Do prosvetljenja: Odmah i sada

Ovaj tekst je originalno zamišljen kao spin-off sajma knjiga, odnosno alternativna potraga za neverovatnim, šokantnim, uzbudljivim i kontroverznim, pošto su odlične preporuke za čitanje stvar mainstream medija. Dakle, krenula sam na sajam brehtovski začudno da nađem svoje favorite i u 1000 slika i nešto više reči prikažem ono što me je oduvek fasciniralo, ali nisam imala fotoaparat pri ruci, ili sam bila suviše gladna, žedna i iscrpljena da bih prepričala traumu koju poseta Beogradskom sajmu knjiga uvek nosi sa sobom. Iz razloga smanjenog budžeta, jednoglasno smo se odlučile da ne jedemo pljeskavice u Perperu i ne pijemo osvežavajuća pića po ceni od 350 dinara, nego da se opremimo u kiosku ispred kuće, a da sav raspoloživi novac potrošimo na knjige. Jednom se živi!

Odlazak na sajam knjiga za mene je oduvek bio jako dirljivo i sentimentalno iskustvo, s obzirom na to da sam od najranijih dana ovu manifestaciju posećivala sa mamom i njenim đacima iz Hemijsko-tehnološke škole u Šapcu. Ove godine sam se odlučila da posetim otvaranje na kome nikad ranije nisam bila, jer je domaćin sajma Rusija, a najavljeno je bilo da će doći najveći srpski reditelj Emir Kusturica, što smatram pravom ekskluzivom, jer je on uz Novaka Đokovića najpoznatija osoba. Na otvaranju je bila neopisiva gužva, jer je većina ipak deli moje mišljenje. Za slučaj nužde, pridružila se i drugarica koja zna ruski, ali za sve što su rekli bio je obezbeđen i prevod.

Sve u svemu, otvaranje je prošlo u duhu rusko-srpskog prijateljstva i pravoslavlja, a na svim štandovima kasnije sam primetila da izdavači na posebna mesta ističu ruske pisce, bili oni pozicija ili opozicija, margina ili centar. Važno je da se taj duh Rusije oseća svuda.

Gambit: Policijska akademija, masaža, hor i staklena prizma

Na prelazu iz hale dva (gde je bilo otvaranje) u halu jedan (gde je sve najbitnije) pažnju su mi privukli štand Kriminalističko policijske akademije sa nasmejanim pitomcima koji su se rado slikali, zatim prezentacija matematičke škole Arhimedes sa divnim zbirkama zadataka u pastelnim bojama, ceo svet besplatne masaže na desetak različitih stolica za masažu gde smo zastale da se odmorimo, ali su sve stolice bile zauzete pa nismo isprobale njihovo dejstvo.

Na štandu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja aka Ministarstvo za ljude, bila je jako zanimljiva i kreativna prezentacija koncepta mirnog rešavanja radnih sporova sa krilaticom Prevencija štrajka uz nastup atraktivnog hora gerontološkog centra Isidor Bajić iz Novog Sada koji je zapalio masu, pa je i tu bilo nepodnošljivo. Na prvu loptu, pomislile smo da se radi o kamernom mešovitom horu Smilje, koji na repertoaru ima partizanske pesme i puni su pobedničkog antifašističkog duha, ali smo se zeznule, a ovaj hor je imao retro repertoar sa pesmama tipa Ovo je Srbija pa smo produžile dalje. Sledeći štand koji nam je privukao pažnju pripadao je Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, što zbog nedavne kontroverze sa prijemom Kosova u Unesco, što zbog krajnje futurističkog pristupa očuvanju spomenika. U neformalnoj potrazi za najbolje uređenim štandom, bila sam na prvu oduševljena kartonskom maketom srpskog groba (na Kosovu, pretpostavljam) i velikim printovima jevanđelja, ali kad sam videla hologram manastira koji se okreće u staklenoj prizmi, sve drugo izgledalo je sladunjavo i svedeno kao dekoracija iz Krašovih poslastičarnica širom Jugoslavije. Razmatrale smo ideju da snimimo i kratki film o ovom čudu tehnike i tehnologije koje sam poslednji put videla na retrospektivnoj izložbi Salvadora Dalija, samo što je umesto manastira bio Alis Kuper koji se doduše nije okretao. Uz ulaganje u hologram za potrebe Sajma knjiga (i šire), čini mi se realna ona ideja da (ot)kupimo Kosovo.

Od izvora dva putića, roze i teget

Na ulazu u halu jedan, nalazi se ogroman bilbord Ljiljane Habjanović Đurović, koja odevena u teget (teget is the new black) odeždu čita sopstvenu knjigu, iz ove poslednje faze, verskog buđenja. Kasnije sam na njenom štandu, primetila da su joj knjige opremljene u dve faze: roze – kada se bavila ženskim pitanjima, zlom svekrvom iz hrvatske pod imenom Ana Marija (koja je nije volela) i dok je još pominjala neka nestašna lezbejska iskustva s faksa; i teget – ciklus od Lilit naovamo posvećen hrišćanskoj dogmi (stari, novi zavet i beyond) i bitnim svetiteljkama, njihovim žitijima i tako dalje. Moram da kažem da me je ova jasna podela odnosno usklađenost u izgledu i tematici knjiga navela da se bavim analizom te teme i kod drugih izdavača.

Na štandu Geopoetike (pohvale Mariji Strajnić za izgled štanda) bila je mirna i dostojanstvena atmosfera, odatle smo se nas četiri razmilele i odlučile da se za svaki slučaj tu nalazimo i konsultujemo o daljim planovima. Geopoetiku dosta vezujem za likove i delo Harukija Murakamija, Erlenda Lua, Pola Ostera i drugih savremenih bestselera koje nemam običaj da čitam, ali to je jedna ozbiljna izdavačka kuća koju jako poštujem. Nek prvi baci kamen, ko nije pročitao bar jedno njihovo izdanje. Mi smo kupile tri knjige Mire Otašević i svečano otvorile sezonu kupovine na Sajmu.

Štand Čarobne knjige je bio must jer smo se nameračile na knjigu Đorđa Bajića Jedno đubre manje, koje će verujem biti značajno svim čitaocima vikend romana Crveni sneg.

Gajim jedno jako bitno pravilo koje bih preporučila svima, a to je kupovina knjiga autora koje cenite. Okej je tu i tamo ogrebati se za popust, ali mislim da je ključno uvesti bibliofilsko načelo ulaganja u nastavak njihovog rada. Važi i suprotno, nikada nemojte izdvojiti novac za knjige koje smatrate smećem jer time šaljete poruku autoru “piši i dalje”, a ako sadržaj jako zanima u formi guilty pleasure, pozajmite ih iz biblioteke, od prijatelja ili jednostavno ukradite. Ljudi koji kradu knjige idu u raj.

Na štandu čarobne knjige ima nekih Hari Poter inspirisanih knjiga iz hogvortsove biblioteke ko voli, ali ja sam se kao veliki fan zalepila za Gossip Girl/Tračara polilogiju, po fenomenalnoj ceni 5 knjiga za 500 dinara, pa sam se sa njom i slikala da izreklamiram. Ali to je bio tek uvod u akcije koje čekaju.

Knjige na veliko

Već na početku turneje susrela sam srpske gigante u izdavaštvu – Vulkan, Lagunu i Evro, valjda bivši Evro Giunti, ime koje me je uvek žuljalo svojom graničnom pismenošću. Laguna mi je naravno najbliža srcu, jer sam pre otvaranja sajma čula trač da će se na štandu promovisati samo popularni autori, ali sam se uverila da to nije tačno. Najbolje je u stvari i najgore – smisla nema nemojte ga tražiti. Ja sam blejala na delu Ljubavni romani gde se u gomili pastelnih boja kao poznata izdvajaju brojna izdanja kraljice sapunice Džeki Kolins, Sofi Kinsele poznate po sagi o Kupoholičarki i Kendas Bušnel, autorke Seksigradovog nastavka Leto i grad; i Drame (ne misli se na dramu u užem smislu), ali sam tu srela i sveštena lica.

Na delu sa poznatim piscima, dok sam pravila kolaž od knjiga Dobrice Ćosića, Aleksandra Tijanića, Kraljice Natalije, Lazara Ristovskog, Ive Andrića, Vanje Bulića i Svetogorskog kuvara, došao je klinac od osam godina da kupi knjigu Srđana Dragojevića, pa sam tu saznala da ima dve, jedna za decu i jedna koja nije (mali je hteo onu koja nije). Izašla je i najnovija knjiga Isidore Bijelice Sama, pored koje je stajao Džek Keruak Na putu. Bila sam oduševljena, doduše ne dovoljno da bih uložila novac, pa sam produžila dalje. Sledeća superpozicija su bila izdanja Konjić Grbonjić i Biblija u 365 slika na Evro štandu (napomena: imaju više štandova) sa sve maskotom lisice koja animira decu. Vulkan je zahtevao ozbiljniji rad na konceptualizaciji, pa sam odabrala malu kompoziciju sastavljenu od Zorannah, Danijele Stil, Meše Selimovića, Nore Roberts i Stivena Kinga. U disciplini sastavi svoj koktel, mogu se provesti sati i sati zabave na štandovima magnata, te sam pošla dalje.

Moj drugi aksiom vezan za knjige, je mišljenje, da nije tačno da ljudi ne čitaju. Po meni, ljudi čitaju puno, ali gluposti. I sve dok ne počnemo da štrajkujemo, nastavljaće se masovna proizvodnja i nametanje knjiga koje u životu nećemo stići da pročitamo. Što mislim da je loše. Dosta više knjiga, nije ekološki.

Ne sudi po koricama, ako nisi čitao

Paideia mi je sinonim za odličan izbor knjiga, uz očajnu grafičku opremu, U vreme kad su izdavali Koelja, znao se neki red, kapiram i da je Paolo finansirao prevođenje i opremu nekih mojih favorita iz davnog vremena poput Barikoa. Danas, situacija je katastrofa. Ima vrlo ružan komplet Filipa Rota, i nepodnošljivo ružan komplet Marsela Prusta, koji ne bih u životu kupila jer je grafička katastrofa, sjajno plastificirane debele korice ljubičaste boje s nekim slikama, a unutra papir fazon A4 format kancelarijski, potpuno neelagantno i groteskno, eno autor se okreće u grobu, prevod ne smem ni da zamislim. Ali zato, u pejperbek izdanjima od 100 dinara, od kojih ne očekuješ ništa, nalaze se Ežen Jonesko, Euripid, Luiđi Pirandelo, Margaret Diras i Žorž Sand. To je realno best buy, osećaj je kao kad kupim gornji deo kupaćeg u H&M-u za dva evra.

Od doktorke s ljubavlju: #kanada i savršen zločin

U hali jedan se još nalaze i moji omiljeni izdavači Orion i Karpos, kada govorimo o savremenim odličnim prevodima i teorijskim izdanjima, čemu se ozbiljno približio i FMK. Tu nisam ništa pazarila, jer sam privremeno batalila doktorske, pa i ne čitam, a i realno nemam ja para za uspinjanje na te intelektualne visine. Agora me oduševila prevodima Alis Manro (#kanada s ljubavlju), a na štandu Rende smo pazarile za kuću Razgolićenog državnog službenika Kventina Krispa (poznatijeg kao Englez u Stingovom spotu Englishman in New York) i Rehnic (Anđeo uništenja) Elfride Jelinek, koju moram da iskoristim priliku da bestidno ispromovišem.

Rehnic je potresno delo zapanjujuće genijalnosti o istinitom događaju – savršenom zločinu u smiraj II svetskog rata, kada je grofica tajkunske provenijencije Margit fon Baćanji u svom zamku posle svečane večere upriličila krvavi pir sa ljubavnikom, inače SS oficirom i njegovim drugarima – mejnhem, koji uključuje masovno ubistvo 180 jevreja, koji je potom uspešno zataškan. Uzbudljivo i stilski perverzno uzbudljivo delo kao prilog proučavanju “istine i pomirenja u idiličnim austrijskim mestima gde se nalaze evropski mirovni univerziteti i takve stvari”. Potpuno lična preporuka: kupite svaki prevod Elfride Jelinek koji nađete, ako kao ja ne govorite nemački.

Biblioteka podmladak SUBNOR-a

Kad sam se autovala da se ložim na tematiku II svetskog rata i da gajimo antifašističku tradiciju u našem malom feminističkom domaćinstvu, koje od milja zovemo podmladak SUBNOR-a, da pomenem samo da smo Olga i ja za kuću pribavile i savršeno opremljeni dokumentarni roman Sonnencshein Daše Drndić (hrvatska Fraktura) koji tretira pitanje švajcarske neutralnosti, SS komandne odrede i slovenačku povijest, lebesborn-decu (jevrejske janjičare) i gradi istoriju kroz prizmu ličnog, dokumentarnog i političkog (kako i dolikuje ženi), ali i etnomuzikološku studiju veselog naziva Socijalistička ženskost na sceni koju potpisuje Ana Hofman. Zimnica-lektira spremna, jes jes!

Tajna potraga u paklu sekti i pravoverja

Skrivena agenda (koju sam u jednom trenutku priznala urednicima) mog odlaska na Sajam knjiga je reportaža o Crkvi Isusa Hrista Svetaca poslednjih dana, odnosno ponovni susret sa divnim ljudima u narodu poznatijim kao Mormoni, koji su mi ostali u divnom sećanju (čak ih ima i u tekstu o bespućima interneta). Opšte je poznato da su Mormoni percipirani uglavnom kao prljava sekta, ali istina je da su oni ljudi u pastelnim košuljama, koji strpljivo objašnjavaju zainteresovanima put do isusa putem raznoraznih grafikona, edukativnih filmova, brošura i knjige nad knjigama Mormonske knjige.

Priznajem da sam Mormonima pristupila krajnje površno i kroz pojavni aspekt, ali su me motivisali da posetim halu 4 na kojoj su razne druge religije i nacionalni štandovi. Izdvojila bih kao najzanimljivije (redom pojavljivanja) mali štand Društva za unapređenje marketinga sa knjigama iz samopomoći u marketingu, zatim štand Manastira Sveti Dimitrije koji sva svoja izdanja oprema artworkom iste autorke – a te prelepe slike živih boja su na štandu i izložene, zatim tu je štand Jehovinih svedoka, koji su ušli u neverovatan keš i imaju jako dobru prezentaciju ove godine (imaju i svoje animirane junake, crtane filmove kao i kompletan vizuelni identitet, uniforme sa izvezenim logotipom JW i vrhunsku opremu knjiga), a najveći doživljaj je bio Feng Shui štand koji je imao bend, savršeni ketering i skulpture od voća, ali su nažalost pre nego što smo posegnule za kanapejčićima i viskijem, fengšuijevci sekjuriti izvređali nekog čoveka koji je pojeo više nego što je propisanopa smo se uplašile i pobegle, ali imamo bar slike. Činjenica da feng šui ima sekjuriti koji čuva ananas i lubenicu na čačkalicama, bila je duboko uznemirujuća. Šta je sledeće, bodljikava žica na štandu pčelica?

Pitanje najskuplje knjige i persijsko bibliofilsko otkriće

Jedna od početnih ideja je bila da pronađem najskuplju knjigu, ali je to brzo palo u vodu jer “žedna sam i muka mi je” što kaže Zana. Ali na štandu nacionalne biblioteke odnosno NBS pronašli smo arhitektonski vlažni san, ono fototipsko i divno uređeno izdanje časopisa Zenit koje košta nešto više od osam hiljada i za svakog ko želi da pravi svoju biblioteku za buduća pokoljenja, cena je prava sitnica. Od nacionalnih paviljona oduševljena sam još Iranom, gde smo prijatno popričale sa ženama koje su se tu zadesile i razgledali knjige persijskih bajki, kao i nekoliko ilustrovanih monografija isfahanskog slikara po imenu Mahmoud Farshchian. Jedna od tih monografija, bibliofilsko izdanje za orgazam, urađeno po selekciji UNESCO-a (op, op) svakako može biti najskuplja knjiga ovog sajma, ali mi je stvarno bilo neprijatno da razgovor o umetnosti (sa irancem koji radi na štandu, na tečnom srpskom) prekidam upitom za cenu. Te slike bih opisala kao nešto između prijatnog skrinsejvera u duginim bojama koji miluje rožnjaču, prizora raja i filigranske umetnosti ili minijature. Staviću neke na svoj fb profil kao cover pa možete pogledati tamo ili na oficijalnom sajtu.

Tu nije kraj, a kad će ne znamo

Obišavši nacionalne paviljone (svake godine posebnu pažnju posvetim Japanu), odmorile smo se malo i poigrale džiajdžojcima na štandu System Comics, koji ovim putem pozdravljam. Na samom ulasku u halu jedan, ugledale smo mali ali sladak štand Dedić, izdavačke kuće Vesne Dedić na kom smo se upoznali sa direktorkom, koja je bila prisutna što je mislim praksa na otvaranju.

Umorna i žedna, našla sam zalihe s početka putovanja (jedan Sprajt i čokoladicu za hitnu pomoć i slučaj onesvešćivanja u nedostatku vazduha) i nastavila sam obilazak na ogromnoj galeriji prve sale, gde smo videli dosta neobičnosti. Recimo tamo postoji jedan štand na kome ima samo dve knjige – Čujte Srbi Arčibalda Rajsa i Riznica čika Jove Zmaja, minimalizam. Tu su razne pseudonaučne baljezgarije o zaverama iluminata, štand šaljivog imena Znanje Izdanje, još malo pravoslavlja (koje je rekla bih ravnomerno raspoređeno po celom sajmu, kako se ko snašao), neumrle knjige o kompjuterima (ja ne znam stvarno nikog ko je Photoshop ili SQL naučio iz knjige), ali meni je privukao pažnju jedan štand sa prelepim dizajnom knjiga, koje su nažalost uglavnom vezane za tematiku mršavljenja, borbe protiv celulita i tako toga što me ne zanima, pa smo to samo fotkale. Drugi štand koji nas je privukao u tom delu sajma zastupa Romsku zajednicu odnosno nacionalni savet, i tu me je pored celokupnog izgleda štanda, naslova (recimo Rom u vremenu) oduševila dvojezična knjiga ljubavne poezije Violete Aleksić Naj san tu mange sar saikto aver u prevodu: Nisi ti meni bilo ko. Tu sam knjigu htela da kupim nekom za poklon ali sam se ubila da nađem gde da rasitnim novac, da bih onda saznala da su zatvorili kasu. Došlo mi je da ih pitam da mi daju il da platim uz bakšiš, ali sam se ipak uzdržala od obe glupe i potencijalno uvredljive ideje. U izboru za najlepši štand konkuriše i Urban Art, izdavač i Tamara Kučan, mlada autorka koja je napisala već nekoliko romana o savremenom životu i komplikovanim ljubavima današnjice (pada mi na pamet Kocka) koji se sada pojavljuju i u vidu sabranih dela, a sajamska prezentacija u potpunosti oslikava neobičnu i kontroverznu pinkičastu estetiku autorke.

Srećan kraj

Negde u zabiti galerije četvrte hale, krio se kraj moje potrage. Daleko od zvaničnih religija, proterani od pravoslavlja i Rusa, čekali su Mormoni (jeeeej!!!) – jedan mladić od svojih dvadesetak godina, odmarao se naslonjen na ogradu galerije i setno gledao u gužvu koja se razilazi. To smo iskoristile da ovekovečimo štand, kojim je ovog puta dominirala slika spasenja. U glavi mi je odzvanjao neki slogan sa jednog od milion pravoslavnih postera koji su mi se pomešali u glavi Do prosvetljenja: Odmah i sada. Mislila sam samo o tome kako da se izbavim, a jedan od puteva je sigurno i Hrist. Potraga je bila uspešno okončana, razišla sam se sa Marijetom i nastavila sama da rovim po polovnim knjigama bez fotoaparata. Sve sve, ali polovne knjige.

Za 100 dinara sam kupila ukoričena specijalna izdanja Praktične žene, časopisa koji me je upoznao sa sopstvenim telom, lakim receptima za kolače i torte i krojevima iz Neue Mode, moja biblija. Mislila sam da sanjam. U bunilu euforije, kupila sam za iste pare i malo pocepanu knjigu Antimemoari Anrea Malroa, dok mi je u glavi odzvanjala Internacionala. Posle toga sam se već otkačila i kupila Nolitovo izdanje Floberovog Sentimentalnog vaspitanja koje mi je neko ukrao i prelepo globusovo izdanje Ubojstva po abecedi Agate Kristi (za koju sam zbog hrvatskog NEtranskribovanja dugo mislila da se čita Agatha), iz edicije koju ja mislim da samo moji roditelji u Jugoslaviji nisu imali. Nisam znala kako da se odlučim koju da uzmem knjigu, pošto nisam imala novca za sve pa sam izabrala Ubojstva jer ima neonsko roze u kombinaciji sa petrolej plavim na koricama. Za sam kraj uspela sam i da se posvađam, opet oko Nolit izdanja izvučenih iz nekih katakombi i sumnjivih skladišta, jer je na De Sosirovoj Opštoj lingvistici pisalo da je 100 dinara, a ipak je bila 500 što ja mislim da nije okej. Knjigu nisam uzela, ali sam zato kupila Govorne činove Džona Serla jer sam u pomaknuću svesti dobila fetiš na filozofiju jezika, setila se starih dana i naučnih radova i umalo počela da plačem što knjiga košta 1000 a ja imam samo 800, pa mi je čovek videvši da gubim razum oko knjiga koje ionako niko ne kupuje dao popust. Sve sam spiskala, što dalje znači da nisam uspela da kupim Objavu broja 49 Tomasa Pinčona. Već sam bila duboko u paranoji i potpunoj entropiji usled prezasićenja informacijama, tako da bi Pinčon bio zaista najgori mogući izbor za kraj. To nek mi neko kupi za rođendan.

Izašla sam napolje.