Da li imate preko 18 godina?

R.I.P. ideje – susret Ostalih radova

Projekat “Ostali radovi”, u okviru internacionalne izložbe pod nazivom "Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim”, predstavljen je 06. juna u Kulturnom centru Beograda, a postavka će biti otvorena do početka narednog meseca.

5
0

2017-BA-OstaliRadovi-1260px-NK-4

Internacionalna izložba “Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim” otvorena je sinoć u Kulturnom centru Beograda, a za ovu priliku kustoskinji Biljani Ćirić  na raspolaganju su bile sve tri galerije: Artget, Likovna i Podrum. Ovaj neobičan potez postaje apsolutno logičan kada utvrdimo profil kustoskinje bazirane u Šangaju – ne samo da je radila sa svetskim imenima poput Joko Ono, već je i konstantno na listi najperspektivnijih i najuzbudljivijih svetskih kustosa. Izložba će trajati do 1. jula, a domaća publika ima prilike da pogleda radove dvadeset grupa i pojedinaca iz Australije, Singapura, Kine, Hong Konga, Indonezije, Tajvana, Francuske, Španije i Srbije. Učesnica iz Srbije, Sandra Stojanović, pronašla je način da u ovu izložbu uključi još veći broj ljudi kroz projekat pod nazivom Ostali radovi – u pitanju je rad izložen u Podrumu, koji je svojevrstan muzej odbačenih ideja drugih lokalnih autora, a povodom kog smo sa njom i razgovarali. 

Kako je došlo do saradnje sa kustoskinjom Biljanom Ćirić?

Biljanu sam upoznala pre dve godine kada je bila u poseti Beogradu, preko kustoskinje Maje Ćirić i održale smo kontakt sve do prošle godine kada je postalo izvesno da će imati prilike da po prvi put radi na izložbi u Beogradu. Svideo mi se koncept za izložbu o nečemu drugom, manje poznatom i uopšte njen nepretenciozan, nekolonijalan stav koji se dosta razlikuje od mnogih svetskih kustosa koji jednokratno svrate u neku sredinu. Ona je bila instrumentalna da u periodu pripreme jedan deo umetnika iz Azije koji učestvuju u izložbi provede neko vreme ovde i pokuša da skapira gde se nalazi. Uglavnom, prečešljale smo neke ideje za radove koje sam imala i na kraju se odlučile za Ostale radove, koji smo dalje artikulisale.

Šta su Ostali radovi?

To je zapravo jedan memorijal odabranim nerealizovanim idejama, koje svaka na svoj način odaju širi kontekst, pristup radu i senzibilitet autora.

Zbog čega si odlučila da oživiš te ideje?

Većina ljudi koja je bila u prilici da se bavi kreativnim poslovima zna da da bi nešto došlo do stadijuma gde se produkuje I deli sa drugima, prethodno se dekonstruiše i konstruiše hiljadu puta, transformiše i ubija. Mene su zanimale upravo te, ubijene, nevidljive, underdog ideje u koje čak ni sam autor nije verovao I koje je u nekom trenutku iz subjektivnih razloga napustio u korist ideja koje će završiti kao radovi.  Kreativni procesi i procesi materijalne proizvodnje teku paralelno i iako se međusobno oblikuju, postoje značajna odstupanja. Sa stanovištva industrijske materijalne proizvodnje ulaganje u konstantno preispitivanje ideja je dekstruktivni čin, suludo neefikasno i neka vrsta luksuza. Sa stanovišta umetnosti, to je apsolutno neophodno…

Kako je tekao proces realizacije projekta?

Učesnici su kroz intervju podelili sa mnom svoje ideje, pa smo zajedno birali neku koja će na kraju ući u rad. U formalnom smislu, izložbu čine memorijalne ploče od pleksiglasa za svaku ideju I po jedan objekat koji je približava. Biljana je tu stvarno bila od neprocenjive pomoći, jer me konstanto terala da dalje promišljam svaki detalj. Predstavljeni su odlivci, skice, fotografije, random predmeti, tapete, knjige I sl. Pitanje autorstva je participacijom malo zakomplikovano. Tuđe ideje I objekti su aproprirani, prepakovani I reontekstualizovani tako da postavljaju i znače nešto drugo od inicijalnih promišljanja njihovih autora, ali su opet tu i kao reprezentacija samih sebe. Takođe, ideje zastale u razvoju predstavljaju konstrast ostatku izložbe – do kraja isprodukovanim projektima afirmisanih međunarodnih umetnika podržanih od fondacija i sl.

Koliko sam imala prilike da vidim, učesnici su dosta različiti u demografskom smislu i poimanju medijuma. Ko sve učestvuje u projektu Ostali radovi?

Intervjusian je širi krug ljudi, od kojih je na kraju šesnaest ideja ušlo u postavku. Njihovi autori su: Antonia Božanić, Tijana Radenković, Mirza Dedać, Irena Ristić, Olivera Parlić, Radoš Antonijević, Aleksandra Kovačević, Maja Đorđević, Sanja Ćopić, Milorad Mladenović, Miroslav Karić, Nikoleta Marković, Ana Milenković, Siniša Ilić, Ana Banduka i Luka Tripković.

Po kom kriterijumu su ideje birane?

Svi su fantastični na svoj način, i kao što si napomenula, vrlo različiti u pristupu. Neki od njih su kontaktirani jer sam prethodno imala uvid u nerealizovane ideje i znala da će najveći izazov zapravo da bude odabir samo jedne (Maja Đorđević, Radoš Antonijević, Ana Banduka, Aleksandra Kovačević i dr.), neki opet na osnovu toga što sam fan njihovih radova (npr. Miša Mladenović, Olivera Parlić, Siniše Ilića), dok je jedan broj autora odabran intuitivno, a tu prvenstveno mislim na pojedince koji sebe ne bi nužno nazvali umetnicima poput Nikolete Marković, Miroslava Karića itd. Kako je ovo ongoing project, intervjuisanje se nastavlja…

S obzirom na neuobičajeni format radova i samog koncepta izložbe u okviru druge, veće izložbe, da li ti sebe vidiš kao kustosa ili kao umetnika na ovom projektu?

Institucionalne podele na kustosa, umetnika, producenta i slično su korisne samo onda kada nam pomažu, olakšavaju i unapređuju proces, a u mom slučaju to je retko tako. Gotovo da nikada ne mogu jasno da razgraničim šta sam i to nije samo moja specifičnost. Uslovi rada u Srbiji mnoge teraju da paradoksalno sami simuliraju infrastrukturu, te koncepti za radove nastaju u mentalnom prostoru pod uticajem ovakvih zahteva.

A ako bi baš morala da se opredeliš?

Onda bi to recimo bilo da sam autor rada baziranog na sada već opštem mestu umetničke aproprijacije i dobrovoljne participacije drugih pojedinaca, a ne selektor ili kustos. Za mene je proizvođenje značenja i pitanja neuporedivo važnije od materijalne proizvodnje objekata, a išla bih toliko daleko i da kažem da se vodim time da je rad nužno zlo. Trudim se da za što manje rada proizvedem što više značenja. Eto, to mi je blisko i stoga ovaj rad ima formu kakvu ima. Kada vidim radove u koje su uložene krv, sreća, suze I znoj, a rezultat samo naša percepcija jednog ogromnog truda, deluje mi tužno i pomalo neinteligentno. Ne verujem u katarzu kroz rad, takve stvari se obično serviraju na kapijama kojekakvih Aušvica, a i mislim I da je bitno odupreti se tome da rad postane eskapistički mehanizam. Projekti kojima se posvetim imaju funkciju povezivanja sa ljudima, kapiranja nekih stvari, pune me energijom – uglavnom sve suprotno od bekstva i lipsavanja. Mnogo je dobro kad ostvariš nešto, a još imaš vremena i za serije.

Za informacije o izložbi, posetite Facebook događaj, a za više detalja o samom konceptu i idejama možete posetiti vođenje u utorak 13. juna od 19h, u Galeriji Podrum KCB-a.

 

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: