Završila bih recenziju ovog filma onako kako je njegova domaća distribucija i počela: društveno angažovano. Naime, iako sam imala priliku da film gledam i gerilski i festivalski, možda po prvi put u životu planiram da jedan domaći film pogledam po drugi put. Nadam se da će mi bioskopske mreže u Srbiji to i omogućiti.

Vuk Bošković

„Neposlušni“ su priča o najboljim prijateljima iz detinjstva, Leni i Lazaru (Mladen Sovilj), koji se ponovo susreću u vojvođanskom mestu gde su zajedno odrasli. Leni je odrasla u ćerku apotekara, potpuno nezinteresovanu za ono što život u malom mestu ima da joj ponudi, dok je Lazar, „svetski putnik“ kako sam sebe naziva, došao kući zbog sahrane i zbog Leni. Njih dvoje ubrzo kreću „na put“ svojim biciklima u pokušaju da se opet zbliže, ali u stvari, sve vreme, zajedno rade ono što je svako od njih pokušavao da uradi nasamo: da opet dođe u svoje detinjstvo, da se vrati „u izgubljeni raj“ sa samog početka filma, u kojem su njih dvoje međusobno pričali na izmišljenom jeziku i igrali se na lokalnom groblju.

I pored određenih nedostataka, u prvih pola sata ovaj film na trenutke izgleda kao da će uspeti da „isporuči“ ono što je obećao. Postoje scene u kojima rediteljka i scenaristkinja Mina Đukić uspeva da stvori prelepe trenutke u kojima Lazar i Leni (po Rifenštal?) voze svoje bicikle dok su u pozadini boje prirodnih lepota Vojvodine, a sve to prati divan, nostalgičan saundtrek koji vraća u detinjstvo. Ali problem je u tome što su to samo trenuci. U svojim putovanjima, njih dvoje nam iz scene u scenu pokazuju kako su i koliko različiti od svih drugih u njihovom svetu (a i od nas).

Njima je uzbudljivo da gledaju u točak bicikla koji se okreće, oni pokušavaju da naprave balončiće od svoje pljuvačke, lubenica se jede švajcarskim nožem (kojim se vade i krpelji), reći da si „Okej“ je najveći zločin, itd. Svaka, ali apsolutno svaka scena je natrpana ovakvim trenucima i postupcima. Vrlo brzo, sa namerom ili ne, filmu postaje najbitnije da nam ovakvim primerima, iznova i iznova komunicira da su njih dvoje u suštini i dalje deca koja tragaju za tim savršenim balansom između slobode i sigurnosti koje su imali kada su šaputali jedno drugom reči na izmišljenom jeziku. Sve to prestane da bude zanimljivo jer gledamo „Seriju začudnih osobina u ponašanju Leni i Lazara“.

neposlusni4

Film ne „kopa“ po njima kao likovima, nego ostaje na površini i juri sebe za rep konstantnim samoreferencama, „call-back“-ovima, flešbekovima. Često je samodovoljan i samozadovoljan. Najkomunikativnija referenca je pola postera „Meat Is Murder“ Smitsa koji vidimo u pozadini Lenine sobe. Film hoće da drži publiku na distanci pokazujući nam taj neprobojni svet njih dvoje koji samo oni mogu da razumeju, dok mi ostajemo posmatrači kojima nikad sve to do kraja nije jasno, ali istovremeno, kao da se na smrt preplaši da će ostati previše hermetičan i nerazumljiv, pa nam Minja Subota probijajući četvrti zid, ispriča sve ključne informacije (koje su ionako bile jasne iz konteksta).

Scena svadbe možda najbolje pokazuje sve kvalitete i mane „Neposlušnih“. Njih dvoje upadaju na klasičnu svadbu čija je estetika nepomirljiva sa njihovom. U dugom, ambicioznom, prelepom „tracking“ kadru mi gledamo kako Leni i Lazar ismevaju, karikiraju, troluju svadbu i sve što ona predstavlja. Ali pošto ovo nije prava scena, nego rediteljski proglas, niko od gostiju sa svadbe ne kapira šta njih dvoje rade, i onda opet, uplašena da smo mi kao publika na istom nivou kao statisti sa svadbe i da nećemo skapirati šta znači kada Lazar nosi svinjsku glavu kao svoju (ili možda zbog potrebe da „nagazi“ poentu) rediteljka opet uvodi Subotu koji nam objasni sve ono što nam je već jasno.

„Neposlušni“ imaju neke predivne momente (scena u ambaru na samom kraju), imaju sjajne glumce u glavnim ulogama i Mina Đukić je svojim glasom napisala i snimila jako ličan film, ali „Neposlušni“ su u nekim trenucima previše samouvereni, a u drugim kao preplašeni tinejdžeri: hoće da budu ćutljivi i misteriozni, a onda bi sve da nam kažu. Problem je što ti kontrasti i skokovi ne izgledaju isplanirano i smišljeno, i što se ovaj film može nazvati dobrim samo ako se gleda u okvirima srpske kinematografije, a to nekako izgleda kao uvreda za bilo koji iole ozbiljan domaći film. Preveliki za Srbiju, premali za svet.

Mada na kraju, Srbija (ili barem jedan njen deo) će gotiviti film. BTL aktivacija se postarala za to.

scenario i režija: Mina Đukić
uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Danijel Sike, Minja Subota, Marko Janjić, Žarko Radić, Branka Selić, Aleksandra Pleskonjić
direktor fotografije: Đorđe Arambašić
montaža: Ivan Vasić i Dragan von Petrović
scenograf: Nikola Berček
kostim: Suna Kažić
produkcija: Kiselo dete

Lajkuj:

Komentari:

  1. lol says:

    ne moramo da se vredjamo sad

  2. Marko says:

    Vuk Boskovic, vrlo nebitna pojava

  3. Olja says:

    Apsolutno se slazem sa kritikom Vuka Boskovica. Cak je bio blag i vrlo uvidjavan za moj ukus.

  4. Film says:

    I ja bih se slo\io da je kritika koju je dao Vuk, previ[e blaga.
    Film je prili;an proma[aj sakriven iy forme auuorskog filma ili proma[aj upakovan u foliju autorskog filma.
    Rednja neubedljiva.
    Likovi neupečatljivi.
    Priča nije zaokružena.
    Sve u svemu / prili;an proma[aj.

  5. Vila says:

    Da nije bilo direktora fotografije film bi bio propast. Priča tugaljivo osrednja, napipavana po površini. Minja Subota kao vodič za debile. Pokušaj nečeg drugačijeg na domaćem filmskom nebu što podržavam ali istovremeno preveliki strah ili možda neumeće da se to i kaže rediteljskim jezikom. Fotografija iz sna!

Ostavite komentar:

Slični članci: