Da li imate preko 18 godina?

Produkcija gramofonskih priča

Kinematografija u socijalizmu bila je neobično često inspirisana diskografskim kućama. Čini se da je pravo vreme za filmove Siniši Škarici, Raki Mariću i Miletu Basu.

9
0

Novo remek-delo HBO serijskog programa Vinyl, evocira epohu koja više ne postoji, doba kada su diskografski moguli bili motor popularne muzike, ne samo u poslovnom već i u kreativnom pogledu. Martin Scorsese je producent serije i režirao je dvočasovni pilot koji je započeo celu stvar, ali u svom ranijem opusu, on se već bavio periodom kada je popularna muzika bila dovedena na nivo industrijske proizvodnje i usput proizvodila himne mladosti – producirao je film o Brill Buildingu Grace of My Heart Allison Anders. Ovaj film je danas zaboravljen, ali još uvek se pamti odličan soundtrack album na kome su Sonic Youth i Dinosaur Jr svirali pesme koje evociraju epohu Brill Buildinga. Ova zgrada služi i kao dom etikete Richieja Finestre u Vinylu.

Ono što je međutim zanimljivo jeste da je diskografska industrija bila vrlo često tematizovana i u jugoslovenskom filmu. Najskoriji primeri tematizacije diskografske industrije mogu se naći u filmovima A3-Rock’n’Roll uzvraća udarac ili u jednom od osnovnih zapleta u Munjama – glavni junaci pokušavaju da skupe novac za snimanje albuma.

Međutim, mnogo je zanimljivije to što je kinematografija u socijalizmu bila neobično često inspirisana diskografskim kućama. Objašnjenja za to mogu biti razna – možda je filmašima naprosto bio zanimljiv svet estrade, poznatih autora i izvođača, pa samim tim i osoba iza scene. Možda je svet popularne muzike bio prozor u svet privatnog preduzetništva, glamura koji nije bio dostupan gledaocima sa običnim zanimanjima. Možda su diskografske kuće tematizovane kao kolateralna šteta u pokušaju da se snime filmovi o poznatim pevačima, sa muzičarima u važnim ulogama – podsetimo, muzičari svih žanrova su se u vreme kada su postojala samo dva kanala državne televizije borili za prostor u medijima, između ostalog i kroz filmove.

Nije tako bilo samo u Jugoslaviji. The Beatles su imali plodnu saradnju sa Richardom Lesterom koji je snimio dva filma o njima i sa njima koji će kasnije postati klasici – A Hard Day’s Night i Help! Elvis Presley je ostvario kontinuiranu i vrlo plodnu karijeru u filmovima sa pevanjem koji su pripadali raznim žanrovima.

Kasnije je pojavljivanje u filmovima postalo stvar prestiža i novi vid umetničkog izraza u čemu je vrlo daleko otišao David Bowie. Danas, najčešće na ekranu gledamo rep zvezde od kojih su neki poput Ice-Ta, Ice Cubea i Commona u potpunosti zapostavili muzičke karijere i prešli u glumce.

Slično je bilo i sa našim reperima početkom dvehiljaditih – Gru je igrao u filmovima Zemlja istine, ljubavi i slobode i Dorćol-Menhetn a VIP i Sunshine su bili zapaženi u Jedan na jedan. Međutim, rokenrol filma per se danas više nema kao ranije. Kao retki primeri u svetu mogu se izdvojiti Chappie Neilla Blomkampa koji je zahvaljujući Die Antwoordu koji u njemu igraju fikcionalizovanu verziju samih sebe, između ostalog i rokenrol film, a u – uslovno rečeno – našoj kinematografiji imamo Love Hunter koji fikcionalizuje njujoršku fazu života Milana Mumina.

LOVEHUNTER-master675

Na određene forme rokenrol filma danas najpre referišu radovi fokusirani na mlade tinejdžerske zvezde poput Mylie Cyrus, Selene Gomez ili Britney Spears u svoje vreme, koji dobijaju i svoje igrenjake ili bioskopsku distribuciju koncertnih snimaka. U prošlosti su upravo snimljeni koncerti često dobijali bioskopsku distribuciju, i tim putem uspostavljali komunikaciju između izvođača i publike.

Uostalom, sam Scorsese je na početku svoje karijere radio vrlo poznate koncertne filmove, ne samo učestvujući na snimanju Woodstocka, već i sa The Last Waltz grupe The Band, pa sve do danas kada je najskorije potpisao snimak koncerta Stonesa. Osamdesete su još uvek bile period kada su snimani koncertni filmovi, setimo se recimo Stop Making Sense koji je Jonathan Demme snimio za Talking Heads ili Rattle and Hum koji je Phil Joanou snimio za U2. U Jugoslaviji su takođe nastajali koncertni filmovi, recimo Pjevam danju, pjevam noću Jovana Ristića prikazao je čuvenu turneju Zdravka Čolića Putujući zemljotres. Goran Gajić je postigao svetsku slavu sa filmom Pobeda pod suncem koji je dao kinematografsku formu Laibachovim aktivnostima. Rečju, sprega popularne muzike i kinematografije je bila na svetskom nivou. Isto je važilo i za povezanost narodne muzike sa filmadžijama.

Ipak, jugoslovenski muzičari su rado polazili i putem Elvisa Presleya i birali da igraju fikcionalne likove u kojima su manje ili više referisali na svoju već postojeću personu. A tu su onda svoje meste nalazile i diskografske kuće, kao njihov poslodavac a vrlo često i antagonista.

Nož Žike Mitrovića iz 1967. godine, možda je i najznačajniji klasik jugoslovenskog bioskopskog krimića. Reč je o detektivskom filmu u kome dvojica inspektora istražuju smrt popularnog pevača, i počinju da sumnjaju na ljude sa najrazličitijim motivima, od ličnih do profesionalnih. U istrazi međutim počinje da snažno figurira diskografska kuća za koju se ispostavlja da ima određenu ulogu u ucenjivanju uticajnih ljudi koji su preko svojih štićenika sa estrade počeli da vode raskalašan život, u svakom pogledu. Diskografska kuća je deo naličja slave koju otkrivaju inspektori istražujući smrt omiljenog mladog pevača za kog se potom ispostavlja da je bio potpuno drugačiji od onoga kako ga je javnost videla. U filmu diskografska kuća ima praktično direktnu vezu sa strukturama vlasti i bezbednosti.

Sok od šljiva iz 1981. godine prikazuje svet radio disk džokeja koji preuzimaju menadžersku ulogu i ostvaruju vezu između privrede i estrade. U ovom izvanrednom filmu Branka Baletića, Miki Manojlović igra folk disk džokeja koji organizuje hepening u Dubokom Dolu i upada u sukob sa konkurentskom proslavom koju organizuje lokalni kombinat a cela plejada folk zvezda pojavljuje se u blago karikiranim verzijama vlastitih persona.

Od Miroslava Ilića, Vesne Zmijanac do Šabana Šaulića, Baletićev film okupio je sve najveće narodnjačke zvezde a po svom senzibilitetu zadržao je smisao za humor i oporost urbanog filma na tragu Nacionalne klase, ukazujući da su već tada narodnjaci bili veći rokeri od rokera samih.  Tri godine kasnije, u filmu Nema problema Miće Miloševića, produbljena je veza privrede i estrade kada rukovodioci preduzeća gubitaša pokušavaju da ožive propalu investiciju u stadion time što će dovesti Lepu Brenu da nastupa.

Lepa Brena je svakako otišla najdalje u integraciji bioskopskog filma u svoj javni nastup kroz serijal Hajde da se volimo, u kome se hrabro poigravala svojim imidžom i fikcionalizovala sebe, o čemu je ostalom Ivan Velisavljević rekao sve što ima da se kaže u svom dvodelnom tekstu. U tim filmovima svoje mesto su našli i razni poslovni ljudi koji su zaduženi za njenu karijeru iza scene.

Protestni album Žike Mitrovića iz 1986. godine može se posmatrati kao svojevrsni rimejk Noža istog reditelja. U pogledu tretmana diskografske industrije ovo ostaje jedan od najintrigantinijih naslova snimljenih kod nas. Sam film je prilično konfuzan triler u kome je vrlo teško rastumačiti motivacije likova. Ali, struktura diskografske kuće je vrlo zanimljiva i ne bi me čudilo da je kroz ovu priču Mitrović želeo da prokomentariše svoje viđenje nekadašnjih odnosa u jugoslovenskoj kinematografiji.

Glavni junak filma je urednik u diskografskoj kući – igra ga Dragan Nikolić – koji pokušava da sam reši ubistvo poznate pop pevačice Flore – igra je Bebi Dol.

Njihov odnos nikada nije do kraja razjašnjen ali činjenica da on čuva njenu cipelu sugeriše da je tu bilo izvesnog fetišizma. U pozadini cele misterije stoji konflikt između komercijalnih zahteva diskografske kuće i pokušaja njenih izvođača i urednika da proizvedu nešto dobro i angažovano. Aluzija na kinematografiju javlja se u liku Paše, aparatčika koji je na čelu diskografske kuće, nekadašanjeg trgovca oružjem u ime države, koji se ženi sa Florom i to u crkvi, po njenoj želji. Pripovedanje oslonjeno na retrospekcija u potpunosti uništava koherentnost ovog filma i on danas ima vrednost samo za Mitrovićeve najzagriženije fanove, odnosno za ljubitelje pojedinih tema – kao što je recimo jugoslovenska pop muzika i diskografska industrija. Doduše, i ljubitelji bizarnih špica imaju šta da vide, kao autori pojedinih citata koje se izgovaraju u filmu potpisani su Dragoš Kalajić, Đoko Stojčić i Curzio Malaparte!

Iste godine Milan Živković snima film Crna Marija, priču o bendu koji je potpisao unosan ugovor sa novom izdavačkom kućom ali je u krizi posle smrti svog spiritus movensa. Ostatak benda pokušava da snimi novu ploču, zadovolji izdavače, ali nikako ne uspevaju da pronađu svoj ritam. Izdavači su nestrpljivi, a odnosi u bendu dolaze do ključanja. Ovaj film je zapamćen pre svega po tome što u njemu glume Sonja Savić, Milan Mladenović i Goran Čavajda-Čavke.

Paradoksalno, osim Milanove pesme Novac u rukama, muziku benda u filmu potpisuje Srđan Jul, i numere su znatno ispod nivoa Kokete po kojoj ga je otkrila današnja generacija. Teško je prepoznati na koji bend aludira naslovni sastav – po poslovnom uspehu liče na Bijelo dugme, ali po muzici i po odnosima unutar benda nemaju veze sa tim. Otud možemo reći da je reč o još jednom od naslova koji su nekritički preuzeli američku matricu umesto da se oslone na mnogo zanimljivije uzore koje im nudi naša tadašnja muzička scena. EKV je srećom imao mnogo upečatljivije pojavljivanje u Tajvanskoj kanasti Gorana Markovića koje je umnogome i bilo usklađeno sa njihovom poetikom. U ulozi dobrodušnog ali ljigavog menadžera benda pojavljuje se Branko Vidaković a predstavnike izdavačkih kuća i medija kao krute birokrate istovremeno željne komercijalnog uspeha i političke neutralnosti igraju Milan Gutović i Vlasta Velisavljević. Samo par godina kasnije, Gutović je obeležio jedan drugi film o diskografskim kućama.

Špijun na štiklama Milana Jelića iz 1988. godine, po scenariju Veroslava Rančića, predstavlja rip-off Sydney Pollackovog remek-dela Tootsie u kome je Milan Gutović pokušao da napravi glumačku bravuru kao Dustin Hoffman. Nažalost, Gutović ovde više liči na prerušene muzičare iz Wilderovog klasika Some Like It Hot, dakle ne može se pomisliti da je ikome pri zdravoj pameti on mogao zaista zaličiti na ženu što je šteta jer je ovaj glumac sličnu ulogu, doduše u kraćem formatu ubedljivije odigrao u komediji Laf u srcu Miće Miloševića, diskografska kuća je prikazana kao preduzeće koje se isključivo vodi tržišnim principima, a kao sporedni likovi pojavljuju se vlasnici privatnih firmi i novinari tabloida. Za razliku od socijalističkog slepstika iz pera Siniše Pavića, Jelić i Rančić naprosto nisu u dovoljnoj meri iskoristili specifičnosti mentaliteta a naročito socijalizma koji sigurno može nudi razne komične situacije kada se aplicira na takvu konzumerističku industriju kao što je diskografija. Otud diskografski deo ostaje ili oslonjen na na neke generičke, holivudizovane postavke, tipa, firma se bori za potpis poznate strane zvezde ili sveden na gostovanja muzičara poput Borisa Novkovića i Mire Kosovke.

Kako je propao rokenrol, kultni omnibus prikazuje diskografsku industriju u svojoj prvoj priči kada se sin roker opkladi sa ocem folk impresariom da će napraviti tiražniju ploču nego on. U tome i uspeva kroz crossover folka, hip-hopa i tadašnje fascinacije nindžama koja je poslužila kao idealna krinka i koncept za nastup enigmatične zvezde.

Scenario za ovaj film napisao je tragično nastradali Branko Vukojević, u to vreme jedno od prvih pera beogradske rok kritike, čovek za najozbiljnije zadatke, recimo recenziranje ploča Bijelog dugmeta, barem onih koje ostanu nepocepane iza Dragana Kremera.Vukojević nije ostavio veliki opus kao dramaturg, što mu je bila struka, ali je pored ovog kratkog filma potpisao i u svoje vreme vrlo inovativni pokušaj Video jela zelen bor Gorana Gajića.

Raka Đokić možda nije bio poslednji veliki diskografski mogul, ali njegov producentski genij ispoljen i u svetu muzike, ali i na filmu, i u komercijalnom pozorištu ostao je nedosegnut do današnjeg dana. Đokić je prerano umro i nikada nećemo moći da u potpunosti shvatimo koji bi bili krajnji dometi njegovog rada na filmu. Ali posle serijala Hajde da se volimo, Đokić počeo je da pravi ozbiljne prodore u prestižni film sa izvesnim umetničkim ambicijama. Producirao je film o subverzivnom radio disk džokeju Crni bombarder Darka Bajića. Ovaj film o radio stanici čiji buntovni voditelj dovede do opšte pobune omladine sniman je u vreme 9. marta i svakako da bi imao snažniji odjek da se iz nekog razloga umesto fokusa na politička previranja nije bavio marginalnim temama kao što su crne rupe u sećanju glavnog junaka.

Đokića je smrt stigla u toku nastanka filma Slatko od snova Vladimira Živkovića. Scenario su  napisali Srđan Dragojević, tada svež posle uspeha debija Mi nismo anđeli i Aleksandar Barišić, scenarista druge priče u omnibusu Kako je propao rokenrol i Crnog bombardera. Ovaj film je bio osmišljen kao pokušaj da se Dragana Mirković afirmiše kao pop zvezda, i da se za nju priredi Hajde da se volimo. Međutim, do trenutka kada je film bio završen, mediji su već bili potpuno deregulisani i pevači nisu morali da se krvavo bore za prostor u njima, a Đokićevi naslednici nisu uspeli da utiču na razne korozivne elemente koji su razorili ovu produkciju.

Slatko od snova se danas smatra kolekcijom spotova za neuspešne pesme Dragane Mirković i neke uspelije radove Ramba Amadeusa, ali gledalac otvorenih shvatanja može prepoznati da je reč o rokenrol bajci, o mladom lovcu na talente koji se zaljubljuje u svoje novo otkriće, o starom gazdi diskografske kuće koji želi da se vrati korenima svoje ljubavi prema muzici, o rokenrol zvezdi koja je od ogromnog uspeha izgubila dodur sa realnošću i potonula u pretenciozni art-rok koji izgleda groteskno.

Paradoksalno, čini se da je Đokić osmislio projekat koji je bio ispred svog vremena. Danas bi ovakav film naišao na mnogo bolju recepciju, ali u ono vreme Dragojević i Barišić nisu bili optimalni pisci za ciljnu grupu filma Hajde da se volimo, Vladimir Živković nije bio pravi čovek za rediteljski zadatak, i ovaj brodolom tek sada ima gledaoce koji bi u svemu ovome mogli na neki način uživati.

Slatko od snova je izašlo u trenutku kada je SFRJ već bila mrtva, ali je Đokić kao mogul sa imenom izgrađenim na velikoj jugoslovenskoj sceni, u imaginarijumu ovog filma koji je prikazivao stilizovanu sadašnjost nekakvog beogradskog Holivuda svakako doneo određeni odjek velike bezbrižne muzičke scene. Tako Dragana Mirković igra radnicu fast food restorana koja divno peva, spotove za njene numere treba da režira ekscentrični horor reditelj koji pravi grešku jer pokušava da je stilizuje u pravcu bowiejevske ikonografije, koncerti se organizuju na ekskluivnim lokacijama poput muzeja vazduhoplovstva gde nastupa određeno poigravanje sa socijalističkom ikonografijom, i sve u svemu stvara utisak alternativne realnosti. Prava je šteta što su vizuelna kultura Vladimira Živkovića, i snimateljsko znanje pionira našeg muzičkog spota Fatmira Nušija, bili na tako niskom nivou, pa sve ovo nije zabeleženo kako treba. Ne samo da slika deluje televizijski već se u njoj primenjuju i neki televizijski efekti, a rad sa statistima je toliko slab da umesto utopijske pop stvarnosti povremeno sve zaliči na neku depresivnu ekranizaciju Stanislawa Lema.

Da li je sada vreme za film o Siniši Škarici i Raki Mariću? Svakako. Uvek je vreme za tako nešto. Ili barem za pravog srpskog Richie Finestru – Mileta Basa iz Južnog vetra koji po broju prodatih nosača zvuka može stati uz rame sa najtiražnijim svetskim autorima.

Ako ništa, period kada je Oliver Mandić bio urednik u PGPu zvuči uzbudljivo. Ipak, sudeći po tome kako serija Crno-bijeli svijet mapira nastanak zagrebačkog punka i new wavea, veće su šanse da se baš u njoj pojavi neki jugoslovenski Richie Finestra.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: