Da li imate preko 18 godina?

Razglednice Katarine Marković: Od tela telu

Razgovarali smo sa vizuelnom umetnicom o izložbi fotografija "Body Postcards" u Pavane art room-u; o tuđim telima i njenom telu - kao prostoru i osećaju.

3
0

Katarina Marković je vizuelna umetnica koja je do sada izlagala na mnogim grupnim izložbama u Srbiji i regionu (PDP Konferencija, Kulturforum, Artget galerija, Rovinj Photodays, Photon Ljubljana, itd). Body Postcards je njena prva samostalna izložba, otvorena nedavno u Pavane art room-u – novom mestu za promociju umetnosti. Razgovarali smo sa Katarinom o izložbi, telu, čistoti izraza i nužnosti dodira. 

Odakle i kome se šalju razglednice iz naslova izložbe? I da li te razglednica privlači kao nostalgičan predmet ili kao predmet koji posreduje ili nešto treće?

Od tela telu! Razglednice same po sebi su nostalgičan predmet, ali u ovom radu one predstavljaju vezu između onoga što se dešava sada i prihvatanja tog SADA.

Zašto je telo uopšte važna i neiscrpna tema za tebe kao autorku u polju vizuelnog izražavanja? 

Jer ono najviše trpi promene i najviše pamti. Ono prolazi kroz senzacije, ali i kroz osudu, zbog čega meni predstavlja neiscrpnu temu za razmišljanje, istraživanje i čitanje. Ispitivanjem tela dolazim do reakcija, emocija, novih percepcija. I na kraju – telo je prelepo i autentično.

Koliko tuđa tela, a koliko tvoje telo?

Krećem od svog, ali se nastavljam na tuđa.

Izložba “Body Postcards” se sastoji iz tri dela, pri čemu je za treći, najintimniji deo, potrebno svoje telo spustiti i prilagoditi. Objasni nam takav koncept i njegove slojeve. 

Ta ideja prilagođavanja tela umetničkom delu proizašla je iz prostora. Kada sam ušla u prostor galerije Pavane i videla gornji sprat koji je ušuškan i intiman odmah sam znala da želim da tu postavim svoje najintimnije radove iz ove serije, koje u početku nisam ni planirala da uvrstim u izložbu. Treći deo predstavlja segment iz mog života, i to ne nekog prošlog života, već onog koji sada živim, što mi je bilo veoma teško da iznesem u javnost. Iako svaki moj projekat na indirektan način predstavlja autoportret, ovde je on najjasniji. Zato, da bi se zavirilo u nešto što je intimno i autentično, potrebno je spustiti se, ušuškati se, provesti neko vreme u tom prostoru. Ovi radovi su i najmanjeg formata, zbog čega je potrebno približiti im se.

 Koliko misliš o radovima u skladu sa prostorom izlaganja i na koje sve načine ih prilogodjavaš? Zapravo: koliko misliš o telu galerije?

Kako radovi čine prostor, tako i prostor čini rad jedinstvenim. Obzirom da mi je ovo prva samostalna izložba pristupila sam telu galerije stidljivo, ali mi se čini da sam u određenim delovima uspela da stvorim simbiozu prostora i dela. Prostor je veoma važan, od njega takođe zavisi i postavka i može da utiče na stvaranje sasvim novog rada.

Sa kojom bi telesnim iskustvom želela da posetioci poistovete ove radove? (Može biti nešto malo, kao ubod, ili veliko, kao glad)

Sa žmarcima u stomaku prilikom prvog dodira.

Čini mi se da dekontekstualizuješ (svako) telo i to ti je važno, telo u svim nepredvidjenim perpesktivama. Koliko studiozno ili improvizatorski pristupaš tome: koliko pripremaš unapred, a koliko ostavljaš da otkriješ na lici mesta?

U prvoj fazi projekta sam najviše improvizovala. Gotovo da je cela serija fotografija nastala iz igre i samo želje da se nešto stvori. Ali već u kasnijim fazama sam počela da pripremam skice i da mnogo ozbiljnije istražujem temu. To nije vezano isključivo za ovaj projekat, u svim svojim projektima pripremam skice i istražujem pre nego što krenem u rad. I dalje dopuštam promene i predloge na samom snimanju, ali uvek sa sobom imam svoje papire kao vodilju, a sve ostalo što se dogodi je bonus.

A važno ti je i da veoma utičeš na uslove stvaranja fotografja (studijski). Zašto?

Volim da imam kontrolu kada je svetlo u pitanju. Želim da postignem čistotu samog tela i izraza fotografije, a to je najlakše uraditi u kontrolisanim uslovima.

Telo je prostor, ali kakav: je li ono stan, palata, kutija šibica? 

Najviše je kao neko prostranstvo. Poput nekog roadtripa na kome se pri svakoj milji otkriva novo (ne)poznato.

Iz perspektive trenutka u kom se nalazimo, je li dodir nužnost ili hir?

Uvek i zauvek nužnost.

BEKSTVO OD SEBE

“Perfection is terrible; it cannot have children.” – Silvija Plat

U vremenu opšteg haosa i globalne kataklizme koje živimo, naše telo je ostalo kao poslednje utočište na koje možemo da računamo. Počev od one najbanalnije izjave, svetski priznate umetnice, da je telo naš dom, pa sve do okeana megabajta pohranjenih na društvenim mrežama na temu svih oblika ljudske spopljašnjosti, opsesija sopstvenim izgledom postala je sinonim za planetarni opstanak.

Gotovo da nema persone, bez obzira na koeficijent narcisoidnog poremećaja, koja se do sada nije zapitala da li bi nešto promenila – tajno u svojim mislima, ili javno sa sebi bliskim osobama, svakodnevno živimo strah da već sutra naš izgled neće biti ono što je poželjno. Zatočeni u toj perfidnoj igri, koju hrani kolektivni osećaj odbačenosti, strastveno tražimo delove koji tobože “ne valjaju” i mukotrpno radimo na tome da budemo lepši. U međuvremenu, dok trčimo tu sizifovsku trku za savršenstvom, iako svesni da nam su nam telesni standardi nametnuli televizija, zaglupljujući magazini kod frizera ili zubara, pornografija, a pomalo i samo okruženje, zaboravljamo da su sve naše manjkavosti, anomalije, ožiljci, ogrebotine, asimetričnosti, nedovoljnosti i ostale karakteristike, da su sve to odrazi duboke autentičnosti. Upravo su svi ti delovi tela znak da smo živi, da nismo kao svi ostali ili falsifikat falsifikata. Baš kao i otisak prsta koji umačeno u mastilo u policijskoj stanici, naše telo nepogrešivo pokazuje repliku virtuoznosti prirode koja nas oblikuje bolje od bilo kog skalpela.

Projekat “Body postcards” Katarine Marković, snažan je pokušaj da se ljudima vrati ponovna želja i osećaj zadovoljstva kada se pogledamo u ogledalo. Razotkrivanjem sopstvenog tela, bez ikakvog filtera, njeno ogledalo na nežan i diskretan način, raspiruje pregršt intimnih misli koje nam se svima vrzmaju po glavi, a nemamo dovoljno hrabrosti da ih priznamo bilo kome. Zagledani u mozaik ljudskog tela, spajamo delove slike, evocirajući lične uspomene, koje svačije telo pamti. Bez obzira koliko želimo da ga promenimo, u nama će zauvek biti pohranjeni svi dodiri i udarci, koje smo nenadano primili, misleći da se oni ne vidi. Ovaj projekat je upravo zato i stvoren, da napokon shvatimo da od sebe niko nikad nije uspeo da pobegne.

Jordan Cvetanović

Foto: Neda Mojsilović

Pavane art room nalazi se na adresi Trg Mome Kapora 6, a Katarininu izložbu možete posetiti svakog radnog dana od 17h do 21h, do 03. septembra. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: