Da li imate preko 18 godina?

Prolećne preporuke knjiga

Pet žanrovski i po obimu raznolikih ostvarenja, za svež i nešto zakasneli postkarantinski početak proleća.

19
0

Nakon što smo razmatrali naslove o strahu i smrtnosti, adekvatne za pandemijsku paniku i izolacju, donosimo vam pet predloga za čitanje u nešto ležernijim danima koje, za promenu, možete provesti napolju. Od kompleksne i sveže poezije do promišljanja političkih teorija. 

(Blaz Foto) Unsplash

Konfabulacije, Marija Dragnić (Izdavač: PPM Enklava)

Ništa lepše nego kada se pojavi novi glas na sceni i najavi sebe kao nešto na šta će morati da se obrati pažnja i ubuduće. Takva je i knjiga Marije Dragnić, za koju je dobila nagradu Ratkovićevih večeri 2018. godine. Iako bi se reklo da danas dobar deo poezije neretko predaleko odluta u hladnoj intelektualnosti, samodovoljnim referencama i hermetičnoj ekperimentalnosti, paralelno postoji i ovakva poezija. Ona koja se ovih stvari ne odriče, ali istovremeno i pulsira, skuplja se i širi kao razdraženi krvni sud.

Pesme ove zbirke hvataju detalje u letu, život u pokretu skriva svoju suštinu u detalju, fragment je dovoljan da se sagleda čitava egzistencija. Ne hagiografski, već fenomenološki. Tome pomažu dve gorile koje ponavljaju rituale savremenog čoveka, kao da žele time da ukinu evoluciju kao linearni proces, dozvoljavajući joj da bude tek ono što jeste – stihijski genetski vrtlog za koji se nikad ne može znati šta će izbaciti na površinu. Povremeno, tekst biva situiran u toploj, vlažnoj Španiji, ali ona je ovde zapravo poetski imaginarni prostor, mentalni pejzaž u kojem sve titra po onom hemingvejevskom delirijumu koride iz pripovetke The Undefeated. Odatle se hipnotički ples zadihanog tanatosa širi kao zaraza na svaku sliku, motiv, značenje…

Kada se autorski reflektori okrenu ka detinjstvu na kulisama od stihova ostaje senka prošlosti u kojoj se skrivaju zameci sudbine. Konfabulacije ne padaju u zamku pokušaja da se taj mrak rasvetli, jer to onda ne bi bila književnost. One umesto toga pružaju ruku koja vodi u taj mrak, da bi se o njemu učilo iznutra.

Ovde i sada, Pol Oster i Dž. M. Kuci (Izdavač: B92 Samizdat, prevod: Tanja Milosavljević)

Ova knjiga će pružiti vrhunski užitak ljubiteljima žanra korespondencije. Radi se o pismima koja su Pol Oster i Džon Maksvel Kuci razmenjivali tokom tri godine. Nakon što su pasionirano čitali jedan drugog, 2008. godine se upoznaju, i od uzajamnog poštovanja dolazi do stvaranja drugačijeg odnosa. Naime, kratkotrajan susret je očigledno bio dovoljan za rađanje jednog dubokog prijateljstva, za šta pred sobom imamo ovaj epistolarni dokaz.

Oster i Kuci  sa očiglednim uživanjem u razmeni misli, čak i kada se one sukobljavaju, razgovaraju o najširem spektru tema, kao što je prijateljstvo, ljubav, sport, očinstvo, književnost… Ili komentarisanje ekranizacije Kucijevog romana “Sramota” sa Džonom Malkovičevem. Čak i provokativnost tema kao što su institucija braka, erotika i incest ih ne sprečavaju da pišu jedan drugom otvoreno i bez uzdržavanja, često završavajući pisma znakom pitanja. To ukazuje, osim zainteresovanosti i uvažavanja tuđeg mišljenja, i na želju da se komunikacija nastavi, što nije loš podsetnik na manire dijaloga koje u ovo doba egocentričnost lako gubimo iz vida.

Treba priznati i da ovakav tip knjiga takođe udovoljava pomalo voajerskoj potrebi da se zaviri u autorsku intimu, da se ponekom trivijom i neformalnim detaljem upotpuni portret onoga koji nam je sebe davao najviše kroz književno-umetničku formu. U tom smislu Ovde i sada nam otkriva dva pametna, pronicljiva, široko obrazovana i enciklopedijski znatiželjna tipa oštrog intelekta i delikatnog smisla za humor. Tako mnogo lakše razumemo njihov globalni uspeh – on je kombinacija svih ovih epiteta.

Elegije iz Oksopetre, Odisej Elitis (Izdavač: Kontrast izdavaštvo, prevod: Vladimir Bošković)

Komitet za dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost ovako je 1979. godine objasnio zašto je dodeljuje ovom Krićaninu: za njegovu poeziju koja, na pozadini grčke tradicije, senzualnom snagom i intelektualnom jasnoćom opisuje borbu savremenog čoveka za slobodu i stvaralaštvo. Kao neko ko dolazi sa Krita, Elitis je veoma dobro znao šta je borba. Ali takođe je znao i kako izgledaju blagodati Mediterana sa živopisnim šumama, plodnim oranicama i razdražujućim mirisom primorskog bilja. Pa ipak, ne gubeći iz vida veliku, svetsku umetničku tradiciju Minojske civilizacije, Elitis je bio i neko ko je osluškivao tokove savremenog pesništva. Tako da je najpre stvarao pod uticajem francuskih nadrealista, sa čijim se stvaralaštvom možda najbliže upoznao prevodeći Pola Elijara.

Međutim, nakon što će doživeti veoma blisko iskustvo smrti tokom II sv. rata kada se borio na albanskom frontu, nešto se menja i u njegovoj poeziji. Okreće se modernizmu, konstantno komunicirajući sa tradicijom helenskog pesništva, što je u konačici dalo rezultat u vidu izrazite čulnosti. Kod Elitisa to znači da sa jednom iskrenom intimnošću želi da čitaocu otvori svet svojih najdubljih impresija, a to čini besprekornim ritmom, otmenom zvučnošću i bujnim izrazom. Međutim, svi ovi elementi njegove njegovog stvaralaštva međusobno stoje u odnosu koji s pravom možemo okarakterisati kao strog.

Tako ova kratka zbirka, pisana veštinom jednog iskusnog pesnika koji već sluti poslednji zalazak svog sunca (Elitis je imao 80 godina kada je objavljena), govori sa izrazom obeleženim kompleksnom skladnošću o prirodi kao polazištu svih ideja o transcedentnom.

Godine obrnutim redosledom, Nadija Teranova (Izdavač: Arete, prevod: Anita Vuco)

Sedamdesete godine u Italiji se nazivaju anni di piombo – godine olova. To je vreme kada najdramatičnija politička previranja dostižu svoj vrhunac kroz paroksistički zaoštrene političke sukobe ekstremne levice i ekstremne desnice. Mnogi od tih obračuna neretko su se završavali sa ljudskim žrtvama. Skupa sa ovom, nije pogrešno reći, epidemijom terorizma, tradicionalistički duhovi italijanskog društva bivaju uzdrmani liberalnim zakonima o razvodu i trudnoći, što će samo dodatno uskomešati društvenu atmosferu na Apeninskom poluostrvu.

U takvu jednu uzavrelu, neizvesnu i praktično smrtonosnu socio-političku atmosferu autorka Nadija Teranova smešta radnju svog romanesknog prvenca Godine obrnutim redosledom. Iako je do te 2015. kada je ova knjiga objavljena ona uglavnom pisala knjige za decu, već sa prvim proznim delom pokupila je mnoge nagrade, a roman je ubrzo zainteresovao i evropske i prekoatlantske izdavače. Teranova je svaku potencijalnu nežnost i delikatnost boy-meets-girl fabule u ovom romanu razorila testiravši je izazovima društvenih i ideoloških previranja koji su pretili da raskomadaju državu.

Nenadani susret, i još nenadaniji brak i roditeljstvo, Aurore, ćerke “okorelog fašiste” i Đovanija, mladog komuniste željnog da testira lojalnost ideologiji pod čijom zastavom živi, neminovno će nam povući paralele sa najpoznatijom tragedijom koja se u književnom svetu odigrala na tlu Italije, a tiče se, naravno, izdanaka Kapuletijevih i Montagijevih. Međutim, front na kome se Teranovini Romeo i Julija bore za svoju ljubav nije stvoren od strane njihovih familija, već turbuletnog istorijskog perioda koji tu ljubav napada kudikamo perfidnijim naoružanjem: drogom, AIDS-om, terorizmom i redefinisanjem normi privatnog i javnog života. I dok se čini da se njihova zemlja namerila da ih liši svake perspektive za srećnu budućnost, oni istovremeno pokušavaju da se ne survaju u provalije svog unutrašnjeg mraka.

Komunistički horizont, Džodi Din (Izdavač: FMK, prevod: Aleksandra Kostić)

U svetu u kojem se svi nacionalisti, liberali, kapitalisti, desničari, monarhisti, konzervativci pa i socijal-demokrate ozbiljno naroguše na pomen komunizma, i dalje ima teoretičara i teoretičarki koji smatraju da sa ovom ideologijom zapravo nije u potpunosti završeno padom Berlinskog zida i da ona može, i štaviše mora, imati svoje mesto u sadašnjem trenutku.

Analizirajući trenutnu politiku na globalnom nivou, Din najpre pokušava da dokaže da je svim evropskim, azijskim i afričkim komunizmima mesto u prošlosti i da je čist apsurd kritikovati ovu političku ideju sa čisto istoriografske pozicije. Uz pitanje o tome koliko su ti komunizmi zaista ostali komunistički projekti, kao i šta se sve previđe na drugom ideološkom spektru zahvaljujući besomučnom akcentovanju gulaga, staljinističkih čistki, ekonomske regresije i sličnog, autorka nas poziva da pogledamo sa čime se sada suočavamo i u kojoj meri je neoliberalizam zaista funkcionalnije i humanije rešenje.

Jedan od načina na koji ona pokušava da odgovori na ove teorijske izazove je tako što veliki deo svoje analize posvećuje fenomenu komunikacionog kapitalizma. To možemo razumeti kao stadijum kapitalističkog razvoja koji se ubrzano prebacuje na informacije kao dominatni izvor sirovina, u svakom smislu. Glavni kanali komunikacije danas prestavljaju one digitalne, društvene mreže koje neguju našu izdvojenost, singularitet, potencijal za afektivnost i proizvodnju audio-vizuelnih materijala. Kada se iz ovog virtuelnog sveta prebaci u ovaj materijalni, Din onda prelazi na analizu pokreta poput Occupy Wall Street. Iako pohvalno komentariše entuzijazam, hrabrost i ideje koje su ovi aktivisti pokazali, kao ključnu grešku koja je dovela do osipanja ovog pokreta vidi u neopravdanom strahu od modela partije kao nacrta za organizovanje. Din brani svoju ideju da bi samo takva struktura mogla da obezbedi dugotrajnost i izdržljivost pokreta u naporima da se stvore promene.

Možda glavnu ideju ovog pokreta oličenu u njenom čuvenom sloganu We are 99%, koji istovremeno aludira na ekonomsku moć elite i nerazumevanje snage koju procentualna većina poseduje, autorka ovako komentariše: “Moć koja je važna – a to je moć ljudi da utiču na osnovne uslove u kojima žive – jeste moć koja je stvarna samo ukoliko je kolektivna, a ta moć je izmeštena u ekonomiju za koju je narodu rečeno da njome ne mogu vladati zato što ne mogu posedovati dovoljno znanja.” Možda će ova knjiga pomoći u globalnom razuveravanju o nekompetentnosti proleterijata da određuje “uslove u kojima živi”.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: